Američki državnici, obaveštajci, biznismeni i mediji podržali su politički i privredni uspon Kine. U zamenu za poslove sa kineskim kompanijama i fondovima, stvorili su uslove za globalno širenje uticaja i moći Kine, koja je postala najveća pretnja Americi i celom svetu.

U knjizi „Crveno rukovanje“ („Red Handed“), autor Piter Švajcer je izneo brojne dokaze korupcije na koju su pristali mnogi američki političari, diplomate, vlasnici tehnoloških kompanija i medija. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz te knjige, u kojoj je raskrinkana pozadina spornih političkih i poslovnih kombinacija porodice Bajden, Bila Gejtsa, Vorena Bafeta, Lerija Pejdža i ostalih američkih mogula sa komunističkim režimom u Pekingu.

Piter Frenk Švajcer

Arhiva sastanaka vodećih ljudi administracije Obama-Bajden pokazuje da je 14. novembra 2011. godine kineska delegacija posetila Belu kuću. Prema evidenciji, kineska delegacija, u kojoj je bilo oko trideset članova, primljena je na visokom nivou. U dokumentima nije zabeleženo da je Kineze primio Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država. Ipak, dokazi o tome nalaze se u kineskim izvorima. Megi Čeng, generalna sekretarka Komunističke partije Kine, formirala je delegaciju, koja se u Vašingtonu sastala sa Bajdenom. Megi Čeng je taj susret dogovorila sa Hanterom Bajdenom.

Otkrivena je prepiska Hantera Bajdena sa Henrijem Žaom, vlasnikom kompanije Harvest Global, koji je pomogao Hanteru Bajdenu da pokrene projekat pod nazivom Burnham Asset Menagement. Inače, suvlasnica kompanije Harvest Global bila je ćerka bivšeg šefa kineske obaveštajne službe, koja je pomogla Hanteru Bajdenu da sklopi više poslova. Dostupne informacije upućuju na to da je Hanter tražio od Žaoa investiciju od 15 miliona dolara, navodeći da je to „podsticaj koji je važan za njegovu porodicu“, što se verovatno odnosilo na njegovog oca. Kasnije, u sudskom postupku protiv Hantera Bajdena otkriveno je da je Žaova kompanija uplatila pet miliona dolara za projekat Burnham. Iz drugih kineskih izvora, od biznismena iz Pekinga, koji su bili povezani sa vrhom kineske obaveštajne službe, Hanter je dobio još oko 25 miliona dolara.

Džo Bajden se redovno sastajao sa stranim klijentima svog sina, posebno sa onima iz Kine i Ukrajine. Nekoliko takvih sastanaka održani su „van knjiga“, što znači da nisu zabeleženi u evidenciji posetilaca Bele kuće. Da se to događalo dokazuje, između ostalog, i e-mail, koji je Vadim Požarski, menadžerom ukrajinske kompanije Burisma, koja je u to vreme plaćala milion dolara godišnje Hanteru Bajdenu. „Dragi Hanter“, napisao je Požarski u aprilu 2015, „hvala što si me pozvao u Vašington i pružio mi priliku da upoznam tvog oca. To je zaista čast i zadovoljstvo.“ Bajdenovi portparoli nisu negirali da se on možda sreo sa Požarskim, već tvrde da su ti sastanci bili neformalni i površni.

Poslovni saradnici Hantera Bajdena u mejlovima su otvoreno isticali njegovu ulogu u organizaciji sastanaka na visokom nivou u Beloj kući, naročito kad su bili u pitanju kineski poslovi. Važan deo te mreže bio je Maks Baukus, koji je služio kao američki ambasador u Kini. Baukus je niz godina sarađivao sa Džoom Bajdenom u američkom Senatu.

