Vladimir Putin se 24. februara 2022. pojavio na televizijskim ekranima širom sveta. On je najavio ulazak ruskih trupa u Ukrajinu. Njegov govor se u suštini nije ticao ni Ukrajine ni prava naroda Donbasa na samoopredeljenje. Ovo je bio izazov NATO-a. Putin je objasnio zašto ne želi da Rusija bude iznenađena, kao 1941., predugo čekajući na neizbežni napad: „Dalje širenje infrastrukture Severnoatlantske alijanse, vojni razvoj teritorija Ukrajine koji je započeto je za nas neprihvatljivo“. Pređena je crvena linija, radilo se o tome da se ni na koji način ne dozvoli razvoj „anti-Rusije“ u Ukrajini. Putin je insistirao da je to bio čin samoodbrane. Ovu obimnu knjigu Emanuela Toda objavljujemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Emanuel Tod

Poglavlje 1

 Ruska stabilnost

Snaga Rusije bila je jedno od najvećih iznenađenja rata. Ovo nije trebalo da bude iznenađenje; bilo je lako predvideti i objasniti. Pravo pitanje je: zašto su zapadne zemlje u tolikoj meri potcenile svog protivnika kada njihove snage nisu bile tajne i podaci o njima bili lako dostupni? Kako su, sa obaveštajnom agencijom od sto hiljada ljudi samo u Sjedinjenim Državama, mogli zamisliti da bi gašenje SWIFT-a i sankcije dovele do propasti ove zemlje od 17 miliona kvadratnih metara. km, koja ima sve moguće prirodne resurse i koja se od 2014. otvoreno sprema da odgovori na ovakve sankcije?

Da bismo pokazali koliko su zablude nastale tokom Putinovih godina na vlasti, počnimo sa naslovom kolumne u listu Le Monde od 2. marta 2022, koju je potpisala urednica Silvija Kaufman: „Posledica Putinove politike na čelu Rusija je dug silazak u pakao zemlje, od kojeg je napravio državu agresora. Ovako je jedan veliki francuski list opisao period nakon kraha 1990-ih, koji je upravo bio period iz pakla. Ovde nije poenta da osuđujemo, ogorčemo ili optužujemo ljude koji tako iskreno misle za nepoštenje, već da razumemo kako su mogli da pišu takve gluposti kada je bilo lako primetiti da je situacija u Rusiji postala mnogo bolja.

Uspešna stabilizacija: dokazi pomoću „moralne statistike“

U periodu od 2000. do 2017. godine, koji je postao centralna faza Putinove stabilizacije, stopa smrtnosti od alkoholizma u Rusiji smanjena je sa 25,6 na 100 hiljada stanovnika na 8,4, stopa samoubistava – sa 39,1 na 13,8, stopa ubistava – sa 28,2 na 6.2. U apsolutnim brojkama, to znači da je smrtnost od alkoholizma opala sa 37.214 godišnje na 12.276, samoubistava – sa 56.934 na 20.278, a od ubistava – sa 41.090 na 9.048, a reč je o zemlji koja je doživela takvu evoluciju nama kao „dug silazak u pakao“.

Godine 2020. stopa ubistava je pala još niže: na 4,7 na 100 hiljada stanovnika, što je šest puta manje nego kada je Putin došao na vlast. A stopa samoubistava 2021. bila je 10,7, što je 3,6 puta manje. Što se tiče godišnje smrtnosti novorođenčadi, ona je pala sa 19 na 1.000 „živorođenih“ u 2000. na 4,4 u 2020., što je niže od stope u SAD od 5,4 (UNICEF). Treba imati u vidu da je poslednji indikator posebno važan za ocenu njegovog opšteg stanja, jer se radi o njegovim najslabijim članovima.

Ali ovi demografski pokazatelji, koje su sociolozi 19. veka nazvali „moralna statistika“, ukazuju na stvarnost koja je još opipljivija i dublji od drugih statistika. Ako pogledamo ekonomske pokazatelje Rusije, videćemo da se u periodu od 2000. do 2010. godine životni standard brzo oporavljao, a u periodu od 2010. do 2020. godine počelo je usporavanje zbog poteškoća izazvanih, posebno, sankcijama. koji je usledio nakon pripajanja Krima Rusiji. Ali trend koji ilustruje moralna statistika je stabilniji, dublji i odražava, nakon krize 1990-ih, stanje društvene harmonije u društvu, kada su Rusi ponovo otkrili mogućnosti stabilne egzistencije.

