Najnoviji rad Volfganga Efenbergera čini dve stvari: prvo, interpretativni pregled istorijskih odnosa zavisnosti, saveza i navika koji utiču na evropske države i na političkom i na vojnom nivou, i drugo, oprezna, ali pronicljiva analiza aktuelnih događaja koji će uticati na sudbinu i budućnost Evrope. Autor je hrabar jer dovodi u pitanje negovane izvesnosti i naizgled samorazumljiva objašnjenja koja, kada je reč o tumačenju stvarnog stanja stvari, definišu našu političku i društvenu svakodnevicu. Njegovi zaključci, koje u svakom slučaju dozvoljava sebi na kraju opširnog, pedantnog i detaljnog izlaganja činjeničnog stanja, pokazuju da je autor sklon da ne prihvati nekritički opšteprihvaćene obrasce tumačenja, već, naprotiv, da koristi postojeće činjenično stanje u celini i bez selektivnih ideoloških treptaja. Pri tome gotovo neizbežno dolazi do zaključaka za ocenjivanje događaja koji se delom jasno razlikuju od zaključaka tzv. „mejnstrima“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije izvode iz njegove knjige  Crna knjiga Evropske unije i NATO-a, s podnaslovom “Zašto svet ne može živeti u miru?“, u prevodu Paje Ilića

 Volfgang Efenberger

Politička vlast u Bosni sada je bila u rukama bivšeg švedskog premijera Karla Bilta kao najvišeg predstavnika SAD i EU. Bosanskoj centralnoj banci, na čelu sa guvernerom kojeg je imenovao MMF, nije bilo dozvoljeno da štampa svoj novac. Michel Chossudovski sa Univerziteta u Otavi sumirao je Dejtonski sporazum: „Dok Zapad tvrdi da podržava demokratiju, stvarna politička moć leži u rukama paralelne bosanske države“, u kojoj nedržavljani imaju izvršne funkcije. Zapadni kreditori svoje interese ugrađuju u ustav koji je na brzinu sastavljen da im ugodi. Čini se da su njihovi planovi za obnovu Bosne više usmjereni na namirenje kreditora nego na zadovoljenje osnovnih potreba Bosanaca.“

Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma završen je zadatak Balkanskog instituta. Nedavno reformisana, sada se zalagala za svrgavanje predsednika Slobodana Miloševića pod nazivom Balkansko akciono veće (BAC). Pošto Kosovari nisu bili prisutni u Dejtonskom mirovnom sporazumu, nezadovoljstvo dela albanske većine iskorišćeno je za aktiviranje podzemne vojske UČK – sasvim u duhu Zapada. Krajem novembra 1997. ministri spoljnih poslova Francuske i Nemačke izneli su jugoslovenskom predsedniku „predlog za posredovanje“: Savezna Republika Jugoslavija treba da dodeli poseban status Kosovu. Nakon Miloševićevog odbijanja, američki specijalni izaslanik Robert Gelhard zapretio je vojnom intervencijom. Isti stav zauzeli su i ministri inostranih poslova Kontakt grupe za BiH. Ko je ikada čuo za slične obaveze evropskih vlada prema NATO partneru Turskoj u vezi sa kurdskom politikom?

UČK, koja se borila za nezavisnost Kosova, ponudila je sebe kao dobrovoljnu ruku za planiranu intervenciju. Prvi put se pojavio 1996. godine i delovao je zajedno sa Demokratskim savezom Kosova, koji se zalagao za mirno rešenje sukoba između Srba i kosovskih Albanaca. U leto 1998. UČK je pozvao sve Albance, uključujući i one koji žive u inostranstvu, na oružanu borbu.

Ovo je ovu separatističku terorističku organizaciju stavilo u rang sa ETA-om u Španiji, IRA-om u Severnoj Irskoj ili PKK-om u Turskoj. Pod budnim okom nemačke javnosti, novac za podršku kanalisan je kroz kancelariju u Bonu, a centralna kancelarija za zapošljavanje UKK-a počela je da radi u diskoteci Casanova u Solingenu. Brojni kosovski Albanci, kao i nemački dobrovoljci, okupili su se ispred ulaza da bi potpisali izjavu o privrženosti i položili zakletvu: „Još jednom ponavljam, prihvatljiva i poštovana ideologija Oslobodilačke vojske Kosova je albanizam, samo pre njega mi pokloni se, samo za nju nudimo sebe da žrtvujemo sve za slobodu, otadžbinu i albanstvo, uključujući i život.“ U završnoj fazi, regruti UČK prošetali su Solingenom.

