U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

20. Gde se krije stvarni uzrok moguže prezaduženosti

1) Teret dugova u sporo razvijenoj i otuđenoj privredi

Država je stvorila deficit u budžetu oko 4 milijarde evra u 2020. godini, što iznosi 8,8% bruto proizvoda, a u 2023. oko 2 milijarde evra (2,2%).

To je doprinelo rastu javnog zaduživanja sa 53% na preko 60% bruto proizvoda, što je „neodrživo visok dug za Srbiju“ (Fiskalni savet). Država je imala visok nivo depozita kod centralne banke (sa isplaćenim koncesijama za Aerodrom N. Tesla). Navodi se da su kamate koje plaćamo na dugove dva puta više u odnosu na kamate na javni dug države Z. Evrope, ali i 50% u odnosu na države centralno – istočne Evrope. Takav dug, smatra se, previsok je i dugoročno neodrživ. Stoga se smatra da je potrebno već u 2024. veliko smanjenje deficita na 2%, što je i zacrtano u fiskalnoj politici. To će biti teško ostvarivo, jer je prihvaćen određeni rast penzija, plata u javnom sektoru, ali i očuvanje visokih javnih investicija iz budžeta. Uz navedeno planirani realni rast od 4% teško će se ostvariti, tako da je realno očekivati rast od 3,2 – 3,5%, što uz prosečan rast cena od 3- 3,5% daje nominalni rast od 6,0 – 7,0%.

Da pogledamo sada u duhu ovih razmatranja kakva je nastala visina i struktura duga po osnovnim sektorima u kriznoj 2012. i 2023. godini.

Nominalni bruto domaći proizvod u 2023. iznosi 69,1 milijarde evra, pri čemu javni dug države (spoljni i unutrašnji) iznosi 36,3 milijardi. Samo spoljni dug države narastao je na 25,0 milijarde. Uz to spoljna zaduženost preduzeća iznosi 16,4 milijardi i poslovnih banaka 3,9 miijardi. Spoljni dug ukupan iznosi 45,7 milijardi. U odnosu na bruto proizvod to dostiže 69,1%. Ako se tome doda i unutrašnji dug države od 11 milijardi, zaduženost se povećava na 56,5 milijardi ili 80,9% bruto proizvoda.

Ako se pogleda povećanje duga u odnosu na 2012. i 2020. godinu dolazimo do tih 20,2 milijarde, prema 2012. i 14 milijardi prema kraju 2020. godine, pri tome javni dug države dostiže 35,2 milijarde ili 52% očekivanog ili procenjenog nivoa bruto proizvoda u ovoj godini (69,1 milijardi evra).

Bez dugova se ne može odvijati ekonomsko – finansijski i društveni razvoj. Oni su nužnost, mada su potisnuli realnu ekonomiju u drugi plan. Na izvestan način odvojila se finansijska od realne ekonomije i počela funkcionisati po sopstvenim zakonitostima. Kamata se odvojila od profitne stope (koja joj čini osnovu i izvor).

Pri tome se moraju postaviti sledeća pitanja kada se ulazi u dug ili kredit:

1)Za koje svrhe se koristi dug,

2)Pod kojim uslovima se dobija (kamata, rok, pokriće, garancije),

3)Kakvi su efekti duga u korišćenju,

4)Da li dug može efektima da stvara sredstva za njegovu urednu otplatu i kamatu,

5)Da li su dugovi uslovljeni,

6)Kakvo je stanje u privredi kada se ulazi u dužničku obavezu (kriza, inflacija, konjunktura, postojeća zaduženost), kakve se realne garancije traže,

7)Da li je uzimanje kredita (duga) usklađeno sa dinamikom rasta (preduzeća, korporacije, banke, države, položaja stanovništva),

8)Da li se uzima domaći kredit ili se pravi dug u inostranstvu, pošto efekti duga ostaju u zemlji ili se odlivaju u inostranstvo,

9)Da li korišćenje duga (novo zaduženje) vode kumulaciji ili dekumulaciji duga,

10)Već formirana visina zaduženosti i opasnost od ulaska u zonu prezaduženosti ili bankrota.

Sada zaslužuje pažnju i formirana valutna struktura javnih dugova Srbije (2023) godina.

Najveći deo dugova odnosi se na evro, a zatim USD. Veliki je problem što se mali deo odnosi na dinarski deo (21%). Koncept treba razvijati na jačanju visine domaćih izvora i dinarskog izraza. Tada kamatni rashodi ostaju u zemlji.

STRUKTURA KAMATNIH STOPA NA DUGOVE

– Stanje krajem 2023. godine –

Fiksne kamatne stope             72,8%   

Varijabilne kamate  27,2%   

EURIBOR  19,0%   

SPV             6,8         

Struktura varijabilnih kamata                              

– EURIBOR               70%       

– SPV           25%       

-Ostale varijabilne kamate     5%         

U pogledu strukture kamatnih stopa na spoljni dug dobra je situacija da se na fiksne kamate odnosi oko 73% dugova, a varijabilne kamate 27%. Ovo je značajno zbog eliminisanja eventualnih valutnih kolebanja i njihovog delovanja na visinu javnog duga. Fiksne kamate osiguravaju veću sigurnost i izvesnost, posebno u fazi kada dolazi do porasta kamatnih stopa na svetskom tržištu.

