Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Pošto je Pavlu Đurišiću uputio zahtev da što je moguće više ubrza popunu svojih jurišnih bataljona novomobilisanim ljudstvom iz mileševskog, pljevaljskog, andrijevičkog, kolašinskog i bijelopoljskog sreza, Mihailović u prvi sumrak 17. marta napušta Lipovo i sa svojim ličnim telegrafistom, radio-stanicom i pratnjom odlazi za Kalinovik.

Te većeri na drumu Kolašin – Mojkovac, pod zaštitom mraka, Mihailovića je sačekao jedan automobil. To su bila italijanska kola koja mu je, po prethodnom dogovoru, uputio Đurišić. Njime je Mihailović, preko Pljevalja, još istoga dana oko ponoći stigao u Čajniče. Tu, u jednoj kući na zapadnoj periferiji Čajniča, Mihailović se sastao sa Đurišićem, svojim komandantom u koga je polagao poslednju nadu.

Đurišić je još pre Mihailovićevog dolaska napravio sa italijanskom komandom plan za dalju akciju. Interesi i jednih i drugih su se, kao i do tada, i u ovome trenutku potpuno poklapali. I Italijani i četnici želeli su da po svaku cenu spreče prodor snaga NOP u Hercegovinu i Crnu Goru. Zato je Mihailović, sastavši se sa Đurišićem, pošto su obojica prethodno proanalizirali situaciju, u potpunosti usvojio Đurišićev plan, koji je, praktično, bio samo deo plana italijanske komande.

Taj plan je predviđao stvaranje druge linije odbrane u rejonima Nevesinjsko polje, Ulog i Kalinovik, predviđajući ofanzivno dejstvo prema Glavatičevu, u bok i pozadinu snaga NOP koje su nastupale prema Kalinoviku i Ulogu, kako bi se sprečio njihov prodor ka istoku.

Ujutro je Mihailović preko Bukovice i Ustikoline otišao u Foču, a Đurišić je, s obzirom na ozbiljnost situacije, najkraćim putem, italijanskim kamionima, počeo da prebacuje svoje trupe ka Kalinoviku.

Sutradan po Mihailovićevom odlasku iz Lipova, iako prilično svestan situacije u kojoj su se nalazile četničke snage u dolini Neretve, Lalatović je, prema prethodnom dogovoru sa Mihailovićem, a u nameri da prikrije četničke poraze i na taj način spreči eventualno demoralisanje četničkih odreda u Srbiji, uputio 18. marta pismo istaknutom četničkom komaridantu Predragu Rakoviću u kome mu, pored ostalog, piše:

„Dragi Frike,

Primio sam vaše pismo.

… Komuniste moramo nemilosrdno uništiti. Sada se tučemo sa njihovim glavnim snagama u oblasti Konjica. Oni su ispred Nemaca i ustaša pobegli iz „Bihaćke republike“ i ovamo su ih sačekali naši odredi. Zbog teških prilika pod kojima se radi, trebalo nam je malo duže vremena da prikupimo potrebne snage. Nadam se da ćemo za desetak dana i ovo pitanje skinuti sa dnevnog reda. Sad se komunisti nalaze između Prenja i Bjelašnice u dolini Neretve i naši ih napadaju sa svih strana. Oni se nalaze u veoma teškom položaju i svakog dana ih je sve manje i manje, a naši se stalno ojačavaju pristiglim pojačanjima. Verujem da će im ovde biti definitivna grobnica.

Vidim da i vi ne sedite skrštenih ruku. Tako i treba. Vaš skorašnji lov dobro je osakatio komuniste. Preduzmite još sve za skidanje Mandića i njegove grupe. Imajte u vidu da su Nemci veliki lopovi i nemojte se sa njima sastajati. Uostalom vi ih dobro poznajete …

Vaš Lalatović“

Mihailović je u Kalinovik stigao 19. marta 1943. Odmah za njim stigao je i Đurišić sa svojim jurišnim bataljonima, koji su predstavljali poslednju Mihailovićevu uzdanicu. Već odranije ovde se nalazio i Ostojić sa trupama. Tu, na liniji Oblja – Kalinovik – Ulog Mihailović se nadao da će u saradnji sa svojim italijanskim saveznikom zadržati partizanski prodor, komandujući lično svojim snagama.