Ova stabilnost, podržana ubedljivim činjenicama i demografskim podacima, postala je fundamentalna za zemlju i jedna je od glavnih ideja u Putinovim govorima. Ovi objektivni faktori nisu sprečili razne NVO, koje su najčešće indirektne agencije vlade SAD, koje se mogu označiti kao PNGO, pseudo-nevladine organizacije, da u svojim klasifikacijama stalno snižavaju rejting Rusije. Do te mere da mogu da pričaju gluposti. Kada je 2021. godine Transparensi internešenel, koji rangira zemlje širom sveta na osnovu stepena korupcije, stavio SAD na 27., a Rusiju na 136. mesto, mnogi su bili iznenađeni. Država sa nižom stopom smrtnosti novorođenčadi od Sjedinjenih Država ne može biti korumpiranija od njih. Smrtnost novorođenčadi, koja odražava pravo stanje u društvu, verovatno je sama po sebi bolji pokazatelj stvarne korupcije od ovih cifara izmišljenih prema nejasnim kriterijumima. Inače, zemlje sa najnižim mortalitetom novorođenčadi su one u kojima se takođe može uveriti da su najmanje korumpirane: skandinavske zemlje i Japan. Primećujemo da su na vrhu rangiranja u korelaciji pokazatelji smrtnosti dece i korupcije.

Ekonomski oporavak

Le Monde i CIA se ne mogu kriviti što ne koriste smrtnost novorođenčadi kao indikator trenda. U slučaju ekonomskih podataka, oni su bili dobro poznati. Tokom čitavog perioda, primećujemo, pored rasta životnog standarda, nisku nezaposlenost i povratak Rusije u strateške ekonomske sektore.

Najimpresivniji od njih je poljoprivreda. Kako nam pokazuje Dejvid Turtri u svojoj knjizi iz 2021. godine, Rusija je uspela ne samo da postigne samodovoljnost hranom u roku od nekoliko godina, već i da postane jedan od najvećih izvoznika poljoprivrede na svetu: „U 2020. ruski poljoprivredni izvoz dostigao je rekord najviše od 30 milijardi dolara, što je više od prihoda od izvoza prirodnog gasa u istoj godini (26 milijardi). Ova dinamika, koju su prvobitno pokretale žitarice i uljarice, sada zavisi i od izvoza mesa. Š…Ć Učinak poljoprivrednog sektora omogućio je Rusiji da 2020. godine prvi put u svojoj novijoj istoriji postane neto izvoznik poljoprivrednih proizvoda: između 2013. i 2020. ruski izvoz poljoprivrednih proizvoda se utrostručio, dok je uvoz smanjen za polovinu“. Ovo je šamar sovjetskom sistemu, koji je, kao što znamo, pretrpeo velike neuspehe na ovim prostorima.

Zadržavanje drugog mesta Rusije kao izvoznika oružja manje je iznenađujuće. Naprotiv, nakon akcidenta u Černobilu, novostečeni status najvećeg svetskog snabdevača nuklearnim elektranama, ostavivši Francusku daleko iza sebe, bio je još jedno iznenađenje. Državno preduzeće Rosatom, koje je odgovorno za ovaj sektor, od 2021. godine ima portfelj od trideset pet reaktora u izgradnji u inostranstvu, posebno u Kini, Indiji, Turskoj i Mađarskoj.

Još jedna oblast u kojoj su Rusi pokazali fleksibilnost i dinamičnost je Internet. Budući da je ovo područje za nas oličenje modernosti, očekivalo bi se da će nadležne službe biti svesne napretka koji su napravili Rusi. Ali to nije bio slučaj.

Tertri ubedljivo objašnjava zašto su Rusi bili i etatistički i liberalni, nacionalisti i fleksibilni po ovom pitanju: bili su odlučni da ostanu konkurentni, dok su u isto vreme nastojali da očuvaju svoju autonomiju. „U stvari“, primećuje on, „ruska verzija internet regulative, kao i u mnogim drugim oblastima, nalazi se na pola puta između odredbi usvojenih u Evropi i odredaba usvojenih u Kini. U Rusiji, kao i u Evropi, postoje američki internet giganti, oni uživaju u značajnoj publici na Runetu (posebno se to tiče YouTube). Š…Ć Ali za razliku od Evrope, koja je u velikoj meri nemoćna u ovoj oblasti, Rusija se može osloniti na nacionalne lidere u svim segmentima interneta da će ostati autonomna i ponuditi alternativna rešenja ruskim korisnicima interneta.“ Iako ostaje „široko otvorena za zapadna rešenja“, to je „nesumnjivo jedina sila u kojoj postoji prava konkurencija između GAFA kompanija i njihovih lokalnih kolega“.

