Vladimir Putin se 24. februara 2022. pojavio na televizijskim ekranima širom sveta. On je najavio ulazak ruskih trupa u Ukrajinu. Njegov govor se u suštini nije ticao ni Ukrajine ni prava naroda Donbasa na samoopredeljenje. Ovo je bio izazov NATO-a. Putin je objasnio zašto ne želi da Rusija bude iznenađena, kao 1941., predugo čekajući na neizbežni napad: „Dalje širenje infrastrukture Severnoatlantske alijanse, vojni razvoj teritorija Ukrajine koji je započeto je za nas neprihvatljivo“. Pređena je crvena linija, radilo se o tome da se ni na koji način ne dozvoli razvoj „anti-Rusije“ u Ukrajini. Putin je insistirao da je to bio čin samoodbrane. Ovu obimnu knjigu Emanuela Toda objavljujemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Emanuel Tod

Predgovor

Ovaj govor, koji je potvrđivao istorijsku i pravnu valjanost ove odluke, omogućio je da se u tehničkom smislu jasno pokaže ravnoteža snaga koja je preovlađivala u njenu korist. Hipersonične rakete dale su Rusiji stratešku prednost koja joj je govorila da je došlo vreme da deluje.

Putinov jasno strukturiran i veoma uravnotežen govor, uprkos emotivnom tonu, bio je izuzetno jasan. Njegov sadržaj je zaslužio bar raspravu, čak i ako ih ništa nije nateralo da popuste. Uprkos tome, odmah se pojavila slika „nerazumljivog“ Putina i Rusa koji su bili ili nerazumljivi, pokorni ili glupi. Nedostatak debate osramotio je zapadnu demokratiju: apsolutnu u dve zemlje – Francuskoj i Velikoj Britaniji, relativnu u Nemačkoj i Sjedinjenim Državama.

Kao i u većini ratova, posebno u svetskim, ovaj okršaj nije išao po scenariju, već nas je doneo niz iznenađenja. Navešću deset glavnih.

Prvi od njih bio je samo izbijanje rata u Evropi – pravi rat između dve države. Nečuven događaj za kontinent koji je verovao da je na njegovoj teritoriji uspostavljen večni mir.

Drugo iznenađenje su sami učesnici ovog rata: SAD i Rusija. Pre više od deset godina, SAD su Kinu označile kao svog glavnog neprijatelja. Neprijateljstvo prema Srednjem kraljevstvu bilo je možda jedino pitanje oko kojeg su republikanci i demokrate u Vašingtonu mogli da se slože poslednjih godina. Ipak, primećujemo konfrontaciju između Sjedinjenih Država i Rusije.

Treće iznenađenje: ukrajinski vojni otpor. Svi su očekivali da će to brzo biti potisnuto. Stvorivši naivnu i veoma preuveličanu sliku Putina, demona za domaću potrošnju, Zapad nije shvatio da ga je Rusija iskoristila za invaziju na zemlju od 603,7 hiljada kvadratnih metara. km ima svega 100 do 120 hiljada vojnika. Poređenja radi, SSSR i njegove satelitske države, saveznici pod Varšavskim paktom, poslali su 1968. u Čehoslovačku, zemlju površine 127,9 hiljada kvadratnih kilometara, pola miliona vojnika da eliminišu Praško proleće.

Ali najviše od svega iznenadili su se sami Rusi. Po njihovom mišljenju, kao i po mišljenju većine informisane zapadne javnosti, Ukrajina je bila država za koju je tehnički izraz „failed State“- „neuspela država“, odnosno propala država. Od sticanja nezavisnosti 1991. godine, izgubila je približno 11 miliona stanovnika zbog emigracije i pada nataliteta. U zemlji su dominirali oligarsi, korupcija je dostigla ogromne razmere; može se slikovito reći da su zemlja i njeni stanovnici stavljeni na prodaju. Uoči rata Ukrajina je postala „obećana zemlja“ za jeftino surogat majčinstvo.

Naravno, NATO je snabdevao Ukrajinu protivtenkovskim projektilima „Džavelin“ i od samog početka rata bila obezbeđena američkim sistemima za osmatranje i ciljanje, ali žestok otpor zemlje koja se raspada predstavlja istorijsku misteriju. Niko nije mogao da zamisli da će Ukrajina u ratu naći podsticaj za život, opravdanje za svoje postojanje.

Četvrto iznenađenje bila je ekonomska stabilnost Rusije. Rečeno nam je da bi sankcije, posebno isključenje ruskih banaka iz SWIFT sistema međubankarskih poravnanja, bacile zemlju na kolena. Ali ako iskusni političari i novinari odvoje vreme da pročitaju knjigu Dejvida Turrija „Rusija. Povratak moći„, objavljen nekoliko meseci pre rata, prestali bi da slepo veruju u našu finansijsku moć. Tertrijevo istraživanje pokazuje da su se Rusi prilagodili sankcijama iz 2014. i pripremili se za samopouzdanje u oblastima računarstva (informacione tehnologije) i bankarstva. U našoj knjizi otkrivamo modernu Rusiju – daleko od krute neostaljinističke autokratije koju štampa iz dana u dan predstavlja našoj javnosti, Rusiju – sposobnu za tehničku, ekonomsku i socijalnu fleksibilnost, ukratko, protivnika kojeg treba shvatiti ozbiljno .

