Vladimir Putin se 24. februara 2022. pojavio na televizijskim ekranima širom sveta. On je najavio ulazak ruskih trupa u Ukrajinu. Njegov govor se u suštini nije ticao ni Ukrajine ni prava naroda Donbasa na samoopredeljenje. Ovo je bio izazov NATO-a. Putin je objasnio zašto ne želi da Rusija bude iznenađena, kao 1941., predugo čekajući na neizbežni napad: „Dalje širenje infrastrukture Severnoatlantske alijanse, vojni razvoj teritorija Ukrajine koji je započeto je za nas neprihvatljivo“. Pređena je crvena linija, radilo se o tome da se ni na koji način ne dozvoli razvoj „anti-Rusije“ u Ukrajini. Putin je insistirao da je to bio čin samoodbrane. Ovu obimnu knjigu Emanuela Toda objavljujemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Emanuel Tod

Pet godina do pobede u ratu

Rusi su objavili rat NATO-u u februaru 2022. jer su se osećali spremnima. Od 2018-2019, kao što smo rekli, imaju hipersonične rakete koje im daju neospornu superiornost, uključujući i nad Sjedinjenim Državama; mogu, kao što su dokazali, biti odsečeni od Svifta. Štaviše, stvari su po njih išle bolje nego što se očekivalo, jer su mnoge zemlje, uključujući i neke veoma važne, otkrivši da su otporne na prvi šok i da same više ne podržavaju američki nadzor, nastavile da trguju sa njima i, zapravo, podržale ih. (više o tome u poglavlju 11). Ali ako se za Rusiju otvori „prozor mogućnosti“ 2022. godine, on će se takođe zatvoriti.

Koliko i Putin, Amerikanci su svesni ruskog demografskog problema, pa čak možemo reći da je to osnova njihove strateške greške. Izgledi da će se ruska populacija smanjiti dok njihova nastavlja da raste doprineli su preziru sa kojim su se odnosili prema ruskim protestima protiv širenja NATO-a. Vašingtonski stratezi, koji sada izgleda da prave istu grešku u odnosu na Kinu, upali su u zamku onoga što ću nazvati demografijom. Zaboravili su da država čije stanovništvo ima visok obrazovni i tehnološki nivo, čak i ako se smanji, ne gubi odmah svoju vojnu moć.

Povećanje obrazovnog i tehnološkog nivoa u početku kompenzuje i dalje opadanje stanovništva.

Ruski lideri su lucidni; a očuvanje suvereniteta svoje zemlje za njih je moralni zahtev. Hajde da pokušamo da se postavimo na njihovo mesto. Oni znaju da će njihova populacija opadati.

Šta zaključuju iz ovoga? Ne, kako su Amerikanci mislili, da bi bilo ludilo napadati, već da, ovaj pad postaje opasan samo na srednji i dugi rok, moramo delovati što je pre moguće, jer će kasnije biti kasno. Tempo smanjenja broja stanovnika sugeriše da se, po njihovom mišljenju, sukob mora rešiti u roku od pet godina. Posle će stići vrlo mala odeljenja i mobilizacija, vojna i civilna, postaće veoma teška.

Do sada su Rusi odvojili vreme; njihov ulazak u rat bio je postepen. Da ograniči ljudske gubitke. Očuvati temeljna dostignuća Putinove ere, povratak stabilnosti, garantujući pristojnu egzistenciju za sve. U sadašnjoj fazi, čini se da je strateška kalkulacija koju sam zamislio bila razumna: meseci prolaze, industrijski, a samim tim i vojni nedostaci zapadnjaka otkrivaju se, jedan za drugim. Danas je vreme na strani Moskve. Ali znamo i da Rusi nemaju večnost pred sobom i da će za pet godina morati da ostvare definitivnu pobedu. Oni stoga moraju poraziti Ukrajinu i poraziti NATO u ograničenom vremenskom okviru, a da im nikada ne dopuste da dobiju na vremenu, pregovorima, primirjima ili, još gore, zamrzavanjem sukoba. Vašington više ne sme da gaji iluzije: Moskva želi pobedu, ništa manje.