Fransoa Oland je, nakon Angele Merkel, rekao da je potpisao sporazume iz Minska 2014. kako bi Ukrajinci dali vremena da se naoružaju. To je svakako bila namera Ukrajinaca. U nejasnijim vizijama Angele Merkel i Fransoa Olanda, ko može znati? Ali ono što je malo ljudi primetilo, a što pokazuje Tertrijev rad, jeste da su ovi sporazumi takođe bili način da se Rusima kupi vreme. Jedan od razloga zašto nisu otišli ??dalje od aneksije Krima i pristanka na prekid vatre 2014. je taj što nisu bili spremni da budu isključeni sa SWIFT-a, što bi u to vreme bilo katastrofalno. Minski sporazumi su potpisani jer su svi želeli da dobiju na vremenu. Ukrajinci – pripremite se za rat na terenu, Rusi – budite spremni na maksimalni režim sankcija. Kako prenosi Tertri, još 2014. godine Centralna banka Rusije je stvorila ruski sistem za prenos finansijskih poruka (SPFS). U aprilu 2015. godine pokrenut je Nacionalni sistem platnih kartica (NPC), „koji garantuje funkcionisanje kartica koje izdaju ruske banke u zemlji, čak i u slučaju zapadnih sankcija. Istovremeno, Centralna banka Rusije stvara sistem plaćanja karticama „Mir““.

Hvala sankcijama!

Kada posmatramo razvoj Rusije nakon sloma komunizma, ne možemo a da ne budemo iznenađeni njenom krajnje haotičnom putanjom: veoma oštar pad praćen brzim usponom. Ali ono što je najupečatljivije je prilagodljivost koju je zemlja pokazala od uvođenja sankcija nakon aneksije Krima 2014. godine. Čini se da je svaki režim sankcija primorao Rusiju da preduzme jednu za drugom ekonomsku transformaciju i vrati svoju autonomiju u odnosu na zapadno tržište.

Primer proizvodnje pšenice je možda najupečatljiviji. Rusija je 2012. proizvela 37 miliona tona pšenice, 2022. godine – 80 miliona, udvostručivši se za deset godina, čak i više. Ova fleksibilnost ima smisla u poređenju sa negativnom fleksibilnošću neoliberalne Amerike. Godine 1980, kada je Regan došao na vlast, američka proizvodnja pšenice iznosila je 65 miliona tona. Do 2022. godine ostaće samo 47 miliona. Pogledajmo ovu recesiju kao uvod u realnost američke ekonomije, o čemu ćemo govoriti u poglavlju IX.

Za vreme Putina, Rusi nikada nisu uveli potpuni protekcionizam, prihvatajući činjenicu da će niz aktivnosti imati problema. Njihova industrija civilnog vazduhoplovstva je žrtvovana jer su kupili Erbasove. Stradala je i automobilska industrija. Ali ako je neka zemlja uspela da održi relativno visok udeo svoje radne snage u industriji, a da nije bila u potpunosti integrisana u globalizovanu ekonomiju i bez snabdevanja sopstvenom radnom snagom u službi Zapada, kao što su to činile bivše narodne demokratije, to je zato što imala je koristi od delimičnog protekcionizma i od okolnosti.

Žak Sapir me je prosvetlio po ovom pitanju. „Glavna mera zaštite industrije i poljoprivrede bila je snažna depresijacija rublje 1998-1999. Izraženo u realnim kursevima (upoređujući odgovarajuće indekse inflacije i rasta produktivnosti), depresijacija rublje do kraja 1999. godine iznosila je najmanje 35%. Nakon toga, nominalni kurs je pao manje nego što se inflacioni jaz proširio, ali snažan rast produktivnosti od 2000. do 2007. zadržao je depresijaciju realnog deviznog kursa na oko 25%. Ova depresijacija je omekšala od 2008. do 2014. godine. Zatim, promenom strategije Centralne banke Rusije (prelazak na ciljanje inflacije), rublja je ponovo realno depresirala od 2014. do 2020. godine“.