Peto iznenađenje: kolaps svake nezavisne volje Evrope. Evropa je prvobitno bila francusko-nemački par, da bi posle krize 2007-2008. dobila karakter patrijarhalnog braka, gde Nemačka, u ulozi vladajućeg supružnika, više nije slušala šta joj partner govori. Ali verovalo se da je Evropa čak i pod nemačkom hegemonijom zadržala izvesnu autonomiju.

Međutim, uprkos početnoj nemačkoj uzdržanosti, uključujući i oklevanje kancelara Šolca, Evropska unija je vrlo brzo odustala od svake želje da zaštiti sopstvene interese; Evropa je izgubila rusku energiju i (šire) poslovnog partnera, kažnjavajući samu sebe sve oštrije. Nemačka je bez oklevanja pristala da digne u vazduh gasovod Severni tok, koji je delimično obezbeđivao njeno snabdevanje energijom, što je teroristički akt usmeren i protiv nje i protiv Rusije, koji je izvršio njen američki „pokrovitelj“, udružen za ovu priliku sa Norveškom, zemljom koja nije uključen u Evropsku uniju.

Nemačka je čak uspela da ignoriše odličnu istragu Simora Herša o ovom neverovatnom događaju, koja je podigla optužbe protiv države koja se proglasila neizostavnim garantom međunarodnog poretka. Ali, takođe smo bili svedoci kako je Francuska Emanuela Makrona bukvalno nestala sa međunarodne arene i našla zamenu za Poljsku umesto Velike Britanije, koja je zbog Bregzita Veliku Britaniju ostavila kao glavnog agenta Vašingtona u Evropskoj uniji. Na kontinentu je, generalno, osovina London-Varšava-Kijev, kontrolisana iz Vašingtona, zauzela mesto stožera koji su ranije formirali Pariz i Berlin.

Ovaj „nestanak“ Evrope kao geopolitičkog entiteta za sebe može biti zbunjujući kada se seti da je pre samo dvadeset godina zajedničko nemačko i francusko protivljenje ratu u Iraku dovelo do zajedničkih konferencija za štampu kancelara Šredera, francuskog predsednika Širaka i predsednika Putina.

Šesto iznenađenje rata biće pojavljivanje Velike Britanije kao antiruskog lajavog mopsa i NATO vilinog konjica. Njen ministar odbrane, koristeći glasilo zapadne štampe, odmah je postao jedan od stalnih komentatora sukoba, na čijoj pozadini su američki neokonzervativci delovali kao umereni militaristi. Britanija je bila prva zemlja koja je poslala rakete dugog dometa i teške tenkove u Ukrajinu.

Ova agresivnost je čudno uticala i na Skandinaviju, koja se dugo odlikovala miroljubivim karakterom i sklonošću ka neutralnosti, a ne ratobornosti. Tako nailazimo na sedmo iznenađenje, takođe protestantski, severnoevropski dodatak britanske groznice. Norveška i Danska su veoma važni vojni izvršioci volje Sjedinjenih Država, dok članice NATO-a Finska i Švedska imaju posebno interesovanje za vojna pitanja. Težnja koja, kako ćemo pokazati, prethodi ruskoj invaziji na Ukrajinu.

Osmo iznenađenje je naj…neverovatnije. Došao je iz Sjedinjenih Država, dominantne vojne sile. Nakon perioda sporog razvoja, zabrinutost zbog ranjivosti američke vojne industrije zvanično je objavljena od juna 2023. u mnogim izveštajima i člancima, čiji je primarni izvor bio Pentagon; svetska velesila ne može da obezbedi svom ukrajinskom štićeniku granatama ili bilo kojom drugom vrstom naoružanja. Ovo je potpuno izvanredna pojava, s obzirom da je uoči rata kombinovani bruto domaći proizvod Rusije i Belorusije iznosio 3,3% BDP-a zapadnih zemalja (SAD, Kanada, Evropa, Japan, Koreja).

Ovih 3,3%, sposobnih da proizvedu više naoružanja nego zapadni svet, postavlja dva pitanja: prvo, za ukrajinsku vojsku, koja gubi rat zbog nedostatka materijalnih resursa; drugo, za političku ekonomiju, glavnu nauku zapadnog sveta, čija se šarlatanska suština ispoljava u svoj svojoj slavi za ceo svet. Koncept bruto domaćeg proizvoda je dotrajao i sada je potrebno razmisliti o odnosu neoliberalne političke ekonomije prema realnoj ekonomiji.

