U doba kad je režim Aleksandra Vučića došao do samog kraja, ovaj diktator moraće da odluči da ukloni nekoliko desetina svojih vodećih „poslovođa“ i nekoliko kumova. Neki će samo podneti ostsavek na sve funkcije, a neki će biti uhapšeni i otići u zatvor. Kakve će biti posledice ovakve akcije srpskog diktatora, ko je spreman da mu pruži otpor, zašto parlamentarna opozicija nema nikakvu ulogu i kako se očajnički bori mala grupa na vrhu naprednjačkog režima da režira lažne zavere protiv svigsa Vođe.

Nikola Vlahović

Prema konačnim rezultatima Popisa stanovništva, domaćinstava i stanova iz 2022. godine, u Republici Srbiji živi 6.647.003 stanovnika. Nešto više od polovine ukupnog stanovništva čine žene, 3 415 025 (51,4%), dok je muškaraca 3 231 978 (48,6%).

U prvoj knjizi, „Nacionalna pripadnost“, objavljeni su rezultati o ukupnom broju stanovnika prema polu i nacionalnoj pripadnosti, do nivoa opština i gradova. Tu se jasno vidi da Srba ima 5.360.230, manje od jedne polovine su muškarci, većinom starosti prosečno preko 40 godina.

U širem ataru Beograda živi tačno pola od tog broja. Ako se umanji taj broj za blizu dva miliona penzionera, nema ni govora o vitalnosti jedne, ne tako davno, vrlo dinamične i produktivne Srbije, koja je u periodu od Drugog svetskog rata sve do Miloševićevih ratova 1991. godine bila u svakom smislu perspektivna, sa mladim stanovništvom i snažnom industrijom.

Zašto je ovo važno znati? Naime, prema zvaničnoj statistici, od dolaska Aleksandra Vučića u poziciju suvereno (i surovo!) vlada Srbijom, za jednu deceniju, ova država je izgubila preko 600.000 stanovnika. O njenoj daljoj sudbini odlučuje u najboljem slučaju tek oko 40 odsto biračkog tela. Oko dva miliona ljudi je podeljeno na dve grupe. Jedna je ona koja predstavlja oko 800.000 zaposlenih u državnoj upravi, druga je podeljena na porodice onih koji zavise od tih radnih mesta. Dakle, ucenjeni I korumpirani.

Ostatak od ove glasačke „mašine“ predstavlja nemoćno zajednicu protiv koje je diktator stavio u pogoin sve medije, svu policiju, vojsku i obaveštajne službe, plus stranačke agitatore, batinaše, internet botove…

Jedina realna mogućnost da Vučićev režim padne kao kula od karata je činjenica da je taj režim truo iznutra, da su unutrašanji sukobi sve veći, da je sukob interesa jedne nove, kriminalne klase takođe u porastu, a da su mnogi sa vrha te klase ušli u Vučićevu jazbinu zarad ličnih interesa i profita, te da biu im pad tog režima savršeno odgovarao. Novca imaju, a to je za „pranje biografije“ ključna stvar.

Ko će prvi da Vučiću „izvuče tepih ispod nogu“, to nije teško pretpostaviti. Biće to njegovi najbliži ljudi, biće to otuđene grupe novih multimilionera, a tek na kraju, kad „đavo odnese šalu“, mogu se očekivati prebezi iz vojno policijskog aparata.

Međutim, da bi bilo jasnije kako je Vučić veleizdajničkom politikom koju vodi još uvek „na rukama“ zapadnih obaveštajnih zajednica, pre svega one anglo-američke, treba na ovom mestu poodsetiti na jedan važan događaj iz prošlosti.

Naime, sada već davnog 18. februara 2017. godine, Glavni odbor Socijalističke partije Srbija (SPS), u svečanoj atmosferi doneo je odluku da kandidat njihove stranke na predsedničkim izborima bude predsednik Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić. Tadašnji i sadašnji predsednik SPS rekao je tom prilikom da „Vučić ne dobija samo podršku socijalista za kandidaturu, već da ga ta stranka smatra svojim kandidatom na izborima za šefa države“.

