Feljton
„Kroz tajni arhiv UDBE" - ratna drama, haos, saveznici, izdajnici i slom ravnogorskog pokreta (2)
PUT BEZ POVRATKA
Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samkj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.
Nikola Milovanović
Delegat četničke Vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu pukovnik Zaharije Baćević u već pomenutom radiogramu upućenom Draži Mihailoviću dalje kaže: „Radi toga slobodni smo da Gospodinu Ministru predlo¿imo:
Prvo: da se prestane sa dosadašnjim stavom iščekivanja i da se hitno donesu nove odluke:
a) Ili da se našom akcijom otvorenom protivu neprijatelja povrati naš stav kod saveznika, ili
b) ako ovo ne bi pomoglo kod saveznika, onda da se potpuno naslonimo na Nemce, pod uslovom da od njih dobijemo toliko naoružanja, koje će nam zagarantovati da komuniste uništimo i postanemo gospodari situacije u zemlji, a kad smo to postigli samim tim saveznici su primorani da nam pruže ruku kao jednom faktoru koji odlučuje u ovom prostoru, ili
c) ako se ne primi nijedno od gore izloženog, onda treba iskoristiti naše sadašnje grupisanje da ostanemo potpuni gospodari zapadne Srbije na taj način što bismo udarili na sve protivnik, ovladali garnizonima zapadno od linije Beograd – Kragujevac – Kraljevo. Uspeh je ovde potpuno zagarantovan, a naše jedinice dobile bi znatan priliv u naoružanju, što bi nam omogućilo da posle zapadne Srbije uzmemo u svoje ruke ostale krajeve Srbije. Imamo li jedanput Srbiju potpuno u svojim rukama, mi imamo i mogućnost da počnemo akciju van Srbije, koju ne bi mogao ometati niko. U isto vreme mi imamo adute za razgovore i sa saveznicima i sa Nemcima, jer bi naše oružje bilo faktor sa kojim bi i jedni i drugi morali da računaju.
Drugo: ma koji predlog da se usvoji, treba pristupiti korenitoj izmeni našeg političkog i vojnog vođstva pod Vašim rukovodstvom:
a) štab Vrhovne komande popuniti sa energičnijim i terenskim oficirima, koji imaju iskustva iz dosadašnjih borbi i koji će omogućiti energičnim stavom da Vrhovna komanda postane autoritet, čije se odluke bezuslovno moraju sprovoditi.
b) izvršiti reviziju svih ličnosti na položajima komandanata korpusa i većih, te da se bez ikakve sentimentalnosti udalje sa položaja svi oni koji u dosadašnjem radu nisu dali pozitivne rezultate ili svojim osobinama nisu zaslužili takav položaj.
c) sve oružane snage bez obzira na dosadašnju podelu treba pregrupisati.
Ako je Vrhovnoj komandi nemoguće iz ma kojih razloga da usvoji iznete predloge, onda sam mišljenja da bi trebalo proglasiti snage: Račića, Neška, Kalabića, Rakovića, Topalovića i Komarčevića za odmetnike, a prepustiti Račiću komandu nad ovim snagama i slobodu rada u zapadnoj Srbiji, s tim da ćemo na svaki način obaveštavati redovno Vrhovnu komandu o toku rada, ali da pravo odluke ostavi nama. Molimo da se po ovom donese hitno rešenje…“
Umesto odgovora Draža je pozvao Račića u Badovince i posle žučne diskusije ipak je sve ostalo po starom, a ispod teksta Memoranduma Draža je svojom rukom napisao: „Posle usmene konferencije u arhivu.“
Uspesi jedinica NOVJ u Srbiji naterali su četničkog vođu Mihailovića da sa svojim štabom 24. septembra pobegne preko Drine u Bosnu. Pet dana kasnije, 29. septembra, kada se Vrhovna komanda nalazila u selo Gornje Crnjeljevo, pronela se vest da su radio stanice London i Glas Amerike, u svojim jutarnjim emisijama saopštile da su se anglo-američke trupe iskrcale na obalu Albanije i na neka dalmatinska ostrva. Ali, oduševljenje koje je ova vest izazvala bilo je i suviše kratko. Nju je ubrzo zamenila nova, koja je stigla sa manjim zakašnjenjem. Novinska agencija TASS objavila je dan ranije kominike:
„Pre nekoliko dana sovjetska komanda, imajući u vidu interese razvijanja borbenih operacija protiv nemačkih i mađarskih trupa u Mađarskoj, obratila se Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije i Vrhovnom štabu NOV i PO Jugoslavije uz molbu da dadu pristanak na privremeni ulazak sovjetskih trupa na jugoslovensku teritoriju, koja graniči sa Mađarskom. Sovjetska komanda saopštila je tom prilikom da će sovjetske trupe, pošto izvrše svoje operativne zadatke, biti povučene iz Jugoslavije. Nacionalni komitet i Vrhovni štab Jugoslavije pristali su da udovolje molbi sovjetske komande. Sovjetska komanda je primila uslov, koji je postavljen s jugoslovenske strane, da će na teritoriji Jugoslavije, u oblasti gde će se nalaziti jedinice Crvene armije, delovati civilna administracija Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije“.