Dodatak zaštiti koju je stvorila slaba rublja bile su carine: „Što se tiče tarifnih mera“, – nastavlja Sapir, – „Rusija je primenjivala stopu od 20% na industrijsku robu od 2001. godine, pre nego što je usvojila stopu od 7,5% od ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju u avgust 2012. Očigledno, sa ratom u Ukrajini, sve ovo više ne važi za zapadne proizvode. Što se tiče poljoprivrednih proizvoda, carine su 2003. godine bile oko 7,5% (voće i povrće), a nakon ulaska Rusije u STO iznosile su 5%. Ali, opet, embargo je omogućio obnavljanje stroge protekcionističke politike.

Kako razumemo iz čitanja Terrijeve knjige, zapadne sankcije iz 2014. godine, iako su izazvale izvesne poteškoće u ruskoj ekonomiji, takođe su otvorile mogućnosti: primorale su je da pronađe alternative uvozu i da sprovede unutrašnje restrukturiranje. U članku objavljenom u aprilu 2023., američki ekonomista Džejms Galbrajt ocenio je da su sankcije iz 2022. imale isti efekat. Oni su omogućili stvaranje sistema zaštite koji, s obzirom na sadašnju snažnu posvećenost Rusije tržišnoj ekonomiji, režim se nikada ne bi usudio da nametne stanovništvu. „Bez sankcija“, piše on, „teško je zamisliti kako bi se mogle pojaviti mogućnosti koje se danas otvaraju za ruske kompanije i preduzetnike. Sa političke, administrativne, pravne, ideološke tačke gledišta, čak i početkom 2022. ruskoj vladi bi bilo veoma teško da preduzme uporedive mere poput tarifa, kvota i istiskivanja stranih preduzeća, s obzirom na ideološki uticaj koji ideja tržišne ekonomije ima na političare, uticaj oligarha i navodno ograničenu prirodu „specijalne vojne operacije“. S tim u vezi, uprkos šoku i troškovima ruske ekonomije, sankcije su svakako bile poklon.

Putin nije Staljin

Opet, svi ovi podaci su bili dostupni i pokazali su snagu i prilagodljivost ruske privrede. Najvažnije je, ponavljam, da ne primetimo ove prednosti, već da se zapitamo: zašto zapadni zvaničnici nisu primetili ovu realnost?

Njihova ideja o današnjoj Rusiji, o zemlji kojom vlada „monstruozni“ Putin i naseljenom glupim Rusima, vraća nas Staljinu. Sve je to protumačeno kao povratak Rusije njenoj tobožnji boljševičkoj suštini. Ali, pored odlične knjige Dejvida Tertrija, specijalizovanim analitičarima i komentatorima su na raspolaganju bila i dela Vladimira Šlapentoha.

Šlapentok (1926-2015) rođen je u Sovjetskom Kijevu. Bio je jedan od osnivača empirijske sociologije u eri Brežnjeva. Suočen sa antisemitizmom raspadajućeg sovjetizma, Šlapentok je emigrirao u Sjedinjene Države 1979. godine, gde je nastavio da radi na problemima Rusije, Sjedinjenih Država i pitanjima opšte sociologije. Njegova knjiga Freedom, Repression, and Private Property in Russia (Sloboda, represija i privatna svojina u Rusiji) objavljena je 2013. u izdanju Cambridge University Press, koja se teško može nazvati marginalnom ili vansistemskom. Ova knjiga nudi detaljnu i veoma kompetentnu (i antiputinovsku) perspektivu nekoga ko je živeo u Brežnjevovoj Rusiji i proučavao Putinovu Rusiju nakon što je postao američki državljanin. Kada ovo pročitate, postaje lako definisati Putinov režim ne kao manifestaciju moći vanzemaljskog čudovišta koje potčinjava pasivni i sivi narod, već kao razumljivu pojavu koja se uklapa u opštu istoriju Rusije i istovremeno ima određene karakteristike.

Naravno, državni aparat zadržava centralnu ulogu. Kako bi, međutim, moglo biti drugačije, s obzirom na značaj energetskih resursa? Samo državna vlast može da kontroliše kompaniju kao što je Gasprom. Naravno, KGB, koji je postao FSB, iz kojeg je izašao Putin, nastavlja da igra vitalnu ulogu. Naravno, Rusija nije postala liberalna demokratija. Sa svoje strane, ja sam sklon da je definišem kao autoritarnu demokratiju, dajući svakom od ova dva pojma – „demokratija“, „autoritarna“ – jednaku težinu. Demokratija jer, iako su izbori blago namešteni, istraživanja javnog mnjenja – i to niko ne osporava – pokazuju da je podrška režimu stalna i u ratu i u miru. Autoritarno jer režim verovatno ne ispunjava kriterijume liberalne demokratije kada je u pitanju poštovanje prava manjina. Svi moraju razmišljati unisono, očigledno, karakteriše režim, što povlači za sobom ograničenja slobode medija i raznih grupa civilnog društva.

