Naučni, politički i medijski autoriteti preporučuju knjigu Roberta F. Kenedije Jr kao „razornu optužnicu protiv Faučija i Gejtsa, koji su „žrtvovali zdravlje svih ljudi na svetu radi svog profita“. Poslednji aktivni predstavnik američke političke dinastije Kenedi je opisao „Rokfelerovo nasleđe“, koje su Fauči i Gejts iskorisili da Americi nametnu kurs toksičnih ali profitabilnih lekova i stvore „zlatnu groznicu za vakcinama“. Realizaciju tog projekta, koji za cilj ima sprovođenje obavezne vakcinacije svake osobe na plante, podržali su mnogi politički lideri, državni funkcioneri, intelektualci, javne ličnosti i uticajni mediji.

„Dr Jozef Gebels je napisao da jednom izgovorena laž ostaje laž, ali laž izgovorena hiljadu puta postaje istina. Za čovečanstvo je tragično što postoji mnogo, mnogo laži koje plasiraju Fauči i njegovi poslušnici. Robert Kenedi razotkriva decenije laži“, rekao je nobelovac Luk Montanj o ovoj knjizi, dok je Taker Karlson istakao: „Bobi Kenedi je jedan od najgrabrijih i beskompromisno naiskrenijih ljudi koje sam ikada sreo. Jednog dana će dobiti zasluge za to. U međuvremenu, pročitajte njegovu knjigu.“

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove Kenedijeve knjige „Pravi Entoni Fauči: Bil Gejts, Big Farma i globalni rat protiv demokratije i javnog zdravlja“, po kojoj je snimljen istoimeni četvoročasovni dokumentarni film.

Robert F. Kenedi

Tokom četiri decenije, otkako je dr Entoni Fauči preuzeo kontrolu nad američkim zdravstvenim sistemom, Nacionalni institut za alergije i zarazne bolesti (NIAID) često je tretirao obolelu decu kao kolateralnu štetu u potrazi za profitabilnim farmakološkim rešenjima, koje je sprovodio njegov direktor.

Fauči je svojim farmaceutskim partnerima omogućio dozvole za nove lekove protiv HIV-a. U tom korupcionškom procesu, koji se razvio 1988. godine, napravljeno je tržište lekova vredno više milijardi dolara. Regulatorna tela, kojima je upravljao dr Fauči, tolerisala su neetične eksperimente na odraslim ljudima i decom, koju su izložili toksičnim jedinjenjima.

Vilijam L. Širer je u svom delu „Uspon i pad Trećeg Rajha“ istakao da su nacistički medicinski eksperimeti primer sadizma: „Upotreba logoraša i ratnih zarobljenika kao ljudskih zamoraca nije doprinela razvoju nauke. Iako je ‘eksperimente’ sprovelo manje od dvesta nadrilekara-ubica, među kojima je bilo i nekoliko koji su zauzimali značajna mesta u svetskoj medicini, njihov zločinački poduhvati bili su poznati hiljadama vodećih lekara Rajha. Nijedan od njih, kako je kasnije utvrđeno, nikada nije javno izrekao nijednu reč protesta.“ Naprotiv, svi su se ponašali u skladu sa devizom Maksa Planka: „Nauka napreduje jednu po jednu sahranu“.

Ministarstvo zdravlja (HHS) i njegova agencija „Služba javnog zdravlja“ već je imalo dugu istoriju moralno odvratnih eksperimenata na ranjivim subjektima, uključujući zatvorenike, odrasla lica sa mentalnim teškoćama, kao i decu – siročad, koja su smeštena u paklene rupčage u Vilovbroku na Stejten Ajlendu i u školi „Fernald“ u Voltamu u Masačusetsu. Dr Stenli Plotkin je 1973. uputio pismo časopisu New England Journal of Medicine, u kome je opravdao svoje ekperimente na ranjivoj deci sa mentalnim poremećajima, koje je opisivao kao „ljude po formi, ali ne i po društvenom potencijalu“. Takve predrasude nisu narušile njegov uzvišeni ugled među kolegama. Virusolozi smatraju godišnju nagradu, nazvanu po Stenliju Plotkinu, svojevrsnom Nobelovom nagradom u toj grani medicine. Britanski Medicinal Journal je 2019. godine nazvao Plotkina „Godfather of vaccines“.