Deveto iznenađenje je ideološka izolovanost Zapada i nedostatak svesti o sopstvenoj usamljenosti. Naviknut na nametanje vrednosti koje svet treba da sledi, Zapad je iskreno, ili glupo, očekivao da će planeta podeliti svoje ogorčenje zbog ponašanja Rusije. Bio je veoma uznemiren. Posle prvog šoka od izbijanja rata, gotovo svuda je počela da se javlja sve manje skrivena podrška Rusiji. Očekivalo bi se da Kina, koju Severnoamerikanci navode kao svog sledećeg protivnika, neće podržati NATO. Imajte na umu, međutim, da već više od godinu dana komentatori sa obe strane Atlantskog okeana, zaslepljeni svojim ideološkim narcizmom, uspevaju da ozbiljno analiziraju verovatnoću da Kina neće podržati Rusiju.

Još veće razočaranje, bez sumnje, bilo je indijsko odbijanje da se uključi u proces sankcija. Na kraju krajeva, Indija je najveća demokratija na svetu, i to malo uznemirava tabor „liberalnih demokratija“. Zapad se uverio argumentom da je to zato što je indijska vojna oprema uglavnom sovjetskog porekla. U slučaju Irana, koji je ubrzo Rusiji obezbedio bespilotne letelice, komentatori koji pokrivaju aktuelna dešavanja nisu na adekvatan način cenili dublji smisao ovog približavanja. Navikli da obe zemlje stavljaju u istu ravan – grupe sila zla, geopolitičari amateri iz medija i drugih sredina zaboravili su koliko je ova zajednica bila izvanredna. Iran je u istoriji imao dva neprijatelja: Englesku, koju su zamenile SAD nakon pada Britanske imperije, i… Rusiju. Ovaj zaokret je trebalo da zvuči kao upozorenje na razmere tekućih geopolitičkih preokreta. Čini se da Turska, članica NATO-a, sve više razvija bliske odnose sa Putinovom Rusijom, odnos koji trenutno kombinuje međusobno razumevanje sa rivalstvom u crnomorskom regionu.

Iz zapadne perspektive, jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da su ovi kolege diktatori očigledno imali zajedničke ciljeve. Ali te linije je postalo teže pridržavati se otkako je Erdogan ponovo demokratski izabran u maju 2023. Istina, posle godinu i po dana rata, čini se da ceo muslimanski svet gleda na Rusiju kao na partnera, a ne kao protivnika. Postaje jasno da se Saudijska Arabija i Rusija gledaju manje kao na ideološke protivnike, a više kao na ekonomske partnere kada je u pitanju upravljanje proizvodnjom i cenama nafte. U širem smislu, ekonomska dinamika rata iz dana u dan povećava neprijateljstvo zemalja u razvoju prema Zapadu zbog štete koju su pretrpele sankcijama.

Pred očima nam je deseto i poslednje iznenađenje – poraz Zapada. Neki će biti iznenađeni ovom izjavom, jer rat još nije završen. Ali ovaj poraz je izvestan, jer se Zapad pre samouništava nego što ga napada Rusija.

Proširimo vidike i udaljimo se od razumljivog talasa emocija izazvanih nasiljem. Živimo u eri potpune globalizacije, i to u oba smisla te reči: dostigavši svoju granicu i nalazi se u fazi završetka. Hajde da pokušamo da sve ovo sagledamo sa geopolitičke tačke gledišta: Rusija zapravo nije glavni problem. Sa previše teritorije za sve manje stanovništva, Rusija bi bila potpuno nesposobna da preuzme kontrolu nad planetom i nema nikakvu želju da to učini; to je normalna i predvidljiva moć. Ne postoji ruski faktor koji destabilizuje svetsku ravnotežu. Na Zapadu je neizlečiva kriza, uglavnom u Sjedinjenim Državama, koja ugrožava ravnotežu planete. Njeni najperiferniji talasi pogodili su lukobran otpora, Rusiju, klasičnu i konzervativnu nacionalnu državu.

A 3. marta 2022. godine, samo nedelju dana nakon početka rata, Džon Miršajmer, profesor geopolitike na Univerzitetu u Čikagu, predstavio je analizu događaja u video-snimku koji je kružio svetom.

Zanimljivo u analizi je bilo to što je bila sasvim kompatibilna sa vizijom Vladimira Putina i polazila je od aksioma da je rusko razmišljanje razumno i razumljivo. Miršajmer je u svetu geopolitike poznat kao „realista“, odnosno kao predstavnik škole koja na međunarodne odnose gleda kao na kombinaciju ravnoteže moći između nacionalnih država u sopstvenim interesima.

Njegova analiza se može sažeti na sledeći način: Rusija nam godinama govori da neće tolerisati ulazak Ukrajine u NATO. Međutim, Ukrajina, čija je vojska bila stavljena u ruke vojnih savetnika alijanse, Amerikanaca, Britanaca i Poljaka, bila je u procesu da postane de facto članica. Dakle, Rusi su uradili ono što su rekli da će učiniti: otišli ??su u rat. Na kraju krajeva, ono što je najneočekivanije je naše iznenađenje.