Istovremeno sa Mihailovićem i njegovim četnicima, na položaj pred Kalinovikom stigle su i snage Druge proleterske divizije i počele sa pripremama za napad, koji je odmah usledio. Na celoj liniji  razvile su se teške i krvave borbe. Mihailovićeva nada nije dugo potrajala. Delovi Prve proleterske brigade nanose 21. marta poraz četničkim snagama kod Uloga, a Druga proleterska brigada 20. i 21. marta potpuno razbija četničke snage kod Oblja, čime je put za napad u bok i pozadinu četničkih snaga bio otvoren.

Mihailović je sa osmatračnice na položaju lično posmatrao napad Druge proleterske i rasulo koje je usled poraza nastalo među njegovim trupama na krajnjem desnom krilu fronta prema Oblju. Nemajući više kud, a da bi izbegao opkoljavanje i time sačuvao bar Đurišićeve snage, on naređuje napuštanje položaja i povlačenje ka Sarajevu. Pred mrak 22. marta i on je sa operativnim štabom obrazovao svoju žalosnu kolonu i sa njom napustio Kalinovik.

Uz put menja prvobitnu odluku i preko Jabuke i Ustikoline prebacuje se u Foču, u kojoj se u to vreme nalazio italijanski garnizon.

U međuvremenu su i na drugim pravcima prema Hercegovini i Crnoj Gori delovi glavne operativne grupe razbili i ostale četničke snage, koje su bile pod komandom Stanišića i Baćovića, i nastavili svoje nadiranje.

Posle debakla kod Kalinovika, Italijani i četnici pokušali su još jednom, poslednji put, da na Drini zaustave prodor glavne operativne grupe. Bila im je to zaista poslednja nada. Plan zajedničkih akcija sa italijanskom komandom pripremio je Ostojić, 26. marta. Svoju punu saglasnost sa ovim planom Mihailović je dao Ostojiću 28. marta. Evo šta mu je s tim u vezi, pored ostalog, javio:

„Bolje linije nego što je Drina u vezi sa Pivom ne možemo imati za odbranu. Moramo je braniti jakim snagama sa dobrim moralom… Komunisti u ovom momentu pripremaju nešto… Sledeće mogućnosti su:

1) Pripremaju planove za prelaz. U tom slučaju izbegavaće domašaj artiljerijske vatre… Dok još nisu stigle nove snage 22 (Italijani – nap. autora) od Ustikoline nizvodno obratiti pažnju dobro da nas ne zaobiđu i kompromitiraju ovako dobru liniju za odbranu.

2) Da se zadovolje dosadašnjim uspehom …

3) Da pokušaju da se prebace u istočnu Bosnu …

Na obali preduzeti najhitnije utvrđivanje i stalno ga produžiti. Obratiti pažnju da se brani i sama reka, a ne da se suviše sa prvom linijom ode u visinu.

Preduzeti najenergičniju propagandu kod ljudstva, a naročito da su komunisti u vezi sa Turcima i da među njima ima malo Srba, ostalo Turci i ustaše. Udariti i na njihovu vezu s Nemcima.

Dobro je Što ste izdali naređenje za otsudnu odbranu na sadašnjim položajima. Moral sada treba da je jak.

Ako iziđu na grebene dobro ih poduhvatiti sa 22 (Italijanima – nap. autora). Juče su dobro pomogli…“

Italijansko-četnički plan je predviđao da se posle konsolidacije nove linije i prikupljanja svih raspoloživih jedinica, zajedničkim snagama, uz pomoć italijanske avijacije, artiljerije i tenkova, krene i u napad prema Kalinoviku.

Međutim, istoga dana, 28. marta, kada je, kao što smo videli, Mihailović izrazio Ostojiću svoju saglasnost sa italijansko-četničkim planom, na njihovo i italijansko najveće iznenađenje, Prva proleterska i Druga dalmatinska brigada izbijaju na Drinu. Prva u oblast Ustikoline, a druga u prostor Broda, tri kilometra južno od Foče.

Nalazeći se u Foči, pored Lukačevićevog štaba, Mihailović je odmah naredio Lukačeviću da sa svojim snagama interveniše na pravcu Ustikoline i da po svaku cenu spreči eventualrn pokušaj snaga NOP da tamo forsiraju Drinu.