Bio je to početak kraja jedne dugogodišnje političko poslovne perverzije koja će sedam godina kasnije, u 2024. godini, završiti nizom unutrašnjih sukoba i „nesporazuma“ navodnih partnera (a ustvari saučesnika u gaženju Ustava, zakona, slobode medija) ali i ponižavanjem čitave nacije monopolom jedne diktaure na takozvana nacionalna pitanja, pretvaranje tih pitanja u šovinističku farsu i estradni nacional-socijalizam, najvulgarnijom eksploatacijom svih državnih simbola, od zastave i himne do grba, sprdnjom sa istorijskim činjenicama, sve do pretvaranja najveće crkvene zajednice u dogmatsku batinu kojom tuče po zdravom razumu građana i vrši opštu pljuvačinu po ostacima stvarne intelektualne eliti koje skoro da više i nema.

Danas, na kraju 2024. godine, ključno je pitanje hoće li se, usled svega ovoga, deo sistema koji je Vučićev režim stvorio uzurpacijom svih državnih institucija, okrenuti protiv njega i stati na stranu naroda? I, ko je taj ko može preuzeti odgovornost za nastupajuće događaje, u situaciji potpunog haosa i raspada njegovog režima? Koje strane sile (koje su ga dovele na vlast i omogućile mu, zbog svojih interesa, pljačku Srbije i diktaturu), mogu i hoće da ga uklone zajedno sa lažnom opozicijom i podrže opštenarodni bunt?

Jedan događaj od 18. avgusta 2021. godine važno je ovde pomuniti jer je trajno odredio kurs Vučićeve lične vladavine. Naime, tog dana je tadašnji predsednik Skupštine Ivica Dačić otkrio da su u Beogradu, dok je on bio ministar policije, „uz odobrenje Aleksandra Vučića“, organizovani mirovni pregovori između regularnih vlasti Avganistana i Talibana. Pregovori su, vođeni u državnoj diplomatskoj vili Ministarstva spoljnih poslova. u Bulevaru Kneza Aleksandra Karađorđevića 26, a tom prilikom u Srbiju je ušlo 40 komandanata raznih talibanskih frakcija koje deluju u Avganistanu. Mnogi od njih su bili na međunarodnim poternicama i američkim „crnim listama“ pa je za tu priliku to moralo biti privremeno ukinuto da bi uopšte mogli da putuju. Pregovore je vodio Karim Kalili, nekadašnji potpredsednik Avganistana i tadašnji predsednik Visokog saveta za mir.

Ko je stvarno organizovao ovaj sastanak, nije teško zaključiti: bila je to britanska obaveštajna služba MI6, koja je za tu priliku angažovala beogradski Atlanski savet, da „asistira“ prilikom ovog tajnog skupa.

Nije prošlo dugo vremena, stigle su pohvale za ovu akciju, jer se radilo o testiranju spremnosti Vučićevog režima da uradi nešto za Zapad i time napravi otklon od Rusije nekim aktom lojalnosti. Tek 18. avgusta 2021. godine, Dačić javnosti saopštava kako su to izveli, ali ne i uz čije odobrenje i logistiku. Prema njegovog izjavi „Talibani su izabrali Beograd“, što je svakako i smešno i providno bilo.

Ali, od tog trenutka, kreće detaljno pomeranje Vučićeve diktature prema Zapadu, dok unutar Srbije radi na marginalizacijiu raznih patriotskih i proruskih pokreta, koje usput i kompromituje uvodeći u te grupe ljude sa društvene margine i socijalne periferije. To je bila jedna strana njegove „ruske politike“ u Srbiji. Druga strana je bila deklarativno „prijateljstvo“ sa Rusijom, čega u stvarnosti kod Vučića nije bilo.

Slučaj sa tajnim pregopvorima Talibana u Beogradu, pod Vučićevim (zapravo, MI6) pokroviteljstvom, trajno je obeležio zaokret Srbije u suprotnom pravcu od Rusije i njene politike. Sve do otvorenog naoružavanja režima u Kijevu dok traje rat sa Rusijom, pa još otvorenije i bliskije saradnje sa NATO paktom. Danas je to već notorna istina: Vučićev režim nije uveo sankcije Rusiji, ali je prodao srpsko oružje režimu u Kijevu i tako „okrenuo cev“ prema vladi u Moskvi, što će ga na kraju ove avanture koštati znatno skuplje nego što je predvideo.