Vojnici UČK prevezeni su u Albaniju nedeljnom autobuskom linijom. Niko ih nije zaustavio, iako je Savezna Republika time bila kriva za indirektnu podršku vojnom separatističkom pokretu. Kršenje mirovne obaveze bilo je još teže. U Saveznoj Republici je skoro dva miliona građana sa prostora bivše Jugoslavije – Srba, Hrvata, Albanaca, Bosanaca, Makedonaca – živelo mirno jedni pored drugih. Zar nadležni nisu znali da se iskra mržnje i nasilja brzo može proširiti na Saveznu Republiku?

UČK je sada privukao pažnju zbog napada na srpske snage bezbednosti, ubijanja „saradnika“ kosovskih Albanaca i sledeće izjave: „Pozdravljajući povećano međunarodno interesovanje, posebno Američka i francusko-nemačka diplomatija izjavljujemo da se rešenje albanskog pitanja ne može rešiti samo u sadašnjim granicama Kosova, već se mora rešavati u celini…“ Oslobodilačka vojska Kosova poziva sve Albance sposobne da oslobode zemlja da se ujedini sa našim jedinicama koje se bore na teritoriji, da Kosovo postane neprohodna zemlja za dušmanine i izdajnike.

Ubrzo je UČK, prema sopstvenim informacijama, kontrolisao 40 odsto teritorije Kosova. Kao odgovor, srpska policija i vojska su sprovele protivoperacije da ih isteraju iz „oslobođenih“ područja. U tome se operacije srpske policijske milicije gotovo nisu razlikovale od taktike britanske vojske protiv IRA. U septembru 1998. izbila je kosovska kriza. Agencija UN za izbeglice procenjuje broj izbeglica na skoro 300.000.

20. septembra neokonzervativne institucije, uključujući PNAC i BAC, poslale su otvoreno pismo Klintonu pod naslovom „Gospodine predsedniče, problem je Milošević“. Potpisnici dokumenta su postulirali promenu režima u Beogradu, novi politički status Kosova i finansijsku podršku unutrašnjoj srpskoj demokratskoj opoziciji. Pregovore o prekidu vatre na Kosovu 16. oktobra pratilo je uspostavljanje Kosovske verifikacione misije OEBS-a (KVM). Ministar inostranih poslova Joška Fišer je 13. novembra 1998. u Bundestagu objavio da će povlačenje jugoslovenskih trupa i specijalnih jedinica izvedeno je „uz najveće mere predostrožnosti“. Visoki oficir NATO-a i šef Vojnog komiteta, general Klaus Nauman, takođe je potvrdio da je Milošević u velikoj meri održao svoja obećanja. Međutim, UČK je zauzela očišćena područja i počinila zločine nad civilnim stanovništvom. Međutim, to nije izazvalo primedbe Nemačke i drugih zemalja NATO-a.

Dana 18. novembra 1998. godine nemački Forin ofis je ovako ocenio situaciju u Jugoslaviji: „U međuvremenu, neki stanovnici su se vratili u neka od pogođenih naselja Posle povlačenja snaga bezbednosti, proces povratka je očigledno počeo u većim razmerama. Konflikt ne utiče na celo Kosovo, tako da se javni život u gradovima poput Prištine, Gnjilana i Uroševca odvija na relativno normalan način. U izveštaju se dalje navodi: „Na Kosovu takođe nije otkriven politički progon koji je jasno povezan sa albanskom etničkom pripadnošću. …Akcije snaga bezbednosti nisu bile usmerene protiv kosovskih Albanca kao etnički definisane grupe, već protiv vojnog protivnika i njega … pristalice“.

Kritički glasovi su verovali da su NATO i Amerika angažovali OEBS kao čuvara kosovskog sukoba samo da bi ga namamili u zamku. Pod intenzivnim pritiskom državne sekretarke Olbrajt, ozloglašeni američki diplomata Vilijam Voker, koji je zbog svojih uspešnih napora prikrivanja prozvan „gospodin masakr“, imenovan je za šefa Misije OEBS-a (OEBS).78 Voker je tada podržavao Kontras u Nikaragvi i, zajedno sa Oliverom Nortom, bio je duboko umešan u aferu Iran-Kontras. Prema izveštaju Sandej Tajmsa od 12. marta 2000, američki „diplomatski posmatrači“ iz misije MCU bili su usko povezani sa CIA.

