Feljton
Kako političari, tajne službe i visoke finansije u Nemačkoj kontrolišu masovne medije (3)

Dobro podmazani

LSD? Krek? Džimsova trava? Kokain? Kristalni met? Gledajući izveštaje naših kvalitetnih medija, sve se više pitate šta se droga koristi u redakcijama. Izgleda da su sišli s uma. Šta ujutru stavljaju u musli? Mnogi novinari su očigledno izgubili dodir sa realnošću. U vreme kada su milioni ljudi toliko zabrinuti da ne znaju kako da se nose sa rastućim stanarinama i cenama hrane, neki novinari nastoje da se približe upravo elitama koje su odgovorne za patnju sve većeg broja ljudi. I dok EU može samo da odloži bankrot država neprestanim štampanjem novca, naši mejnstrim mediji, u interesu finansijske elite, pozivaju na prijem još bankrotiranih kriznih država u EU. Previše kreka? Previše LSD-a? Ili je kokain u redakcijama? Dok su građani siti smrti stranih misija, neki predstavnici medija stavljaju svoje čelične šlemove i radosno podržavaju Amerikance u planiranju novih vojnih misija. Da li su to efekti kristalnog metamfetamina? Knjigu Uda Ulfokte o kupljenim novinarima objavićemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Udo Ulfkote

Podla afera: ovako se varaju naručioci reklama

Do sada opisanim novinarstvom gledaoci i čitaoci se varaju. Čitaocu je to već jasno. Ali smo zaboravili na one koji se oglašavaju i nadaju se odzivu za uloženi novac. Ali prevareni su oglašivači koji plaćaju monstruozne cene za oglašavanje u novinama. Velike izdavačke kuće odavno se međusobno takmiče po tiražu. A cene reklama su zasnovane na stvarno plaćenom tiražu. Konkurencija za ovaj stvarno prodati tiraž vodila se između različitih izdavačkih kuća na načine koji su me zadivili na početku moje novinarske karijere, ali koji su očigledno bili potpuno „normalni“ u industriji u to vreme (i još uvek jesu!).

Ubrzo sam primetio ovo u industriji: Tek što su izdavačke kuće uveče štampale novine, deo tiraža, koji je na kraju otkupljen raznim trikovima preko sopstvenog marketinškog odeljenja, utovaren je u kamion. i transportovan 24 časa preko Nemačke autoputom. Sutradan, kada su „doznake“ (odnosno ono što nije prodato u trgovini i ponovo otkupljeno) vraćene, ovi transferi su poslani u otpad zajedno sa delom koji se non-stop prevozio autoputem u kamion.

U to vreme se govorilo da prihod od oglašavanja od jednog subotnjeg izdanja može da plati osoblju izdavača četiri nedelje (to danas više nije tačno). Bila su to finansijski uspešna vremena, ali niko nije imao ni najmanju predstavu o njihovom poreklu. Još uvek se sećam koliko su direktori novinskih izdavača bili ponosni što su opljačkali „glupe“ oglašivače jer su plaćali oglašavanje u „plaćenom tiražu“ koji zapravo nije postojao. Tokom 1990-ih, jedan viši službenik se preselio iz izdavačke kuće u južnoj Nemačkoj u izdavačku kuću u Hesenu. I izneo je generalnom direktoru dokaze da je bavarska izdavačka kuća iz dana u dan povećavala navodno prodajni tiraž velikih nemačkih dnevnih novina na gore opisani način. Prebeg je očekivao da će ga novi poslodavac pohvaliti i objaviti prevaru. Ono što nije sumnjao: izdavačka kuća Hessian učinila je isto. Tako su inkriminišući dokazi ostali u sefu do danas.

