Donald Tramp i njegovi saradnici slave. Brojanje glasova posle američkih izbora još traje, ali on je već objavio svoju pobedu, proglasivši sebe 47. predsednikom SAD.

„Želim da zahvalim američkom narodu na izuzetnoj časti da me izaberete za 47. predsednika i 45. predsednika“, rekao je Tramp, nazvavši preliminarne rezultate glasanja „političkom pobedom koju naša zemlja još nije videla“.

Piše: Andrej Sokolov

U trenutku kada je ovo izjavio, Tramp je imao 267 elektorskih glasova, dok mu je za pobedu potrebno ne manje od 270. Ipak, niko ne sumnja u to da će uspeti da skupi ove glasove. Pobedu kandidata Republikanske partije već je objavio prvi čovek Predstavničkog doma Kongresa Majk Džonson. Trampu su već počele da stižu čestitke od predsednika drugih država. Među onima koji su mu prvi čestitali bili su mađarski premijer Viktor Orban, francuski predsednik Makron i beloruski predsednik Lukašenko.

Bez obzira na to, pobednik predsedničkih izbora u SAD zvanično će biti proglašen 17. decembra 2024, 41 dan nakon nacionalnog glasanja, kada bude održano elektorsko glasanje. Kandidatu je za pobedu na izborima potrebno da dobije najmanje 270 elektorskih glasova. Novi sastav Kongresa SAD će 6. januara, na zajedničkom zasedanju kojim će predsedavati aktuelni potpredsednik, prebrojati elektorske glasove. Do tada, dužnost šefa države obavljaće aktuelni predsednik Džo Bajden.

Istina, na njega su vecì potpuno zaboravili, jer su sve snage Demokratske partije bile angažovane za podršku Trampovom protivkandidatu – aktuelnoj potpredsednici SAD Kamali Haris. Na njenu kampanju potrošene su stotine miliona dolara, bili su uključeni svi vodeći američki mediji i čak i pravosudni sistem. Američki tužioci su „spali s nogu“ da bi uz pomoć lažnih optužbi pokrenuli protiv Trampa svakakve slučajeve i ometali njegovo učestvovanje u predizbornoj kampanji. Ali, ti planovi, kao i pokušaji mahinacija prilikom prebrojavanja glasova, na kraju su propali.

Zašto su Amerikanci ipak izabrali Trampa, kojeg su njegovi suparnici nazivali „diktatorom“, „fašistom“, skoro pa „đavolom iz pakla“?

Analizirajući razloge poraza kandidata, u SAD vladajućeg liberalnog establišmenta, oličenog u Kamali Haris, politička analitičarka agencije RIA Novosti Irina Alksnis piše da se „faktički, cela izborna kampanja, prvo Džoa Bajdena, a zatim Kamale Haris, svodila na bravurozne izjave o tome da je u Americi generalno sve dobro i da ima samo jedan problem – prokleti Donald Tramp i njegovi trampisti, koje treba pobediti po svaku cenu. A ozloglašeni „plan Kamale Haris“ pretvorio se u anegdotu i praznu priču, jer ona tokom kampanje nije ni predstavila svoj program. To jest, nisu uspeli čak ni da joj napišu bilo kakav dokument koji bi mogla da pokaže publici, već su izneti pojedinačni predlozi, na primer o uvođenju državnog regulisanja cena za prehrambene proizvode, koji su izazvali takav društveni šok da su morali brzo da ih povlače“, primećuje Irina Alksnis.

Ali, naravno, ne radi se samo o tome. Glasanje u korist Trampa ne govori samo o dramatičnom raskolu u Americi, već je pre svega to znak rastućeg nezadovoljstva većine Amerikanaaca pogoršanjem ekonomskih problema, prilivom migranata, kao i neuspesima spoljne politike Vašingtona. Nepromišljena podrška u novcu i oružju banderovskoj kliki u Kijevu, kao i Izraelu, koji je faktički izvršio genocid u Gazi i varvarski bombardovao Liban.