Čim je Voker stigao na Kosovo, srpsko rukovodstvo je počelo da se žali da je cela misija OEBS-a služila samo u svrhu izmišljanja izgovora za vojnu intervenciju NATO-a. UČK je poslužio kao alat za ovo. Početkom januara 1999. pobunjenici su ubili tri policajca u njihovim automobilima. Samo nekoliko dana kasnije, još jedan policajac je ubijen u zasedi južno od Štimlja. Nakon toga, srpska policija je počela da priprema akciju protiv baze UČK u Račku. KVM je znao da je UČK odgovoran za niz zaseda, kidnapovanja i ubistava u blizini Račka. Selo je bilo utvrđeno šančevima. Tada je potpredsednik Generalne skupštine OEBS-a Vili Vimer se uzalud borio protiv širih mejnstrim medija. Krajem 1998. već je kritikovao nameru NATO-a da izvrši vojnu intervenciju. Vimer je 12. januara 1999. na radio stanici Deutschlandfunk jasno stavio do znanja da se Sjedinjene Države mešaju sa Evropskom unijom u njenu mirovnu politiku.

„Užasne vesti“, napisao je ministar odbrane Rudolf Šarping u svom ratnom dnevniku 17. januara 1999. godine. „Prekjuče se dogodio masakr u Račku u kome je ubijeno 45 Albanaca. Ne samo u Briselu, sve je veći broj onih koji veruju da bi vojno učešće na Kosovu moglo postati neizbežno.“ – Za Medlin Olbrajt, navodna. Masakr je bio „događaj koji podstiče“, za Joškija Fišera – „prekretnica“.  SAD su htele da odmah počnu da bombarduju Jugoslaviju, izvestio je Ludger Volmer. Ovo je zaista bila prekretnica, iako nimalo ona koju je Fišer imao na umu: „Nikada od Drugog svetskog rata nemačka vlada nije toliko obmanjivala stanovništvo.“

U pratnji gomile predstavnika medija, Vilijam Voker se pojavio u Račku dan nakon navodnog masakra. Prišao je mikrofonu sa značajnim izrazom lica. „Vidim kako leševe pucaju u lice iz blizine, kao da su pogubljeni… Bio sam u drugim ratnim zonama i video sam veoma strašne stvari. Ali ovo prevazilazi sve što sam ikada video u životu. „85 Ovu izjavu je 8. februara 2001. godine demantovao tadašnji visoki general Bundesvera u OEBS-u Hajnc Lokai u programu ARD Monitor: „U to vreme on uopšte nije mogao da donosi nikakav sud, ali je ova presuda bila prihvaćeno od OEBS-a, prihvaćeno od strane UN, prihvaćeno je bez kritike svih nacionalnih vlada. Sledećeg dana, NATO se sastao na posebnoj sednici, što je bio potpuno neobičan događaj. Već sada možemo reći da je Voker ovim ponašanjem zapalio fitilj rata.“

Krajem januara 1999. CNN je izveštavao o pripremama za rat protiv Srbije. Medlin Olbrajt je shvatila da bi SAD mogle da izvuku geostratešku korist od sukoba na Kosovu: širenje NATO-a na istočnu Evropu stvaranjem vojnih baza i pristupom strateški važnom Balkanu sa izlazom na more u Albaniji. U međuvremenu, pregovori su nastavljeni u Rambujeu u martu 15, 1999. Iako je delegacija kosovskih Albanaca tri dana kasnije potpisala nacrt sporazuma koji je pripremila Balkanska kontakt grupa, Srbi su odbili da ga potpišu zbog aneksa za koji su smatrali da se ne može pregovarati.