Nije problem visine javnog i ukupnog duga, kao i njegovog učešćša u bruto proizvodu kao osnovnom (nametnutom) indikatoru visine zaduženosti i tereta dugova, već je problem kako se raspolaže sredstvima duga (kao i budžetskim sredstvima), ko donosi i kakve odluke o upotrebi sredstava, usmeravanju, kakvi su efekti, kakva je kontrola korišćenja. Posebno su važni uslovi pod kojima se osiguravaju sredstva dugova (rokovi, kamate, otplate, vezanost, korišćenje domaćih ili kreditorskih faktora investicija i sl.). Sve su to pitanja i faktori koji traže dobro uređen, odgovoran, efikasno vođen i kontrolisan sistem.

Konačno, kakva se vodi fiskalna politika u celini? Da je to tako ne bi se moglo desiti da se sada uvode brojni poreski tereti i oblici, da se visoko oporezuje imovina (mrtvi kapitali), što ugrožava finansijski i poreski potencijal i uopšte moć plaćanja poreza, a o dvostrukom oporezivanju i nadoporezivanju suvišno je i govoriti, dok su poreski stimulansi i oslobađanja ostali dosta nerazvijeni. To je otvoren put u visoko izbegavanje plaćanja poreza, prevaljivanje poreza i druge radnje koje kompromituju poreski sistem u celini.

Da se sada malo osvrnemo na Fiskalnu strategiju, za naredne godine i da vidimo gde će nastati najveći problem u javnim finansijama.

Videli smo da je budžetski deficit zbog kovid krize u 2020. narastao na 472 milijarde dinara (zvanično 459,1 milijarda) ili 8,5% bruto proizvoda. Planira se postepeno uravnoteženje javnih finansija u sledećem periodu smanjenjem deficita u 2022. svodi na 3%, u 2023. na 2,5%, sve do 1% u 2024. godini. Smatra se da bi takvo smanjenje deficita „prekinulo rastuću putanju javnog duga“, jer bi dug u bruto proizvodu bio snižen sa trenutnih 52% na 51% do kraja 2024. godine.

Za takvu strategiju predviđa se kontrola povećanja penzije i plata u javnom sektoru, smanjenje subvencija, dok bi se ulaganja u javne investicije zadržala na visokom nivou od 6% bruto proizvoda. Ne planiraju se „poreski šokovi“ – rast poreza i doprinosa. Može li se ovakva fiskalna politika uspešno provesti? Smatra se da smanjenje fiskalnog deficita na 3% sa nekadašnjih 8% može se ostvariti samo prestankom zaista ogromnih antikriznih mera u 2021. u vidu pomoći privrdi i stanovništvu.

Da bi se deficit sveo na 1% bruto proizvoda (2024), zagovara se „čvrsta kontrola“ plata, penzija, subvencija, javne nabavke roba i suluga. Penzije bi se mogle povećavati od 5,5 – 6% godišnje, a plate u javnom sektoru 4,5%. To je manje od planirane stope rasta bruto proizvoda u 2021. od 6%, realno i rasta cena od 3,5 – 4%, što iznosi 9,5 – 10%, dok će se usklađivanje vršilo u 2022. prema očekivanoj stopi rasta od 4% (i u narednim godinama). Planiran je rast privrede od 6% u 2021. i 4% u 2022. godini, što je i pretpostavka obaranja deficita i javnog duga, smatra se realističnom, mada već je u 2021. to bilo pod velikim znakom pitanja. Sve se to, naravno, do sada nije ostvarilo.

Ovako izrađena strategija u ravnotežavanju javnih finansija bila bi dobra osnova za operativnu fiskalnu politiku – kada bi se vlada pridržavala svih izabranih parametara i kada bi na drugim delovima makropolitike vodila usklađenu i visoko koordinisanu politiku sa fiskalnom.

Upravo će tu nastati veliki problem: Ovde se daje osvrt na politiku privlačenja stranog kapitala i direktnih stranih investicija povezanih sa velikim ulaganjem u saobraćajnice (putevi, koridori, obilaznice oko nekoliko gradova) i korišćenjem stranog kapitala od preko 14 milijardi evra (po nekima i 16 milijardi). Najnoviji program vezan za EXPO 2027 predviđa povećanje duga od 17,8 milijardi evra, što će nivo duga povećati na 74 milijarde evra. To će iznositi 135% tadašnjeg realnog bruto proizvoda.

Ovakvom investicionom politikom i modelom samo se stalno kumuliraju dugovi, ali i velika prava i olakšice stranih investitora, koje domaći investitori ne uživaju. Konkurentna investiciona moć domaće privrede stalno slabi, jer nema takvih olakšica i stimulansa kao strani investitori (koji su istovremeno i kreditori). Veći deo dobiti odlazi stranim investitorima, kao i sredstva subvencija. Većim privlačenjem stranih investitora rastu i dugovi i obaveze države i odlivi deviza iz domaćih izvora, ali i deficit spoljne trgovine, jer su ovi investitori i najveći izvoznici i uvoznici. Time se povećava zavisnost od finansijskog i robnog kapitala, a smanjuje suverenitet u vođenju nacionalne razvojne i stabilizacione politike.

Ove investicije u infrastrukturu preko utroška (rashoda) povećavaju BDP, ali će u sledećoj fazi – kada se završe početi delovati kao ograničavajući faktor razvoja – zbog gomilanja obaveza i neproduktivnih rashoda (otplate, kamate, rashodi održavanja i dr.). To su sada jednokratni efekti na rast (zbog upotrebe stranih sredstava rada, zaposlenje, kreditnih izvora i dr.) dugoročni stimulativni efekti izostaju.

To je ogroman kapital uložen i „blokiran“ u tim projektima, koji će se malo koristiti, neće se osigurati priliv sredstava od korišćenja, ali će doći dodatni troškovi održavanja (i dodatnog investiranja) sa dospelim kreditima koje treba otplaćivati.