Tramp svoju pobedu treba da zahvali ličnoj otpornosti i neuspesima Bajdena, smatra glasilo američkih biznis krugova Volstrit žurnal: „Tramp pobeđuje na izborima i dobija drugu šansu. Svoju čudesnu pobedu nad Kamalom Haris treba da zahvali ličnoj otpornosti i neuspesima Bajdena. (…) Njegov politički povratak je izuzetno dostignuće. Kako će to iskoristiti da bi ostvario nasleđe koje prevazilazi podele poslednjih osam godina – to je pitanje za sledeće četiri godine“, pišu ove novine.

Jedan od glavnih razloga Trampove pobede je rastuća zabrinutost Amerikanaca zbog stanja u ekonomiji, piše engleski Telegraf: „Izlazne ankete otkrivaju tri glavna problema: abortus, demokratija, ekonomija. Prva dva su išla u korist Kamale Haris, poslednji u korist Trampa. Ljudi su se sećali njegovog mandata pre kovida, kada je berza procvetala, a nezaposlenost pala na istorijski minimum. Tokom mandata Džoa Bajdena, Amerikanci su doživeli brz rast inflacije. To je, u kombinaciji sa Bajdenovim fizičkim stanjem, izazvalo emocionalni pad u zemlji. Demokrate su delovale nekompetentno, suviše usmereno na probleme voukizma, nesposobni da donesu mir u Ukrajini ili Izraelu, bili su poniženi u Avganistanu„, pišu ove engleske novine.

Bez obzira na to što su evropski lideri, uključujući i predsednicu Evropske komsije Ursulu fon der Lajen, ne čekajući zvanično proglašenje Trampa za predsednika, počeli da mu čestitaju pobedu, oni su u stvari duboko zabrinuti zbog povratka republikanaca u Belu kuću.

„U EU strahuju od moguće pobede republikanca Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, jer bi on, prema mišljenju zapadnih diplomata, mogao u potpunosti da obustavi američku pomoć Ukrajini“, piše evropsko izdanje američkih novina Politiko, pozivajući se na svoje izvore uoči izbora u SAD.

„Pomoć (Ukrajini) može preko noći da bude zaustavljena. (Predsednik Rusije Vladimir) Putin želi ovo da iskoristi“, izjavio je jedan od diplomatskih izvora Politika. Evropa je danas, kako pišu ove novine, posebno slaba, što je povezano kako sa njenom ekonomijom koja „štuca“, tako i sa borbom za liderstvo između Nemačke i Francuske.

Evropske zemlje spremaju se za „mogući raspad transatlantskih odnosa“ sa SAD, ako Donald Tramp pobedi na izborima, upozoravao je Vašington post.

Ovo strahovanje je razumljivo, jer je upravo Tramp u vreme svog prvog predsedničkog mandata, postavio Evropi stroge uslove, gledajući, pre svega, američke interese. Pre svega se to odnosilo da traženje od svojih evropskih satelita da povećaju troškove za naoružanje i da plate za pomoć SAD.

„Nema sumnje da su Trampov temperament i ambicije fašističke“, paniči u vezi s Trampovom pobedom engleski Gardijan. „On se divi diktatorima, žedan je apsolutne vlasti, govori o političkim kritičarima kao o neprijateljima i hvali se svojom spremnošću da ih „smrvi“ oružanim državnim organima.“

Imajući u vidu dolazak nacista na vlast u Nemačkoj, Gardijan smatra da je „lako naći paralele“ sa 1920-im i 1930-im godinama, „kada su pristalice prevlasti bele rase i neonacisti sa partijskim knjižicama bili aktivni kadrovi u novoj radikalno-desnoj koaliciji“.

I u Rusiji su pažljivo pratili izbore u SAD i nisu imali nikakvih iluzija o tome da će se politika SAD prema našoj zemlji radikalno promeniti nakon što se Donald Tramp useli u Belu kuću.

Ipak, u prvim komentarima zvaničnika RF, čuli su se nagoveštaji želje naše zemlje da se izbegne konfrontacija i uspostave konstruktivni odnosi sa SAD.