U njemu je bez neizvesnosti pisalo: „Osoblje NATO-a, zajedno sa svojim vozilima, brodovima, avionima i opremom moraju biti u mogućnosti da se slobodno i neometano kreću, bez smetnji ili ograničenja pristupa širom teritorije Savezne Republike Jugoslavije, uključujući njen vazdušni prostor i teritorijalne vode.“ Pored toga, NATO je trebalo da uživa imunitet u svim pravnim postupcima, bilo da se radi o građanskim, administrativnim ili krivičnim predmetima Ovu aplikaciju je ministar spoljnih poslova Fišer sakrio od vlade i parlamenta, kao i od javnosti, ministar finansija Lafonten je, na primer, saznao za nju mnogo kasnije od štampe, kao i Grin. portparolka za politiku odbrane Angelika Ber, koja je rekla: „Da sam znala za ovo, ne bih pristala na vojnu misiju. A Rudolf Augštajn je rezonovao: „Sjedinjene Države su postavile vojne uslove u Rambujeu koje nijedan Srbin sa školskim obrazovanjem ne može da potpiše.“

U ovim haotičnim danima, neposredno pre izbijanja jugoslovenskog rata, američki Kongres je 19. marta doneo takozvani „Zakon o strategiji puta svile“. U njemu su SAD definisale sveobuhvatne ekonomske i strateške interese u regionu od Mediterana do Centralne Azije. U skladu sa geostrateškim konceptom koji je razvio Bžežinski, zakon je imao za cilj da oslabi konkurente u naftnom biznisu, uključujući Rusiju, Iran i Kinu, i pretvori teritoriju od Balkana i Crnog mora do kineske granice u šarenicu američkih protektorata. Stari istorijski Put svile se završavao u delti Dunava – ovo objašnjava aktivnosti SAD na Balkanu, kao i rat protiv socijalističkog ostatka Jugoslavije, koji je bio prijateljski nastrojen prema samoj Kini.

Hans-Ditrih Genšer je u predgovoru knjizi Bžežinskog „Jedina svetska sila“ napisao: „Ako Amerika želi da zadrži svoju poziciju svetske sile u budućnosti, mora da skrene punu pažnju na ovu oblast ŠEvroazijuĆ. Ovde je da živi 74 odsto svetske populacije gde se ovde proizvode svetski prirodni resursi, uključujući rezerve energije, i 60 odsto svetskog bruto nacionalnog proizvoda. Dakle, na prostoru od Lisabona do Vladivostoka će biti dalja sudbina Amerike bude odlučeno.“

Zakon o strategiji Puta svile predstavio je predsednik Klinton 19.marta 1999. godine, pet dana pre napada na Jugoslaviju kršeći međunarodno pravo. Da li je slučajnost da je Balkan kapija puta Svile? (

Analiza situacije od strane Ministarstva odbrane od 23.marta 1999. godine potvrđuje pretpostavku o vojnim namerama od strane SAD: „početak koordinisanog velikog napada srpsko-jugoslovenskih snaga protiv UČK-a na Kosovu još ne može biti potvrđen“. Srpsko-jugoslovenske snage nisu sposobne ni za veliku operaciju protiv UČK-a na celoj teritoriji Kosova. Obaveštajni oficiri to jasno vide: „UČK će, sa svoje strane, verovatno nastaviti da pokušava da isprovocira srpsko-jugoslovenske snage na masovne odmazde kroz dobro poznate akcije „borbe i bega“ u nadi da će u svojim rezultatima dobiti takav obim u smislu razaranja i izbeglica koji će izazvati neposredne vazdušne udare NATO-a“.

Zbog pretnje NATO-a da će početi sa masovnim vazdušnim udarima na Jugoslaviju, posmatrači OEBS-a su takođe napustili bojno polje. Dakle, ne samo da je ispunjen zahtev „NATO-a iznad svega„, već je možda izgubljena i poslednja šansa za manje nasilno rešenje kosovskog sukoba. Ranije je OEBS istraživao žalbe svih skupina stanovništva i zabeležio kršenja ljudskih prava. Od početka istražnih aktivnosti 1998.godine do odlaska, srpske snage bezbednosti ubile su 87 civila iz kosovskih Albanaca, uključujući 45 iz Račaka, dok su UČK pripisale 54 smrti. U još 87 nerešenih ubistava u 33 slučaja žrtve su bili Srbi ili lojalni Albanci. Sudbine onih koje je ukk kidnapovao nisu prijavljene. Prema Međunarodnom Crvenom krstu, do sredine marta 1999. godine kidnapovano je 146 ljudi.