Ali Putinov režim je posebno istaknut po nekoliko karakteristika koje same po sebi signaliziraju radikalan raskid sa autoritarizmom sovjetskog stila. Pre svega, kako je podsetio Džejms Galbrajt, postoji unutrašnja posvećenost tržišnoj ekonomiji, uprkos centralnoj ulozi koju ima država. Ova vezanost je sasvim razumljiva onima koji su doživeli kolosalan neuspeh državnog planiranja privrede. S druge strane, iako je Putin efektivno uklonio sa vlasti najvišu elitu Moskve i Sankt Peterburga, on posebnu pažnju posvećuje zahtevima radnika i stalno nastoji da pridobije podršku narodnih masa za svoj režim. Verujem da se ova druga osobina danas mršti na Zapadu u celini, gde su ljudi koji mogu samo da emaniraju… „populizam“ generalno prezreni.

Slepilo za raznolikost sveta

Moramo u stvari zapamtiti da je postojanje specifičnog ruskog komunitarnog temperamenta, van politike, ali sposobnog da utiče na nju, odavno široko prihvaćeno u zapadnoj Evropi. Uzmimo veličanstveno delo Anatola Leroa-Beaulieua, Carstvo careva i Rusa, čije prvo izdanje datira iz 1881, a treće, prošireno, do 1890. Evo šta čitamo tamo:

U fabrici, kao i u selu, mudžik pokazuje malo individualizma; njegova ličnost lako bledi u zajednici; plaši se da bude sam, treba da se oseća ujedinjenim sa svojim vršnjacima, da bude jedno sa njima. Velika patrijarhalna porodica pod vlašću oca ili starešine, seoske zajednice pod vlašću mir, unapred su ga oblikovale za zajednički život, što je dovelo do udruženje. Čim se prihvati posla, posebno čim napusti svoje selo, mužik g Thus, naročito, većine seljačkih radnika u velikim fabrikama. Oni poznaju snagu udruživanja i među sobom formiraju privremene artele koje, daleko od svoje izbe i daleko od svog sela, služe kao njihova porodica i zajednica. Artel im je utočište i oslonac tokom progonstva u fabrici; zahvaljujući artelu osećaju se manje izolovano i manje dezorijentisano. Artel, sa svojim komunističkim tendencijama i solidarnom praksom, je spontani oblik, nacionalni oblik udruženja.

Dakle, ovde nalazimo reč „komunist“, 1890. godine, u odnosu na ruski narod. Ono što je Francuska uradila u prvoj polovini Republike moglo je da zamisli, mi smo postali nesposobni za to. Kada smo, otprilike u isto vreme, 1892. godine, stupili u savez sa Rusijom, znali smo ko nam je partner: zemlja sa komunitarističkim, ako ne i komunističkim temperamentom, Carstvom.

Rizikujući da još više iznenadim, podsetio bih da je Ajzenhauerova Amerika bila svesna ruske specifičnosti.

Američka kulturna antropologija bila je stavljena da radi na ruskoj kulturi. Pomenimo najpre dela dva velikana ove discipline: Sovjetski stavovi prema autoritetu Margaret Mid (1951) i Narod Velike Rusije Džordža Gorera i Džona Rikmana (1949). Gorer je bio Britanac, ali Midov učenik. Dodajmo, zbog njegovog posebno evokativnog naslova, Uticaj ruske kulture na sovjetski komunizam Dinka Tomašića (1953). Predivan članak iz 1953. godine pod naslovom „Kultura i pogled na svet: metoda ili analiza primenjena na ruralnu Rusiju“ i objavljen u American Anthropologist, pruža veoma jasan opis ruske komunalne porodice i ukrajinske nuklearne porodice. Koristiću ga u sledećem poglavlju da razumem šta razdvaja Malu i Veliku Rusiju. Usred Hladnog rata, Amerika je bila zainteresovana za svog protivnika i, uopšteno govoreći, nije se suzdržavala od pretraživanja kulturnih dubina nacija u potrazi za izvorom njihovih kašnjenja (u Italiji) ili autoritarnih čuda (u Nemačkoj ili Japanu).