Miršajmer je dodao da će Rusija pobediti u ratu zato što je Ukrajina za nju egzistencijalno pitanje, dok za Ameriku, kako je nagovestio, to nije; Vašington se zalagao samo za marginalne dobitke, udaljene 8.000 kilometara. Miršajmer je zaključio da bi bilo pogrešno radovati se ako Rusi imaju vojnih poteškoća, jer bi neizbežno morali više da ulažu u rat. Za neke su ulozi egzistencijalni, za druge ne.

Može se diviti Miršajmerovoj intelektualnoj i društvenoj hrabrosti (on je Amerikanac). Njegovo tumačenje, razumljiva, jasna ideja koju je izneo u svojim knjigama ili tokom pripajanja Krima Rusiji 2014. godine, međutim, ima jednu ozbiljnu manu: samo nam omogućava da razumemo ponašanje Rusa. Kao i naši televizijski komentatori, koji su u Putinovom ponašanju videli samo ubilačko ludilo, Miršajmer vidi samo iracionalnost i neodgovornost u delovanju NATO-a – Amerikanaca, Britanaca, Ukrajinaca.

U potpunosti se slažem sa njim, ali ovo nije dovoljno. Ovu zapadnjačku iracionalnost treba objasniti. Nije razumeo da su vojne akcije Ukrajine paradoksalno dovele SAD u ćorsokak. Oni su sada takođe imali problem preživljavanja koji je prevazilazio moguće sporedne koristi; opasna situacija koja ih je primorala da neprestano ulažu u ratne napore. To je kao poker igrača koga prijatelj gura da nastavi da podiže opklade i na kraju ide all-in sa parom dvojki. Ispred njega sedi zbunjeni, ali pobednički šahista.

U ovoj knjizi ću, naravno, opisati i pokušati da objasnim šta se dešava u Ukrajini, i izneću pretpostavke o tome šta se može dogoditi ne samo u Evropi, već i širom sveta. Moj cilj je i da razotkrijem fundamentalnu misteriju koja je međusobno nerazumevanje dva glavna lika: s jedne strane, zapadnog tabora koji Putina smatra ludim i Rusiju uz njega; na drugoj strani je Rusija ili Miršajmer, koji duboko u sebi veruju da je Zapad poludeo.

Putin i Miršajmer dolaze iz različitih tabora i nesumnjivo bi imali velikih poteškoća da se dogovore oko zajedničkih vrednosti. Ako su njihovi stavovi ipak kompatibilni, to je zato što dele istu viziju sveta sastavljenog od nacionalnih država. Ove nacionalne države, sa unutrašnjim monopolom na zakonsko nasilje, osiguravaju građanski mir unutar svojih granica. Možemo ih nazvati Veberovskim državama. Ali na nivou spoljne politike, pošto opstaju u okruženju gde se vodi računa samo o odnosu snaga, ove države se ponašaju u skladu sa hobsovskim konceptom države.

Koncept suvereniteta najbolje definiše ruski koncept nacionalne države, koji se, prema Tatjani Kastuevoj-Žan, shvata kao „sposobnost države da samostalno određuje svoju unutrašnju i spoljnu politiku bez ikakvog spoljnog mešanja ili uticaja“… Ovaj koncept „dobio je posebnu vrednost pošto je Vladimir Putin imao različite predsedničke mandate“. Ona se „pominje u mnogim zvaničnim dokumentima i govorima kao najvrednija imovina koju država poseduje, bez obzira na njen sistem i političku orijentaciju“. To je „retka imovina koju poseduje samo nekoliko država, pre svega Sjedinjene Države, Kina i sama Rusija. Naprotiv, najzvaničniji radovi i govori sa prezirom iznose „vasalizaciju“ zemalja Evropske unije u odnosu na Vašington ili opisuju Ukrajinu kao „protektorat“ Sjedinjenih Država.

U svojoj knjizi Velika zabluda koja je izašla 2018. godine, Miršajmer takođe razmišlja u smislu nacionalnih država i suvereniteta. Za njega nacionalna država nije samo država ili apstraktna nacija. Ovo je, naravno, država i nacija, ali utkani u istu kulturu i poseduju zajedničke vrednosti. Ovo gledište, koje je uglavnom tradicionalno i uzima u obzir antropološku i istorijsku suštinu sveta, u ovoj je knjizi, moglo bi se reći, aksiomatično.

Suština aksioma ili postulata je da se iz njega mogu izvesti teoreme, ali sam po sebi nije dokaziv. Međutim, ima takav stepen uverljivosti da se uzima zdravo za gotovo. Uzmimo Euklidov peti postulat: ako dve različite ravni imaju zajedničku tačku, onda se seku duž prave linije koja prolazi kroz ovu tačku. Ovo je nedokazivo, a posteuklidska matematika, sa Rimanom i Lobačevskim, polazi od drugačijeg aksioma. Ipak, za zdrav razum, Euklidov peti postulat je veoma ubedljiv. Isto tako, tvrdnja da nacionalne države postoje i da imaju svoje korene u različitim kulturama je aksiom koji, iako se ponavlja donekle dogmatski, kao kod Miršajmera, ima visok stepen verodostojnosti. Na kraju krajeva, svet koji je izašao iz talasa dekolonizacije u drugoj polovini 20. veka bio je organizovan u države koje nisu mogle da zamisle da rade bilo šta osim pokušaja da postanu nacije. Dovoljno je pogledati sastav Ujedinjenih nacija da biste to videli.