Nastaje faza dvostrukog udara troškova i stvarni finansijski šok, pritisak obaveza i velika kriza u sistemu javnog finansiranja. Poučni su primeri nekoliko država u okruženju koje su vodile takvu politiku. Dakle, neće biti problem same visine javnog i spoljnog duga i njegovog učešća u bruto proizvodu, već ovaj „sporedni“ finansijski udar – koji se sada ne sagledava.

Najavljeno je bilo i 16 milijardi evra za potrebe izgradnje energetskog sistema, što je dodatni dug na već postojeći. Od navedenog nije ostalo ništa. Sada se najavljuje novo zaduženje od 17,8 milijardi evra vezano za EXPO 2027 sa svim slabostima na koje smo ukazali.

Sve su to dugovi koji nemaju direktan odraz na rast bruto proizvoda i domaće akumulacije, što vodi gomilanju dugova, čime preti nesolventnost i bankrot države. Sada se planira za EXPO 2027 utrošiti 17,8 milijardi evra, najvećim delom na neprivredne investicije što će povećati dug na 100 milijardi evra. Pri tome će se privreda usporeno razvijati.

2) Gde usmeriti operativna i strateška istraživanja

Iz navedenih razloga u kritička operativna istraživanje treba hitno uvrstiti sledeća pitanja i subjekte:

1)Spoljni dugovi, visina, struktura, poverioci, elementi duga, korišćenje, efekti korišćenja i obaveze (a ne da to budu tajni ugovori kao „državna tajna“),

2)Javni dugovi države, sve kao kod spoljnih dugova,

3)Strane direktne investicije, vrste, ulaganja, investitori, poreklo, namena, visina i efekti ovih investicija. Potpuna i javna analiza efekata.

4)Posebno istraživanje infrastrukturnih projekata, vrste, cene, izvođači, sistem finansiranja, efekti rentabiliteta i obaveza,

5)Prodaja zemljišta sa svim elementima,

6)Prodaja bankarskog sektora i efekti ove operacije,

7)Beograd na vodi (vlasništvo, kapital, rashodi, ocena, efekti, investicije do sada),

8)Prodaja Komercijalne banke, PKB, Beograđanke, Sajma, Sava centra, Aerodroma i dr.,

9)Centralna banka i njena osnovna politika intervencija i kreditiranja (pretvorila se u običnu menjačnicu),

10)Detaljna analiza rashodne strane budžeta, posebno subvencije, javne nabavke, investicije, dotacije, socijalni transferi, pokloni sredstava, ali i upravljanje i raspoređivanje javnih sredstava. 11)Trajavna kontrola i smanjenje javnog duga.ži se fiskalna disciplina,

12)Odliv i begstvo kapitala iz zemlje u poslednjoj dekati razvoja. Mogućnosti repatrijacije odbeglog kapitala. Povraćaj kriminogenog kapitala u zemlju i ulaganje u Razvojnu banku za otplatu spoljnih dugova ili za domaće investicije,

13)Detaljno istraživanje prodaje zemljišta, preduzeća i sl. strancima sa ovim uslovima.

Istražiće se i sistem donošenja investicionih odluka.

Sva navedena istraživanja i konkretno operativne mere makropolitike mogu da provedu nove institucije za koje se zalažem godinama. Ponovo ih navodim: Institut za razvoj, Razvojna banka Srbije, Državna direkcija za antikriminalnu delatnost, Direkcija platnog prometa i kontrole, uz izmenjenu politiku centralne banke sa kvantitativnog na selektivno monetarno regulisanje.

21. Kako dalje? Kako iz opšte krize?

Ovako dat kritički prikaz ili bolje rečeno rentgenski snimak narastanja procesa stvaranja ekonomije i društva visoke zavisnosti od svetskog finansijskog i robnog kapitala – koji neminovno vode u proces porobljavanja i eksploatacije, neposredno je vezan za strukture vlasti koje su do sada vodile nacionalnu ekonomiju i političke procese. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer to je logika i interes stranog kapitala. To je proces uništavanja osnova nacionalne ekonomije i siromašenja društva (odlivom kapitala, begstvom spekulativnog kapitala, odlivom efekata poslovanja ili profita instalisanog robnog i finansijskog kapitala).

Da li je ovo spontani, autonomni proces?

Godinama je instalisana u državi klijentalistička kompradorska elita koja provodi ovaj destruktivni proces. To nisu nikakve elite, već sluge i kolabacioni sti, uglavnom iz SAD ili iz EU, koje su stavljene u ponižavajući položaj kupljenih, dovedenih i ucenjenih struktura. Razvio se nepotizam, klijentelizam, masovni lopovluk, kriminalne afere i zločini, zloupotrebe i pljačke uz odliv nacionalnog bogatstva. To je praćeno i rasprodajom resursa, kolonijalnim finansijskim položajem i ubijanjem realne nacionalne ekonomije. Sve to prati i proces nestajanja stanovništva.

1) Efekti neoliberalnog modela krize i sporog rasta

Svakom je ko se bavi ekonomijom i finansijama, postalo jasno da je primenjeni neoliberalni i monetarni model doživeo svoj potpuni slom. Nalazimo se već punu deceniju u dubokoj realnoj, finansijskoj, socijalnoj i moralnoj krizi – koja se samo produbljuje i produžava. Nastao je pravi šok kapitalističke katastrofe preko modela privatizacije i „restrukturisanja“.

Krizu i finansijski slom privrede prati i kriza institucija države. Stranke na vlasti ne vide i ne nude izlaz iz krize sa svojim brojnim parcijalnim „reformama“. Sve se bave sobom, uz velika, nikada ostvarena, obećanja naciji. Uvedena je varijanta divljačkog i pljačkaškog kapitalizma.