Kada je u selu Žabarima, nedaleko od Brčkog, primio 4. oktobra vest da su sovjetske trupe prešle jugoslovensku granicu i da nastupaju ka Beogradu, Mihailović je, sutradan, uputio radiogramom raspis svim četničkim komandantima u Srbiji, u kome kaže: „Za objedinjavanje akcije, sve snage u Srbiji stavio sam pod komandu đenerala Trifunovića. Naša je težnja da se prikupe sve snage u oblasti Kragujevca i Zapadne Morave radi ovladavanja terenom jugozapadne Srbije i povezivanja sa snagama u Sandžaku i Bosni. Sa ove prostorije razvićemo akciju prema situaciji, u cilju naslona na Anglo-Amerikance koje treba očekivati sa Vardarskog i Moravskog pravca ili iz Albanije preko Kosova, odnosno Crne Gore ili Hercegovine.
Ruske snage iz Rumunije kroz Banat prodiru u pravcu Beograda, a isto tako preko Timočke Krajine, desnom obalom Dunava, verovatno opet prema Beogradu. Prema ugovoru sa Anglo-Amerikancima, Rusi ne treba da prodiru dublje u našu zemlju, ali su ovo učinili da bi presekli odstupanje nemačkih trupa sa Balkana. Što se tiče nadiranja Bugara u pravcu Leskovca, jasno je takođe da žele da iskoriste sadašnju situaciju da bi ostvarili svoje teritorijalne aspiracije. Ovom se protive Anglo-Amerikanci. Britanska deseta armija počela je iskrcavanje u Grčkoj na širokom frontu, a izvestan deo njihovih snaga iskrcava se i u Albaniji. Ove britanske snage imaće zadatak nadiranja prema Dunavu i Savi. Anglo-amerikanske snage u Italiji, možemo očekivati, nastaviće svoje nadiranje preko zapadne Jugoslavije. U ovakvoj situaciji Jugoslovenska vojska u Otadžbini, zadržaće punu lojalnost prema svim našim saveznicima. Titove partizanske snage ne smatrati da pripadaju nijednoj savezničkoj vojsci i prema njima naš stav ostaje nepromenjen, jer oni i dalje teže svome cilju i sprovode svoje namere. Ovo utoliko pre što se zapaža, a imamo i obaveštenja, da gube poverenje i podršku Anglo-Amerikanaca zbog svoje nelojalnosti…“
Kada je primio vest da su manji delovi Crvene armije stigli u Kladovo, Draža Mihailović je odmah, a u duhu primljenih poruka iz inostranstva, naročito one koja je stigla od Fotića, naredio komandantu Krajinskog četničkog korpusa, Velimiru Piletiću, da što pre uspostavi kontakt sa ruskim trupama. Piletić, inače bivši generalštabni major, čovek četrdesetih godina, bistar i lukav, odmah je u tome video i šansu za sebe. Znajući da baš ne uživa dovoljne simpatije kod Draže, zbog nekih političkih veza svoje žene, on je i iz tih razloga gledao da „ruski slučaj“ iskoristi što pametnije.
Izvršavajući Dražino naređenje, Piletić je prethodno objavio letak stanovništvu u kome govori o tradicionalnom prijateljstvu između Rusa i Srba i o njihovom savezništvu u drugom svetskom ratu. U letku je apelovao da se prilikom nailaska trupa Crvene armije ruskim vojnicima prirede srdačni dočeci. Odmah zatim, sa nekolicinom pripadnika štaba korpusa, uputio se i lično u Kladovo, a zatim je 10. septembra, prešao u Turn Severin, odakle se više nikada nije ni vratio u Srbiju.