Dok je njegovo osoblje sedelo u Pentagonu, predsednik Bil Klinton održao je govor na godišnjoj Generalnoj skupštini velikog američkog sindikata koji predstavlja 1,4 miliona medicinskih sestara, socijalnih radnika i drugih državnih službenika, u kojoj je spomenuo tekuće pregovore u Rambuji i dao do znanja svojoj publici: „ako hoćemo da imamo jake ekonomske odnose koji uključuju našu sposobnost prodaje širom sveta, Evropa bi trebala biti ključna. A ako želimo da ljudi podele teret liderstva sa nama, sa svim problemima koji će se neizbežno pojaviti, Evropa mora biti naš partner. To je značaj ove priče sa Kosovom“.

Sa jugoslovenske strane, sadržaj Rambujevog dokumenta bio je sasvim prihvatljiv. Kosovo je trebalo da dobije sveobuhvatnu autonomiju, ali da ostane pod suverenitetom Srbije, UKK je trebalo da bude razoružan, a na Kosovu je trebalo da bude stacioniran vojni NATO. Predsednik Milošević se, kao što rekoh, protivio samo amandmanu koji bi značio odbacivanje suvereniteta Jugoslavije. u slučaju neuspeha pregovora, predsednik Klinton je pretio vazdušnim udarima. Očigledno je da je Bela kuća ignorisala član 52 sadržan u Bečkoj konvenciji: „Ugovor je ništav ako je njegovo zaključivanje izvršeno pretnjom silom ili njegovom primenom, kršeći principe međunarodnog prava utvrđene Poveljom Ujedinjenih nacija“. U noći 24. marta, glavnokomandujući NATO-a general Vesli Klark je dao naređenje da se nanese vazdušni udar na Jugoslaviju.

A ’82 godine nakon „Krfske deklaracije“ 1917. godine Englezi i Srbi su doneli odluku o osnivanju multinacionalne države Srba, Hrvata i Slovenaca kao naslednika Dunavske monarhije Engleska je u savezu sa SAD raspala Jugoslaviju, koju je sama stvorila 1917. godine. Da li je stajala na putu širenja NATO-a na istok? Ili je postao previše vezan za Kinu, o čemu svedoči napad na kinesku ambasadu u Beogradu? Kristofer Klark smatra da je NATO izvršio mnogo veći pritisak na Srbe nego Austrougarska u julu 1914. godine i pita: „Da li je to bilo uglavnom zato što je Rusija prestala da bude velika sila?“. Savremeni ratovi i građanski ratovi (Irak, Libija, Sirija, Ukrajina, Egipat, itd.) pokazuju da se krvavi trag koji su ostavili stratezi iz Prvog svetskog rata proteže do danas i da masakru neće biti kraja, dok se ne razotkriju pokretačke snage i sukobi ne dovedu do trajnog mirnog nagodbe.

Uprkos svakodnevnim vazdušnim napadima, 23.aprila 1999. godine članice NATO-a sastale su se u Vašingtonu kako bi obeležile 50. godišnjicu svog osnivanja. Ovde je američki predsednik Klinton predstavio novi strateški koncept: odstupanje od čisto odbrambene alijanse i prelazak na upravljanje krizama u evroatlantskom regionu, u kojem će NATO u budućnosti moći da deluje „u ograničenom obimu“ bez mandata UN.

Bivši zamenik vrhovnog komandujućeg NATO-a, general Gerd Šmukle, prikladno je prokomentarisao novu politiku intervencije NATO-a: „na kraju, interesi Sjedinjenih Država odlučuju gde će intervenisati. Sve se vrti oko ekonomije. Gde je nafta, gde su budući izvori nafte?“.97 5.maja 1999. godine UČK je označen kao teroristička organizacija u Vashington Timesu: „članovi UČK-a koje je Klintonova administracija unapredila u 41-dnevnoj kampanji NATO bombardovanja kako bi jugoslovenskog predsednika Miloševića vratili za pregovarački sto obučeni su u tajnim kampovima u Avganistanu, Bosni i Hercegovini i drugde.“ Pored toga, pominje se veza između bin Ladena sa njegovom organizacijom Al-Kaida i UČK, „koji upravljaju zajedničkim logorom, centrom za islamske teroriste, u Tropoju u Albaniji“. Dokumentovano je mnogo slučajeva prelaska granice od strane „stranih boraca“ na Kosovu, uključujući veterane Islamskog džihada iz Bosne, Čečenije i Avganistana.