Još sam se svega ovoga sećao, hteo sam da osvežim sećanje i 9. juna 2014. obratio sam se jednom od bivših direktora marketinga, koji je u to vreme radio u jednoj od izdavačkih kuća i trebalo je da čuje sve o tome. Pismeni odgovor: „Dragi Udo, pošto sam ti oduvek verovao: Istina, 3 godine pre smrti ŠX (ime generalnog direktora izdavačke kuće)Ć, došao mu je čak i prebeg iz ŠXY novinaĆ, koji je hteo! da se njegov stari poslodavac s relevantnim dokazima nije mešao u čuvenu staklenu kuću u kojoj su sedeli… Uprkos tome, iz dobrog izvora znam da Verlag XY i dalje ima oko 20.000 primeraka obrađenih svaki dan. onako kako si opisao“.

Zašto ne pomenem imena i kompanije u ovom poglavlju, što je prilično neobično za ovu knjigu? Odgovor je prilično jednostavan: radim sa penzionisanim insajderom na knjizi o prljavim trikovima izdavačke industrije. I nema smisla privlačiti pažnju žrtava pre nego što knjiga bude široko objavljena i gubiti dragoceno radno vreme na sastancima sa advokatima i sudovima. U svakom slučaju, veliki oglašivači su godinama sistematski obmanjivani od strane poznatih izdavača. I oni će moći da povrate velike količine novca dugi niz godina nakon objavljivanja.

Ali medijska prevara se ne odnosi samo na izdavače. Prevare vrebaju svuda u medijskom biznisu – kao što sam iznova i iznova naučio. Na svakom uglu. I to na neobičnim mestima. Prvi put kada sam odseo u Namibiji u poznatom hotelu u glavnom gradu Vindhuku, žena koju nisam poznavao je ležala u krevetu kada sam ušao u sobu. Nekako drsko mi se osmehnula. Posle dužeg leta, iznervirana i umorna, odmah sam otišla na recepciju, verujući da je broj greškom dva puta dat. I bez gužve su mi dali još jedan broj. I tek kada su me sledećeg jutra, na jednom novinarskom putovanju, kolege pitale: „Pa kako ti se sviđa?“, posumnjao sam da žena u „mojem krevetu“ nije slučajno. Sam bio mlad. Bio sam naivan. I još sam morao da naučim kako se novinari podmićuju i kupuju i koji trikovi postoje u ovom pitanju. Ovo je bilo plaćeno putovanje sa pozivom na koje me je poslao FAZ. Koliko se sećam, to je finansirala neka južnoafrička turistička kancelarija. Gledajući unazad, mogu reći da je šema uvek bila donekle ista.

Spirala ćutanja: o čemu novine ne pišu

Prošlo je četvrt veka da se istina sazna i zvanično potvrdi. Više od 25 godina kasnije, u junu 2014. godine, jedno strukovno udruženje je prepoznalo da sam ja, bivši ratni dopisnik lista FAZ, zbog svoje profesije žrtva otrovnog gasa. Verovatno sam poslednji živi zapadni svedok masovnog trovanja u kome je nekoliko stotina ljudi ubijeno nemačkim otrovnim gasom za nekoliko sati u julu 1988. godine. Verovatno je bilo mnogo više mrtvih. I sigurno nijedna gas maska nije pomogla protiv otrovnog gasa „sumporne rđe“. Inače, 25 godina kasnije CIA je objavila interne dokumente o upotrebi ovde pomenutog otrovnog gasa. Zašto počinjem ovo poglavlje knjige o nemačkim medijima i istini izveštavanja ovim detaljima? Jer ovo je tipičan primer kako politika i mediji funkcionišu u Nemačkoj. Ako se zadubite u arhivu lista Frankfurter Allgemeine Zeitung, za koji sam tada izveštavao, naći ćete moj članak pod naslovom „Tragovi bitke se uklanjaju u Zubaidatu.“  Još jedan trag za ono što se dogodilo na Zubaidatu. Iračko ratište sa nemačkim učešćem može se naći u arhivama CIA-e koje su vremenom objavljivane. I mala fotografija sa potpisom. ‘Ovako.