Političari uglavnom štite interese najbogatijih, a demagoški se trude da velikim obećanjima zavedu mase i osvoje vlast i sinekure u javnim preduzećima – koja doslovno uništavju i dodatno pljačkaju.

Postojeća vlast nastavlja poguban model „razvoja“ i makroekonomske politike, koja produbljava privrednu krizu, a naciju uvodi u odricanja, pad potrošnje, „prisilnu štednju“ i gotovo beznaće za najveći deo stanovništva.

Krizni i deflacioni model je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, ogromno socijalno raslojavanje, antagonizuje naciju uz ogroman rast neproizvodne partijske biroktratije. Formirana je partijsko – biroktratska država i potpuno otuđeni sloj političara od naroda. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog finansijskog kapitala i poslušni političari – koji nekritički provode pogubne sugestije stranih institucija i intresa, koji su puni hvale za provedene „uspešne privredne reforme“.

Gde su nas dovele dosadašnje strukture na vlasti u poslednjim godinama „vrlo uspešnog i dinamičkog razvoja“ s kojim ćemo postati „lider u regionu“, „država kao uzor drugima“.

Kriza traje već deset godina. Privredni rast je i pored velikog priliva kapitala kroz zaduživanje, direktne investicije i dr. vrlo nizak, spor i trom, s godinama prave implozije (stagnantne stope) razvoja. Iz ovog lavirinta vlada ne vidi izlaz. Friziranjem podataka ne ispravlja se stvarnost. Treba do temelja otkriti dramatično stanje države, privrede i nacije i faktore krize. Ovo iz razloga što su ekonomski i finansijski sistem u stadijumu sloma i izvesnog bankrota.

Dakle, teorija i politika deregulisanih tržišta uz isključivi oslonac na strani kapital i obaranje domaće potrošnje (i investicija) u cilju urednog servisiranja spoljnih dugova (neoliberalni model) doživeli su potpuni slom u svim privredama u kojima su se primenjivali. Ekonomska šok terapija i fundamentalistička doktrina u interesu stranog finansijskog, robnog i bankarskog kapitala, do kraja je ogoljena. Konačno je srušen mit neoliberalnog kapitalizma.

2) Teret dugova, opasnost nesolventnosti i „pomoć“ MMF

Zbog velikih dospelih obaveza iz dugova, porasta kamata na tržištu kapitala i pogoršavanja uslova zaduživanja, ali i svetske finansijske krize i „opreznosti kapitala“, rastu teškoće u obezbeđivanju novih sredstava za refinansiranje obaveza. „Finansijski grč“ preti ne samo funkcionisanju javnog sektora, već i privrede u celini. Sagledavajući sve te opasnosti i teškoće organi zaduženi za javne finansije prizvali su u „pomoć prijatelja“ – MMF. Umesto samo u funkciji konsultanta i savetnika, odnosno nadzornika i „semafora“ za uslove novog zaduživanja, sada se očekuje i finansijska pomoć preko novog zaduživanja kod MMF. Ponovo se sklapa stend baj aranžman sa korišćenjem sredstava fonda.

Pritisnuti obavezama i teškoćama u refinansiranju dugova, očuvnja likvidnosti i povrenja svetskih kreditora (kapitala) u sposobnost i efikasnost organa Srbije da vode uspešnu i odgovornu makroekonomsku politiku, kao da se „zaboravlja“ politika i koncept MMF u stvaranju visoko zavisnih i kontrolisanih država. Upravljački mehanizam i „saveti“ MMF-a u čestim konsultacijama sa vladom i centralnom bankom, pretvara se u nalogodavne „savete“ i ponašanje država prema preporukama MMF. Koncept MMF se zasniva na neoliberalizmu i monetarizmu, tako da se u tom odnosu ograničava monetarni i ekonomski suverenitet države, a vođenje makropolitike podređuje konceptu MMF. To je cena i posledica vođenja jedne neodgovorne i promašene politike i modela razvoja, kojima nije mogla pomoći i velika propaganda laži o „velikim i istorijskim uspesima“ u razvoju nacionalne privrede, ali i teza o „uravnoteženim javnim finansijama“.

Država umesto da se orijentisala da koristi domaći novac i državne podsticaje domaćoj privredi, orijentisala se na zaduživanje u inostranstvu kod zapadnih banaka i nosilaca kapitala, uz velike podsticaje u privlačenju stranog kapitala, bez bilo kakve kontrole zaduživanja, upotrebe i efekata upotrebe kapitala. To sve ne zaslužuje da se s tim može hvaliti i pokazivati javnosti kao veliki uspeh. Posledice su već vidljive. Videli smo da su strani kapital i investitori postali mehanizam i instrumenti za izvlačenje nacionalnog bogatstva i profita (dohotka) iz zemlje, ali i velike korupcije i pljačke ugrađene u takvo „investiranje“. Uz to, kako je masa stranih investicija u periodu 2012 -2021. veća od prirasta bruto proizvoda (koje je uz to naduvan cenama i fiksnim kursom dinara), tada je doprinos stranih investicija rastu nacionalne privrede izostao. Jasno se vidi sva tragika promašenog modela privlačenja stranih investicija.