Američki „Kum vakcina“ je sprovodio eksperimente nad ljudima u stilu nacističkog „lekara“ Mengelea. Na Plotkinovoj meti su najčešće bili američki Indijanci i crnci sa Kariba, koji su u Sjedinjenim Državama upotrebljivani kao laboratorijski pacovi.

Ponosan sam što je moj stric, senator Edvard Kenedi, odigrao ključnu ulogu u okončanju četrdesetogodišnjeg eksperimenta „Tuskegee sifilise“, koji je Vlada SAD-a pokrenula 1932. godine. Za ta stravična medicinska istraživanja nad ranjivom populacijom saznalo se 1972. godine, zahvaljujući uzbunjivaču iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC).

Državni regulatori i njihovi partneri u farmaceutskoj industriji često su kombinovali rasnu diskriminaciju sa zlostavljanjem dece u procesu testiranja i razvojne kampanje vakcine HHS-a. Američki virusolozi poput Plotkina i Hilari Koprovski sarađivali su sa belgijskim kolonijalnim vlastima u Kongu, gde su regrutovali milione afričke dece, „dobrovoljaca“ za desetine masovnih ispitivanja eksperimentalnih vakcina, za koje je procenjeno da su suviše rizične za testiranje na beloj deci. Američki CDC je 1989. sproveo smrtonosne eksperimente sa opasnom vakcinom protiv malih boginja na crnoj deci u Kamerunu, Haitiju i u južnom Los Anđelesu. Ubijeno je nekoliko desetina devojčica prenego što je zaustavljen taj program. Uzbunjivač iz CDC-a, visoko rangirani naučnik, dr Vilijam Tompson, otkrio je da su najviši zvaničnici te institucije prisilili njega i još četvoricu istraživača da lažu javnost i uništavaju podatke, koji su pokazali koliko su ozbiljne pretnje od upotrebe te vakcine, uključujući i rizik od autizma, koji je povećan za 340 procenata. Uz to, vakcine su podsticale nastanak i razvoj boginja, zauški i rubeola.

S obzirom na takvo stanje u američkim zdravstvenim institucijama, sasvim je bilo prirodno da dr Fauči i njegovi partneri iz farmaceutske industrije angažuju decu crnaca i latino-amerikanaca za okrutne i varvarske tretmane u svojim pokušajima da razviju drugu generaciju antivirusne i himerične HIV vakcine.

Dr Fauči je 1989. godine odbio ponudu predsednika Džordža Buša da pređe na funkciju direktora Nacionalnog instuta za zdravlje (NIH), objasnivši: „Obučavao sam se za epidemiju AIDS-a i pre nego što se ona dogodila. U tome sam učestvovao sa znanjem i strašću.“

Tokom procvata tržišta lekova protiv AIDS-a, Fauči je, pomoću raznih mahinacija, obezbedio diskreciju budžeta NIAID-a, kao i globalni uticaj na naučna istraživanja i međunarodnu zdravstvenu politiku, uključujući i de facto kontrolu nad sestrinskim agencijama CDC-om i FDA (Uprava za hranu i lekove). Direktorsko mesto u  NIAID-u dalo mu je vrtoglave mogućnosti za privlačenje publiciteta i unosnih partnerstava sa farmaceutskim kompanijama. Pod Faučijevom upravom, NIAID je postao glavni inkubator i saradnik Big Pharme u razvoju novih lekova.

Šon Kaufman, stručnjak za rukovanje biokontejmentom, koji je sredinom 2000-ih dizajnirao i izgradio lažne laboratorije za NIAID, dugogodišnji je obožavalac dr Faučija. Kaufman mi je rekao: „Svi znaju da dr Fauči vuče sve konce u američkom zdravstu, svi ostali šefovi agencija su samo marionete“.

Kao pravi majstor marketinga, Fauči je iskoristio AIDS da generiše ogromna izdvajanja iz Kongresa za NIH. Novac iz NIAID-a bio je deljen medicinskim ustanovama u Sjedinjenim Državama, a to je Faučiju obezbedilo ogroman uticaj.