Krajem maja 1999.godine započeo je treći mesec rata u suprotnosti sa međunarodnim pravom, sa svojim nehumanim vazdušnim napadima: gotovo nikakva vojna šteta, ali kulturne i obrazovne institucije su uništene, zemlja je izgubila gotovo sve poslove, životna sredina je trajno otrovana i infrastruktura uništena. 9.juna je potpisan sporazum o prekidu vatre. Izvršivši ukupno 38.400 vazdušnih letova, NATO je postigao povlačenje svih jugoslovenskih vojnih, policijskih i paravojnih snaga sa Kosova za 78 dana. To je već predložila srpska strana u Rambuji. Eksperti Pentagona su tokom istrage na terenu utvrdili da je NATO podbio samo 14 tenkova, 18 transportera i 20 artiljerijskih oruđa.

Glavni teret napada pripao je civilnom stanovništvu, koje je ne samo oplakivalo više od 2.000 mrtvih, već i danas pati od upotrebe uranijumskog oružja i bombardovanja industrije sa razornim zdravstvenim i ekološkim posledicama. Srbima se i dalje sve više dijagnostikuju maligne onkološke bolesti. Scenario uništenja bombardovanja po rečima generala Vordena je dobro poznat.

Pored dugotrajne štete na infrastrukturi, civilno stanovništvo je moralo biti demoralizovano – sve je to kršenje Ženevske konvencije, prema kojoj“ napadi moraju biti strogo ograničeni vojnim ciljevima „i“ prirodno okruženje mora biti zaštićeno od opsežne, dugotrajne i ozbiljne štete“… Nedelju dana pre završetka rata, Međunarodni sud pravde u Hagu primetio je da akcije NATO-a izazivaju „ozbiljna pitanja“, posebno da li su u skladu sa međunarodnim pravom, a komesar UN-a za ljudska prava Mari Robinson kritikovala je upotrebu kasetnih bombi i uništavanje civilnih objekata kao što su škole i bolnice.

Samo malobrojni nemački političari i intelektualci bili su otvoreni za takva razmišljanja. U svojoj knjizi „Das Herz schlägt links“ (srce kuca levo) Oskar Lafonten govori o nepodnošljivim izjavama svojih bivših kolega iz Ministarstva Fišera i Šarpinga: poslednji je govorio o „pogledu u grimasu prošlosti Nemačke, o genocidu, selekciji, koncentracionim logorima“, Fišer je čak rekao: „naučio sam ne samo: nikada više rata, već i: nikada više Aušvica“.

 Bombe su potrebne da bi se zaustavili Srpski SS-ovci. U otvorenom pismu Fišeru i Šarpingu, preživeli u Aušvicu Valter Bloh, Peter Gingold, Kurt Goldštajn i drugi kritikovali su Poređenje Kosova sa Aušvicu. U izjavi ministra spoljnih poslova, kojoj je bilo potrebno objašnjenje, videli su pokušaj opravdanja novog rata Poveljom Ujedinjenih nacija, stvorenom na osnovu lekcija iz fašističkog rata i Holokausta.101 posmatrač OEBS-a i general bundesvehra Lokai takođe je kritikovao: „ovo trivijalizuje nacističke zločine nad Jevrejima na način koji se obično naziva „ohvicke laži“.

Da je to učinio običan građanin u Nemačkoj, morao bi da očekuje suđenje.“102 za socijalnog filozofa Jurgena Habermasa – ikone „68-ih“ – zastrašujuće slike egzilskih pohoda u Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju bile su dovoljan dokaz dugo planiranog etničkog čišćenja. Uveren je da je Rambuje pozvan da zaustavi ubilački etnonacionalizam. Austrijski pisac Peter Handke, nasuprot tome, odlučno je osudio postupke NATO-a kao zločine od samog početka i pokazao ličnu solidarnost sa onima koji su napadnuti u Srbiji. „Moral je nova reč za proizvoljnost“, usprotivio se u intervjuu za novine Süddeutsche Zeitung 15.maja 1999. svim onima“koji su, kao pisci Ginter Gras, Stefan Hajm, Hans Magnus Encensberger, kabare artistka Elen Tidtke ili vokalista poznate Kelnske rok grupe BAP Volüfgang Nidken, podržao bombardovanje Kosova iz razloga morala, ćutao ili se zalagao za intervenciju UN“.