Priznajem, međutim, da u očima zapadnjaka moj model predstavlja slabost: pretpostavlja da je Vladimir Putin inteligentan.

Poglavlje 2 Ukrajinska enigma

Svrha ovog poglavlja nije da se vrati u istoriju Ukrajine, niti da ponudi potpuni opis zemlje u bilo kom trenutku, već da odgovori na pitanje: kako je društvo koje su svi smatrali sposobno da se odupre ruskom vojna ofanziva tako dobro?

Počnimo sa procenom događaja u njihovoj odgovarajućoj skali.

U šoku, komentatori, koji su se ponavljali na televizijskim prijemnicima, uporno su govorili o ratu „visokog intenziteta“. Kada sve nestane, mrtvi će se nesumnjivo brojati u stotinama hiljada. Ali takva smrtnost bi zapravo samo poricala rat srednjeg intenziteta ako ga uporedimo sa onima koje je doživela Evropa. Kada računamo vojne i civilne gubitke u Prvom ili Drugom svetskom ratu, obračunska jedinica je milion ljudi. U ovoj skali, ukrajinski gubici su samo desetina gubitaka u ovim ratovima zaista visokog intenziteta.

Podsetimo se, opet, da su Rusi u Ukrajinu ušli samo sa najviše 120.000 ljudi.

Ostaje činjenica da su vrlo verovatno očekivali ili predaju ili slom ukrajinskog režima, a svakako ne otpor prvom šoku, praćenom željom da ponovo osvoje izgubljene teritorije juga i istoka, a ne prosto okupirane od strane Ruska vojska, ali naseljena ili Rusima (Donbas i Krim), ili većinom ljudi koji govore ruski (uglavnom Hersonske i Zaporoške oblasti). I sami Amerikanci su bili iznenađeni otporom Ukrajine. Zauzeti ponovnim opremanjem i reorganizacijom vojske, oni su najavili da je ruska invazija neizbežna, a zatim su odjurili kao zečevi, nesumnjivo obučeni svojim iskustvom u Kabulu u veštini evakuacije.

Ako su Rusi i obavešteni zapadnjaci bili toliko iznenađeni, to je bilo zato što su Ukrajinu smatrali propalom državom, propalom državom ili propalom državom u nastajanju. Šta je bila. Čak i više od Rusije, nije uspela u svom izlasku iz sovjetskog sistema. Između 1991. i 2021. njegova populacija je pala sa 52 miliona na 41, što je pad od više od 20%. Jer, pre svega, fertilitet je pao čak niže nego u Rusiji: 2015-2020, kada je ruski fertilitet bio 1,8, u Ukrajini je bio 1,4; i 2020. godine, dok je u Rusiji bio 1,5, u Ukrajini je bio 1,2. Zbog, pre svega, emigracije. Bekstvo dela stanovništva ka Rusiji ili zapadnoj Evropi značilo je da sistem nije mogao da nađe dugoročnu ravnotežu.

Da se “podsetimo, posle toliko drugih analitičara, korupcije, oligarha. Dodajmo ovome i ređe korišćeni indikator društvene dekompozicije, surogat majčinstvo koje se praktikuje radi profita. GPA se ni pod kojim okolnostima ne može koristiti da se istok i zapad, sever i jug suprotstave jedni drugima iz ugla moralnih vrednosti: oko 2016. odobren je u velikoj većini država koje čine Sjedinjene Države. Sjedinjenih Država, Australije, Ujedinjenog Kraljevstva, Indije, Rusije i Ukrajine, a zabranjen je u većini zemalja Evropske unije. Ostaje da je uoči rata Ukrajina postala El Dorado za surogat majčinstvo. Održala je 25% na svetskom tržištu zahvaljujući veoma konkurentnim cenama. Ova ekonomska specijalizacija svedoči o njenoj integraciji u globalizaciju i Zapad budući da je (i još uvek je, videćemo) iznajmljivala ukrajinska tela za proizvodnju zapadne dece. Ako zahtev za GPA dolazi od bogatih zemalja Zapada, spremnost Ukrajine da prihvati ovu proceduru (takođe legalnu u Rusiji, ali sada zabranjenu stranim klijentima) takođe izgleda kao nasleđe izvesne sovjetske ležernosti prema fizičkom licu. . Uzmite u obzir abortus, koji se koristio širom SSSR-a kao standardna tehnika kontrole rađanja.