Ako se negde u svetu ljudi na smrt truju nemačkim otrovnim gasom, pomislili biste da bi dobro obavešteni građanin nešto znao o tome. Realnost je, međutim, potpuno drugačija. Imam mnogo fotografija u boji masovnih trovanja koje nikada nisu objavljene. Tačnije, nije ih trebalo objaviti, izuzev jedne vrlo male fotografije. Moj tadašnji šef Fric Ulrih Fak, urednik FAZ-a zadužen za spoljnu politiku, to nikako nije želeo. Umesto toga, po povratku sa ratišta, poslao me je sa fotografijama u Saveznu asocijaciju hemijske industrije. Mali, prilično nasumičan izveštaj o gasnoj operaciji, jedna mala fotografija u FAZ-u i to je to. Po naređenju urednika FAZ-a, nisam smeo da delim fotografije koje posedujem sa drugim medijima. U to vreme, Stern je želeo seriju fotografija. Ali to bi me verovatno koštalo posla. Moj subjektivni utisak je tada bio da javnost treba da zna što manje.

Već sam sumnjao u to kada sam se još bavio fizičkim efektima otrovnog gasa i još u Iraku. Pažljivo sam detaljno opisao šta se dogodilo. Bilo je muškaraca koji su ležali na bojnom polju, a mozak im je curio iz usta, očiju i nosa nakon što su bili izloženi otrovnom gasu na vrelini. Koristeći buldožere, naravno nemačke proizvodnje, Iračani su gurali gomile leševa i zasipali ih pustinjskim peskom. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, interneta, a ja nisam imao satelitsku uslugu.

Bio sam lošeg zdravlja. A povratak sa bojnog polja u Bagdad bio je pakleno iskušenje. Ipak, svoj izveštaj odatle sam ipak preneo telefonom sa svim detaljima. Kad pročitam šta je tada objavljeno u Frankfurtu u novinama FAZ, pomislim u sebi. Moj tadašnji kolega Klaus-Diter Frankenberger mi je nakon što sam se vratio u redakciju rekao da je uredio članak u redakciji i uklonio sve strašne detalje. Propušteni mozgovi gasnih ljudi nisu se uklapali u okvire FAZ-a. Čitalac FAZ-a, očigledno, nije trebalo da sazna nikakve neprijatne detalje. Tek u jesen 1990., otprilike dve godine nakon mog izveštavanja u FAZ-u, uhapšeni su oni nemački kolaboracionisti koji su pomagali Iračanima da proizvode otrovni gas.

19. decembra 2013. godine, nekih 25 godina nakon gašenja, ponovo sam pisao davno penzionisanom bivšem uredniku FAZ-a Fakuu tražeći objašnjenje njegovog ponašanja u to vreme. U mom pismu se posebno kaže sledeće:

Prema vašim uputstvima, odmah po povratku u Frankfurt, brojne fotografije koje sam napravio tokom trovanja trebalo je da prenesem Udruženju hemijske industrije, čija su preduzeća – koliko se sećam – prethodno snabdevala Iračane preliminarnim komponentama iperita za trovanje. Iranci. U to vreme, FAZ-u je bilo dozvoljeno da objavi samo jednu, što bezazleniju, fotografiju jezive serije fotografija otrovanih Iranaca na bojnom polju koje sam napravio, jer su sa stanovišta FAZ-a ove fotografije bile neprihvatljive za čitaoce.

Bivši urednik FAZ-a sve ovo do danas nije mogao ili nije hteo da mi objasni. Pola veka nakon trovanja Jevreja, ljudi su ponovo oguljeni gasom. Koliko ja znam, uz učešće Nemaca. I ova tema je uveliko zataškana u medijima.