Narodna banka i Vlada Srbije u dosta teškoj i neizvesnoj finansijskoj situaciji – koja preti produbljavanjem krize i velikom neizvesnošću oko osiguranja dodatnih sredstava, ponovo se okreće MMF-u. Zaključuje se novi stend baj oranžman za dodatnu podršku finansijskoj stabilnosti u uslovima svetske finansijske krize. Od MMF će se 2023. godine dobiti 2.450 miliona evra novog duga „pod povoljnim uslovima“. Namena duga je podrška budžetu, reforme i kapitalni projekti. Istovremeno se od Svetske banke traži 505 miliona dolara za iste namene. Mada se ne znaju uslovi kredita (rokovi, kamate – fiksne ili varijabilne, korišćenje u tranšama ili odjednom), tvrdi se da je to sve povoljno i bolje od uslova na tržištima kapitala.

Novac iz novih kredita može da se koristi u naredne tri godine za potrebe budžeta i za kapitalne investicije. To je potpuno nova mogućnost, jer su se ranije sredstva Fonda mogla koristiti samo za potrebe očuvanja spoljne likvidnosti i jačanja deviznih rezervi. Tu je MMF potpuno promenio svoju politiku „pružanja pomoći“, pošto je zemljama veći problem finansiranja budžetskog deficita i za investicije u odnosu na očuvanje likvidnosti.

Cena ove „pomoći“ i podrške je na insistiranje MMF-a većoj fiskalnoj strogosti i provođenju drugih zahteva MMF-a, posebno otklanjanje deficita u javnim finansijama i olakšavanje otplata dospelih dugova. Dakle, i dalje ostaje glavni cilj „pomoći“ MMF-a „održivost javnih finansija“ ili kreditne sposobnosti dužnika da bi se zaštitili poverioci i njihov plasirani kapital.

Zbog takve koncepcije i preuzetih obaveza da deficit budžeta ne bude veći od 3% bruto proizvoda i da javni dug ne raste i da bude na nižem nivou, očito je da će država biti pod snažnijim pritiskom dospelih obaveza iz dugova, novih potreba i zahteva MMF. To je i smisao prelaska nove politike sa instrumenta (sporazuma) o koordinaciji politike (PCI) kao „politike nadgledanja“ i koordinacije na sistem korišćenja kredita kod MMF.

Koliko smo do sada koristili i kakva sredstva kod MMF-a?

Od 2020. godine do sada je korišćeno devet aranžmana sa MMF-om. Sada država trenutno ima dug kod ove institucije u visini od 2.436 miliona evra. Novi aranžman sa MMF-om iz 2022. godine prelazi sa čisto savetodavnog Instrumenta za koordinaciju politika na stend baj aranžmanu sa korišćenjem 2,4 milijarde evra kredita. Novi aranžman se objašnjava povećanim potrebama zbog oštre krize koja potresa svetsku privredu. Spojile su se tri krize u jednu opštu krizu: pandemija, energetska kriza i politička kriza (rat u Ukrajini i ekonomsko – finansijske blokade u svetu). To je aranžman iz predostrožnosti i stvaranja veće finansijske sigurnosti.

Javni sektor je osnovni nosilac spoljnog i unutrašnjeg duga. Dug pratimo kao spoljni i unutrašnji dug, zbog traženja mogućnosti da se spoljni dug postepeno prenese na unutrašnji, a ovaj sa prenosom bankarskog sektora u nacionalno bankarstvo, na stvarno (izvorno) unutrašnji i jevtin javni dug države.

3) Zatražena pomoć od MMF i preuzete obaveze

(1) Prelazak na sistem stend-baj aranžmana

Srbija je prešla sa sistema dogovaranja i „nadgledanja“ sa MMF („Koordinacija politika“) na sistem finansiranja od strane MMF-a (stend-baj aranžman), sa korišćenjem 2,4 milijarde dolara kredita (19. decembra 2022. godine). To je iznos od 290% kvote Srbije kod MMF. Ovaj aranžman se koristi kao mera predostrožnosti u slučaju novih ekonomskih kriza, ali i za „očuvanje makroekonomske stabilnosti“, isto tako i za jačanje otpornosti privrede u uslovima globalne ekonomske i energetske krize. Postavlja se pitanje: da li su javne finansije stabilne i uravnotežene kada je vlast primorana da traži pomoć od MMF-a za plaćanje budućih dospelih obaveza.

Pregovori sa MMF su se vodili oko sledećih pitanja:

1)Stanje javnih finansija,

2)Makroekonomskih odnosa i

3)Reforme energetskog sektora.

Odmah je iskorišteno 203 miliona evra, što uz prethodno korišćenje iznosi 1,2 milijarde evra. Ostaje za korišćenje 1,2 milijarde evra.

Vlada će u tom aranžmanu od dve godine morati tražiti saglasnost MMF za ključne ekonomske odluke, što podrazumeva veću kontrolu javnih finansija, restriktivnu fiskalnu politiku i promenu javnih preduzećima. Zahtevi MMF su već poznati i stezanje kaiša, ograničavanje javne potrošnje, smanjenje budžetskog deficita i javnog duga u BDP, a ako je potrebno i smanjenje (ili ograničenje) plata i penzije kao najvećih stavki u budžetu. To je, u osnovi, mehanizam kontrole dužničke ekonomije – koja je zapala u teškoće ili krizu.

Dakle, stend-baj (SBA) aranžman je zamenio dosadašnji savetodavni, nefinansijski „Instrument za koordinaciju politike“ (PCI). Korišćenje sredstava treba da olakša pokrivanje obaveza iz eksternog finansiranja i fiskalnog finansiranja, ali i da poveća kreditni rejting države na međunarodnom kreditnom tržištu.

(2) Prihvatanje obaveza i politike MMF

Srbija je prihvatila sledeće obaveze iz ovog aranžmana:

Povećanje energetskih tarifa EPS-a i Srbijagasa u nekoliko faza u toku od dve godine (30%),

Čvrsta monetarna i fiskalna politika za kontrolu inflacije i podrška stabilnosti deviznog kursa. Time je država stavljena u makaze ciljeva i mera kojih se mora pridržavati i ne može samostalno vući poteze u interesu države. U procesu reforme energetskog sistema traži se promena upravljanja (privatizacija).