Pozivajući se na slobodu abortusa, smatram da je zabrana simetrično varvarska jer se koristi kao poželjna tehnika kontrole rađanja. Što se tiče GPA koji dovodi do finansijske transakcije, priznajem da se ne zalažem za to iz razloga opšteg morala i smatram da je ova ekonomska specijalizacija znak društvene dekompozicije.

U Ukrajini je to sinteza neoliberalizma i sovjetizma.

Rat je malo usporio ovaj fenomen. Članak objavljen 26. jula 2023. u Gardijanu nam je rekao da je „više od 1.000 dece rođeno surogat majkama u Ukrajini od početka ruske invazije, uključujući 600 u klinici BioTexCom u Kijevu, jednoj od najvažnijih u Evropi. Uprkos sukobu, zapadna potražnja ne bledi i ne može biti u potpunosti zadovoljena. Gardijan, koji jasno smatra da ova ekonomska dinamika dokazuje vitalnost ukrajinskog društva, primetio je da su supružnici ili pratioci mnogih surogat majki bili na frontu. Prepustio je reč izvesnoj Dani koja je, noseći dete jednog italijanskog para, rekla da to radi samo zbog „finansijske koristi“. Zaista, kompatibilnost britanskog i ukrajinskog moralnog sistema u doba neoliberalizma čini opis ekonomske razmene ovde prirodnim. Ovi supružnici poslati na front nas vraćaju na vojno pitanje.

Da bi se razjasnila misterija ukrajinskog otpora, mora se rešiti i druga: nestanak, posle revolucije na Majdanu 2014. (državni udar na Majdanu, po Rusima), Ukrajine ruskog govornog područja. kao autonomna politička snaga u ukrajinskom sistemu, Ukrajina, zapravo, nije bila samo propala država, ona je bila pluralna država, sa složenim i problematičnim etnolingvističkim sastavom. Međutim, od 2014. njen ruskofoni deo naglo je nestao sa političke scene i to je bila homogena Ukrajina koja se pokazala sposobnom da se odupre Rusima. Fenomen je tim više iznenađujući s obzirom na to da je ruski jezik, koji je svakako proganjala nacionalistička vlada u Kijevu, koja je povukla svoj zvanični status u ruskom govornom području, još uvek bio jezik kulture na nacionalnom nivou, jednak nemačkom, francuskom ili engleskom, Ukrajinac je prilično uporediv sa Amandom po relativnom bogatstvu književnog i naučnog nasleđa čiji je vektor.

Drevni nacionalni osećaj

Da bismo razumeli nacionalnu istinu današnjice, bolje je, još jednom, da se vratimo u predsovjetsko vreme. Što se tiče političkog temperamenta Ukrajine, srećni smo što imamo rezultate izbora za Ustavotvornu skupštinu novembra 1917. godine. To je bio jedini put kada su se stanovnici carstva mogli izraziti pred kraj komunizma, jer su boljševici u januaru 1918. godine, nezadovoljni što su u manjini, raspustili ovu skupštinu. U Rusiji izlazi na izbore, Oliver Radkei je analizirao ishod ovih izbora u 4 spuštajući se na nivo oblasti. Geografska rasprostranjenost ukazuje da je boljševička partija bila posebno moćna u severozapadnoj Rusiji, epicentru komunalne porodice.

U Ukrajini su 1917. postojale ukrajinske partije koje nisu nužno bile kontrarevolucionarne, na primer socijalisti-revolucionari različiti od ruskih socijalista-revolucionara. Ukupan skor potpuno ukrajinskih partija govori sam za sebe. U Kijevskoj guberniji: 77%. U Podoliju: 79%. U Voliniji: 70%.

U Poltavskoj guberniji: 66%. U Černigovskoj guberniji: 51%. Ali u regionima koji su i dalje pretežno govorili ruski uoči Majdana, ocena posebno ukrajinskih partija bila je niža.