I dok su se oko Ustikoline još vodile borbe, Druga dalmatinska brigada 6. aprila 1943. forsira Drinu kod Broda i posle razbijanja četničkih snaga na tome sektoru obezbeđuje mostobran. U pokušaju da osujeti ovu akciju, Mihailović lično, u depeši upućenoj 7. aprila u 23,00 časa svom načelniku operativnog odeljenja Ostojiću, traži hitnu pomoć italijanskih trupa:

„Dragi čika Branko …

Preduzmite na svaki način da broj 22 što pre pošalje na desnu obalu Dragočevske reke bar jednu četu i da se postavi iznad Strugara …

Čika Đoka“3

Samo četrdeset minuta kasnije, Ostojić mu odgovara:

„Dragi čika Đoko …

Br. 22 izveštava da je jedan bataljon upućen ka Dragočevskoj Reci i izveštava da je ovaj bataljon još u sumrak otišao pozadi patrola…

Pozdrav Branko“

Na poleđini akta Mihailović je napisao svojom rukom:

„Primio znanju – Treba se samo uveriti da li je bataljon 22 zaista otišao u Dragočevsku Reku. Broj 46, 8 – IV, 1205 č.

Čika Đoka“

Međutim, snažni naleti snaga NOP bili su nezadrživi. Delovi Druge proleterske divizije razbijaju neprijateljske snage i 9. aprila ulaze u deo Foče na levoj obali Ćehotine. Sada već i fizički ugrožen, Mihailović na brzinu prikuplja delove svoga štaba i razbijene Lukačevićeve trupe i naređuje prelazak na desnu obalu Ćehotine, a zatim povlačenje prema Pljevljima.

Krenulo se istog dana oko 17 časova. Pošto su odmakli nekoliko kilometara od Foče, Mihailović je privremeno obustavio pokret. Kako je put vodio pored italijanskog utvrđenja na brdu između desne obale Ćehotine i leve obale Drine, trebalo je, koliko god je bilo moguće, srediti ovu razbijenu gomilu i, obrazujući kolonu, dati joj pred saveznikom, bar spolja, dobar vojnički izgled. Najzad, oko ponoći, Mihailović je dao naređenje za polazak. Tako formirana kolona prošla je pored italijanskog utvrđenja, pred kojim su se nalazili postrojeni karabinijeri.

O boravku Mihailovića u Foči njegov nepoznati pratilac je u svoj dnevnik zabeležio:

„Grebenom brda, u 7 časova dolazak u Foču … (3. aprila).

4. IV. Ujutru kod Čiče (tako su četnici zvali Mahilovića – nap. autora)… rukovao se sa svima. U 9 časova sa Čičom u obilazak položaja, sneg pomešan sa kišom, po blatnjavom putu. Izlazak na položaj. Čiča među Italijanima… Povratak u Foču u 6 časova …

5. IV. Izlazak iz Foče u 11 časova. Masa četnika napuštaju položaj. Okupljeno ljudstvo poseda položaj prema komunistima …

6. IV. Silazak ujutru po mraku na nove položaje. Komunisti preko reke… Čuje se borba četnika i Italijana sa komunistima… Vukajlović ubio komunistu. Pokret u pravcu Pljevalja …“6

Sutradan po dolasku u oblast Pljevalja, Mihailović je od svoga predsednika vlade iz Londona primio sledeću poruku:

„Đeneralu Mihailoviću – Neophodno potrebno da se što pre sastanete sa Bejlijem, bilo Foča, ili drugo mesto. Bejli ima da vam saopšti hitne i važne poruke od strane Jugoslovenske vlade – Jovanović.“

U Lipovu, gde je stigao 14. aprila oko 10 časova pre podne, Mihailovića je čekalo novo, veoma neprijatno iznenađenje.

Njegov govor na krštenju u Lipovu, u kome je oštro napao britansku vladu i na koji je, računajući da će ga pukovnik Bejli ipak prećutati, bio gotovo zaboravio, odjeknuo je iz sinjajevinskog krša mnogo dalje nego što je Mihailović želeo u času kad ga je održao. Bejli je, naime, i o ovome incidentu i o borbi Mihailovićevih snaga protiv NOP obavestio svoju vladu.