Ovaj aksiom stvara problem: zaslepljuje Miršajmera koliko i Ruse; izaziva zbunjenost prema zapadnim vladama, što je simetrično sa stavom Zapada prema Rusiji. U svom ulasku u ratno obraćanje 24. februara 2022, Putin je Ameriku i njene saveznike nazvao „imperijom laži“. Naziv je u ovom slučaju daleko od strateškog realizma, on pre ukazuje na neprijatelja u nestabilnom mentalnom stanju.

Što se tiče Miršajmera, podsetimo se da se njegova knjiga zove Velika zabluda. Jači termin od iluzije, iluzija se može odnositi na psihozu ili neurozu. Podnaslov knjige je Liberalni snovi i međunarodna stvarnost. Američki projekat „liberalne“ ekspanzije predstavljen je kao san, a nasuprot njemu postoji realnost za koju bi se Miršajmer zalagao. On gleda na neokonaše, koji su na kraju došli da dominiraju geopolitičkim establišmentom SAD, na isti način na koji mi gledamo na Putina: on ih posmatra iz psihijatrijske perspektive.

Ono što Putin, stručnjak za međunarodne odnose, naziva „imperijom laži“ koju ne može u potpunosti da definiše, a ono što Miršajmer, teoretičar međunarodnih odnosa, tvrdoglavo odbija da vidi, jeste vrlo jednostavna istina: na Zapadu, nacionalna država nema duže postoji.

U ovoj knjizi ponudiću, da tako kažem, posteuklidsko tumačenje svetske geopolitike. Neće uzeti zdravo za gotovo aksiom o svetu nacionalnih država. Naprotiv, koristeći hipotezu o njihovom nestanku na Zapadu, to će ponašanje Zapada učiniti razumljivim.

Koncept nacionalne države pretpostavlja da različiti segmenti stanovništva neke teritorije pripadaju zajedničkoj kulturi unutar političkog sistema, koji može biti naizmenično demokratski, oligarhijski, autoritarni ili totalitarni. Da bi bio primenljiv, takođe zahteva da dotična teritorija uživa minimalni stepen ekonomske autonomije; ova autonomija, naravno, ne isključuje trgovinu, ali kratkoročno ili dugoročno mora biti prilično uravnotežena.

Konstantna oskudica čini koncept nacionalne države zastarelim, budući da dotični teritorijalni entitet može opstati samo prikupljanjem danka ili profita izvana, bez ikakvog kontraproizvoda. Sam ovaj kriterijum nam omogućava da tvrdimo, čak i pre dubinske analize u poglavljima IV-X, da se Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, čija spoljna trgovina nikada nije uravnotežena, već samo sistematski deficitarna, više ne smatraju potpuno nastalih nacionalnih država.

Nacionalna država koja dobro funkcioniše takođe pretpostavlja određenu klasnu strukturu, uključujući srednje klase kao centar gravitacije, dakle više od samo dobrog razumevanja između vladajuće elite i masa. Budimo još konkretniji i postavimo društvene grupe u geografski prostor. U istoriji ljudskih društava, srednji razredi, zajedno sa drugim grupama, bili su pokretačka snaga urbane sredine. Upravo kroz konkretnu urbanu sredinu, u kojoj živi obrazovana i diferencirana srednja klasa, država može nastati kao nervni sistem nacije.

Videćemo kako je zakasneli, kontradiktorni, dramatični razvoj urbane srednje klase u istočnoj Evropi centralni faktor objašnjenja u njenoj istoriji pre ukrajinskog rata. Takođe ćemo razumeti kako je uništenje srednjih klasa doprinelo kolapsu američke nacionalne države.

Ideja o nacionalnoj državi koja može da funkcioniše samo zahvaljujući jakoj srednjoj klasi koja je zaliva i hrani podseća na Aristotelovu raspravu o politici. Evo šta on kaže o srednjoj klasi:

„Prilikom stvaranja određene državne strukture, zakonodavac mora stalno da privlači k sebi prosečne građane: ako donosi zakone oligarhijske prirode, mora imati na umu prosečne građane; Ako su zakoni u demokratskom duhu, onda na njih treba navikavati prosek. Samo tamo gde u sastavu stanovništva prosek ima prednost ili u odnosu na obe krajnosti ili nad jednom od njih, politički sistem može da računa na stabilnost; ne može biti straha da će bogati, sklopivši sporazum sa siromašnima, stati na oružje protiv srednjih: ni jedni ni drugi nikada neće pristati da budu robovi jedni drugima; ako teže da stvore situaciju koja bi zadovoljila i jednog i drugog, onda neće naći nikakvu drugu državnu strukturu osim prosečne. Ne bi pristali da redom vladaju zbog nepoverenja jedni prema drugima. U međuvremenu, posrednici svuda uživaju najveće poverenje, a u ovom slučaju su posrednici prosečni ljudi“.