Obavešten o njegovom nestanku, Mihailovićeva zabrinutost smanjila se tek kada je primio poruku od komandanta četničkog Timočkog korpusa, Ljube Jovanovića. Ovaj ga je izvestio da su se i on i njegovi oficiri sastali sa Rusima i da su ih „crveni“ dobro primili. Jedni drugima su priredili nekoliko večera na kojima je došlo međusobnog „izliva prijateljstva i bratstva“.
Posle ove vesti Draži je laknulo. Pretpostavljao je da je Piletić otišao u neku višu komandu Crvene armije i sa nestrpljenjem je očekivao rezultate njegove misije. Ali to nije dočekao.
Kasnije, kada se Piletić našao u Parizu, na položaju načelnika štaba novoformirane Vrhovne komande kralja Petra, među četničkim emigrantskim vrhovima kružila je verzija da je on bio zarobljen od strane Tolbuhinovih jedinica. Međutim, pošlo mu je za rukom da iz logora pobegne. Kada se našao na slobodi, Piletić je uspeo da uspostavi kontakt sa ranijim pripadnikom britanske misije pri štabu Draže Mihailovića, Hadsonom, koji se u to vreme nalazio u Rumuniji. Zahvaljujući njihovom ranijem poznanstvu, Piletić je uz Hadsonovu pomoć stigao i u Pariz.
Da bi što više pomogao Mihailoviću, u realizovanju poruke koju mu je uputio, Konstantin Fotić se tih dana obratio i tadašnjem ambasadoru SSSR-a u Vašingtonu Andreju Gromiku. Posetio ga je, na lični zahtjev, u zgradi sovjetske ambasade. Tom prilikom vodio je s njim duži, zanimljiv razgovor. Fotić je taj susret ovako opisao u svojoj knjizi „Rat koji smo izgubili“, objavljenoj samo u SAD, 1948. godine: „Zatražio sam sastanak sa sovjetskim ambasadorom 4. septembra i primio sam učtiv odgovor – da je gospodin Gromiko suviše zauzet i da ne može da me primi.
Na moje iznenađenje, 9. septembra, verovatno pošto je primio ovlašćenje iz Moskve, poručio mi je da će biti veoma zadovoljan ako ga posetim u bilo koje vreme. Posetio sam ga 10. septembra i nadugačko razgovarao o problemima Jugoslavije i njenim odnosima sa Sovjetima. Podsetio sam ga na osećanja tradicionalnog prijateljstva koje su Srbi gajili prema Rusiji, a koje nije izmenjeno promenom vlade. Srpski narod, nastavih, pozdravio bi Crvenu armiju pri njenom prolasku kroz Srbiju kao oslobodioca i bio bi spreman da pruži svoju punu saradnju, pod uslovom da mu se prepusti rešenje njegovih domaćih problema prema njegovim ličnim shvatanjima života, i slobodan izbor vlade i ustanova pod kojima želi da živi… Njegova politika neće biti protiv ruskih interesa, ako Sovjeti pokažu da žele da sarađuju sa srpskim narodom. Ali većina Srba bila bi nepopustljivo protivna ma kakvoj okrutnoj diktaturi.
Ja sam gosp. Gromiku takođe skrenuo pažnju da je general Mihailović činio napore za dodir sa Crvenom armijom, pre njenog prelaska preko Dunava, u cilju da uspostavi sistem saradnje, ali da nema nikakvih obaveštenja o tome koliko je general u svojim pokušajima uspeo. Rusi su tako dobro informisani o balkanskoj situaciji, nastavih, da oni moraju dobro znati broj Mihailovićevih pristalica u srpskom narodu, kao i to da Titove pristalice predstavljaju samo beznačajnu manjinu. Ako Sovjeti žele, oni ne bi imali teškoća oko sprečavanja daljeg bratoubilačkog krvoprolića i oko ujedinjavanja svih snaga otpora u Jugoslaviji, u zajedničkoj borbi protiv našeg neprijatelja.
Gosp. Gromiko je veoma pažljivo slušao i pravio beleške u toku našeg razgovora. Ali, ja sam imao utisak da on nije bio ovlašćen da se angažuje u ma kakvoj diskusiji po tačkama koje sam pokrenuo.