Nemački kancelari tražili su oproštaj u Izraelu za naciste koji su proganjali Jevreje pre mnogo generacija. Nemački kancelari klečali su u Parizu i Varšavi i tražili oproštaj od naših suseda za ratove koji su se desili pre mnogo generacija. Kako je moguće da se nemački političari i mediji kriju u sadašnjosti kada se Iranci truju nemačkim otrovnim gasom? Ili ste ikada čuli da kancelar Kol, Šreder ili Merkel traže oproštaj od iranskog naroda? Mašine za ekstruziju korišćene za pravljenje čaura gasnih granata u Iraku bile su nemačkog porekla, kao i hemijske komponente korišćene za proizvodnju otrovnih gasova Lost, Tabun i Sarin. Sve smo to pod kamuflažom „sredstava za zaštitu bilja“ isporučivali direktno u zonu borbenih dejstava. Pretvarali smo se da Iračani žele da poprskaju hiljade tona pesticida po pustinji. Mi lažemo.

Moj lični utisak i danas je da javnost ne treba da zna za neke stvari. Kasnije sam isti utisak imao u izdavačkoj kući Gruner + Jahr. U novembru 2005. napisao sam izveštaj za izdavačku kuću „Der Unterveltadel von Berlin“.

U njoj je kralj berlinskog podzemlja Štefen Jakob govorio o tome kako je počela njegova „karijera“ kada je Vili Brant, tadašnji gradonačelnik Berlina, postao jedan od njegovih prvih klijenata za „dozvoljavanje damama“ određene profesije. Štefen Jakob, koji je umro mnogo godina kasnije u avgustu 2014. U to vreme je bio u očaju i želeo je da mu napišem memoare.

Bio je obožavatelj mojih nefikcijskih knjiga i nadao se da bi mogao da ostavi svoj „uzlet“ u svim njegovim oblicima za potomstvo u obliku knjige, pored mog izveštaja u Gruner + Jahr. Čovek koji je teško zarađivao od lakih devojaka imao je pun kofer zahvalnica. Riznica nespretnosti. Jedan od njih je bio od ministra odbrane. U njemu mi se slavni ministar zahvalio za „prijatno veče“. Štefen Jakob mi je rekao nešto čega nema u pismu: tvrdio je da ministar voli seksualno mučenje žena flašama. Nisam znao da li da verujem ili ne.

Detalji su mi se činili neverovatnim. To su bili ekscesi na koje sam se ponovo podsetio nakon mnogo godina kasnije kada su ludorije i optužbe za silovanje protiv Dominika Stros-Kana, šefa Međunarodnog monetarnog fonda, postale javne. Bilo je jasno da Štefen Jakob ima izuzetno veliki broj ljudi na dlanu. Uostalom, eskapade nemačkog ministra nije finansirao sam ministar i ne preko poreskih obveznika, već berlinska kancelarija lobiste nemačke oružarske kompanije. Štefen Jakob mi je pokazao relevantne bankovne izvode. I insistirao je da se takve „usluge“ često zvanično oporezuju. Štefen Jakob je govorio o generalnom sekretaru jedne od političkih partija, šefu berlinskog ogranka CIA-e i nemačkom ministru odbrane koji se sa takvim damama zabavljao u svom domu. I pokazao je odgovarajuća „pisma zahvalnosti“. Očigledno za neke ljude ništa nije bilo previše sramotno.

Kada sam pisao svoj izveštaj, Štefen Jakob je, prema sopstvenim saznanjima, služio i Ministarstvo spoljnih poslova i Saveznu kancelariju kriminalističke policije i njihove goste. Drugi doušnik mi je pokazao igralište u berlinskoj Fugerštrase gde su u to vreme muškarci navodno mogli da biraju decu dok su polako prolazila pored njih, koja su potom isporučena „besplatno“ za seks sa decom. Berlinski fotograf Ali Kepenek mogao je da vidi neke od ovih detalja jer je morao da ilustruje svedočenje Štefena Jakoba i drugih ličnosti u berlinskom podzemlju. Ne znam koje fotografije Ali Kepenek danas ima. Poljski uvoznik drvne građe objasnio je čitaocima kako ilegalno oružje posluje u Berlinu i ko su mu klijenti. Frank „Vanne“ Varnek, član Hells Angels-a, takođe je raspakovao izveštaj. Njegove poslednje reči na našem sastanku u to vreme bile su: „Savest može biti samo tamo gde postoji znanje, ali da li vaši čitaoci zaista žele da znaju sve ovo.