Koruptivna saradnja dr Faučija i farmaceutskih kompanija rezultirala je skandaloznim odobrenjem NIAID-a za vakcinu AZT. To je stvorilo kaskadu prilika za lično bogaćenje. Zakon o patentima, nazvan Bayh-Dole, 1980. godine dozvolio je NIAID-u i lično Faučiju da prijave patente na stotine novih lekova, čiji razvoj je finansirala ta agencija. Licence na te lekove NIAID je davao farmaceutskim kompanijama, koje su mu isplaćivale tantijeme od prodaje. NIAID je postao preduzeće za razvoj i trgovinu lekovima, pa je brzo zasenio regulatornu funkciju HHS-a. Faučiju i njegovim saradnicima iz NIAID-a počeli su da pristižu milioni dolara, što je obrisalo granicu između javnog zdravlja i profita Big Pharme. „Čak 916 aktuelnih i bivih istraživača NIH-a primaju naknade za lekove i druge izume, koje su razvili radeći za vladu“, navodi se u jednom tekstu Associated Pressa. Nacionalni instituti za zdravlje flagrantno su zanemarili etičke i zakonske obaveze objavljivanja finansijskih izveštaja.

Finansijske kombinacije sa farmaceutskim kompanijama postali su dominantna karakteristika stila upravljanja dr Faučija. Već 1992. godine istraga Odeljenja za zdravstvo i socijalne službe Kongresa zaključila je da NIAID nije uspeo da kontroliše sukobe interesa od strane njegovih istraživača i rukovodilaca u procesima kliničkih ispitivanja vakcina. Sav taj novi prihod NIH-a i NIAID-a učinio je klinička ispitivanja ogromnom industrijom u procvatu.

Vera Šarav, koja je preživela holokaust, svoju dugu karijeru je posvetila istraživanju nasilnih eksperimenata na ljudima od strane NIAID-a i drugih agencija. Šarav mi je rekla: „Počevši od 1990. godine, klinička ispitivanja su postala profitabilna. Najambiciozniji naučnici i lekari napustili su brigu o pacijentima.

U tim istraživanjima svi su zarađivali novac, osim ljudi na kojima su vršeni eksperimenti. Sve je organizovano pod kontrolom NIH-a i NIAID-a. Dok su razne epidemije odvlačile pažnju, te agencije su tiho i neprimetno postale partneri farmaceutske industrije.“

Istraživački novinar Lijam Šef otkrio je 2004. eksperiment koji su Fauči i njegovi saradnici sprovodili nad stotinama dece, zaražene HIV-om, koja su bila smeštena u Centar za zaštitu dece u Njujorku (ICC) i u šest drugih država. Od 1988. do 2002. godine, Fauči je pokušavao da tim eksperimentima razvije drugu generaciju profitabilnih lekova protiv side.  Lijam Šef je pisao da su NIAID dr Faučija i njegovi partneri iz Big Farme pretvorili decu crnaca i latinosa u laboratorijske pacove, podvrgavajući ih mučenju i zlostavljanju u mračnoj paradi lekova i vakcina.

– U bivšem manastiru su smeštena deca koju je Agencija za zaštitu dece (ACS) oduzela od roditelja. Uglavnom su to deca iz crnačkih i latinoameričkih siromašnih porodica. Mnogi su bili siročad, jer su im majke umrle od zloupotreba droge. Jednom primljena u ICC, deca postaju predmet ispitivanja lekova koje sponzoriše NAcionalni institut za alergije i zarazne bolesti (NIAID), NAcionalni institut za zdravlje dece i ljudski razvoj (NICHD) u saradnji sa nekim od najvećih svetskih farmaceutskih kompanija  GlakoSmithKline, Pfizer, Genentech, Chiron/Biocin i drugi“, navodi se u tekstu Lijama Šefa.

Kao i obično, dr Fauči je imao podršku svojih lojalnih istraživača, među kojima je bio dr Stiven Nikolas, naučnik koji je bogato finansiran za rad na NIAID-ovim lekovima za AIDS.