U provinciji Jekaterinoslav, gradu koji je kasnije nazvan Dnjepropetrovsk, a trenutno Dnjepar, on pada na 46%. U Hersonskoj guberniji 10%. U Tauridskoj provinciji, koja odgovara poluostrvu Krim i kontinentalnoj oblasti samo na severu, odnosno 10%. U Harkovskoj guberniji on pada na 0,3%.

Ovo su brojke ukrajinskih partija koje su se same predstavile biračkom telu. Oni ne uzimaju u obzir ukrajinske stranke povezane sa „ruskim“ strankama na zajedničkim listama.

Stoga smo na izborima 1917. istovremeno potvrdili postojanje ukrajinske, „maloruske“ specifičnosti i sekundarne specifičnosti u „novorusiji“. U centru zemlje, preko 70% ukrajinskih partija ne ostavlja nikakvu sumnju u postojanje ukrajinskog identiteta od revolucije 1917. Ali u to vreme, osećanje Ukrajine nije, prema Radkiju, bilo antirusko.

Postojanje zajedničkih lista ukazuje da je pre jednog veka mirna koegzistencija bila mogućna.

Mučenička i tada privilegovana zemlja

Ovi podaci se tiču Ukrajine posle carizma. Međutim, kao i sve druge komponente sovjetske sfere, Ukrajina je kasnije pretrpela preokrete razmjera koje je teško zamisliti. Nasilje njegove ekonomske evolucije između 1917. i 1960. teško je uporedivo sa onim na Britanskim ostrvima između 1780. i 1850. godine, tokom industrijske revolucije. Ne može biti slučajnost da su se dve velike gladi u novijoj evropskoj istoriji, između 1842. i 1845. u Irskoj, između 1931. i 1933. u Ukrajini, dogodile u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sovjetskom Savezu, dve sfere eksperimentisanja, radikalno društveni.

Danas se mnogo priča o Holodomoru, ukrajinskom delu velike sovjetske gladi koja je opustošila i Kazahstan. Možemo ga u potpunosti tumačiti, ako hoćemo, kao agresiju Staljina na ukrajinsku seljačku naciju (hteo je da uništi kulake, navodno bogate seljake), i normalno je da je ovaj događaj podstakao uporno negodovanje. Na isti način, velika irska glad objašnjava značajan deo ogorčenosti Iraca prema Engleskoj.

Ironija je u tome što su ove dve gladi bile uzrokovane ili sublimisane ideologijama suprotnog značenja: obmanjivim državnim kolektivizmom u slučaju Ukrajine, moralizirajućim liberalizmom koji je odbio da dozvoli državi da interveniše u slučaju Ukrajine. Ali budimo pošteni, moramo još jednom priznati superiornost liberalizma, koji je efikasnije ubijao u Irskoj nego kolektivizam u Ukrajini. Velika glad u Irskoj odnela je milion života od 8,5 miliona stanovnika, ili 12% stanovništva. Velika glad u Ukrajini ostavila je 2,6 miliona od 31 miliona, ili 8,5% gubitaka.

Bilo bi, međutim, greška zaustaviti istoriju Ukrajine na Holodomor. Ako je zemlju kao seljački narod zaista mučenički mučio Staljin, ona je, naprotiv, posle Drugog svetskog rata bila favorizovana od strane režima. Ukrajina je tada u SSSR-u postala jedna od prioritetnih razvojnih zona za industriju, uključujući najsavremeniju – vazduhoplovnu i vojnu. Ovo nam omogućava da razumemo mapu urbanizacije kakva se pojavila uoči nezavisnosti 1991. godine.

Na Istoku uočavamo postojanje pravih urbanih centara, dok na Zapadu, u regionima pripojenim Sovjetskom Savezu posle Drugog svetskog rata i koji su bili austrougarski ili poljski, c Selo je naseljenije, a ima samo jedan grad od nekog značaja, Lavov (Lvov, Lemberg). Osim Kijeva, najveći gradovi Ukrajine u vreme sticanja nezavisnosti bili su urbana područja Odese koja se nalaze u južnom i istočnom regionu, gde je rusofonija bila najprisutnija.