MMF u provođenju strukturne politike zahteva od dužnika da težište stavi na privatizaciji državnih preduzeća. To je poznati zahtev (i nalog) za akcionarsko upravljanje javnim preduzećima. Podršku angažovanju Fonda daju strukture koje smatraju da druga čije nije moguće izbaciti vladajuće stranke iz upravljanja tim preduzećima (koja su im postala plen za „čerupanje“ i isisavanje sredstava za finansiranje stranaka). Drugi pravac je uvođenje profesionalizacije preduzeća u (menadžment) i uvođenje kolektiva ovih preduzeća u upraljanje i kadrovsku (javnu) politiku. Dakle, potpuno poslovno osamostaljivanje ovih javnih preduzeća od političara, ka vlasti, uz ostajanje u statusuv opšteg ili javnog dobra.

Odmah je dato na raspolaganje 1,4 milijarde evra, a u junu 2023. ostatak.

Sredstva se odmah daju za dospele obaveze kreditorima.

U takvim uslovima teško je ostvariti razvoj (restriktivna politika, porast kamata, novo zaduživanje, podmirivanje obaveza iz dugova).

Programirani rast od 2,5% za nivo razvoja Srbije je vrlo nizak u odnosu na potreban rast od 5 – 8%. Za Srbiju sve ispod 6% je nedovoljno. MMF za Srbiju predviđa rast od 2 – 2,5%. Njega ne interesuje razvoj, strukturni problem, zaposlenost i socijalni problemi, već stabilnost cena i deviznog kursa i uredno izvršavanje kreditnih obaveza prema zapadnim kreditorima. To je samo dodatno priznanje da nedostaje strateško planiranje, koncept razvoja, osamostaljivanje privrede, već potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI), a time i visoka zavisnost od stranog kapitala.

Ako je učešće SDI u bruto proizvodu 7%, a rast BDP 2,3% to znači da je „domaća privreda totalno razorena“, a efikasnot SDI mala. Okretanje na SDI kao osnovnu polugu razvoja je katastrofalna greška, posebno što je izostala njihova kontrola, praćenje korišćenja i efekata upotrebe.

Prihvatanjem stend-baj aranžmana država se stavlja pod kontrolu i dominantan uticaj MMF u donošenju najvažnijih makroekonomskih odluka, uz povinovanje („saradnu“) sa politikom MMF koja se vodi u interesu zapadnog krupnog finansijskog kapitala, a ne visokozaduženih i nedovoljno razvijenih država.

4) Preti li bankrot države i koji su efekti proglašenog bankrota

Svetska finansijska kriza, kao i kriza u našoj privredi, sve češće mnoge usmerava da postaljaju pitanje: preti li savremenim državama bankrot. Ovo je najdirektnije vezano za ogromne deficite javnog sektora, astronomske javne dugove, neprokrivenu emisiju novca, ali i sve veće terete iz javnih dugova. U borbi protiv inflacije koja se brzo širi i narasta kao globalni problem, države i njihove centralne banke povećavaju kamatne stope na nove dugove, tako da obaveze i tereti naglo rastu. Da li su države kod kojih javni dug prelazi bruto proizvod i preko 100 – 140%, sposobne da upravljaju dugom i obavezama iz duga? To je razlog što se sve češće spominje bankrot država. Stoga je značajno postaviti pitanje: šta je to bankrot, čemu vodi, kada se proglašava i koje su posledice objavljenog bankrota.

Bankrot države znači da država nije u stanju da izvršava svoje dospele obaveze po dugovima, posebno kada izostane potrebna „pomoć“ stranih kreditora. Kamata se mora uredno servisirati (plaćati), dok se dospele otplate najčešće reprogramiraju ulaskom u novi dug. Kada izostane ovaj oblik kredita i država ne može da otplaćuje dospele obaveze, tada se stiču uslovi da država proglasi bankrot (nesposobnost da vraća dugove).

Koje su posledice bankrota, na koje država mora da računa, ako se odluči na ovaj korak?

Uglavnom u finansijskoj teoriji i politici se došlo do saznanja da u bankrotiranoj državi nastaju teške posledice za privredu, državu, banke i stanovništvo. Dakle, pogođeni su svi segmenti sistema.

Da navedemo samo najvažnije posledice. Pad standarda, nezaposlenost, inflacija, gubitak ušteda, kreditne linije zatvorene, država ne može dobiti nove kredite (za otplatu dospelih obaveza i plaćanje kamata). Tvrdi se da sistem kreditiranja dolazi u krizu. Bankrotirana država nije u stanju da isplaćuje penzije i plate u javnom sektoru. Prete socijalni nemiri. Banke se suzdržavaju od davanja novih kredita, što dovodi do velike nelikvidnosti privrede i građana. Tražnja pada, zalihe rastu, banke se često zatvraju, tako da ni štediše ne mogu doći do svojih uloga. Javljaju se i redovi ispred banaka. Često se uvode i ograničenja u podizanju štednje kod banaka. Proizvodnja i potrošnja nemaju kreditnu podršku. Spekulacije i spekulativna ekonomija bujaju. Realna ekonomija i proizvodnja stagniraju ili ulaze u depresiju.

Bankrotirana država gubi i rejting na finansijskom tržištu i teško ponovo uspostavlja kreditne linije. Agencije za međunarodni kreditni rejting obaraju kreditni rejting države.