Nastavimo, ne težeći bilo kakvoj originalnosti, našu listu pojmova, čija kombinacija omogućava samo postojanje nacionalne države. Po definiciji, bez nacionalnog identiteta nema nacionalne države, ali ovde smo na ivici tautologije.

U zemljama Evropske unije, transcendenciju nacije je prilično lako tolerisati, jer leži u srcu samog projekta, čak i ako oblik koji poprima nije onaj koji je planiran. Zanimljiva je želja evropskih elita za suživotom izlaska van granica nacije sa nastavkom njenog postojanja. U slučaju Sjedinjenih Država, ne postoje zvanični planovi za širenje van granica nacije. Ipak, kao što ćemo videti, američki sistem, uprkos svojoj podređenosti Evropi, spontano pati od iste bolesti kao i ovaj poslednji: nestanak nacionalne kulture koju dele mase i vladajuće klase. Postepeni raspad VASP kulture od 1960-ih doveo je do stvaranja imperije bez centra ili projekta, uglavnom vojne organizacije kojom vlada nekulturna grupa (u antropološkom smislu) čije su osnovne vrednosti ostaju samo moć i nasilje . Ova grupa se obično naziva „neokons“. Prilično je uzak, ali pripada višoj klasi atomizovane anomije; ima sposobnost da nanese geopolitičku i istorijsku štetu.

Društveni razvoj u zapadnim zemljama doveo je do složenog odnosa elita prema modernoj stvarnosti. Ali ne možemo se ograničiti na klasifikovanje „postnacionalnih“ akcija kao ludih ili neshvatljivih; ove pojave imaju logiku. Ovo je drugačiji svet, novi mentalni prostor koji ćemo morati da definišemo, proučimo, razumemo.

Vratimo se Miršajmeru i njegovom videu od 3. marta 2022. On je predvideo neizbežnu pobedu Rusa jer je za njih ukrajinsko pitanje egzistencijalno, dok za SAD nije. Ali ako odbacimo ideju da su Sjedinjene Države nacionalna država i prihvatimo da je američki sistem postao nešto sasvim drugo; da životni standard Amerikanaca zavisi od uvoza koji više nije pokriven izvozom; da Amerika više nema nacionalnu vladajuću klasu u klasičnom smislu; da više nema čak ni jasno definisanu centralnu kulturu, ali da je zadržala gigantsku državnu i vojnu mašinu, mogući su i drugi ishodi osim jednostavnog povratka nacionalne države, koja nakon povlačenja trupa iz Vijetnama, Iraka i Avganistana, dozvolio bi još jedan indirektan poraz u Ukrajini, u ličnosti ukrajinskog naroda.

Da li Sjedinjene Države treba posmatrati ne kao nacionalnu državu, već kao imperijalnu? Mnogi ljudi to rade. Sami Rusi to sebi ne poriču. Ono što oni nazivaju „kolektivnim Zapadom“, u kojem su Evropljani samo vazali, je vrsta pluralističkog imperijalnog sistema. Ali upotreba koncepta imperije zahteva poštovanje određenih kriterijuma: dominantan centar i dominirana periferija. Pretpostavlja se da ovaj centar ima zajedničku kulturu elita, kao i određeni intelektualni život. Videćemo da to više nije slučaj u Sjedinjenim Državama.

Da li je u ovom slučaju država dominantna? Povlačenje paralela između Sjedinjenih Država i Drevnog Rima je privlačan predlog. Okušavši se u knjizi Posle carstva, tada sam primetio da je Rim, postavši gospodar čitavog mediteranskog basena i izvršivši tu neku vrstu prve globalizacije, eliminisao i sopstvenu srednju klasu. Ogroman priliv pšenice, industrijskih proizvoda i robova u Italiju uništio je tamošnje seljaštvo i zanate, baš kao što je američka radnička klasa pala kao rezultat priliva kineske robe. U oba slučaja, da malo preterujemo, možemo reći da je nastalo društvo polarizovano između ekonomski beskorisnog plebsa i grabežljive plutokratije. Put do dugog pada je sada bio postavljen i, uprkos nekim blesavima, neizbežan.