Broj gradova sa više od 100.000 stanovnika porastao je, između 1959. i 1979. godine, sa 25 na 46. Ukrajina je pre nezavisnosti tako bila jedan od regiona SSSR-a koji je najviše napredovao, čak i da se konačno našla, kao i ostali , uhvaćen u blokadi sistema. To nije bio region koji je prolazio kroz rusifikaciju. Suočen sa ukrajinskim jezikom i identitetom, komunistički režim je malo oklevao. Ali u SSSR-u kao celini, preovladala je lenjinistička teorija poštovanja nacionalnih kultura i principijelno neprijateljstvo prema onome što je sam Lenjin nazvao „velikoruskim šovinizmom“; i to uprkos kočnicama koje su nametnute nacionalnoj autonomiji od 1935. jer se ipak uviđalo da upotreba više jezika u vojsci nije baš zgodna. Godine 1991. postojala je i razvijala se ukrajinska kultura i jezik, ali su na višem nivou društva visoka kultura i administracija bili izraženi na ruskom.

Narod bez države

Ostaje činjenica da ova Ukrajina, koja je bila prilično dobro tretirana u kasnijoj fazi Sovjetskog Saveza, nikada nije uspela da razvije sopstvenu državu, nikada nije bila ono što mi nazivamo nacionalnom državom. Upravo je ova zemlja, u panici izazvanoj likvidacijom SSSR-a od strane same Rusije, na referendumu 1991. odlučila da bude nezavisna.

Da bi se rodila nacionalna država, podsetimo, neophodna je zajednička kultura i, najčešće, zajednički jezik; nije poznato ni postojanje seljaštva ni radničke klase; takođe su od suštinskog značaja za srednju klasu koncentrisanu u gradovima. Urbana mreža i srednji slojevi koji je naseljavaju čine ljudski okvir države, njen fiziološki sistem. Jer država ne može biti samo koncept, ideja ili čak organizaciona šema; to jeste, apsolutno, ali to je i grupa stvarnih pojedinaca obdarenih veštinama, od kojih najorganizovaniji žive u gradovima i čine onaj deo srednje klase koji je podstaknut određenim stepenom kolektivne svesti. Međutim, srednja klasa je nedostajala u Ukrajini, koja je bila nedovoljno urbanizovana sve do sovjetske industrijalizacije.

Između 1991. i 2014. godine, zemlja nije uspela da pronađe ravnotežu, iako je mentalna kriza izazvana izlaskom iz komunizma delovala manje nasilno nego u Rusiji, što pokazuju pokazatelji očekivanog životnog veka, samoubistava, ubistava ili smrti od alkoholizma. Stopa ubistava je, na primer, porasla samo između 1990. i 1996. sa 7 na 15 na 100.000 stanovnika, dok je porasla sa 14 na 34 između 1990. i 1995. godine u Rusiji. Na kraju komunističke ere, Ukrajina je, po bilo kom pokazatelju razvoja, išla malo bolje od Rusije.

Očigledno brutalnija od one u srednjoj Evropi, ukrajinska kultura je stoga, u vreme raspada Sovjetskog Saveza, bila znatno manje nego ruska. Međutim, ovaj jaz ne možemo pripisati nuklearnoj porodici jer je Belorusija, apsolutni pol porodičnog komunitarizma u Evropi, bila još manje nasilna od Ukrajine. Kada je počela kriza izlaska iz komunizma, stopa ubistava u Ukrajini bila je 2,5 puta niža od one u Rusiji, ali je u Belorusiji bila tri puta manja. Regionalna raznolikost stopa ubistava u Rusiji sugeriše da etnička heterogenost igra ulogu. Na skali stare carske Rusije, Belorusija i Ukrajina su u osnovi bile samo provincije, prosti prostori, uprkos razlikama između govornika ukrajinskog i ruskog u Ukrajini, regionu u osnovi kulturološki homogeniji od današnje multietničke Rusije, gde Sami Rusi čine samo 80% stanovništva.