Zapanjen ovakvim Mihailovićevim izjavama, predsednik britanske vlade Vinston Čerčil, koji je u to vreme zastupao i trenutno odsutnog ministra inostranih poslova Idna, uputio je 28. marta 1943. oštru notu jugoslovenskoj vladi, koja je uručena lično njenom predsedniku Slobodanu Jovanoviću. U njoj je, pored ostalog, stajalo:

„Izveštaji koje je vlada Njegovog veličanstva dobila od oficira za vezu s generalom Mihailovićem, i iz drugih izvora, ne ostavljaju sumnju da tamo još vlada potpuno nepostojanje jedinstva među raznim elementima otpora, da se između snaga generala Mihailovića i četnika, s jedne s trane, i drugih jedinica otpora, s druge strane, vodi stvarno građanski rat i da se u toj borbi i sam general Mihailović povezao, direktno ili indirektno, s italijanskom okupacionom vojskom. Ovi izveštaji, među kojima ima i takvih kojima vlada Njegovog veličanstva nije bila sklona da veruje, bili su potvrđeni od generala Mihailovića u govoru koji je održao na mesnom skupu 28. februara, a o kome je izvestio tamo prisutni pukovnik Bejli.

Vi ste svesni da je politika vlade Njegovog veličanstva uvek bila: pružiti generalu Mihailoviću punu pomoć u njegovoj borbi protiv Osovine, slati mu svu moguću materijalnu pomoć. Kroz dve godine ona je sprovodila tu politiku do granica svojih mogućnosti i zbog toga je utoliko više preneražena kad vidi reakciju Mihailovića. Smatram da reči izgovorene u uzbuđenju možda ne predstavljaju trezveno razmišljanje i da je general Mihailović privremeno ogorčen zbog male količine pomoći koju mu je vlada Njegovog veličanstva u poslednje vreme mogla slati – nažalost, iz razloga koji su izvan njene kontrole.

 Vi ćete shvatiti da vlada Njegovog veličanstva ne može preći preko ovog napada niti prihvatiti, bez objašnjenja i prethodnog pretresa, politiku koja je u celosti suprotna njenoj. Ona ne bi nikad mogla opravdati pred britanskom javnošću ili svojim saveznicima svoju dalju pomoć pokretu čiji vođa ne okleva javno izjaviti da su njegovi neprijatelji njegovi saveznici – da li privremeno ili trajno, to nije važno – i da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, upadači u njegovu zemlju, nego njegovi sugrađani Jugosloveni, a na prvom mestu među njima ljudi koji se u ovom času bore i daju svoje živote da oslobode svoju zemlju od jarma stranaca.

Vi ćete, siguran sam, shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman izmeniti svoju politiku prema italijanskom neprijatelju i prema svojim jugoslovenskim sugrađanima, za vladu Njegovog veličanstva zaista biti potrebno da revidira svoju sadanju politiku podupiranja generala Mihailovića…“

U duhu ove Čerčilove note, predsednik emigrantske vlade Slobodan Jovanović je 5. aprila 1943. uputio Mihailoviću sledeće pismo:

„Britansko ministarstvo inostranih dela dobilo je tekst onog govora koji ste vi držali 28. februara ove godine na jednom lokalnom skupu. U tom govoru, koji je sav ispunjen optužbama protiv britanske vlade, ima jedno mesto koje je privuklo njenu naročitu pažnju. To je ono mesto gde kažete da su Italijani vaš jedini pravi izvor pomoći i potpore. Britanska vlada je uzela ozbiljno ovu tvrdnju i učinila mi je tim povodom oštre predstavke. Britanska vlada je takođe jako uznemirena onim mestom gde izjavljujete da smatrate partizane, ustaše, Muslimane i Hrvate kao vaše glavne neprijatelje i da ćete tek pošto svršite s njima obrnuti vaše snage protiv Italijana i Nemaca. Britanska vlada ne može nikako odobriti gledište po kome su glavni neprijatelji Jugoslavije njeni rođeni sinovi i to poglavito oni koji se bore protiv Nemaca i Italijana, a ne sami Nemci i Italijani.

Kako ste vi član jugoslovenske vlade, britanska vlada želela je da vam stavim na znanje da je potrebno da promenite stav kako prema Italijanima, tako i prema onim Jugoslovenima koji se bore protiv neprijatelja, jer bi inače britanska vlada morala revidirati svoju dosadašnju politiku koja se sastojala u pomaganju vašeg pokreta sa isključenjem svih drugih centara otpora u Jugoslaviji.

Primajući na znanje ovu pretstavku, ja sam britanskoj vladi svratio pažnju na vaše najnovije izveštaje u kojima vi poričete svaku saradnju s Italijanima i obeležavate partizane kao napadače na srpski živalj koji vi ne možete ostaviti bez odbrane.