Desetak dana kasnije, Gromika je posetio i i jedan od prvaka Zemljoradničke stranke i bivši ministar u Simovićevoj vladi, dr. Branko Čubrilović. Njegovi ciljevi su bili drukčiji, jer su i opredeljenja bila različita od Fotićevih.
„Oko 20. septembra bio sam obavešten (zapisao je Čubrilović) da je Fotić posetio sovjetskog ambasadora u Vašingtonu, Gromika. Iz informacija koje sam dobio iz okoline Fotića, doznao sam da je on pred ulazak Sovjeta i Crvene armije u Jugoslaviju pokušao valjda da rehabilituje Dražu Mihailovića. Da bi saznao nešto više o tome, javio sam se Gromiku u audijenciju. Primio me je 22. septembra, nekako pred podne. Gromiko je mlad čovek, koji je na položaj u Vašingtonu dospeo sigurno zbog svojih sposobnosti. Nasledio je Litvinova, i posle njegovog rada u Americi, nije mu bilo teško da nastavi rad na uspostavljanju dobrih odnosa između SAD i Sovjeta. Koliko je poznavao evropske i balkanske probleme, nije mi tada bilo poznato“.
Čubrilović dalje kaže: „Počeli smo razgovor o nastupanju Crvene armije u samu Srbiju i Jugoslaviju. Logično su se onda nadovezale i misli o vojničkom položaju pobunjene Jugoslavije. To je, razume se, najviše i zanimalo Gromika. Postavio je pitanje: kolika je snaga Draže Mihailovića, a kolika narodnooslobodilačkog pokreta i Tita? Nisam mogao da budem dovoljno precizan, ali sam tvrdio, po dokumentima koje sam doneo sa Bliskog Istoka i na osnovu onoga što sam u Americi doznao, da je Tito gospodar situacije i da daleko prevazilazi Mihailovićevu vojničku snagu. Tada mi je Gromiko kazao da je razgovarao i sa Fotićem, koji je tvrdio da Draža ima velike vojne snage u Srbiji, možda i veće od Titovih. Naglasio sam da je to netačno, jer je maršal Tito, vodeći upornu i četvorogodišnju borbu, mobilisao i organizovao sve teritorije oslobođene Jugoslavije. Istakao sam mu da verujem da je on jedina vojnička sila na koju se Crvena armija može da osloni. Uostalom, to će se i pokazati ovih dana.“
Sastanak sa Gromikom je dugo trajao. On nije popuštao u interesovanju da sazna za sve Čubrilovićeve ocene „jugoslovenske situacije“. Iako je već bilo vreme ručku, sovjetski ambasador, tada mlad i ambiciozan, nije podlegao diplomatskoj etikeciji. Više ga je uzbuđivala živa reč o stanju na Balkanu i odnosima nacionalističkih i revolucionarnih snaga.
Sećajući se tog značajnog susreta, dr. Čubrilović dalje kaže da je tri dana pre dolaska u ambasadu napisao i nekoliko podsetnika o problemima Jugoslavije, kao i svemu drugom što treba reći Gromiku. Zato mu je, čim su se sastali, izneo najpre opis političkih događaja onako kako su se oni razvijali kod nas posle izbijanja rata“.
Dalje Čubrilović je kazao Gromiku da „Takva vlada u kojoj bi srpski narod bio zastupljen u zajednici sa maršalom Titom, bila bi Sovjetima garancija za rusku politiku na Balkanu. Sa režimom Kimona Georgijeva u Bugarskoj, osposobili bi Sovjete i da lakše pregovaraju sa zapadnim demokratijama o uticaju na Balkanu i o svetskom miru. Ali, ako Sovjeti ne potpomognu ovakvu politiku srpskog naroda, može se dogoditi da se zapadne demokratije udruže sa Vatikanom i da učine nešto nepovoljno za SSSR.“
Događaji su se vrtoglavo razvijali. Već iduće nedelje, 1. oktobra, dr. Čubrilović je napustio kliperom Ameriku i prispeo u London. Politička situacija bila je iz temelja promenjena. Dr. Šubašić i nova vlada bili su, prema Čubrilovićevim rečima, puni oduševljenja i očekivali su svaki dan da im se otvore vrata Jugoslavije, tj. Beograda, pa da se vrate u zemlju. „Takav utisak sam stekao 3. oktobra na ručku u hotelu Kleridžis, gde sam i razgovarao sa predsednikom vlade Šubašićem“, pisao je Ćubrilović.