Međutim, lista „dominantnih“ je mala zbog pojave mnogih modernih elemenata: postojanja interneta, tempa razvoja (neuporediv) i prisustva oko Sjedinjenih Država takvih džinovskih nacija kao što su Rusija i Kina (rimski Imperija nije imala takvih suseda, osim daleke Persije, bila je, da tako kažem, sama u svom svetu). Konačno, fundamentalna razlika: hrišćanstvo je uspostavljeno u „dominantnoj“. Međutim, jedna od suštinskih karakteristika našeg vremena je potpuni nestanak hrišćanskog supstrata, najvažnijeg istorijskog fenomena, koji precizno objašnjava raspad vladajućih klasa Amerike. Definitivno ćemo se vratiti na ovo: protestantizam, koji je u izvesnoj meri bio motor ekonomske moći na Zapadu, je mrtav. Fenomen je koliko veliki, toliko i značajan. Videćemo da je to jedan od ključnih faktora koji izazivaju trenutna globalna previranja.

Vraćajući se našem pokušaju klasifikacije, u iskušenju sam da govorim o Sjedinjenim Državama i njihovim zavisnostima kao o postimperijalnoj državi. Iako Amerika zadržava vojnu moć imperije, nedostaje joj kultura koja u svojoj srži nosi inteligenciju, zbog čega preduzima brzoplete i kontradiktorne akcije kao što je stalna diplomatska i vojna ekspanzija usred ogromnog pada svoje industrijske baze, znajući da da „moderno ratovanje bez industrije“ – ovo je oksimoron.

Pratim razvoj Sjedinjenih Država od 2002. godine (godina izdanja After Empire). Tada sam se nadao da će se vratiti u formu gigantske nacionalne države, kao što su bili u svojoj pozitivnoj imperijalnoj fazi 1945-1990-ih, suočeni sa SSSR-om. Danas, konstatujući smrt protestantizma, moram priznati da je ovo oživljavanje nemoguće. U stvari, time se potvrđuje prilično opšti istorijski fenomen: nepovratnost većine fundamentalnih procesa.

Ovaj princip se ovde primenjuje na nekoliko važnih oblasti: na lanac „nacionalna etapa, pa imperijalna, na kraju post-imperijalna“; do verskog propadanja, što je dovelo do nestanka društvenog morala i pripadnosti društvu; do procesa centrifugalne geografske ekspanzije kombinovane sa dezintegracijom samog srca sistema. Karakteristična karakteristika ovog procesa je porast mortaliteta u Sjedinjenim Državama, posebno u domaćim republikanskim ili Trampističkim državama, u isto vreme kada se stotine milijardi dolara slivaju u Kijev.

U The Final Collapse (1976) i After Empire (2002), u kojima sam razmišljao o temi nadolazećih sistemskih kolapsa, koristio sam „racionalizirajuće“ ideje o ljudskoj istoriji i učinku država. Na primer, u „Posle imperije“ sam protumačio diplomatsku i vojnu agitaciju Sjedinjenih Država kao „pozorišni mikromilitarizam“, gledište koje ima za cilj da stvori, uz razumnu cenu, utisak da su, nakon raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države ostale neophodan svetu.

U suštini, pretpostavljalo se da je to cilj racionalne vlasti. U ovoj knjizi ću, naravno, zadržati elemente vezane za klasičnu geopolitiku: životni standard, snagu dolara, mehanizme eksploatacije, objektivni vojni odnos snaga, odnosno manje-više vidljivo racionalno okruženje. Posebna pažnja posvećena je pitanju životnog standarda u Sjedinjenim Državama i rizicima koji mogu nastati kao rezultat sistemskog kolapsa. Ali ja ću napustiti hipotezu o isključivom racionalnom uzroku i predložiti prošireni pogled na geopolitiku i istoriju koji bolje uzima u obzir potpuno iracionalno u čoveku, posebno njegove duhovne potrebe.

Tako ćemo u narednim poglavljima govoriti i o religioznoj matrici društava, o rešenjima koja je čovek pokušavao da pronađe da objasni misteriju svoje situacije i neprihvatljivost ove druge; o patnjama koje može izazvati završna faza razaranja hrišćanske verske matrice na Zapadu, posebno njegovog protestantskog ogranka. Neće sve njegove posledice biti predstavljene kao negativne pojave, a ovaj rad nije potpuno pesimističan. Ali primetićemo pojavu „nihilizma“, kome ćemo posvetiti veliku pažnju. Ono što ću nazvati „stanjem bezreligioznosti“ će, u najgorem slučaju, dovesti do oboženja praznine.

Neću koristiti reč „nihilizam“ u njenom najobičnijem smislu; nego u smislu da je poprimila, i to nije slučajno, u 19. veku sa ruskim nihilizmom. Amerika i Ukrajina su se udružile na nihilističkoj osnovi, iako su u stvarnosti ova dva nihilizma rezultat dinamike koja se ne poklapa u potpunosti. Nihilizam se, kako ja razumem, posmatra na dva fundamentalna nivoa. Najuočljiviji je fizički: podsticaj za uništavanje materijalnog i ljudskog, često neophodan koncept u proučavanju rata. Druga ravan je konceptualna, iako nije ništa manje važna, posebno kada se razmišlja o sudbini društava, o reverzibilnosti ili nepovratnosti njihovog kolapsa; u poslednjem slučaju, nihilizam neodoljivo teži da uništi sam pojam istine i zabrani svaki razuman opis sveta.