Tako je zvanični predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova na svom Telegram kanalu primetila, imajući u vidu Trampovu pobedu: „Pobeđuju oni koji žive od ljubavi prema svojoj zemlji, a ne od mržnje prema strancima.“

Šef komiteta Državme dume za međunarodne poslove Leonid Slucki je za Gazeta.ru rekao da je posle Trampove pobede naivno očekivati brzo otopljavanje rusko-američkih odnosa. „naivno očekivati momentalno otopljavanje i brzo resetovanje odnosa. Ruska strana uvek je bila otvorena za dijaPrethodni mandat završen je rekordnom količinom antiruskih sankcija, a nivo dijaloga praktično je stigao do nule. I ne našom krivicom“, rekao je on. „Sa sadašnjim dvopartijskim rusofobnim konsenzusom na Kapitol hilu, bilo bi log, ali samo na ravnopravnim osnovama i pod uslovima međusobnog uvažavanja“, dodao je.

Moguće, primetio je ovaj političar, imajući u vidu konflikt u Ukrajini, ovde postoji šansa za konstruktivniji pristup problemu. Čim Amerika prestane da „hrani“ naeonacistički režim Zelenskog, njegov pad desiće se za nekoliko meseci, ako ne i dana. Upravo to najviše od svega brine evropske zemlje, koje slepo slede Bajdenov kurs. Ali pravi šok od rezultata izbora u SAD doživeće, naravno, Kijev! „Rusija samouvereno ide putem suverenog razvoja, obezbeđujući svoje nacionalne interese, štiteći pravedniji i bezbedniji svet“, istakao je on.

A zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev je na mreži X napisao da je sa predsedničkim kandidatom Demokratske strane Kamalom Haris „gotovo“.

„Neka ona“, istakao je Medvedev, „nastavi zarazno da se cereka. Ciljevi specijalne vojne operacije ne menjaju se i biće ostvareni“, napisao je Medvedev. Prema njegovim rečima, Donald Tramp ne voli da troši novac na „one koji žive na tuđi račun“, među kojima se nalazi i Ukrajina. Ali pritom je Medvedev istakao – „sistem je jači„. Tako da naša zemlja nema nikakvih iluzija prema „drugom dolasku“ Trampa u Belu kuću.

Kako je rekao sekretar za štampu ruskog predsednika Dmitrij Peskov, nisu mu poznati planovi Vladimira Putina za čestitanje Donaldu Trampu. „Nisu mi poznati predsednikovi planovi za čestitanje Trampu na pobedi na izborima“, rekao je Peskov, dodavši „nemojte da zaboravite da je reč o neprijateljskoj zemlji koja je i direktno i indirektno uvučena u rat protiv naše države“.

2.

Ko približava krizu svetskoj ekonomiji

Zapetljani u dugovima

Ove godine, prema prognozama MMF-a, ukupan međunarodni dug cìe porasti na 100 triliona dolara, a sledeće godine će biti jednak globalnom BDP-u. Više od trećine svetskog duga odnosi se na SAD.

Kao što je poznato, opsesija da se troši više od onoga što se zaradi ne pogađa samo ljude, vecì i čitave zemlje, čiji predstavnici su 1990-ih godina učili Rusiju pravilima tržišnih odnosa. Zadužujući se, sadašnji vladari ne razmišljaju o tome da će buduće generacije morati da otplaćuju dugove. Pandemija, geopolitički lomovi, vojni troškovi, doveli su do ubrzanja stope rasta državnih rashoda u celom svetu. Oni pokušavaju da ublaže ozbiljnost problema, preferirajucìi da ne otplacìuje dugove, vecì da ih refinansiraju, odlažući tako sudnji dan koji će neminovno doći.

Piše: Jurij Aleksejev

Najzaduženijima se smatraju SAD i Kina – najveće svetske ekonomije. U ovim zemljama državni dug je za godinu dana porastao više od 2,6% BDP-a. Prate ih Indija, Velika Britanija, Italija, Brazil i druge zemlje. Prema podacima međunarodnih analitičkih agencija, od 1970. godine vlade država Globalnog juga akumulirale su najmanje trilion dolara „skrivenog“ spoljnog duga, što premašuje 12% njihovog spoljnog zaduživanja (precizniji podaci su nedostupni zbog poverljivosti podataka).

Apetiti međunarodnih zajmoprimaca su toliki da rejting agencija S&P predviđa seriju neplacìanja suverenog spoljnog duga širom sveta, što cìe neminovno dovesti do kolapsa celog finansijskog sistema.