Na kraju 2024. godine Srbija doslovno gori od narodnog besa i ogorčenja, režim diktatora je pokazao da mu nije stalo ni do koga osim do gole vlasti i sile, Kosovo i Metohiju je predao, iseljavanje preostalog srpskog stanovništva se nastavlja, mnogi od njih se pitaju „gde je sada Srpska lista“ koja se mesecima ne oglašava. I zaista: ko danas zastupa interese Srba koji žive na Kosovu? Svi koji su u poslednjem talasu došli u centralnu Srbiju tvrde da je više od polovine Vučićeve „Srpske liste“ pobeglo posle događaja u Banjskoj i kupuje nekretnine u Srbiji, a jedan manji deo živi tamo primajući prinadležnosti iz Beograda i Prištine, sa dva pasoša, kosovskim i srpskim, ćute i ne oglašavaju se dok im Vođa ne naredi da nešto kažu. A, po svemu sudeći, to je danas marginalna grupa na koju ni on ne računa, zapravo je tu privremenu političko-poslovnu grupaciju već razvlastio i prestala je da postoji.

Kako je tragedija u Novom Sadu na železničkoj stanici odjeknula svetom (pročitano je saopštenje tim povodom i u Evropskom parlamentu i poslato saučešće porodicama poginulih), tako je krenuo i opštenarodni protest u Novom Sadu, Beogradu i drugim gradovima Srbije. Međutim, sve te masovne skupove obeležila je jednas činjenica: niko od narodnih poslanika iz opozicije nije smatrao za potrebno da izađe ispred naroda i kaže šta ima o režimu koji je ogrezao u kriminalu i zločinu.

Tim povodom je Aleksandar Jovanović iz pokreta „Ekološki ustanak“ prozvao te svoje kolege poslanike na protestu opozicije <https://www.blic.rs/protest> zbog tragedije na Železnickoj stanici Novi Sad <https://www.blic.rs/zeleznicka-stanica-novi-sad>: „Sramota je da se narodni poslanici plaše da izađu na binu i da se obrate građanima, da se kriju iza glumaca, poznatih ličnosti i tako dalje. Znači, naš posao, šta god da je, jeste da budemo sa građanima sa narodom tamo gde je problem, na binama, na barikadama, na mostovima, od zločina do zločina režima u državi koja će biti takva sve dok je vodi Aleksandar Vučić. Dakle, poziv svim narodnim poslanicima da slobodno, bez straha, urade ono što im je obaveza, da stanu pred građane i da im kažu šta je plan. Ja tako vidim politiku!“

Ovo, međutim, ne sme da izvede inače anemična opozicija, jer bi svaki takav izlazak momentalno bio osuđen iz svih medijskih topova i haubica kojima Vučić raspolaže ogavnom propagandom frazom da „ubiraju političke poene“.

U Srbiji, kao i drugde u regionu, gde stvarnu vlast vrše plitki mozgovi iz „duboke države“, vrlo je moguće da bi diktatoru svaki takav „nastup“ opozicionih političara odlično došao da im „zaigra na grobu“. Sa druge strane, nema nikakvog opravdanja što niko od njih nije spreman da preuzme odgovornost i stane pred narod, proglasi ciljeve pobune, povede ljude i pozove na masovni štrajk, masovnu građansku nesposlušnost i druge metode legitimne samoodbrane od zla koje je Srbiju zadesilo.

Dakle, rušenje diktatorskog, kriminalnog režima Aleksandra Vučića neće izvesti nikakva opozicija, a neće biti iznenađenje da javnost jednom sazna detalje o ključnoim čoveku lažne opozicije, koji je stvarne opozicionare „vukao za nos“ godinama. Uostalom, Vučić je nedavno i kazao pred odlazak na jednu međunarodnu konferenciju: „Sad mirno mogu da odem iz zemlje, opozicija je samu sebe uništila!“

Ipak, njegov stvarni strah dolazi iz realnih procena da će njegov režim srušiti oni koji su ga zajedno sa njim i gradili: tajkuni, kriminalci, lokalni šerifi i čaršijske barabe, a sa druge strane, na visokom nivou, strane obaveštajne službe koje su ga dovele na vlast i pre svih, poverenici kojima duguje i novac i druge usluge koje su mu isporučivali svih godina vladavine. Već duže vremena ponaša se tačno onako kako su se svi diktatori u klimaksu svoje vlasti ponašali: paranoično. I prvi kojima ništa ne veruje i na koje će krenuti su njegovi najbliži saradnici.