Ništa od ovoga još nije objavljeno. Istraživanje je koštalo mnogo novca, ali izveštavanje savremenih svedoka o Vili Brantu i prostitutkama ili poznatim političarima o dečijoj prostituciji verovatno bi izazvalo politički potres. I tako je priča nestala u arhivama. Ovo je moj subjektivni utisak, mogao bih da grešim: Gruner + Jahr nisu baš bile potrebne ove teme. Ovih nekoliko ličnih iskustava mi je barem pokazalo da medijske kuće ne vole da se „preuzimaju“ određenim pitanjima. Razlozi za to mogu biti različiti. Ali ono što vidimo, čujemo ili čitamo nije potpuni odraz stvarnosti.

Osnivač instituta za ispitivanje javnog mnjenja u Alensbahu, Elisabeth Noel-Neumann, takođe mi je jednom prilikom u redakcijskoj poseti Frankfurter Allgemeine Zeitungu rekla: „Ono što danas nalazite u glavama ljudi često više uopšte nije stvarnost, već konstruisana stvarnost, u produkciji medija.“ Devedesetih je bila česta gošća u redakciji FAZ-a. Profesor komunikacija i međunarodno cenjeni anketar, koji je preminuo 2010. u 94. godini, tada nije imao mnogo prijatelja u nemačkim medijima.

Mnogi novinari su je prezirali jer se usudila da kaže ono što se u Nemačkoj smatra tabuom: sistematski uticaj i kontrola mase male manjine novinara. Noel-Nojman je ovo nazvao „spiralom ćutanja“, gde mediji, poput televizije, javno predstavljaju manjinsko mišljenje kao većinsko, a umesto da se pobune, ljudi jednostavno ćute o tome iz straha od socijalne isključenosti. Spirala tišine, koju je Noel-Nojman formulisao kao naučnu teoriju u komunikacijskim studijama još 1970-ih, decenijama od tada evoluirala je u mnogo moćnijeg i zlog demona koji nas građane danas drži u rukama danonoćno. On nama manipuliše.

A ovaj demon laže. Posebno u ratovima. Od građanskog rata u Libanu (1975-1990), kada su televizijski gledaoci iz noći u noć želeli da vide najnovije snimke domaćih borbi u Bejrutu, među televizijskim novinarima u svim zemljama ustalio se doživotni i prijatan način izveštavanja: Kao novinare, da li ste se sprijateljili sa jednom od frakcija građanskog rata, dali im njihovu televizijsku kameru i uz naknadu dobili najnovije snimke u svom domu. Posle toga, nekoliko boraca borbenog izgleda uz tutnjavu mitraljeza u pozadini obezbedilo je da dopisnik koji govori nemački takođe bude uhvaćen „u jeku akcije“ u pozadini izgorelih ruševina koje bi brzo mogle da se ožive sa malo benzina. Tako da su svi bili srećni: nemački emiteri su dobili vrhunske snimke, gledaoci su drhtali od hrabrosti, dopisnici su bili dostojni svojih strašnih ratnih dodataka, a statisti iz građanske ratne milicije ponovo su imali dovoljno novca za jedan dan da kupe cigarete i alkohol.