Za ustaše sam pomenuo da oni čine sastavni deo neprijateljske oružane snage i da su prema tome sukobi s njima neizbežni. Pored svega toga ja moram izjaviti da vaš govor od 28. februara, ako je tačno dostavljen, ne odgovara ne samo pogledima britanske nego ni pogledima jugoslovenske vlade. Nemci i Italijani koji su rasparčali Jugoslaviju i oduzeli našem narodu slobodu jesu naši prvi i glavni neprijatelji. Protiv njih valja udružiti sve borbene snage Jugoslavije ostavljajući na stranu naše unutrašnje razmirice. Svaki građanski rat koji se vodi za vreme neprijateljske okupacije koristi samo neprijatelju i nikom više.

Mi razumemo da je bilo prilika kada ste morali primiti borbu s partizanima, ali iz toga još ne sleduje da i saradnja sa Italijanima protiv partizana može biti opravdana. U svakom slučaju vojnu pomoć Velike Britanije mi možemo tražiti samo za borbu protiv Nemaca i Italijana, kao i njihovih satelita, ali ne i za međusobne sukobe. Ma koliko trenutno s pogledom na lokalne prilike italijanska potpora izgleda korisna, ona bi bila skupo plaćena ako bi zbog nje bila dovedena u pitanje ona mnogo važnija i dragocenija potpora koju nam Velika Britanija ukazuje.

Ta vam je potpora mogla izgledati do sada nedovoljna, ali britanskoj vladi nije oskudevala dobra volja da vas pomogne. Veliko rastojanje između vas i britanskih trupa, oskudica prevoznih sredstava i potreba da se sve snage prikupe za operacije na Srednjem istoku jedini su uzrok što su vaši opravdani zahtevi bili do sada nepotpuno zadovoljeni. Prema uveravanjn britanske vlade promenjena vojna situacija na Srednjem istoku učiniće uskoro mogućim da vam se pošalje pomoć u većem obimu ali pod uslovom da britanska vlada bude uverena da će vaš stav prema neprijatelju biti saobrazan njenom stavu i da ćete vi u buduće sarađivati s njima lojalno i od sveg srca.

U saopštenju svega ovoga ja vam kao predsednik jugoslovenske vlade stavljam na srce da u sporazumu sa tamošnjim britanskim oficirima zauzmete kako prema Italijanima tako i prema partizanima jedan stav koji neće davati povoda zamerkama ni britanske ni jugoslovenske vlade.“

Poruka koju je Bejli imao da saopšti Mihailoviću odnosila se baš na ova pitanja izneta u Čerčilovoj noti i pismu Slobodana Jovanovića. Primajući je, Mihailović je morao da proguta veoma gorku pilulu. Prema Jovanovićevim savetima, on je odmah uputio depešu Čerčilu u kojoj mu se, dajući svoju verziju o incidentu u Lipovu, duboko izvinjava.

Koristeći se Mihailovićevom verzijom, a da bi incident potpuno izgladio, Jovanović je vodio i više razgovora sa istaknutijim britanskim predstavnicima u kojima je branio svoga ministra vojske. Da bi došao do novog materijala za njegovu odbranu, Jovanović mu tendenciozno upućuje, 25. februara 1943. godine, telegram sa sledećim pitanjima:

„1) Da li je Jevdević zaista prošle godine sklapao kakve sporazume sa Italijanima?

2) Da li je istina da je posle ovoga Mihailović posetio Negria, italijanskog generala?

3) Da li je tačno da se uništavaju naselja Hrvata od strane četnika Jevđevića, a pod zaštitom Italijana?“

Znajući unapred kakav mu odgovor na njih Mihailović jedino sme dati, zaista Mihailović mu 2. marta šalje zvaničan odgovor, pun bestidnih laži, među kojima, ilustracije radi, navodimo samo sledeće:

„Niti ove, niti prošle godine, Jevđević nije sklapao sa Talijanima sporazume ma kakve vrste …

Jevđević lično nije nikakav vojnički vođa, pa prema tome i nije mogao uništavati hrvatska naselja. Naprotiv, sva njegova nastojanja su bila da utiče na narod da se zbog zverstava ustaša, izvrsenih po srpskim selima, ne sveti nad hrvatskim stanovništvom …

Do sporazumevanja i sklapanja izvesnih sporazuma dolazilo je samo između komunista i Gestapoa. Rezultat ovih sporazuma je ujedinjena njihova saradnja, koja danas besni protiv nas …“

Ne zaostajući u beskrupuloznosti nimalo za svojim ministrom vojske i načelnikom štaba Vrhovne komande, Slobodan Jovanović, predsednik vlade Kraljevlne Jugoslavije, prosleđuje 24. aprila 1943. godine svojim aktom St. pov. NO. 105 ovaj Mihailovićev izveštaj britanskoj vladi i premijeru Čerčilu u nameri da što je moguće više obmane najodgovornije savezničke faktore.