– Stiven Nikolas je bio direktor MKS-a i istovremeno je sedeo u Pedijatrijskom medicinskom savetu, koji je trebalo da nadgleda testove lekova na deci, što znači da je upao u ozbiljan sukob interesa – istakla je Vera Šarav, predsednica Alijanse za zaštitu ljudi (AHRP), organizacije koja se bavila nadzorom medicinskog sistema.

Šef je nastavio: „Lekovi koji se daju deci su toksični. Poznato je da uzrokuju genetsku mutaciju, otkazivanje organa, oštećenja koštane srži, telesne deformacije, oštećenja mozga i fatalne poremećaje kože. Ako deca odbijaju lekove, dobijali su ih na silu. Deca, koja su nastavila da se opiru, odvedena su u prezbiterijansku bolnicu Kolumbija, gde im je hirurški ugrađivana plastična cev kroz trbušni zid u stomak. Od tada, lekovi su direktno ubrizgivani u njihova creva. Dvoje dece, starosti šest i dvanaest godina, 2003. godine doživelo je teški moždani udar, koji je izazvan toksinim lekovima. Šestogodišnjak je oslepeo. Obojica su ubrzo umrli. Kasnije je umro još jedan 14-godišnjak, a jedan osmogodišnjak je pretrpeo dve plastične operacije, kojima su mu uklonjene velike masne kvržice na vratu. Ovo nije naučna fantastika. Ovo je istraživanje lekova za AIDS.“

Deca, koja su preživela Faučijeve eksperimente, pretrpela su strašne neželjene efekte, u rasponu od plikova i koprivnjače na koži, mučnine i povraćanja, do naglog pada imuniteta i groznice. Ove uobičajene negativne posledice povezane su sa lekovima, koji su testirani na toj deci.

Tokom ispitivanje u koje je uključen lek Dapson, umrlo je najmanje desetoro dece. Agencija AP je u maju 2005. izvestila: „Deca su umrla od raznih uzroka. Utvrđeno je da je četvoro umrlo od trovanja krvi. Istraživači su se žalili da nisu mogli da odrede bezbednu dozu lekova. Njihova igra pogađanja koštala je tu decu života.“

„Neočekivani nalaz u našoj studiji“ – zabeležili su nemilosrdni istraživači – „pokazuju da je ukupna smrtnost tokom primanja testiranog leka bila značajno povećana u grupi koja je dobijala Dapson.“ Istraživači NIAID-a proglasili su ove smrtne slučajeve za misteriju: „Ovo ostaje neobjašnjeno“.

Vera Šarav provela je godine istražujući komore za mučenje dr Faučija, pokušavajući da spreči okrutne medicinske eksperimente na deci. Šarav mi je rekla: „Fauči je gurnuo sve te mrtve bebe pod tepih. One su bile kolateralna šteta u njegovoj karijeri. Oni su bili deca za bacanje.“ Šarav je rekla da je najmanje osamdesetoro dece umrlo, za šta je optužila Faučijev koncentracioni logor na Menhetnu, NIAID i njegove partnere, koji su odgovorni za odlaganje dečjih ostataka u masovne grobnice.

Srceparajući BBC-jev dokumentarac iz 2004. godine, „Deca zamorci“, prikazao je varvarstvo naučnih projekata dr Faučija iz perspektive upotrebljene dece. Novinarka i reporterka Selija Farber je sprovela terensko istraživanje za BBC-jev film, koji je razgrnuo tamu, koja je ostajala iza stampeda Big Pharme.

„Pronašla sam masovnu grobnicu na groblju ‘Gate of Heaven’ u njujorškom naselju Hevtorn„, rekla mi je Farber, i dodala: „Nisam mogla da verujem svojim očima. Bila je to veoma velika jama, prekrivena čvrstom ceradom. Kad sam podigla ceradu videla sam na desetine običnih drvenih kovčega nasumično poslaganih na dnu jame. Možda ih je bilo sto. Saznala sam da se u svakom kovčegu nalazi po nekoliko dečjih tela. Oko jame je bio polukrug sa nekoliko velikih nadgrobnih ploča na kojima je bilo ugravirano više od hiljadu dečjih imena. Zapisala sam svako ime. Još uvek se pitam ko su bila ta deca. Koliko ja znam, dr Faučiju nikada niko nije postavio to zastrašujuće pitanje.