Autor ove knjige obišao je mnoga ratišta širom sveta – od Avganistana do Angole, od država Kongo do Iraka i Irana. Svako malo je naišao na televiziju ekipe koje su, u potrazi za snimcima, nosile limenke benzina, palile dugo zapaljena vojna vozila daleko od borbe i priredile čudan spektakl na ovoj pozadini: iskusni dopisnici su se redovno spuštali, gledajući grčevito i trzajući, što sa udaljenosti od nekoliko metara izgleda prilično komično i postaje jasno tek kada se pogleda gotov montiran izveštaj. Posle ovoga, nekoliko mitraljeskih eksplozija se uvek dodavalo zvučnoj podlozi, a u ozbiljnijim slučajevima, čak i minobacačkim udarima. Nemački emiteri takođe imaju takve „heroje“. Oni su danas svojim izuzetnim zaslugama odavno dospeli na nivo upravljanja emitovanjem, pa više nije pristojno pominjati njihova imena. Drugi su doživeli nesreću jer su razotkriveni kao plagijatori.

Ja sam tada više voleo da ne zapisujem mnoge svoje utiske iz ovakvih situacija. Čak i ako su se ticali mene. Verovatno ne bi izgledalo dobro da sam iskreno rekao čitaocima FAZ-a da sam prošao Avganistan naoružan kalašnjikovim i dosta municije u pojasu kada sam izveštavao odatle. Još uvek imam fotografije. Čitalac koji govori nemački, sedeći u miru uz prijatnu jutarnju kafu, verovatno tada ne bi shvatio da je u ratnoj zoni u Avganistanu (davno pre dolaska prvih zapadnih vojnika) čovek pošteno igrao kao „nevernik „mudžahedini pucaju na stranca po sopstvenom nahođenju.

Međutim, uz nekoliko dobro nišanih hitaca, takvi ljudi su mogli da se drže na odstojanju. Sa vatom u prtljagu sigurno ne biste preživeli dan sami. U to vreme, čak sam prešao na islam pro forme sa vođom mudžahedina Ismailom Kanom u zapadnom avganistanskom gradu Heratu, a glas o tome se relativno brzo proširio među mudžahedinima u ratnoj zoni. Oni koji nisu primetili i pucali na mene iz zabave, uspeo sam da držim distancu uz pomoć pištolja. Bilo je i drugih novinara koji uopšte nisu razumeli da se u zoni islamskih nemira, gde si potpuno sam i bez zaštite, možeš da se braniš oružjem. Američki novinar Danijel Perl, na primer, nikada nije shvatio da nikada nisam verovao zaraćenim stranama u zonama građanskog rata. Uvek je u potpunosti verovao takvim ljudima. Kasnije su mu muslimani odsjekli glavu dok je bio u potpunoj svijesti, snimili to i postavili na internet.

Švedski novinar Nils Horner takođe se nikada nije branio. Uvek je bio nenaoružan i nije želeo da ima naoružane pratioce. On je ubijen u Kabulu od pristalica islamske ideologije. Isto se desilo dvojici francuskih reportera u Maliju. I nemačka fotografkinja Anja Niedringhaus, koja, kao i ja, dolazi iz Istočne Vestfalije, bila je, kao i mnogi drugi, upravo isti streljan u Avganistanu. Ovo je svakodnevna realnost u takvim zemljama. Ali naši mediji više vole da šire drugačiju sliku. I sam sam naučio 1987. da ne verujem drugim ljudima u ratnim zonama. U to vreme ratovao sam u angolskom bušu u kampu prozapadnih boraca Jonasa Savimbija. Nemački novinar magazina Kuick magazin mi je u šali bacio jednu od ručnih bombi koja je ležala po logoru, nakon što je izvukao osigurač. Bio je siguran da prave borbene ručne bombe neće samo ležati u kampu boraca iz grmlja. Međutim, granata je bila živa. I eksplodirala je nakon nekoliko sekundi. Uspeo sam samo da je unapred bacim i sagnem se do zemlje iza džakova sa peskom.“ Novinarka Kvika je istog trenutka snimila crno-belu fotografiju čiji otisak još uvek imam. Podsećaće me celog života. da nikad ne verujem strancu u ratnoj zoni.