Navodno, na listi sumnjivih među istaknutim članovima svoje stranke nisu jedino Miloš Vučević i Ana Brnabić, Darko Glišić i Siniša Mali. Očigledno duboko uveren u zaveru protiv njega, srpski diktator izjavljuje 8. Novembra 2024. i ovo: „Ne sede svi za centralnim stolom, već ima i onih koji se kriju! Vreme je da mi lepo otvorimo karte. To od marta do juna, sa tom rekonstrukcijom, da se zahvalimo svima onima koji na televiziji objašnjavaju da, mi poštujemo predsednika Vučića, jer znaju da tako dobijaju glasove, a iza leđa pozivaju sve naše protivnike da im kažu – pa vi znate da nismo to mi, to je Vučić uradio, to je Vučić naredio i tako dalje. Nemojte da nas dirate, nemojte da nas napadate, nego po njemu, kao što neki od vas rade, da se ne lažemo…I nisu to jedini neprijatelji, tu su i oni kojima je kao istaknutim članovima naprednjaka, dato sve što su poželeli. Ti kojima smo sve dali, ti kojima smo sve učinili. Deset puta mu daš sve, 11. put mu ne daš, jer je nemoguće da mu daš 11 puta i svaki put sve što poželi i postao vam je najveći neprijatelj, jer on to sve zaslužuje, jer mu to pripada“.

Šta je to što je Vučić davapo „šakom i kapom“, iz budžeta iz džepova građana, koliko je to desetina i stotina miliona, to ne pominje. „Mi“, to je on, koji vlada samovoljno, bez Ustava i zakona. Prodaje zaluđenom narodu tužnu priču o tome kako su im „sve dali“ a oni njemu „nož u leđa“. A,  Vučić se ustvari ovim činom svim silama trudi da skrene bves naroda na drugu stranu, da sebe izdigne iznad blata koje stvorio, da sebe amnestira a sve druge stavi na optuženičku klupu. O takvoj ličnosti je reč, koja je spremna svakoga da ponizi, izda i prevari.

Nema nikakve sumnje da su I oni koje će pohapsiti i optužiti, slični ili isti kao on. Samo je veća moć u njegovim  rukama. Sve to zajedno, čini scenario za brzi slom njegovog režima, a na zdravom razumu ovog naroda je da ne dozvoli da bude „statista u tuđem filum“ nego glavni igrač koji donosi odluje o svojoj budućnosti.

„U normalnim državama bi tužilac automatski pokrenuo proces protiv NN lica u okviru SNS, i pozvao predsednika stranke Miloša Vučevića, pa i Vučića kao svedoka da pokaže ta saznanja koja ima da je neko postao milioner„, kaže jedan politikolog u vezi sa tim.

Dakle, predsednik države je javno priznao da su mnogi u SNS postali multimilioneri, a državni tužilac Zagorka Dolovac ćuti negde zatvorena kao Prokleta Jerina, samo za razliku od nje, u luskuznim odajama jedne od svojih nekretnina koje joj je Vučićev režim dao da ne bi radila svoj posao.

A kako objasniti poruku Vučića o milionerima koju mu rade iza leđa – javnost obaveštena da će on da povede računa o neodgovornima među članovima i saradnicima, ali ni formalno, ni suštinski, već čisto da se o tome priča,

Za 12 godina Vučićeve vladavine predstavljano je javnosti da je on graditelj, da je faraon koji će promeniti Srbiju,  čak i njegovi botovi i saradnici bili su zaduženi da pričaju kako Vučić gradi rajske vrtove I kako će se jasti zlatnim kašikom, a danas  mora da smenjuje ili hapsi njegove saradnike koji su milioneri i milijarderi, sve zarađeno od pljačke i pranja noivca u građevinskom biznisu. Na star5u graševinski mafiju stvorena je i nova, a Vučićev realan strah od njih vodi ga u paranoičnu akciju „istrage poturica“, što će ga konačno slomiti, iznutra. Jer, spoljni faktor (strane službe, narod, politički prevrat), ne mogu tako efikasno da izvedu taj pad njegove zločinačke piramide.