Dakle, posledice bankrota su brojne i dosta teške, jer to nije obična proklamacija države o stanju njenih finansija i obaveza. To je istovrmeno i pokazatelj svetskoj javnosti da državno rukovodstvo vodi neuspešnu makroekonomsku i finansijsku politiku. Ovo se pre svega odnosi na vladu i centralnu banku kao najodgovornije.

Pred državom su dva puta:

Prvo, da potraži bez obzira na uslove kredita nove kredite da otplaćuje obaveze i uspostavi viši rejting i poverenje na finansijskom tržištu (to je pravljenje plana refinansiranja) ili

Drugo, da uđe u duboku finansijsku reformu sa velikim odricanjem, padom potrošnje i „stvaranje“ finansijskih viškova za servisiranje obaveza. Ovo je duži put, pun neizvesnosti, ali često traži i podršku međunarodnih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka i dr.). Države se najčešće odlučuju na prvo rešenje, a kod izbora drugog (da bi se izbegle teške posledice i odricanja) često se pribegava selektivnom bankrotu (kao što je redovno bio slučaj Argentine).

Država sama odlučuje da li će svoju imovinu prodati da bi otplatila svoje dugove ili je dati u zalog za novi dug. Ovo je veoma rizičan potez, a provodi se u krajnjoj nuždi. Kreditori u takvoj državi često „naciljaju“ određenu imovinu. Tada je to stvarna rasprodaja nacionalnog bogatstva.

Ovde se postavljaju i neka druga pitanja: da li se mogu državi oduzeti preduzeća za dugove ili državne banke. Da li može doći do zaplene državne imovine? Odgovor je negativan, jer za tako nešto nema ugovornih obaveza. Međutim, MMF je može preko stend baj kredita primorati na prodaju za plaćanje dužničkih obaveza.

22) Kakav nam treba privredno finansijski sistem

U Srbiji treba otvoriti unutrašnji dijalog o koncepciji i modelu razvoja, ali i o operativnoj makroekonomskoj politici, posebno kada dođe do ekonomsko – finansijskog i političkog sloma zapada (Nemačke i EU). To je hitno, inače će nas zateći haos ukupnog zapada, posebno provodeći i dalje njihov model i koncept – koji više ne važe. Za nas nikada nisu ni bili dobri.

Do sada nametnuta ili postavljena (dovedena) politička upravljačka struktura od strane zapadnog imperijalnog kapitala i njegovih interesa -vodila je velikoj pljački sopstvenog naroda i države stvarajući stanje trajnog siromaštva i kolonijalne kapital – zavisnosti.

Obzirom na „rezultate“ koji su ostvareni i posledice u razaranju institucija sistema, stihije, neplanskom razvoju, deformacijama u razvoju, slabim privrednim rezultatima i ogromnoj pljački nacionalnog bogatstva, socijalnom raslojavanju i siromaštvu najvećeg dela stanovništva – očito je da navedeni koncept i model vode razaranju nacionalne privrede i društva.

Novi model razvoja menja iz osnova odnos rada i kapitala u preduzeću, ali i položaj zaposlenih u odnosu na formiranje kapitala (sredstava) preduzeća, upravljanje i korišćenje kapitala, a time i ukupne razvojne i poslovne politike preduzeća.

Sistem spajanja rada i kapitala u preduzeću je novi koncept oslobađanja rada od dominacije kapitala i otuđenosti od rezultata rada i politike razvoja. Zaposleni se sada tretiraju kao trošak i „odatak“ kapitalu, a lična primanja kao odliv sredstava iz preduzeća. Deo ličnog dohotka kao „amortizacija“ radne snage ulaže se u preduzeće, mesečno, pri isplati ličnih dohodaka. Uz adekvatno smanjenje poreza i doprinosa, minuli rad se kao akcionarski kapital ulaže u preduzeće. Razvoj i modernizacija se vezuju za amortizaciju fiskalnog kapitala i minuli (kapitalizirani) rad zaposlenih. Menja se osnovni odnos radnik (zaposleni) – preduzeće – država.

Menja se položaj i interes zaposlenih u strukturi:

-sredstava, raspodele i ulaganja,

-kapitala za razvoj preduzeća,

-tretiranje rada i radnika kod dela kapitala u funkciji, stvaranja i oplodnje sredstava, a ne finalne potrošnje i slabljenje sredstava preduzeća i odliv u ličnu potrošnju,

-interes zaposlenih se povećava za razvoj, upravljanje i odgovornost upravljačke strukture,

-moguće je novozaposlenim visokoobrazovanim dati kredit od banaka koje ulažu u preduzeće u fond za razvoj (svoj akcionarski kapital).

Novim odnosima se povećava stalna likvidnost preduzeća, smanjuju eksterne obaveze, povećava samofinansiranje i samostalnost u vođenju poslovne politike. Menjaju se i odnosi u preduzeću kada ono postane nosilac kapitala i razvoja, sigurnosti i solidarnosti. Menjaju se i odnosi prema modernizaciji, nauci i tehnologiji.

Dosadašnji sistem je sistem dominacije kapitala (finansijskog, bankarskog, spekulativnog) i otuđenosti zaposlenih od kapitala i upravljanja. To je u osnovi najamna radna snaga – po ugovoru, na određeno vreme, za određene poslove. Dakle, nesigurna i do kraja eksploatisana i uvek „na raspolaganju“. Cilj postaje samo plata i ništa više (osim zaduživanja u takvom radnom odnosu).

Spajanjem rada i kapitala zaposleni postaju nosioci odluka i sastavni deo akcionarksog (upravljačkog) kapitala, ali i interna kontrola u korišćenju kapitala.