Povodom 20. godišnjice bombardovanja od 22. do 23. marta 2019. godine u Beogradu je održana međunarodna konferencija. Njegov moto je: „NATO agresija – nikad ne zaboravi – 1999-2019 – mir i napredak umesto rata i siromaštva“. Organizatori su bili Beogradski forum „za mir jednakih“, srpski klub generala i admirala i srpsko društvo domaćina u saradnji sa svetskim savetom mira (VPC).

Izstupili su predstavnici skoro 50 zemalja, uključujući autora čiji je govor bio naslovljen: „Ne dozvolite im da vas postavljaju jedni protiv drugih“. Pozvao ga je poslednji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović. Villi Vimmer je pročitao pozdrav, u ostalom predstavnici političkih partija nisu bili prisutni.

Prema američkim zvaničnicima, eksplozija kineske ambasade u Beogradu 7.maja 1999. bila je nesreća. Da li bi planeri ciljeva trebali biti takvi amateri? Svet će morati da se pripremi za najgore. Ne, ambasada nije bila uključena u planiranje ciljeva, ali je sledećeg dana bila uključena u listu „uspešno“ napadnutih ciljeva, prema rečima oficira štaba NATO-a u Briselu. Da li su Amerikanci želeli da nauče Kineze lekciju da su nepoželjni u Evropi? Ili je to učinjeno kako bi se sprečilo da se Kina previše zbliži sa pregovaračima EU?

Prekid vatre poslužio je kao šablon za rezoluciju UN 1244, koju je Savet bezbednosti UN usvojio 10. juna „sećajući se ciljeva i principa Povelje Ujedinjenih nacija i glavne odgovornosti Saveta bezbednosti za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti“. U tački 17, Evropska unija je, zajedno sa drugim međunarodnim organizacijama, pozdravila rad koji se trenutno sprovodi u cilju „razvijanja sveobuhvatnog pristupa ekonomskom razvoju i stabilizacije regiona pogođenog kosovskom krizom, uključujući sprovođenje Pakta stabilnosti za Jugoistočnu Evropu sa širokim međunarodnim učešćem, kako bi se promovisala demokratija, ekonomski prosperitet, stabilnost i regionalna saradnja“.- Dalje nedvosmisleno kaže da je Kosovo sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije. „Kosovo može uživati značajnu autonomiju u sastavu Savezne Republike Jugoslavije“.

Ovo odražava ishod rata koji je Jugoslavija izgubila, ali iz kojeg ni NATO nije izašao kao jasan pobednik. Na osnovu Rezolucije UN, Kosovo je stavljeno pod međunarodnu upravu. Sastojala se od civilnih i vojnih komponenti: misija privremene uprave na Kosovu (UNMIK) i snage za Kosovo (SDK). Poslednja je trebalo da garantuje bezbednost Kosova u obliku multinacionalne vojne formacije pod vođstvom NATO-a. Danas je na zemlji.

Na dan donošenja rezolucije 1244, predsednik SAD Klinton objasnio je svetskoj javnosti motive svojih postupaka: „kada sam naredio našim oružanim snagama da započnu borbu, imali smo tri jasna cilja: da osnažimo narode Kosova, žrtve najžešćih zločina od Drugog svetskog rata, da se vrate u svoje domove u uslovima bezbednosti i samouprave; da zahtevaju da srpske snage odgovorne za ova zverstva napuste Kosovo; i rasporediti međunarodne snage bezbednosti, u čijem je srcu NATO, da zaštiti sve stanovnike ove nemirne zemlje, i Srbe i Albance.“ Klinton je spretno prilagodio ova tri cilja rezultatima.

Oni više nisu bili identični onima koje je Klinton u početku nazvao. Na primer, povratak kosovskih naroda nije bio prvobitni cilj, jer većina njih još nije napustila svoju domovinu. Lako je postići ciljeve ako ih možete promeniti u skladu sa rezultatima. Novi cilj – zaštita celog stanovništva Kosova – pod pogledom NATO-a trebalo je da se pretvori u svoju suprotnost, u masovno etničko čišćenje. Sam Klinton je rekao: „prema podacima Agencije za izbeglice UHKB OUN, od juna 1999.godine iz Kosova je raseljeno oko 250.000 ljudi, dok Jugoslovensko Ministarstvo spoljnih poslova procenjuje da je ta cifra oko 350.000 ljudi. Većina raseljenih lica bili su Srbi, kao i Cigani, Jevreji, Turci i druge manjine.“