Tada je u glavama ljudi zavladala ideja da svet nije homogen. Ova odredba je kulminirala u kultnom (i često kritikovanom) tekstu Rut Benedikt, Hrizantema i sablja, napisanom 1944-1945 na zahtev vojske, na osnovu intervjua sa japanskim ratnim zarobljenicima. mentalitet neprijatelja kako bi se pripremio za okupaciju zemlje. Ovaj rad je doprineo da se prizna da su Japanci različiti i da pristanu da održe cara. Prema tome, u američkom svetskom sistemu koji je bio u izgradnji, postojala je tolerancija prema različitosti koja je bila zasnovana na pluralističkom američkom temperamentu oblikovanom razumnom školom antropologije.

Lično sam ubeđen da je jedan od razloga koji je omogućio da se izbegne da se Hladni rat izrodi u sam rat taj što su američki lideri, ako su o sebi svesno mislili da su branioci slobode „uopšte“, protiv komunizma „uopšte“, osećao da duboko u sebi postoji ruska specifičnost i da komunistička pretnja nije tako „univerzalna“ kao ona. Džordž Kenan, izumitelj koncepta zadržavanja, bio je sve samo ne slepi antikomunista: govorio je ruski, poznavao je i voleo rusku kulturu. Strategija koju je osmislio imala je za cilj da spreči oružani sukob. Sve do svoje duge starosti (umro je 2005. u 101. godini), Kenan nikada nije prestao da bude ogorčen načinom na koji je to iskrivljeno, u Vijetnamu ili od strane Regana. Jedan od njegovih poslednjih javnih stavova, 1997. godine, upozoravao nas je na proširenje NATO-a na balast.

Naravno, Sjedinjene Države su takođe iskusile makartizam, univerzalističku paranoju koju je Kenan povratio. Ali ambee je bio kratak i ograničen. Da bi se netolerancija razvila u svom sjaju, morali smo da sačekamo neokonzervativce, ove trijumfalne naslednike makartizma.

Upravo iz Vijetnamskog rata je, po mom mišljenju, apsolutna univerzalizacija komunističke pretnje od strane američkih lidera. Volt Rostov (1916-2003), savetnik za nacionalnu bezbednost pod administracijama Kenedija i Džonsona, bio je jedan od arhitekata ovog intelektualnog pada sa svojom knjigom Faze ekonomskog rasta. Antikomunistički manifest, objavljen 1960. godine. Tamo nalazimo veoma poštenu ideju i englesku veoma pogrešnu ideju. Veoma ispravna ideja je da sve zemlje tokom svog razvoja prolaze kroz opasnu fazu tokom koje može doći do političke krize. Rostov to povezuje sa ekonomskim razvojem, ja to pripisujem pismenosti, ali kako god. Onda dolazi veoma pogrešna ideja. Tada bi bilo moguće intervenisati kako bi se sprečila politička kriza i dozvolilo tretiranoj zemlji (od strane američke vojske) da pređe direktno u kutiju liberalne demokratije. Rostov je bio jedan od jastrebova rata u Vijetnamu i ideja iza njegovog rada je očigledno bila da se komunizam može svuda proširiti.

Nejednakosti ali opšta podrška režimu

Specifičnost direktne interakcije između moći i narodnih krugova u Rusiji, kao i identifikacija mentalnih tragova zajednice unutar viših srednjih klasa ne bi trebalo da nas natera da zaboravimo da je opšti princip hijerarhije koji je uticao na sva napredna društva između 1960. i 2000. godine takođe dostigao Rusija.

Nova obrazovna stratifikacija je tamo raspoređena nakon 1985-1990. godine, kada je pređena granica od 20% visokoobrazovanih po kohorti i zavladala komunističkom ideologijom.