Hanterove veze na najvišim nivoima moći u Pekingu omogućile su prolaz njegovim klijentima i investitorima. Džon de Loš, koji je vodio kompaniju Rosemont Seneca Technology Partners, povezanu sa Hanterom, u maju 2014. napisao je jednom klijentu: „Imamo duboke veze u Kini i mogli bismo da vas upoznamo sa potencijalnim partnerima, uključujući i China Investment Corporation, državnim fondom od 400 milijardi dolara, kao i sa nekoliko drugih potencijalnih partnera ili investitora. Hanter provodi dosta vremena u Kini i napraviće punu listu predloga za poslove.“

U Sjedinjenim Državama, kineski državni konglomerati tražili su pomoć male Hanterove firme. Drugi kineski državni fond (CITIC) preko Rosemonta je zamolio Hantera Bajdena da ga poveže sa američkim kompanijama, od kojih su neke bile deo strateške industrije. U jednom slučaju, kineski investitori su hteli da uđu u vazduhoplovstvo.

Potpredsednik Džo Bajden je naglašavao u svojim diskusijama da Kina nije rival, niti pretnja Sjedinjenim Državama i da je uspon Kine dobar za Ameriku. U maju 2011, Bajden je rekao: „Uspon Kine nije pozitivan samo za Kinu, već i za Ameriku i svet, to je velika stvar.“ U međuvremenu, Hanter se uključio u veliki broj kineskih poslova, koji su služili nacionalnim interesima Pekinga i konkurisali interesima SAD-a. Jedan posao je uključivao kupovinu grčke nacionalne železnice Train OCE, u kojoj je pokrenut proces privatizacije. Hanter Bajden i njegovi poslovni partneri su nameravali da to urade kineskim novcem. Prema planu, Peking bi finansirao posao, a on i njegovi partneri bi ga realizovali sa grčkim političkim vrhom. To bi bio strateški važan potez za kinesku vladu, a Hanterovo učešće bi bilo neka vrsta garancije da je taj posao prihvatljiv za zapadne vlade, koje su postajale sve zabrinutije zbog povećanja uticaja Kine u Evropi.

Hanterov kineski partner bila je China Ocean Shipping Corporation (COSCO), državna kompanija sa čvrstim vezama u kineskoj vojsci. Neki vojni analitičari tu kompaniju nazivaju „petom flotom kineske mornarice“. Kineski predsednik Si Đinping je bio posebno ponosan na ulogu koju COSCO igra u Evropi: „COSCO je zmajeva glava Kine u Grčkoj“.

Kompanija COSCO je već posedovala veći deo luke u Pireju, a geostrateški plan je predviđao ulaganje u infrastrukturne poslove u zemljama zapadnog Balkana, preko kojih bi se luka povezala sa celom Evropom. Sjedinjene Države su bile veoma zabrinute zbog prodora kineskih državnih firmi u centralnu Evropu, što bi Pekingu obezbedilo stratešku prednost. Luka u Pireju, kad je prešla u vlasništvo COSCO-a, postala je regionalni centar kineskog „Novog puta svile„. Analitičari su primetili da je kineska strategija „nizanja bisera“ osmišljena sa ciljem da Peking preuzme kontrolu nad najznačajnijim lukama širom sveta.

Kupovina grčkog železničkog sistema bi još više pomogla Pekingu u ostvarenju tog cilja. „Nova ruta za plasman kineskih proizvoda preko luke Pirej je osam dana brža od bilo koje druge rute, koja vodi prema centralnoj Evropi“, uveravao je grčki ministar Paris Kokorocikos u e-mailu Hantera Bajdena i njegove poslovne partnere. Aranžman je bio jednostavan: COSCO bi pokrio 100 odsto troškove kupovine železnice, a Hanter Bajden i njegovi partneri bi „zaradili novac bez ikakvih ulaganja“. Kineska kompanija COSCO se nije protivila tom planu.