Ova druga ravan u izvesnom smislu odgovara najčešćem značenju reči, koje je definiše kao nemoralizam koji proizilazi iz odsustva vrednosti. Pošto imam naučni temperament, teško mi je da razlikujem ove dve veze: dobro i zlo, istina i laž; po mom mišljenju, ovi konceptualni parovi se spajaju.

Tako se sukobljavaju dva mentaliteta. S jedne strane, strateški realizam nacionalnih država, s druge, postimperijalni mentalitet koji je generisala imperija koja se raspada. Ni jedan ni drugi ne obuhvataju celu stvarnost, jer prvi nisu shvatili da Zapad više ne čine nacionalne države, da je postao nešto drugo; a drugi je postao neprobojan za samu ideju suvereniteta nacionalne države. Ali sposobnost razumevanja stvarnosti na obe strane nije ekvivalentna, a asimetrija ide u prilog Rusiji.

Kao što je Adam Ferguson, predstavnik škotskog prosvetiteljstva, pokazao u svojoj knjizi Esej o istoriji građanskog društva (1767), ljudske grupe ne postoje same po sebi, već uvek u odnosu na druge ekvivalentne ljudske grupe. On objašnjava da se na najmanjim i najudaljenijim naseljenim ostrvima uvek mogu naći dve suprotstavljene grupe ljudi. Čovečanstvu je svojstvena pluralnost društvenih sistema; ovi sistemi su organizovani jedan protiv drugog. „Pojmovi „sugrađani“, „zemljaci“, – napisao je Ferguson, – bez suprotstavljanja pojmovima „stranci“, „stranci“ Š…Ć bi izašli iz upotrebe i izgubili svako značenje. Mi volimo pojedince zbog njihovih ličnih kvaliteta; Mi volimo svoju zemlju, jer je ona sastavni deo čovečanstva Š…Ć“.

Pojava Francuske i Engleske odlična je ilustracija ovog fenomena. U srednjem veku svaka od ove dve državne formacije bila bi određena jedna protiv druge. Tada će za nas Francuze alternativni neprijatelj biti Nemačka, koja je takođe, iako zaboravljamo, glavni rival Engleske uoči Prvog svetskog rata 1914. godine.

Jedna od Fergusonovih ključnih tačaka je da je unutrašnji moral datog društva povezan sa njegovim nemoralom u spoljnim poslovima. Neprijateljstvo prema drugoj grupi nas tera da budemo solidarni sa svojom grupom. „Bez rivalstva nacija i vojnih vežbi“, pisao je, „civilno društvo teško da bi se oblikovalo i pronašlo svrhu postojanja“. I pojasnio je da bi „bilo uzaludno nadati se da možemo uneti osećaj jedinstva među ljudima masovno bez potvrđivanja neprijateljstva prema našim protivnicima. Kada bismo u bilo kom narodu mogli da uzmemo i istrebimo osećanje neprijateljstva prema strancima, time bismo verovatno prekinuli ili oslabili unutrašnje veze koje ga spajaju i izbrisali iz nacionalne istorije najnasilnije masovne scene i izlive osećanja.“ 

Sadašnji zapadni sistem teži da predstavlja ceo svet i više ne priznaje postojanje drugog. Ali Fergusonova lekcija je da ako više ne priznajemo postojanje legitimnog drugog, prestajemo da postojimo. Snaga Rusije je, naprotiv, u tome što razmišlja o suverenitetu i ekvivalentnosti nacija: uzimajući u obzir postojanje suprotstavljenih snaga, može da obezbedi svoju društvenu koheziju.

Paradoks ove knjige je da će nas sukob koji je započeo ruskim vojnim akcijama dovesti do krize na Zapadu. Analiza društvene dinamike Rusije 1990-2022, kojom ću početi, pokazaće se jednostavnom i pristupačnom. Razvojne putanje Ukrajine i bivših narodnih demokratija, koje su na svoj način paradoksalne, ipak neće izgledati mnogo komplikovano.

Nasuprot tome, proučavanje Evrope, Velike Britanije, a posebno Sjedinjenih Država biće teži intelektualni zadatak. Tada ćemo morati da se suočimo sa iluzijama, refleksijama i fatamorganama pre nego što prodremo u stvarnost onoga što sve više liči na crnu rupu: iza silazne spirale Evrope otkrićemo u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama unutrašnju neravnotežu takve veličine da može postati pretnja stabilnosti sveta.

Konačni paradoks je da moramo priznati da je rat – carstvo nasilja i patnje, carstvo gluposti i greške -, međutim, provera stvarnosti. Rat nas vodi na drugu stranu ogledala, u svet gde ideologija, statističke zamke, gresi medija i države, a da ne govorimo o jeresi zaverenika, postepeno gube moć. Otkriće se jednostavna istina: kriza Zapada je pokretačka snaga istorije u kojoj živimo. Mnogi ljudi su znali za ovo. Kada se rat završi, to niko neće moći poreći.