Pitanje je: kada će se to dogoditi? Najbliže su finansijskoj litici prišli Pakistan, Šri Lanka, Bangladeš, Venecuela, Zambija, Gana i Argentina. Neispunjene dužničke obaveze dovode do pada životnog standarda, nezaposlenosti i drugih socijalnih problema povezaniih sa unutrašnjim krizama.

Rast globalnog duga ubrzava SAD čiji udeo u globalnom dugu iznosi više od trećine ukupnog zaduživanja. Državni dug SAD već premašuje 35,77 triliona dolara. Ali Vašington se ne zaustavlja na tome i do januara 2025. godine može da pozajmljuje koliko želi, jer je Džo Bajden, koji je još uvek predsednik, ukinuo sva ograničenja zaduživanja. Bezumno trošenje Amerikanaca na podsticanje ratova i kriza na planeti glavni su faktori koji doprinose povecìanju rizika u svetskoj ekonomiji, koji je guraju do ivice, ali u Beloj kući o tome ne razmišljaju: dalekosežni politički ciljevi i manija veličine zasenjuju zdrav razum.

Gospodari sveta zasnovanog na pravilima, uvereni su da se u najskorije vreme ništa loše neće dogoditi sa američkom valutom. Dolarom je prožeta cela svetska ekonomija. Ali sama dinamika rasta dugova izaziva veliku zabrinutost. Niko ne želi da se nađe ispod ruševina dolarske piramide. Čini se da upravo Vašington treba više od svih da razmišlja o smanjenju svog državnog duga, ali za sada, kako smatraju analitičari, Amerikanci ne razumeju kako da reše ovaj problem.

„Bez obzira na sve pokušaje pojedinih zemalja da smanje obim dugova, rezultata za sada nema, obaveze država u svetu i dalje rastu“, smatra Alisen Alisenov, docent na katedri za ekonomiju i finansije Ruske akademije narodne privrede i javne uprave. „To je ozbiljan problem koji se može rešiti samo udruživanjem snaga i razvojem zajedničke strategije. U najmanju ruku, koordinaciju treba da vrše zemlje sa najvecìim dugovima. Ove i druge države moraju da razviju neku vrstu plana, inače situacija, čak i ako ne sada, može izmacìi kontroli, što cìe negativno uticati i na njih i na globalnu ekonomiju.“

Posledice kolapsa svetske ekonommije, naravno, pogodiće i našu zemlju. Da li smo spremni da ublažimo udar nadolazeće krize? Izgleda da Rusija izlazi iz dolarskog sistema (rublja je postala naša glavna spoljnotrgovinska valuta) i zato se ne plašimo kraha američkog dolara. Uz to, prihodi trezora sve manje zavise od petrodolara. Ipak…

U federalnom budžetu za 2025. godinu, udeo naftno-gasnih prihoda postavljen je na nivo od 73%, to jest stvaramo dostojnu zamenu za „crno zlato“ u mnogim granama industrije i u poljoprivrednoj proizvodnji, što samo povećava održivost naše ekonomije i smanjuje njenu zavisnost od spoljnih faktora.

Ali ako naša zemlja i uspe da izbegne direktnu štetu od svetske dužničke krize, indirektna šteta, po mišljenju Konstantina Andrijanova, akademika Ruske akademije prirodnih nauka, ipak će biti značajna. Od američkog defolta stradaće naši spoljnotrgovinski partneri. Između ostalih i Kina, koja je, posle Japana, najveći vlasnik američkih državnih obveznica.

Vlada će morati da traži sredstva za finansiranje povećanih troškova, za prevazilaženje još sofisticiranijih zapadnih sankcija. Ali u svakom slučaju, krah svetskog finansijskog sistema neće za nas biti toliko tragičan kao za druge zemlje, makar i zbog toga što nismo opterećeni velikim spoljnim dugovima. Čak i MMF, koji ne pokazuje naročite simpatije prema našoj zemlji, ukazuje na to da Rusija nema ozbiljnih problema sa dugovima. Dok razvijene zemlje postaju sve zavisnije od pozajmljenih sredstava, ukupan ruski spoljni dug (uključujući i zaduženost organa državne uprave, banaka i nefinansijskih kompanija), prema podacima Banke Rusije, od početka ove godine do 1. oktobra, smanjio se za 7,7% (na 293,4 milijarde dolara). Uzgred da primetimo da je to najniži pokazatelj od 2006. godine (tada je dug bio 269,5 milijardi). Zaduženost organa državne uprave za nepunih 11 godina je prepolovljen, još brže su svoje spoljne obaveze smanjile nefinansijske kompanije.