Pa zašto se liberalna demokratija nije razvila u Ukrajini koja je bila malo mirnija i naprednija od Rusije, a gde je porodična tradicija ipak bila naklonjena? Neću ovde pokušavati da razvijem opštu teoriju o nastanku države prema tipu porodice i zadovoljiću se konstatacijom da ni u Ukrajini ni drugde nuklearna porodična pozadina, ako ona zapravo promoviše pluralizam, sama po sebi ne izaziva , pojava države, a još manje liberalne i demokratske države. Gestacija države je dug i složen proces. Sklon sam da mislim da se nijedna država ne može roditi kao liberalna i demokratska; da uvek autoritarna faza – monarhija, tiranija – prethodi njenom preuzimanju od strane naroda. Tako su se dešavale stvari u Atini, Engleskoj i Francuskoj. Kako bi Ukrajina, sa svojom slabom i nezrelom srednjom klasom, koja govori ruski na najvišem nivou, razumno mogla, u odsustvu državne tradicije, transformisane u „ukrajinsku“ liberalnu demokratiju između 1991. i 2014. godine?

U takvom kontekstu, individualistički temperament povezan sa nuklearnom porodicom mogao bi proizvesti ništa više od anarhije. Šta se desilo. Prava misterija: opadanje ruskojezične Ukrajine

Ovde dolazimo do srži ukrajinske zagonetke, a to nije samo da Ukrajina nije bila sposobna da postane nacionalna država.

Ovaj neuspeh se, sve u svemu, prilično lako može objasniti slabošću urbane mreže u oblastima ukrajinskog govornog područja; činjenicom da je visoka kultura bila ruska i da su ukrajinska nacionalistička područja htela da govore drugim jezikom. Narod koji je previše seljački i nesposoban da rodi državu nije mnogo iznenađujući: videli smo mnoge druge u istoriji.

Najzanimljivije je da je nakon Majdana 2014. godine, rusko govoreći, ili rusofilski, Ukrajina nestala kao autonomni politički agent.

Čudna sudbina ruskog grada Belgoroda, koji danas sporadično bombarduje ukrajinska vojska, dovodi nas na trag objašnjenja.

Ambasada Francuske u Moskvi je 2017. godine, u licu Paskala Košija, izradila mapu doktorskih studija u Ruskoj Federaciji u prethodnih pet godina, na osnovu statističkih podataka koje je objavilo Ministarstvo visokog obrazovanja. Na svim univerzitetima širom zemlje broj doktoranada je opadao ili stagnirao. S druge strane, u dva regiona Rusije se njihov broj značajno povećao:republika Čečenija i Belgorodska oblast. U prvom slučaju, povećanje je rezultat politike prestiža koju vodi Ramzan Ahmadovič Kadirov, predsednik Čečenske Republike, Putinov čovek, danas veoma aktivan u ratu. U Belgorodu je do povećanja došlo zbog migracije studenata iz susednog Harkova, velikog univerzitetskog grada Ukrajine, u oštrom ekonomskom i akademskom padu, dok je njegov univerzitet, jedan od prvih osnovanih u Rusiji, 1804. godine, bio poznat po kvalitetu svojih inženjerskih studija.

Uklanjanje ruskog govornog dela Ukrajine kao autonomnog političkog agenta, mislim, nisu predvideli ruski lideri, čak i ako su danas toga sigurno svesni. Njihov najverovatniji scenario bio je sasvim drugačiji: pošto Ukrajina nije uspela da nađe ravnotežu dok je Rusija ponovo pokrenuta, moglo bi se pretpostaviti da će se okrenuti ovoj drugoj da joj se pridruži. Na kraju krajeva, ukrajinske industrije koje rade u najsavremenijim sektorima, uključujući avijaciju, vazduhoplovstvo i vojsku, bile su povezane sa Rusijom i locirane uglavnom na istoku zemlje.

Uveren sam da su Rusi napravili ovu računicu; i to je nesumnjivo jedan od razloga zašto su, u vreme raspada Sovjetskog Saveza, dozvolili Ukrajini da stekne svoju „nezavisnost“ bez traženja ispravljanja granica kako bi se povratilo stanovništvo koje govori ruski ili ruski. nove države. Upornost ruske komponente bila je da se obezbedi večno držanje vlasti Rusije nad Ukrajinom. Kao veza bi poslužilo rusko ili ruskojezično stanovništvo.