Kolaps centralizovane ekonomije, nalet najsmelije i najpodmitljivije frakcije nomenklature na državnu imovinu u procesu „privatizacije“, tokom Jeljcinove ere, čak je proizveo eksploziju nejednakosti. i ekstremna koncentracija bogatstva i prihoda. Ova koncentracija, stabilizovana, proširila se naniže i favorizovala je pojavu više srednje klase čijim ekonomskim privilegijama nemaju na čemu da zavide privilegije zapadnih kolega. Svetska baza podataka o nejednakosti otkriva da, pre oporezivanja, deo prihoda koji prima 1% na vrhu piramide, a zatim za sledećih 9%, čak premašuje američke ekvivalente u Rusiji: 2021. 24% prihoda za 1%  sa vrha u Rusiji u poređenju sa 19% u Sjedinjenim Državama, 27% za narednih 9% u Rusiji i Sjedinjenim Državama. Francuska, za poređenje, ima koristi od skromne više i više srednje klase: 1% najboljih prima samo 9% prihoda, a sledećih 9% 22%. Objektivna nejednakost u Francuskoj je bliska opštoj evropskoj ravnoteži, u njenoj najdemokratskijoj verziji, kao što je uočeno u skandinavskim zemljama.

Ruska srednja klasa, u suštini proizvedena komunističkom društvenom transformacijom i sovjetskim meritokratskim obrazovanjem, uživa, kao i ostatak stanovništva, društveni mir Putinove ere, što mi svedočimo. beleži pad stope samoubistava, ubistava i smrti od alkoholizma. Smanjenje smrtnosti novorođenčadi mora se posmatrati kao efekat i simbol mirne mentalne i ekonomske atmosfere koja nikada nije postojala u Rusiji. Šlapentok je sa svoje strane naglasio da životni uslovi u Rusiji nikada nisu bili tako dobri, uključujući slobodu, kao pod Putinom.

Viša srednja klasa je stoga prihvatila režim, kao što su oligarsi odustali od svake želje da vrše autonomnu vlast.

Hapšenje Mihaila Hodorkovskog u oktobru 2003. bilo je prilika za državu i oligarhe da isprave stvari.

Putin im je dao njihov novac, i to samo njihov novac. Istina, reč „oligarh“, koja uključuje pojam moći (arhe), više ne opisuje tačno rusku stvarnost. Zabavno je primetiti da je lov na ruske „oligarhe“ pokrenut na Zapadu od početka invazije na Ukrajinu generalizovao preko Atlantika pojam istinski oligarhijske Amerike.

Njeni oligarsi mogu, za razliku od ruskih kolega, da intervenišu, i to masovno, videćemo, u američki politički sistem.

„Putinov sistem“ je stabilan jer je proizvod ruske istorije, a ne delo jednog čoveka. San koji opseda Vašington o pobuni protiv Putina je zaista samo san, koji potiče iz odbijanja zapadnjaka da vide da su se uslovi života poboljšali pod njegovom vladavinom i da prepoznaju specifičnost ruske političke kulture. Sada dolazim do stvarne krhkosti Rusije: njene demografije.

Strategija retkog čoveka

Kada bi postojali samo do sada navedeni elementi, mogli bismo predvideti da bi Rusija učinila više od otpora Zapadu; treba razmotriti mogućnost novog imperijalizma.

Ali Rusija ima fundamentalnu slabost, a to je njena niska plodnost, osobina koju zapravo deli sa ostatkom najrazvijenijeg sveta. Između 1995. i 2000. godine, tokom mračnih godina, plodnost je pala na 1,35 dece po ženi. Porastao je na 1,8 u 2016. pre nego što se stabilizovao na 1,5. Ovakav razvoj događaja ukazuje na smanjenje ukupnog stanovništva koje je već počelo, čak i ako je za sada kompenzovano aneksijama teritorija i stanovništva koje su pripadale Ukrajini. Rusija je 2021. imala 146 miliona stanovnika.

Prema projekcijama UN-a, 2030. će ih biti samo 143 miliona, a 2050. godine 126 miliona. Ako pogledamo starosnu piramidu 2020. godine, uoči rata, a posebno populaciju koja će verovatno biti uvrštena, muškarci starosti 35-39 godina bili su 6 miliona, od 30 do 34 godine 6,3 miliona, od 25 do 29 godina 4,6 miliona i od 20 do 24 godine 3,6 miliona. To nisu projekcije, već realne, trenutne brojke. Rusija je ušla u fazu kontrakcije svoje potencijalno mobilibilne muške populacije: za 40% za ove starosne grupe. To je razlog zašto je pričanje o osvajačkoj Rusiji, sposobnoj da napadne Evropu nakon što je uništila Ukrajinu, fantazija ili propaganda. Istina je da se Rusija, sa sve manjim brojem stanovnika i površinom od 17 miliona kvadratnih kilometara, daleko od toga da želi da osvaja nove teritorije, uglavnom pita kako će nastaviti da zauzima one koje već poseduje.