U proceni zaduženja zemalja, stručnjaci se fokusiraju na plafon koji je predložila EU: državni dug zemalja-kandidata za EU ne sme da premašuje 60% BDP-a. U Japanu državni dug iznosi 1,5 obim BDP-a, u Italiji i Grčkoj je jednak BDP-u ovih zemalja.

Naš državni dug je samo 18% BDP-a i nema nikakvih problema sa njegovom otplatom. Za razliku od drugih zemalja, koje „spasavaju“ svoje ekonomije spoljnim zaduživanjem, Rusija čak i u kritičnom trentuku nastavlja da prilično oprezno koristi ovaj finansijski instrument, ne prelazeći opasnu liniju.

Sve to i omogućava inostranim analitičarima da zaključe da Rusija živi i razvija se prilično dobro, bez obzira na zatvaranje „spoljnog kreditnog prozora“ i zamrzavanje polovine međunarodnih rezervi.

O neverovatnoj otpornosti ruskog finansijskog sistema i nacionalne ekonomije u uslovima sankcija, više puta su pisali ugledni zapadni naučnici. Ali njih ne slušaju oni koji raspaljuju sankcioni rat. Bez obzira na spoljašnja ograničenja i zabrane, Rusija uspeva da preživi i uzdigne se koristecìi svoje unutrašnje rezerve. Početkom 2000-ih razvoj naše zemlje uglavnom se odvijao zahvaljujucìi stranim investicijama i spoljnim kreditima. Zapadnim novcem bili su izgrađeni čitavi sektori ruske ekonomije (internet, berzansko tržište, mobilne komunikacije i prenos podataka). A sada moramo da se oslanjamo uglavnom na sopstvene snage, na unutrašnje zaduživanje u rubljama.

Eksperti Instituta za međunarodne finansije (IIF) ocenjuju da je opterećenost dugom Rusije oko 21% BDP-a. Ne možemo a da ne primetimo da je danas to najniži rezultat od svih država koje rangira IIF. Ipak, naše procene su još niže. Tako je, po podacima Ministarstva finansija, 2023. godine državni dug zemlje bio samo 15% BDP-a. Štaviše, u naredne tri godine, ova cifra (prema predviđanjima) može porasti samo na 18% i „ostacìe na ekonomski bezbednom nivou – ispod 20% BDP-a“.

Analitičari objašnjavaju nizak nivo ruskog državnog duga time što je u periodu visokih cena nafte (od 2013. do 2015. godine), država otplatila najvecìi deo svojih spoljnih obaveza i od tada nije značajno povecìavala dužničko opterećenje. Priznajući Rusiji uspeh u vođenju zdrave finansijske politike, analitičari MMF-a primećuju da u drugim zemljama „ne teže da smanje troškove, nastavljajući da finansiraju čistu energiju, podržavaju stariju populaciju i jačaju bezbednost“. Danas, više nego ikada, hitno je zapitati: da li nacionalne vlade, zaokupljene konfrontacijom sa Rusijom, mogu da refinansiraju obaveze prema svojim kreditorima? Odgovora za sada nema.

Situacija je tako kritična da se MMF usudio da se direktno obrati najvećem svetskom dužniku: „Odlaganje akcija za smanjenje javnog duga SAD učinicìe da potrebna smanjenja postanu još vecìa. Čekanje je rizično: iskustvo drugih zemalja pokazuje da visoki nivoi duga mogu izazvati negativne reakcije tržišta.“ U izveštaju ove međunarodne organizacije se kaže da MMF strahuje da to što SAD ne pokazuje želju da započne sa smanjivanjem državnog duga takođe može da dovede do toga da vlasti imaju ograničene mogućnosti za budžetski manevar u slučaju negativnih šokova u ekonomiji. Prema oceni MMF-a, nivo državnog duga SAD će krajem 2024. godine dostići 121% američkog BDP-a, a 2029. godine dostići će 131,7% BDP-a.