Danas na vrhu, sutra na dnu: Medijska pogubljenja

Kako ćemo videti, novinari i mediji nama manipulišu danonoćno i svuda. Naš mozak već može da se nosi sa ovim. Znamo da nas mediji često lažu. Postaje destruktivno kada manipulacija takođe ima za cilj da nas pokrene i emocionalno utiče na nas. Kada novinare zloupotrebljava država širenjem glasina.

To sam i sam doživeo u trenutku kada su me tajne službe koje su mi davale informacije tokom mog rada u FAZ-u „odsekle“. Napustio sam FAZ krajem 2003. godine. A početkom 2004. godine držao sam predavanje u Drezdenu kada mi je saopšteno da policija i tužilaštvo pretresaju moj stan stotinama kilometara dalje. I to čine zbog „sumnje u izdaju tajni“.

Ova vest se proširila po svim novinama – od Tagesschaua do Der Spiegel-a. FAZ je takođe izvestio: „Pretražuje se prostorija stručnjaka za terorizam“ i pomenuo moje ime u vezi sa pretresom. U jednom naletu sam postao zločinac ne samo iz ugla svojih komšija. Iznenadio sam se da je nešto što je još juče podržavala država (pribavljanje i analiza poverljivih dokumenata) sada odjednom postalo krivično delo. Tek vrlo polako sam shvatio da ću jednostavno biti javno diskreditovan i „ugašen“. Dat je znak svima koji su me snabdeli materijalima: od sada je Ulfkot gotov.

Gledajući unazad, shvatio sam sve ovo. Samo jedno nisam razumeo: do sada ni Tagesschau, ni Spiegel, ni FAZ nisu prijavili da je krivično gonjenje takođe obustavljeno. Nije bilo izdaje tajni ili nekog drugog krivičnog dela. Tako se čovek može javno pogubiti, bar sam ja tako osećao tadašnje poruke i onda neće biti potrebe da se situacija kasnije ispravlja.

Čitaoci to treba da znaju, bez obzira na moju beznačajnu stvar. Kako god bilo, sada uvek moram da se osmehnem kada mi pričaju o otkrićima političara u medijima ili kada svi mediji izveštavaju o pretresu kuće zbog sumnje da nešto nije u redu sa osobom. Ponekad za to postoje sasvim drugi razlozi, sa kojima sam se i sam susreo. A novinari nisu dužni da onda saopštavaju istinu i rehabilituju one koji su ih pogubili.

Smatram da je sramotno da se FAZ, koji je (tačno) prijavio pretres moje kuće 2004. godine, ali me naknadno nije oslobodio krivice kada je krivični postupak odustao, tek treba da se izvini za takvo ponašanje. Međutim, pokušao sam da ostanem činjenični u svojim izjavama u ovoj knjizi, uključujući i FAZ. Ali nisam bio iznenađen što je novinar Stefan Nigemajer jednom drugom prilikom napisao da „FAZ krije relevantne kritike od svojih čitalaca.“ I izveštava da je okružni predsednik Yung Uniona otkazao svoju pretplatu na FAZ zbog jednostranog izveštavanja o događaji. Danas ovo sasvim razumem.

Ah da: tokom tih godina kada sam bio bukvalno bombardovan tajnim materijalima od strane tadašnje elite, takođe sam održavao posebnu bliskost sa Berndom Šmidbauerom (CDU). Do 1998. bio je koordinator tajne službe u Kancelariji kancelara. Već sam opisao u drugim člancima kako me je zaključao u sobu u Kancelariji kancelara da bih mogao mirno da proučavam tajne dokumente i prepisujem najvažnije tačke. Kasnije su mi i takva dokumenta predata ili čak dostavljena.