Hanterov grčki partner bio je stari porodični prijatelj Mihail Karloucos, sin Aleksa Karloucosa, visokog zvaničnika u grčkoj pravoslavnoj arhiepiskopiji u Americi. Prijateljstvo između Karloucosa i Bajdena je trajalo decenijama unazad. Prvi put su se sreli 1980. godine. Supruga Aleksa Karloucosa je član upravnog odbor Fondacije Boa Bajdena. Kad je Bajden izabran za predsednika SAD-a, otac Aleks je morao javno da demantuje glasine da će dobiti funkciju u novoj administraciji u Beloj kući.

Dogovor sa COSCO-om o kupovini grčke železnice je propao. Na tenderu je pobedila italijanska nacionalna železnička kompanija, koja je nadmašila ponudu kineskih partnera Hantera Bajdena. Ali Hanterova spremnost da učestvuje u poslovima koji bi geostrateški koristili Pekingu postala je obrazac za tu vrstu aktivnosti, kojima su obezbeđeni drugi poslovi za kineski COSCO.

Hanter je sa Devonom Arčerom i drugim partnerima osnovao kompaniju za nekretnine pod nazivom Rosemont Realty. Imali su nekretnine za izdavanje širom Sjedinjenih Država. Hanter je pokušao da pronađe investitore na svom putovanju u Kinu i Tajvan 2011, objašnjavajući da su „neke od najbogatijih američkih porodica poverile Rosemont Realty-u da upravlja njihovim investiticijama u nekretnine“. Ipak, kinezi nisu bili mnogo zainteresovani za tu vrstu posla.

Poslovi sa Pekingom su počeli da daju plodove 2014. godine, pa su Hanter i njegovi partneri dobili „neočekivanu ponudu“ od firme sa sedištem u Hong Kongu pod nazivom Gemini Investments, koja je odlučila da investira u nekretnine. Prema internim mejlovima „to je jedinstven kanal za kineske investitore, koji takođe žele da ulože kapital u američko tržište nekretnina“.

Poslovni pedigre te kompanije bio je sličan drugim kompanijama sa kojima je Hanter sarađivao, imala je duboke obaveštajne i vojne veze. U slučaju Geminija, matična kompanija se tada zvala Sino Ocean Land (sada je to Sino Ocean Group) i bila je „jedna od najvećih kompanija za nekretnine u Pekingu“. Predsednik Sino Ocean Land-a bio je i predsednik COSCO-a. To je poslovni entitet u državnom vlasništvu. Prema tvrdnjama nekoliko vlada, uključujući i japansku, „kineske obaveštajne službe su blisko povezane sa COSCO-om“.

To je bio još jedan veliki posao, koji su Hanter i njegovi partneri obezbedili kineskim kompanijama, koje su povezane sa špijunažom. Koliko je kineska firma platila za Rosemont, teško je saznati. Gemini je kupio 75 odsto vlasništva u kompaniji. Ugovor je obavezao Kineze da u Rosemont ulože kapital od oko tri milijarde dolara. Iz mejlova Hantera Bajdena vidi se da je on zadržao svoj udeo u Rosemontu i posle preuzimanja kompanije od Kineza, ali nije jasno koliko je zaradio u tom poslu. Hanter Bajden je 2015. primio uplatu od 188.616 dolara od Rosemont Realty-a. Nije poznato koji bi drugi novac mogao da legne na njegov račun.

U decembru 2015. godine, Vašington je posetio Đi Đimeng, jedan od deset najbogatijih kineskih biznismena. On je predsednik i većinski vlasnik CEFC China Energy, druge po veličini privatne kompanije na šangajskoj berzi. Đi je veoma mlad, mršav, zgodan i obično nosi dobro skrojena moderna odela. Čak i u kineskim krugovima on je enigma, pa tamo postoje spekulacije o tome kako je uspeo da tako mlad postane jedan od najvećih kineskih igrača u međunarodnim finansijskim i privrednim krugovima. Kao što se videlo, njegove veze najvišeg nivoa uključivale su kinesku obaveštajnu službu i vojsku.