Međutim, sve ovo je pokazivalo da istina o pravoj situaciji u Jugoslaviji sve više i sve šire prodire u svet i da ova prljava igra emigrantske vlade i njenog glavnog eksponenta u zemlji neće moći još dugo da traje.

Krivicu za ovaj incident sa britanskom vladom Mihailović nije tražio u svome zavereničkom i izdajničkom stavu i saradnji sa okupatorom u borbi protiv sopstvenog naroda, već je za poremećaj odnosa optuživao britansku misiji pri svom štabu, a naročito njenog šefa, pukovnika Bejlija i kapetana Karla Robertsona, koji je još krajem jula 1942. doleteo iz savezničke komande na Srednjem istoku i spustio se padobranom na Durmitor radi priključenja britanskoj misiji pri Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi. Pored ostaloga, za Robertsona je Mihailović tvrdio da je „komunista i da je njegovom zaslugom uspostavljena veza izmedu britanske vlade i partizana“.

Zbog svega ovoga između Bejlija i Mihailovića počinje sve češće da dolazi do prilično žučnih rasprava i objašnjavanja, što je sve više pogoršavalo njihove odnose. Mihailović je od tada sve članove britanske misije pri svojoj organizaciji počeo da, i kroz zvanična akta i depeše upućivane svojim komandantima, naziva „mošinovci“. (Mihailović je smatrao da je Bejli Jevrejin, nap. autora.)

Petog dana po dolasku u Lipovo, Mihailović je primio od Ostojića poraznu vest. Jedinice NOP su u noći između 17. i 18. aprila 1943. kod Broda na Drini iznenadno napale Đurišićeve snage, prodrle preko Čelebića u pozadinu četničkih snaga i 18. aprila ujutro potpuno razbile njihovo levo krilo. Ovaj poraz izazvao je novu paniku i potpuno rasulo četnika na ovome prostoru. Pored mrtvih i ranjenih, bilo je više od 200 zarobljenih četnika, a ostali su u neredu bežali preko reke Tare, ka Kolašinu.

Osvrćući se na svoje učešće u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi protiv oružanih formacija NOP, Mihailović je u toku sudskog procesa 1946. godine izjavio:

„Za moje učešće u toj ofanzivi nalazi se glavni moment u Dalmaciji. Još u toku zime 1942 – 1943. ja sam bio upoznat o iskrcavanju koje treba da se izvrši na dalmatinskoj obali, upravo ne na dalmatinskoj obali, nego na našem primorju. Procenjujući kao vojnik mogućnost iskrcavanja došao sam do uverenja da su najpovoljniji uslovi za iskrcavanje u Dalmaciji i to prema Splitu, gde se nalazi veći broj ostrva koja omogućavaju lakše operacije iskrcavanja. U to vreme partizani su počeli da napadaju na Dalmaciju. Sada se ovde ističe jedan momenat da treba da održim svoje pozicije u Dalmaciji. Pod takvim prilikama i uslovima ja sam se, po mome mišljenju, nalazio u nužnoj odbrani za pozicije u Dalmaciji.

To je do četvrte ofanzive. Pod takvim uslovima ja sam, prikupivši podatke, sastavio operacijsku direktivu od 2. januara. Mi vodimo borbe u Dalmaciji, gde učestvuje Baćović, a sve ostale snage niti su pristigle, niti su došle na mesto koje sam odredio …U toj, četvrtoj ofanzivi, bilo je velike neposlušnosti jer Pavle Đurišić, koji je bio pozvan kao rezerva da ide u oblast Kalinovika, umesto toga kazao je da će uz put, krećući se po Sandžaku, očistiti Sandžak od italijanske milicije i Muslimana. Međutim, on se vratio sa pljačkom i raspustio jedinice koje je imao…“

(Nastavak u sledećem broju)