Hoćemo sistem izgrađen za moralnog čoveka, a ne lopova, kriminalca, nečoveka, efikasan, kontrolisan i odgovoran sistem, sistem zasnovan na istinskim vrednostima čoveka, znanja i kvaliteta, uz eliminaciju kriminala, korupcije i drugih devijantnih pojava koje su stvorile mrežu odnosa za otimanja, pljačku i uništavanje nacionalnih resursa.

Hoćemo da izgradimo mehanizam da se sav opljačkani kapital vrati u zemlju i uloži u Razvojnu banku Srbije.

Hoćemo kontrolu svih novčanih tokova u državi. Nećemo da nam 2 -3 povezana lica odlučuju o ukupnim reshodima budžeta.

Nećemo sistem nekontrolisanog zaduživanja i nekontrolisanog trošenja.

Sve institucija sistema su odgovorne u funkciji i pod kontrolom društva. Hoćemo sistem okrenut svim razvojnim stimulansima domaćoj privredi.

Vodiće se potpuno drugačija razvojna monetarna, fiskalna (budžetska), spoljnotrgovinska i investiciona politika (koncept je razrađen do mera i instrumentata).

Hoćemo nacionalno bankarstvo i njegovu reformu, ali i budžetsku poltiku i izgrađenu stimulativnu poresku politiku.

Hoćemo i trebamo programiran razvoj sa izborom prioriteta i novu investicionu politiku. Država mora da napravi listu prioriteta u investiranju, da za svaki ponuđeni projekat izradi izdatke i efekte, da se vidi da li se projekat isplati i da se prati njegova realizacija (utrošnja).

Hoćemo odvajanje partijskih struktura od odlučivanja u privredi i bankarstvu.

Hoćemo izvesnu budućnost za mladu generaciju, vraćanje porodičnih i društvenih vrednosti i brzu obnovu stanovništva.

Postojeći sistem ne može uspešno funkcionisati, jer vodi u krizu, nezaposlenost, masovno siromašenje i velike nekontrolisane preraspodele (pljačke) nacionalnog bogatstva.

To je proces ubijanja nacionalne privrede i osiromašenja stanovništva.

Kritička analiza slabosti postojećeg sistema i efekata koje daje na području stvaranja ekonomije zavisnosti, eksploatacije i kolonizacije, služi da se sagledaju i druga rešenja i putevi (metodi i modeli) izlaska iz sveopšte krize. Izgrađeni su projekti sa kritikom postojećeg sistema i predlog novog sistema sa ugrađenim rešenjima iz područja:

-Monetarno – kreditnog sistema i politike,

-Bankarstva i bankarskog sistema,

-Fiskalnog sistema i politike,

-Platnobilansne i spoljnotrgovinske politike,

-Investicione i razvojne politike,

-Novog sistema raspodele i upravljanja kapitalom,

-Spoljnih dugova i sistema razduživanja,

-Koordinacije mera i instrumenata makropolitike, u funkciji razvoja, stabilizacije i zaposlenosti.

Istovremeno je razrađena i institucionalna nadgradnja sistema sa: novom ulogom Centralne banke, Razvojnom bankom, Institutom za razvoj,brzim vraćanjem bankarskog sistema u nacionalno bankarstvo. Formiranje državne direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost kao i za potpunu kontrolu novčanih tokova (i plaćanja), slične nekadašnjem SDK vode uređenom i odgovornom društvu.

Dakle, traži se i potreban je novi model i strategije razvoja.

Nasuprot tome, hoćemo li da doživimo debakl ekonomije i društva i stvarno finansijski kolonijalizam. Jer, na sceni je doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma. Ekonomija i finansije su u turbulentnom kretanju, a makroekonomski bilansi u visokoj neravnoteži. Izabrana je i provodi se varijanta divljačkog i pljačkaškog kapitalizma preko do srži korupcione vlasti.

Ekonomska neravnoteža i nestabilnost praćeni su patologijom društvenog života, ali i duhovnom krizom i duhovnim slomom društva. Paralelno sa ekonomsko – finansijskom i duhovnom krizom odvija se i proces rušenja samih temelja države (institucija). Problem je u tome što je moralna kriza prožela vlast i većim delom opoziciju, ali i šire slojeve društva. Proces dominantnog svođenja „filozofije života“ na nečisti materijalizam i bogaćenje vodi do stvaranja egocentričnog i samoljubivog instikta. Sadašnjost se proživljava bez ideala, vizije i sagledavanja bar bliske budućnosti i ciljeva razvoja. Besciljnost se takmiči sa besmislom.

Duboko socijalno raslojeno i podeljeno društvo dovelo je do toga da socijalne grupe brinu samo za održavanje svoje prozicije i prava, a potpuno su ravnodušne prema društvu u celini i stanju u državi.

Uništavaju se ljudske vrednosti i odnosi zasnovani na solidarnosti, poverenju i zajedništvu ka istim ciljevima ukupnog razvoja.

Stvaranje jedinstvene platforme i programa razvoja na razjedinjenim društvenim snagama je teško ostvarivo. Time se onemogućava razvoj „ekonomije opšteg blagostanja“. Upravo je to nužnost. Jer, siromaštvo se povećava, raslojavanje društva je sve veće, raste nezaposlenost, veliki je pad broja stanovnika, enormno je (i nekontrolisano) zaduživanje u inostranstvu, oduzimaju se vlasnička prava. Penzije i socijalna primanja realno padaju. Sistematsko je razaranje obrazovnog, kulturnog i zdravog načina života. Stoga kompetentna vlada i država treba da osiguraju da društvo i privreda funkcionišu efikasno, ali i humano.