Hanter Bajden je razvio blizak poslovni odnos sa Điom na više frontova. Kako je Hanter objasnio svom poslovnom partneru Toniju Bobulinskom u e mail porukama, kontaktirao je sa Điom na „redovnoj osnovi“, jer, kako je istakao, „mi imamo stalnu telefonsku komunikaciju jednom nedeljno. Takođe, ja sam njegov lični savetnik u SAD. Potpisali smo punomoćje, kojim me angažovao kao advokata.“

Univerzitet u Pensilvaniji je, u februaru 2017, objavio da je bivši potpredsednik Džo Bajden imenovan za profesora. U to vreme je pokrenut i „Bajden Centar“, koji je trebalo da promoviše viziju bivšeg potpredsednika. Na sajtu „Bajden Centra“ se navodi da se Bajden „borio da obezbedi američko globalno vođstvo odbranom i razvojem liberalnog međunarodnog poretka“.

U tom kontekstu, istaknut je „izazov koji pred Ameriku postavlja Rusija“. Navodi se da „Rusija, naročito pod predsednikom Putinom, nastoji da se vrati u eru kada je upotreba sile vladala u svetu“. Pominju se i klimatske promene, epidemije, terorizam i sajber napadi. Ali, ni jednom rečju se ne pominje Peking kao bilo kakav izazov ili pretnja po Ameriku. Umesto toga, u odeljku pod nazivom „Napredni dijalog globalizma“, nalazi se istaknuta fotografija potpredsednika Džoa Bajdena sa tadašnjim potpredsednikom Ksijem.

Kada je Džo Bajden krenuo u kampanju za predsednika, nakon što je njegova porodica od kineskih kompanija i fondova dobila 31 milion dolara od kineske obaveštajne službe, nastavio je da negira razloge za zabrinutost zbog kineske ekspanzije. „Kina će nam pojesti ručak? Hajde, čoveče“, rekao je na predizbornom skupu u Ajovi, i dodao: „Oni nisu loši ljudi. Oni nisu ni naši konkurenti.“

„Bajden Centar“ je od početka bio naseljen bliskim saradnicima i saveznicima bivšeg potpredsednika, koji će nastaviti da služe u njegovoj administraciji, posle pobede na izborima 2020. Ovo, naravno, nije neobično. Stiv Riketi, dugogodišnji pomoćnik, jedno vreme je bio generalni direktor „Bajden Centra“. Toni Blinken, još jedan bliski saradnik, takođe je bio generalni direktor „Centra“ pre nego što je krenuo da radi u predsedničkoj kampanji. Kada je Džo Bajden izabran za predsednika, Riketi je postao savetnik Bele kuće, Blinken je dobio funkciju državnog sekretara SAD-a.

Toni Blinken je navodno imao centralnu ulogu u odbijanju zahteva za azil, koji je podneo jedan od visokih funkcionera Komunističke partije Kine, koji se nadao da će uspeti da prebegne u Ameriku. Vang Lijun je bio „najviši kineski zvaničnik koji se ikada ponudio Sjedinjenim Državama. Početkom 2012, nakon što je otpušten sa višeg položaja u Birou za javnu bezbednost, Vang se ušunjao u američki konzulat u Čengduu obučen u žensku odeću. Vang se tamo, posle 30 sati čekanja, sastao sa američkim zvaničnicima, kojima je ponudio svoja saznanja i informacije koje su predstavljale obaveštajno blago.

Ali, Blinken je odbio da mu da azil, navodno iz straha da bi to osramotilo Kinu i napravilo problem uoči sastanka koji je dogovoren sa vrhom vlasti u Pekingu i sa Obaminom administracijom. Vang je bio prisiljen da napusti konzulat i suoči se sa sudbinom, koju mu je vlada u Pekingu namenila – petnaestogodišnjom robijom! Blinken je kasnije tvrdio da nije bio umešan u taj slučaj.