Nedavno je magazine Forbes objavio imena 11 članova takozvane srpske poslovne elite koja je poslednjih godina zaradila desetine i stotine miliona od bliskih veza sa aktuelnom vlašću, a među njima su I najpoznatiji: Zvonko Veselinović, Dragoljub Zbiljić, Željko Drčelić, Ostoja Mijailović, Nikola Petrović i Ivan Bošnjak. Tih 11 multimilionera iz Vučićeve jazbine u svom vlasništvu posredno ili neposredno imaju najmanje 140 preduzeća registrovanih ovde i u inostranstvu. A čime se bave? Prave puteve, grade škole, bolnice, stadione, ni banke im nisu strane, a jedan broj firmi registrovan je za konsultantske usluge. Kompanije kojima upravljaju raspolažu stalnom imovinom, to su uglavnom nekretnine i oprema, sve zajedno teškom oko milijardu evra, ali kada se tome doda i takozvana obrtna imovina, zbir se duplira i prelazi dve milijarde evra.

Ipak, jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih podvala javnosti koju je proizveo Vučićev režim u saradnji sa par svojih medija i bivšim zaštitnikom građana i opozocionim kandidatom za predsednika Srbije, Sašom Jankovićem. Kako je to jedan od njegovih biltena pisao: „Više puta se govorilo da predsednika Srbije Aleksandra Vučića pokušavaju da sruše pojedini strani centri moći, a to je sada potvrdio i Saša Janković. On je ispričao da je dobijao predloge da se približi predsedniku države i SNS, kako bi ga skinuo sa vlasti iznutra, a zatim, u nekom trenutku došao na njegovo mesto. Janković je čak, kako tvrdi, imao ponude i da razmisli sa kim drugim iz SNS bi mogao da sarađuje, umesto Vučića. Saša Janković kaže da su ga u te prljave poslovi hteli da uvuku strani ambasadori, neki politički stratezi i kvaziprijatelji. Ambasade su centri obaveštajnih službi. Svakog stranog diplomatu treba gledati kao obaveštajca koji radi u interesu svoje zemlje. A političke stratege i kvaziprijatelje treba gledati kao stranu agenturu. Ja ovde vidim stari partnerski rad, jer ne bi to oni nudili nekome koga nisu proverili u praksi. Janković je pravnik, ali je završio i Fakultet za bezbednost. Šta su njihovi nteresi? Da zavladaju Balkanom, a Srbija im predstavlja problem jer je samostalna“.

Ovaj urnebesno smešan scenario, napisan negde u odajama BIA od strane nekog priučenog agenta, završava se jednom isto tako tragikomočno  izjavom Vučićevog skuštinskog psa čuvara, izvesnog Milenka Jovanova:  „Ne znam odakle takav izliv iskrenosti Saše Jankovića, ali je dragocen. Drago mi je da je neko od tih ljudi progovorio kakve se čorbe kuvaju. Ali, nisam iznenađen. Kompletna istorija Srbije isprepletana je time da se razne sile bore za uticaj u Srbiji. Akcija rušenja Vučića je akcija rušenja Srbije“

Kaže dalje u vezi sa tim jedan Vučićev čije ime nije vredno pomena, da se „više puta  govorilo da predsednika Srbije Aleksandra Vučića pokušavaju da sruše pojedini strani centri moći, a to je sada potvrdio i Saša Janković, bivši zaštitnik građana i opozocioni kandidat za predsednika Srbije. On je ispričao da je dobijao predloge da se približi predsedniku države i SNS, kako bi ga skinuo sa vlasti iznutra, a zatim, u nekom trenutku došao na njegovo mesto. Janković je čak, kako tvrdi, imao ponude i da razmisli sa kim drugim iz SNS bi mogao da sarađuje, umesto Vučića. Da li je ovo dokaz da su sve tvrdnje o pokušajima rušenja šefa države istinite? Da li pojedini strani centri moći i dalje rade na istom planu? Koga vide kao saradnika i poslušnika, umesto Aleksandra Vučića?“

Ko u Srbiji može da poveruje u ovakve režimske podvale? Istina, od onog  broja stanovnika pomenutog na početku ove priče, svakako postoji veliki procenat onih koji će poverovati. Vučić na njih računa kao što svaki očajnik na vlasti računa na društvenu marginu kad mu zatreba.

Uostalom, ima toga I u Americi na poslednjim izborima u SAD, u okrugu Clark u Nevadi više od 11.000 glasačkih listića nije bilo potpisano, a radilo se o omladini koja ne zna ni da piše, a ne ume ni da pročita kako treba.

Vučiću će doći “glave“ oni koji znaju da sabiraju i oduzimaju, koju su uz njegovu pomoć usavršili matematičke metode pljačke državnih resursa i otimačinu iz budžeta.