Zabrinutost za demografsku situaciju je sveprisutna u govorima Putina i drugih režimskih aktera uopšte. Objašnjava vojnu strategiju koju naši mediji često pogrešno razumeju ili suviše dobro shvaćenu, ali skrivenu od javnosti.

Dominantni diskurs izjednačava Putina sa Staljinom. Ali pod Staljinom, muškaraca je bilo u izobilju, Rusija je doživljavala demografsku ekspanziju (čak i ako je plodnost počela da opada oko 1928. godine), i Crvena armija je stoga mogla da žrtvuje muškarce na milione, kao što je to činila tokom Drugog svetskog rata. Sadašnja ruska vojna doktrina, naprotiv, proizilazi iz zapažanja da je čovek postao retkost. To je jedan od razloga zašto je Rusija ušla u Ukrajinu sa samo 120.000 vojnika.

Rusi su očigledno potcenili svog protivnika (videćemo zašto u sledećem poglavlju), ali su ipak osvojili, mora se priznati, značajan deo ukrajinske teritorije duž Crnog mora. Suprotno onome što smo čuli svuda, ruska vojska je izabrala da vodi spor rat da bi spasila ljude. Važna uloga koju su odigrali čečenski pukovi i Vagnerova milicija u prvim fazama sukoba rezultat je ovog izbora, kao i delimične, progresivne mobilizacije koje su sprovedene štedljivo.

Prioritet Rusa nije da zauzmu što više teritorije već da izgube minimum ljudi. Kada je u jesen 2022. godine, izvedena ukrajinska kontraofanziva nakon masovne mobilizacije, Rusi su, našavši se jedan protiv tri, radije napustili deo Harkovske oblasti koji su kontrolisali na istoku, a na jugu se povukli bez borbe za leva obala Dnjepra. General Surovikin, koji je doneo ovu odluku, objasnio je da će rat biti dobijen drugačije nego bespotrebnim žrtvovanjem ljudi. Rat se od tada intenzivirao i usledili su ljudski gubici, na obe strane. Nemamo verodostojne brojke ni od Ukrajinaca ni od Rusa.

Završetak sukoba će nam omogućiti da napravimo realnu procenu i mislim da većina istoričara sa radoznalošću čeka da sazna broj mrtvih i ranjenih na obe strane.

Od pada SSSR-a i raspada onoga što je bila njihova imperija, Rusi znaju da, suočeni sa NATO-om, čije je stanovništvo, da tako kažem, 2023. godine bilo 887 miliona, više ne rade na težini (nisam računao Tursku, za koju više zapravo ne znamo gde diplomatski stoji). Ruska vojska je stoga, u fazama, poricala novu vojnu doktrinu koja, pored imperativa spasavanja ljudi, predstavlja i kapitalnu promenu.

Na osnovu kvantitativne superiornosti u konvencionalnim sredstvima, sovjetska doktrina je isključila pokretanje prvog nuklearnog udara. Nova doktrina, uzimajući u obzir ljudsko siromaštvo, dozvoljava taktičke nuklearne udare ako su ugroženi ruski narod i država.

Zapadnjaci moraju ozbiljno shvatiti upozorenje.

Verujem da je to direktna poljska vojna intervencija koje su se ruski lideri plašili iznad svega, jer bi ih masa Poljske naterala na potpunu mobilizaciju i samim tim na militarizaciju društva koja bi ih naterala da izgube kontrolu. korist od građanskog mira zatečenog pod Putinom. Jedna od karakteristika ruske diplomatske i vojne prakse (za razliku od američke) je pouzdanost njenih obaveza.

Dakle, Rusija je bila posvećena odbrani Bašara al-Asada; ispostavilo se da je kasapin, čiji je slučaj izgledao beznadežno. Ali Rusija nije izbegavala i rasporedila trupe u Siriji od septembra 2015. Ako je teoretizirala mogućnost taktičkih nuklearnih udara u slučaju direktne pretnje njenom suverenitetu, NATO to mora uzeti zdravo za gotovo. Ona će održati obećanje. To su zlokobna razmišljanja, priznajem, ali naši lideri su doneli previše nepromišljenih odluka u ovom ratu i zato je naš prioritet kao građana da obezbedimo da oni bolje poznaju doktrinu ruske vojske od njih samih. nije poznavao kapacitet reagovanja ruskih banaka u slučaju da budu isključene sa Swift-a.