Tih dana, početkom oktobra, razbijajući nemačke, četničke i Nedićeve snage, jedinice NOVJ i Crvene armije zauzimale su svoje polazne položaje za otpočinjanje beogradske operacije, čiji je cilj bio oslobođenje Beograda. I dok su se ostaci razbijenih kvislinških odreda prikupljali na prostoru između Beograda i Obrenovca, dotle su se Nedić, Ljotić i njihovi bliski saradnici i jednomišljenici grozničavo pripremali u Beogradu za bekstvo u Njemačku.
Još u toku septembra, kada su korpusi NOV, Kroz borbe sa okupatorskim, četničkim i ostalim kvislinškim jedinicama oslobađali delove Srbije, a jedinice Crvene armije nadirale preko Rumunije i Bugarske prema granicama Jugoslavije, Nedić i Ljotić su u sporazumu sa Nojbaherom (Noibacher) uputili u Nemačku svoj prvi ešalon. U njemu su, pored ostalih, bili: Tanasije – Tasa Dinić, koji je jedno vreme bio ministar unutrašnjih poslova u kvislinškoj vladi; dr. Miroslav Spalajković, siva eminencija kvislinške vlade, najuticajniji savetnik Milana Nedića, koji je kao diplomata, za vreme prvog svetskog rata, bio poslanik Kraljevine Srbije na ruskom dvoru u Petrogradu, gde je, pre i za vreme Oktobarske revolucije, igrao značajnu ulogu; Aleksandar Cincar – Marković, nekadašnji poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i ministar inostranih poslova u kapitulantskoj paktovskoj vladi Cvetkovića – Maček; Budimir Nikić, ljotićevac i nekadašnji komandant Prvog dobrovoljačkog odreda, i drugi hitlerovski saradnici, za koje se pretpostavljalo da imaju nekog uticaja na pojedine više nacističke funkcionere.
Bilo ih je ukupno oko tri stotine. Svi su oni imali zadatak da zajedno sa nemačkim vlastima u Austriji pripreme i organizuju prihvat i smeštaj srpskih kvislinga i njihovih pomagača, koji su bili spremni da do kraja igraju svoju izdajničku ulogu. Prebacivanje ove grupe do Beča organizovalo je nemačko poslanstvo u Beogradu, i za njenog vođu bio je određen savetnik poslanstva Klajber (Kleiber). Posle trodnevnog boravka u Beču svi su oni prebačeni u Semering (Semmering).
Samo tri dana posle prelaska prvih jedinica Crvene armije preko Dunava, 4. oktobra 1944. ostaci kvislinškog aparata sa Nedićem na čelu i ostaci „Zbora“ sa svojim vođom Ljotićem, podeljeni u dve grupe, pobegli su iz Beograda: prva, ujutru vozom, a druga autobusima. I jedna i druga grupa stigle u Beč. Istovremeno iz iz Beograda su pobegle i sve okupatorske ustanove. U njemu je jedino ostao nemački feldkomandant, general Stefan Fridrih (Stephan Friedrich), sa okupatorskim jedinicama koje su, pored ostalih, bile predviđene za odbranu Beograda.
O bekstvu okupatorskih ustanova i kvislinškog aparata iz Beograda Dragi Jovanović, šef Nedićeve Srpske državne bezbednosti, pored ostalog, kaze: „Mogu mirno reći da su i Nemci izgubili glavu i da su usled naglog nadiranja Rusa kroz Banat gledali da se što pre izvuku bez ikakvog plana. A o nekom planu za evakuaciju Nedićeve vlade i ostalih koji su emigrirali nije moglo biti ni govora. Svaki je gledao da se spase kako je znao i umeo. Izvestan broj je tražio veze sa četničkim komandantima i gajio nade da će ih oni spasti.“
Po dolasku u Beč Nedić je formirao „Odbor za staranje o emigrantima“, koji je imao šest članova, a bio je pod rukovodstvom savetnika nemačkog poslanstva Klajbera.
O autoru
Nikola Milovanović Grba autor knjige „Kroz tajni arhiv UDBE“ bio je kao mlad čovek oficir centra veze u štabu Draže Mihailovića. Na samom kraju rata pobegao je iz kolone zarobljenih pripadnika četničkih odreda, koja se tada kretala prema Drini i Badovincima. Prebegao je u partizane i rat završio kao oficir Titove armije.