Za vođenje organizacije kao što je „Bajden Centar“ potrebni su milioni dolara godišnje, a taj novac je trebalo neko da prikupi. Pod Riketijem i Blinkeno, pa i do danas, „Bajden Centar“ ne objavljuje finansijske izveštaje u kojima odvaja univerzitetske od ostalih donacija. Ukratko, ne postoji jasna evidentija o tome ko finansira „Bajden Centar“. Ipak, Univerzitet u Pensilvaniji trebalo bi da reaguje i ponudi informacije o tome ko finansira operacije „Bajden Centra“.

Jedna činjenica je jasna: nakon najave da će „Bajden Centra“ biti otvoren u Univerzitetu u Pensilvaniji, donacije iz Kine su se skoro utrostručile. Do tada je Univerzitet dobio oko 15 miliona dolara, a tri godine kasnije stiglo je blizu 40 miliona dolara. Kad se uračunaju svi ugovori sa kineskim kompanijama i fondovima, vidi se da je iz Kine stiglo 60 miliona dolara. Veliki deo kineskog novca, koji se slio na račun Pen Univeziteta, nakon otvaranja „Bajden Centra“, potiče iz anonimnih izvora. Samo nekoliko nedelja nakon otvaranja „Bajden Centra“, China Mercahants Bank je prebacila Pen-u prilog od 950.000 dolara. To je državna banka, pod neposrednim nadzorom vlasti u Pekingu.

Misteriozna kineska firma Cathai Fortune je 2. avgusta 2019. poslala milion dolara. Osnivač i direktor te firme je Žu Jong, kojeg je Australian Financial Reviev opisao kao „tajnog kineskog milijardera, koji ima jake veze sa Komunističkom partijom“. Sam Cathai je kontrolni akcionar kineske kompanije pod nazivom China Molibdenum. Molibden je kritični materijal za vojnu industriju, on pomaže da čelik bude čvršći. Kinezi i investicioni fond BHR, kojim rukovodi Hanter Bajden, zajedno ulažu u rudnike bakra u Africi.

Državni sekretar Blinken, dok je vodio „Bajden Centar“, imao je i privatnu konsultantsku kuću pod nazivom WestEkec. Jedan od projekata te firme odnosio se na „podršku američkim istraživačkim univerzitetima u upravljanju problemima, koji nastaju prilikom prikupljanja grantova za istraživanja od američkih Ministarstva odbrane“, ali i donacija iz Kine. WestEkec na svom sajtu ovo navodi kao jednu od svojih usluga. Kad je Bajden počeo predsedničku kampanju, Blinken je taj deo obrisao sa svoje internet stranice.

Tokom prvih devet meseci na mestu predsednika, Džo Bajden je pooštrio retoriku prema Pekingu. Ali, u skladu sa izrekom „velika pomoću sa malo loših reči“, Peking je bio zadovoljan celokupnim stavom Bajdenove administracije. Izjave su teđe, ali glavna načela spoljne politike koju Peking želi od Vašingtona ostala su ista: nema radikalnog smanjenja transfera tehnologije i kapitala iz Amerike u Kinu, nema fundamentalnih izazova kineskom režimu, a blaga kritika zbog kršenja ljudskih prava praćena je izgovorima.

Iako je Bajdenova administracija priznala da Kina namerava da zameni Ameriku na mestu vodeće svetske sile, Toni Blinken je isticao da „naša svrha nije da obuzdamo Kinu“. Dok predsednik Bajden kritikuje Kinu po pitanju ljudskih prava, istovremeno opravdava takvo postupanje. U intervjuu za CNN, Bajden je rekao da „Kina krši ljudska prava jer predsednik Si Đinping pokušava da ujedini zemlju“.

– Ako znate nešto o kineskoj istoriji, znate da je Kina oduvek bila žrtva spoljnog sveta, naročito kad nije bila ujedinjena. Dakle, centralni princip Si Đinpinga je taj da Kina mora da bude ujedinjena i čvrsto kontrolisana. I zato neću da govorim proti onoga što Kina radi u Hong Kongu, šta radi sa ujgurima u planinama na zapadu Kine… U svakoj zemlji postoje različite kulturne norme, a njihovi lideri očekuju da ih se sledi – rekao je Džo Bajden.