Ministarka finansija SAD Dženet Jelen je priznala da trenutni državni dug izgleda zastrašujuće. A onda je sve smirila: ekonomija SAD je „ogromna“, tako da se spoljnim dugom „u potpunosti može upravljati“. Međutim, ne slažu se sve kolege Dženet Jelen s tim. Predsednik FED-a (sistema federalnih rezervi) SAD Džerom Pauel, na primer, nazvao je neprihvatljivim put povecìanja državnog duga i rekao da vlada treba da „nešto uradi, i da je bolje da to uradi pre nego kasnije“.

Američki biznismen Ilon Mask je direktno rekao da „troškovi savezne vlade vode Ameriku u bankrot“ i pozvao je Belu kuću da radikalno smanji državnu potrošnju kako ne bi završili sa „nacionalnim dugom toliko velikim da cìe ga biti nemogucìe otplatiti“.

Umesto da se bave ispravljanjem grešaka, zemlje-dužnici kolektivnog Zapada predvođene SAD, raspaljuju konflikte, uvlače u ratove zemlje i narode. Da bi se odložio sopstveni neminovni bankrot, koriste sve sva, čak i antihumana sredstva.

Ali ma šta govorili vlastodršci nama neprijateljskih zemalja o privremenim teškoćama i evropskoj solidarnosti, stvarajući privid blagostanja i samouverenosti u svoje snage, oni ne mogu da sakriju da je bankrot njihovih režima već u toku. Evropski megagradovi koji su cvetali u prošlosti, u kojima su donedavno oprane ulice blistale čiste, sada su zatrpani đubretom. I pritom, evropski komesari nastavljaju da podučavaju svetsku većinu kako da živi, preteći sankcijama i trgovinskim ratovima.

Odnos snaga koji je danas prisutan u svetskoj geopolitici liči na vagu, gde se na jednom tasu nalaze zemlje koje sebe nazivaju svetskom elitom, ali se zbog svoje kratkovide politike nalaze zapetljane u dugove i kredite, a na drugom tasu su države u kojima je sve u redu sa privrednim rastom i finansijama.

Sadašnju situaciju upoređuju sa rastućim dugovima i napetošću koji su u svetu vladali 1930-ih godina, kada su SAD i Britanija davale novac glavnoj državi u bankrotu, Nemačkoj, kako bi podstakli Hitlera da se okrene protiv Sovjetskog Saveza koji se razvijao neverovatnim tempom.

Uoči godišnje skupštine MMF-a u SAD, Blumberg je nazvao globalni državni dug, koji ove godine može da premaši rekornih 100 triliona dolara „fiskalnom bombom koja otkucava“. „Čak i pre dolaska šefova svetskih finansija u Vašington, MMF ih već poziva da stegnu kaiš… Izveštaj MMF-a nudi mračno upozorenje: vaše državne finansije su problem svih“, piše Blumberg.

Zabrinutost MMF-a deli i predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard: „Suočili smo se sa najgorom pandemijom od 1920-ih, najgorim konfliktom u Evropi od 1940-ih i najgorim energetskim šokom od 1970-ih godina“. Na taj način, „u savremenom svetu se poklopilo nekoliko faktora koji vode ka neizvesnosti u ekonomiji“.

Istovremeno, smatra Lagard, savremeni ekonomisti imaju iskustvo koje nisu imali njihovi prethodnici, a centralne banke imaju efikasne instrumente za prevazilaženje situacije koji su već dokazali svoju efikasnost. Pritom, neizvesnost „ostaje visoka“ i ekonmisti imaju na čemu da rade. Veliko je pitanje da li će dužnici mocìi da se udruže i vredno rade na prevazilaženju izazova vremena. Savremeni lideri vodećih svetskih država navikli su da žive u velikom stilu, u skladu sa njihovim političkim ciljevima, jasno stavljajucìi do znanja da im je malo stalo do sutra.