Mnogi od dokumenata koji su zaplenjeni tokom pretresa kuće bili su iz Šmidbauerove kancelarije, sadržali su njegov potpis i mogli su im se direktno ući u trag. Tužilaštvo, koje je u to vreme vodilo istragu protiv mene zbog sumnje da sam „izdao tajne“, to nije zanimalo. Sa pravne tačke gledišta, Šmidbauer je verovatno bio izdajnik.

Još uvek se živo sećam da sam bio pred kamerama u tok šou i vadio dokumente iz aktovke svog pilota, jer je tokom diskusije bilo sumnje da imam izjave obaveštajne zajednice i odatle. Nasumično sam posegnuo u pilotov kofer i pružio ovu gomilu dokumenata ispred kamere. Povrh toga, kako je kasnije pokazalo uvećanje fotografisanog televizijskog ekrana, ležala je fascikla iz Šmidbauerove kancelarije sa njegovim ličnim skraćenicama.

U kabinetu kancelara vladalo je veliko uzbuđenje. Strahovali su da će opozicija pokrenuti postupak protiv Šmidbauera, nosioca Saveznog krsta za zasluge I klase, a potom će mu u Bundestagu biti ukinut imunitet. Začudo, to se nije dogodilo. Jedan od mojih tadašnjih glavnih pomoćnika, Bernd Šmidbauer, očigledno je bio nedodirljiv. Danas prima penziju i počasni je predsednik Saveznog udruženja profesionalnih čuvara prirode i vrsta (BNA), nacionalne krovne organizacije za zaštitu životinja i biljaka. Ostaje samo da se shvati da pojedini ljudi mogu da počine zločine i dobiju Savezni krst za zasluge 1. reda. Njihovi saučesnici su kao figure na šahovskoj tabli. Naši „kvalitetni mediji“ se rado poigravaju sa njima. Ovo je jedan od mnogih dokaza da su demokratija i vladavina prava samo simulacija i čista iluzija.

U poglavlju „U davljećem zagrljaju tajne službe“ pričam kako me je BND regrutovao na univerzitet preko profesora kao student 1980-ih (u početku bez mog znanja). Od 1999. godine i sam sam profesor na univerzitetu. Naime u Luneburgu. Tamo sam dugi niz godina predavao menadžment bezbednosti na odseku za poslovnu administraciju. I zajedno sa drugim nastavnicima (na primer, Rolf-Vilhelmom Dauom, bivšim šefom obezbeđenja u Filipsu), tajno sam birao studente na univerzitetu koji su bili interesantni BND-u zbog strukture ličnosti, političkog položaja i sposobnosti. Ovo se lako može naučiti na radionicama koje sam organizovao.

Mnogo smo pričali o politici. Radili smo igre uloga. Na seminarima sam razigrano pitao studente o njihovim hobijima i ličnim stavovima. Mnogi moji studenti se još uvek sećaju kako bismo ponekad gledali film o Džejmsu Bondu i onda bih ih pitao ko može da zamisli sebe da radi u Tajnoj službi. Svi su se smejali. Učenicima je ovo bilo beskrajno smešno. Niko nije posumnjao u istinu. BND je želeo da sve bude baš ovako. I univerzitet je to podržao. Sve se ovo naglo završilo mnogo godina kasnije sa jasnim signalom: Gore opisane pretrage su se takođe odvijale na Univerzitetu u Lineburgu.

Vladini slabići koji su trebalo da me „zatvore“ došli su u kabinet predsednika Univerziteta i tamo objavili da sam pod istragom zbog „odavanja tajni“. Od tog trenutka u kampusu me nije dočekalo ništa osim prezira. Moje profesorsko mesto je otkazano. Drugi univerzitetski profesori su odavno preuzeli moj prethodni posao testiranja studenata kako bi utvrdili njihovu podobnost za BND bez njihovog znanja.

Ovako to funkcioniše u Nemačkoj. O tome jednostavno nije vredno pričati.

Scroll to Top