Sećam se medvedića i plišanih srca na gomilama oko jame, ali i muva koje su zujale okolo. Predstavnici NIAID-a, njujorške vlasti i bolničkih istraživača, nisu hteli da nam daju tačne podatke o broju dece umrle u tim eksperimentima, kao ni da otkriju njihov identitet, ko su bila i od kojih roditelja su oduzeta. Proveravala sam imena sa nadgrobnih spomenika, upoređivala sam ih sa podacima iz matičnih knjiga umrlih u Njujorku i Ministarstvu zdravlja. To je bio spor i težak posao, ali uspeli smo da pronađemo nekoliko imena. Saznali smo za priču o ocu koji je, po izlasku iz zatvora, tražio svog malog sina. Rečeno mu je da mu je sin umro u ICC-u, ali nisu mu dali nikakvu medicinsku dokumentaciju jer je, navodno, izgubljena.

Čovek je bio shrvan. Ta priča je objavljena u New York Postu, ali jedan za drugim, svaki medij koji se dotakao ove teme, ubrzo je prekidao istraživanje. Medicinski kartel je imao moć da ohladi i ubije takve priče, na kojima je dr Fauči izgradio svoju karijeru. NIAID-ov odgovor je bio da su ova deca bila osuđena na smrt jer su imala sidu. Veliki broj strašnih smrtnih slučajeva medicinski istraživači NIAID-a su nazivali ‘naučenim lekcijama'“.

Dve godine kasnije, Farber je pratila trag dečjih žrtava u Ugandi, gde je bio angažovan DAIDS – ogranak Faučijeve istraživačke mašinerije za AIDS. I tamu su zlostavljane majke i deca.

Džon Solomon, reporter AP-a, u maju 2005. otkrio je da je, tokom Faučijevih eksperimenata sa lekovima za AIDS, umrlo najmanje 465 dece.

Vera Šarav je u pismu dr Davidu Horovicu, direktoru kancelarije za unutrašnju kontrolu FDA, optužila dr Faučija za ispitivanje lekova protiv HIV-a i bojna kršenja saveznih zakona, uključujući i ona koje se odnose na zaštitu prava i bezbednost dece. Šarav je optužila tim dr Faučija da je prekršio zakon jer nije obezbedio državnim štićenicima i siročadi samostalne staratelje, da zastupaju njihove interese i štite njihova prava tokom brutalnih, opasnih i često mučnih i bolnih eksperimenata.

Istraga FDA iz 2004. zaključila je da postoji potreba da se „insistira na boljem upravljanju NIAID-om“ i da „celokupno upravljanje ovim odeljenjem zahteva pažljivu reviziju“. Saslušanje u Kongresu, u maju 2005, takođe je zaključilo da je NIAID ovim eksperimentima prekršio savezne zakone i propise. Pred Kongresom, NIAID i njegov lokalni partner, njujorška Gradska uprava za zaštitu dece (ACS), nastojali su da opravdaju neetičke istraživačke prakse tvrdeći da pružaju prvoklasne, najsavremenije tretmane za decu zaraženu HIV-om, koja inače ne bi mogla da priušte skupe lekove.

Međutim, AHPR-ova istraga je otkrila da su mnoga deca, koja su podvrgnuta NIAID-ovim eksperimentima, bila savršeno zdrava. Te istrage su se fokusirale na 36 suđenja. Iz očiglednih razloga, klinička ispitivanja se praktično uvek dešavaju u bolničkim ustanovama sa obučenim medicinskim osobljenm, lekarima i medicinskim sestrama. Međutim, ICC nije bio medicinska ustanova.

Odluka da se dozvole eksperimenti sa visoko toksičnim lekovima u sirotištu bez medicinskog osoblja, sama po sebi predstavljala je zapanjujuć čin zloupotrebe.

Sve sugeriše da je ta odluka bila namerno doneta, sračunata na izbegavanje naučnih i etičkih primedbi, koje su mogle da dovedu farmaceutske istraživače u sukob sa obučenim medicinskim radnicima.