Prva porodica Amerike imala je duboke finansijske odnose, koji su uključivali desetine miliona dolara, sa kineskim kompanijama i biznismenima, koji su u direktnoj vezi sa kineskim obaveštajnim službama. Zaista, svaki posao koji su Bajdeni vodili sa Kinom uključivao je pojedince iz špijunskog aparata Komunističke partije. Te poslove su vodili Hanter Bajden i Džejms Bajden, sin i brat predsednika Džoa Bajdena.

Čini se da je Rosemont Seneka napravio odvojene telefonske linije, kako bi Kinezi mogli da tajno komuniciraju sa Džoom Bajdenom, što nije legalno. Ostaje otvoreno pitanje da li će Bajdeni objasniti svoje zabrinjavajuće finansijske veze sa kineskim zvaničnicima i biznismenima, povezanim sa kineskim obaveštajnim službama. Istorija pokazuje da su izbegavali odgovore i menjali svoju priču više puta.

Bajdenovi poslovi sa Kinezima opisani su u knjizi „Tajno carstvo“, koja je objavljena u martu 2018. godine. Iako se knjiga popela na prvo mesto na listi bestselera Njujork Tajmsa, ipak ju je veliki deo medija ignorisao. Međutim, sada znamo da je FBI pokrenuo zvaničnu istragu poslovanja Hantera Bajdena u Kini. Bajdeni su o navodima iz te knjige govorili za Wall Street Journal, a da ništa nisu rekli: „Nećemo se braniti od tog politički motivisanog publicističkog hita“. Napali su autora, a ne dokaze koje je on izneo. To je isprobani pristup, na koji u Vašingtonu često pokušavaju da izbegnu razgovor o činjenicama.

Kad je ta tema počela da privlači više pažnje, Džo Bajden je rekao da nije znao za poslove svog sina i brata u inostranstvu: „Nikada nisam razgovarao sa svojim sinom Hanterom ili bratom Džemsom o bilo čemu što ima veze sa njihovim poslovanjem. Tačka.“ Taj stav je ponavljao mesecima, ali promenio je priču kad su se pojavili dokazi da je sa sinom Hanterom razgovarao o njegovim poslovima i da je imao sastanke s njegovim poslovnim partnerima. Džo Bajden je tada rekao da je možda i upoznao neke Hanterove poslovne partnere, ali da nikada nije imao nikakve direktne koristi od njih, niti im je pomogao. „Nikada u životu nisam uzeo ni dolar iz nekog stranog izvora“, rekao je Bajden na predsedničkoj debati 22. oktobra 2020. godine.

Iako je to tehnički tačno, ostaje činjenica da je Hanter Bajden priznao da je plaćao neke račune svog oca. Uz to, teško je shvatiti da su Hanterovi inostrani finansijski aranžmani potpuno izuzeti od uticaja njegovog oca Džoa, pa i od koristi koju je imao i stariji Bajden.

Svaki posao koji su Bajdeni ostvarili u Kini bio je preko biznismena sa bliskim vezama na najvišim nivoima kineske obaveštajne službe. U svakom slučaju, ima malo vidljivih poslovnih ili profesionalnih usluga koje su pružene u zamenu za novac.

Negovanjem bliskih finansijskih odnosa sa porodicom Bajden, Peking se popeo do vrha uticaja u američkoj politici. Veza sa „prvom porodicom“ pružila je mnoge mogućnosti za sticanje uticaja i moći. Međutim, to nije problem samo jedne značajne američke porodice. Peking je na taj način, „lovom na agente uticaja“, prošao kroz druge moćne institucije u Vašingtonu, Vol Stritu i Silikonskoj dolini.

(U sledećem broju: Crveni sentatori i kongresmeni)