Ispostavilo se da je ova vizija previše jednostavna. Jezički faktor nije se odigrao na očekivani način. Jer ako se ukrajinski sistem bori za svoj opstanak, mnogi pojedinci i porodice ga potkopavaju boreći se za svoj. Što se tiče Harkova, to su bili mladi govornici ruskog jezika koji su želeli da nastave da intelektualno napreduju koristeći svoj maternji jezik, jedan od velikih jezika evropske kulture, a ne dijalekt skorašnjeg seljačkog porekla. Uopšteno govoreći, pripadnici srednje klase na ruskom govornom području, suočeni sa neprijateljstvom nacionalista koji govore ukrajinski, u društvu u opadanju i koji su videli da Rusija napreduje, emigrirali su. Ratujući protiv ruskog jezika, nacionalisti su verovatno težili isto toliko ili više da proteraju one koji govore ruski, koliko da ih pretvore u svoju upotrebu.

Od početka rata na Zapadu se mnogo priča o iseljavanju Ukrajinaca u Evropsku uniju. Stručnjaci su trebali da nas obaveste i o postojanju starijeg i kontinuiranog migratornog talasa prema Rusiji koji je uglavnom zahvatio srednju klasu ali i nesumnjivo kvalifikovane industrijske radnike.

Ovaj društveno diferencirani egzodus ka ruskom polu privlačnosti je vidljiv ako se ima u vidu veza koja postoji između srednje klase i urbanog sistema. Znao je kako da pogleda mapu koja ilustruje evoluciju ukrajinskih urbanih centara.

Između 1989. i 2010. primetili smo stabilnost urbanog stanovništva, čak i izvestan dinamizam, u zapadnoj Ukrajini i u zapadnoj polovini centralne Ukrajine, treba zapamtiti, oblastima koje su u početku bile slabo urbanizovane i slabo naseljene srednjom klasom. Ali ključni fenomen se može primetiti u istočnoj Ukrajini, gde su mnogi gradovi izgubili više od 20% svog stanovništva čak i izvan dela zemlje u kojoj se jasno govori ruski. Ovo je prava kriza ukrajinskog društva, ne samo krhke srednje klase koja govori ukrajinski, već i nestanak srednje klase koja govori ruski. Ova urbana Ukrajina, da primetimo, nije samo iz srednje klase, ona je i za oligarhe koji u to vreme još nisu bili pokoreni. Izgleda da su tu od početka rata.

Zanimljivo je uporediti mapu koja prikazuje evoluciju gradskog stanovništva sa populacijom uopšte. Ne poklapaju se. Na Zapadu više nalazimo na otpor Ukrajini. Ali glavni centar depopulacije je ovoga puta u centralnoj Ukrajini, posebno u njenom severnom delu.

Černobil, koji se nalazi neposredno severno od Kijeva, nesumnjivo ima neke veze sa tim. Ostaje činjenica da je bujanje gradova u ruskom govornom području sasvim specifično.

 Ovu krhkost srednje klase naći ćemo u sledećem poglavlju u Istočnoj Evropi, gde ona karakteriše skoro sve bivše narodne demokratije. Imajte na umu, u slučaju Ukrajine, da je bekstvu srednje klase koja govori ruski prethodila bekstvo Jevreja. Oni su, u stvari, činili značajan deo srednje klase. Njihov obrazovni nivo, viši od nivoa stanovništva u celini, proizilazi iz religije koja je, poput protestantizma (ali milenijum i po unapred), uvek smatrala da je obrazovanje neophodno.

U Ukrajini su Jevreji govorili ruski ili jidiš, a nisu imali običaj da preferiraju jezik seljaka. Tamo su bili proporcionalno brojniji nego u Rusiji, čak i ako su ukupne količine, oko 1970. godine, bile blizu: 817.000 u Rusiji, 777.000 u Ukrajini (za populaciju koja je bila trećina stanovništva Rusije). U Rusiji je 2010. godine bilo samo 158.000 Jevreja, a u Ukrajini 71.000, što znači da je između 1970. i 2010. njihov broj opao za 80% u Rusiji i za 90% u Ukrajini, gde su oko 1970. godine predstavljali 1,7% stanovništvo 9 u poređenju sa samo 0,6% u Rusiji. Dodatno krvarenje pripadnika srednje klase bilo je stoga značajnije u Ukrajini.