Otkriveno je da NIAID nije zahtevao od svojih partnera iz Big Pharme da eksperimentišu samo na deci sa laboratorijski potvrđenom HIV infekcijom, pa su testiranja vršena i na onoj deci za koju se „pretpostavljalo da su zaražena“.

Nacionalni institut za zdravlje odbacio je zahteve za pristup izveštajima o neželjenim događajima u NIAID-ovim ispitivanjima, sprovedenim u ICC. Negirajući Zakon o slobodi pristupa informacijama od javnog značaja, NIH je izveštaje proglasio „poslovnom tajnom“.

Od samog početka, eksperimenti dr Faučija služili su njegovoj uzaludnoj opsesivnoj ambiciji da pronađe vakcinu protiv HIV-a. U taj poduhvat uložio je desetine milijardi dolara, ali za 40 godina nije uspeo da razvije vakcinu koja bi bila bezbedna i efikasna za ljudsku upotrebu. Dr Fauči i njegovi istraživači iz NIAID-a testirali su opasne vakcine na deci od jednog meseca do 18 godina. NIAID je svesno dozvoljavao svojim partnerima iz farmaceutske industrije da krše protokole tako što su sprovodili eksperimente na deci sa i bez dokaza o HIV infekciji.

Na primer, objavljeni izveštaji potvrđuju da su NIAID, Genentech i Micro-Genesis sponzorisali ispitivanje vakcine kodnog naziva ACTG. Protokol kaže: „Pacijenti moraju imati dokumentovanu asimptomatsku HIV infekciju“, a „očekivani ukupni upis“ je bio 72.

Međutim, interni izveštaj potvrđuje da je NIAID kompanijama dozvolio da otvoreno krše zahteve iz tih protokola. To se vidi iz drugog izveštaja, gde se navodi: „Ukupn 126 dece nije zaraženo“. Konačna analiza NIAID-a priznaje da ACTG „nije pokazao nikakvu kliničku korist za primaoce vakcine“.

Novinar Džon Solomon je otkrio da su „dobrovoljni“ subjekti tih neetičkih eksperimenata bili novorođenčad uzrasta od tri dana. NIAID je novorođenčad podvrgao tretmanu od jedne do tri doze eksperimentalne HIV vakcine ili placeba.

Ovi izveštaji potvrđuju zabrinutost AHRP-a da je dr Fauči eksperimentisao na bebama i decom, koja nikada nisu bila u opasnosti od side, a on ih je izložio smrtonosnim rizicima i mučnim nelagodnostima u testiranju špekulativnih lekova i vakcina. Svi rezultati su potvrdili da vakcine nisu ponudile apsolutno nikakvu potencijalnu korist za decu, upotrebljenu u tim eksperimentima.

Dr Fauči je svakako bio svestan opasnosti kojoj je ilagao decu „dobrovoljce“. Većina lekova koje su njegovi istraživači testirali na deci prethodno su bila odobrena za odrasle ljude, inficirane AIDS-om, i nosila su crna upozorenja o potencijalno smrtonosnim neželjenim efektima: Aldesleukin, Dapsone, Didanozin, Lamivudin, Nevirapin, Ritonavir, Stavudin i Zidovudine.

Konačno, čak i u slučajevima kada su deca bila istinski bolesna, dr Fauči se pretvarao da su njegovi eksperimenti bili saosećajni gest prema siromašnim siročićima. To je bila laž. NIAID-ova tvrdnja da su njihovi eksperimenti bili jedina prilika da ta deca dobiju lekove za „spasavanje života“ bila je prevara od samog početka.

Između 1985. i 2005. godine, NIAID i njegovi farmaceutski partneri regrutovali su najmanje 532 bebe iz hraniteljskih porodica u Njujorku radi kliničkih ispitivanja eksperimentalnih lekova i vakcina protiv side. Medicinski istraživački centri, koji su sprovodili ispitivanja, primili su značajna sredstva za sprovođenje eksperimenata od oba nacionalna instituta za zdravlje, kao i od proizvođača lekova. Među tim kompanijama su bile Merck, Bristol Miers Skuibb, Micro-Genesis, Biocine, Glako i Phizer.

(U sledećem broju: Zverstva u Africi)