Optužnica
Robert F. Kenedi Junior razotkriva uloge Entonija Faučija, Bila Gejtsa i ostalih kreatora pandemije Kovida 19 (8)

Zverstva u Africi

Naučni, politički i medijski autoriteti preporučuju knjigu Roberta F. Kenedije Jr kao „razornu optužnicu protiv Faučija i Gejtsa, koji su „žrtvovali zdravlje svih ljudi na svetu radi svog profita“. Poslednji aktivni predstavnik američke političke dinastije Kenedi je opisao „Rokfelerovo nasleđe“, koje su Fauči i Gejts iskorisili da Americi nametnu kurs toksičnih ali profitabilnih lekova i stvore „zlatnu groznicu za vakcinama“. Realizaciju tog projekta, koji za cilj ima sprovođenje obavezne vakcinacije svake osobe na plante, podržali su mnogi politički lideri, državni funkcioneri, intelektualci, javne ličnosti i uticajni mediji.

„Dr Jozef Gebels je napisao da jednom izgovorena laž ostaje laž, ali laž izgovorena hiljadu puta postaje istina. Za čovečanstvo je tragično što postoji mnogo, mnogo laži koje plasiraju Fauči i njegovi poslušnici. Robert Kenedi razotkriva decenije laži“, rekao je nobelovac Luk Montanj o ovoj knjizi, dok je Taker Karlson istakao: „Bobi Kenedi je jedan od najhrabrijih i beskompromisno naiskrenijih ljudi koje sam ikada sreo. Jednog dana će dobiti zasluge za to. U međuvremenu, pročitajte njegovu knjigu.“

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove Kenedijeve knjige „Pravi Entoni Fauči: Bil Gejts, Big Farma i globalni rat protiv demokratije i javnog zdravlja“, po kojoj je snimljen istoimeni četvoročasovni dokumentarni film.

Robert F. Kenedi

Keri Malis, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1993. godine, upozoravao je na sistemske zloupotrebe američkih zdravstvenih organizacija, koje su oboljenja izazvana HIV virusom koristili za eksperimente na ljudima.

– Broj bolesti, koje su klasifikovane kao SIDA, povećali su sa dve na skoro trideset, a nakon toga su započeli globalni program testiranja „ranjivih populacija“. Slučajno, ljudi nad kojima su vršeni eksperimenti nisu bili u poziciji da se odbrane. Čelni funkcioneri državnih institucija počeli su da pronalaze „sidu“ svuda, kako u Sjedinjenim Američkim Državama, tako i u Africi. – govorio je dr Malis.

Dr Vera Šarav je isticala da je rasizam trajna karakteristika medicine, baš kao i eksperimentisanje na ljudima. Molekuralni biolog Harvi Biali, urednik časopisa Nature Biotechnology, primetio je da istraživanja AIDS-a sadrže atribute rasne i seksualne netpeljivosti: „Strašna fascinacija zarazama pojačana je zvaničnim narativom da je bolest nastala u Africi, gde crnci rade čudne stvari s majmunima. To se, navodno, kroz vudu ritualne, proširilo na Haiti, a potom i među seksualno izopačenim homoseksualcima u SAD.“

Autor biografije dr Entonija Faučija, Čarls Ortleb, podseća da je tema, kojom su neželjene manjine optužene za širenje zaraze, bila standardni monolog totalitarizma. Kao što je Hitler potpirivao paniku u javnosti, kako bi podsticao netrpeljivost prema Jevrejima, koje je optuživao da šire tuberkulozu, tako su američki zvaničnici koristili strah od AIDS-a: „Mislim da ne možemo da odbacimo kao slučajnost činjenicu da su za širenje AIDS-a okrivljeni gejevi, crnci, Afrikanci i Hispanoamerikanci“.

Dr Fauči nije ograničio svoje neetičke eksperimente sa lekovima za „sidu“ na američku decu. Do juna 2003. godine, Nacionalni institut za zdravlje (NIH) i Nacionalni institut za alergije i zaražne bolesti (NIAID) radili su 10.906 kliničkih ispitivanja u dvadeset zemalja. Faučijev ogranak NIAID-a, kršten kao DAIDS (Odsek za stečeni imunodeficijancijski sindom), testirao je nove toksične antivirusne izmišljotine u oko 400 kliničkih ispitivanja u SAD i širom sveta. Naučni istraživači dr Faučija ciljali su nacije u razvoju, kojima su nedostajale jake institucionalne strukture, koje bi mogle da zaštite osiromašene građane od zloupotrebe multinacionalnih farmaceutskih kompanija.

Novinarka Selija Farber smatra da je rasizam sakriven unutar pažljivo osmišljenih filantropskih manipulacija kao što je „pristup“ lekovima. Nikad se ne omogućava „pristup“ čistoj vodi za piće, hrani, higijenskim sredstvima, obrazovanju… Farber kaže: „Amerikanci veoma mučnim porukama omalovažavaju Afrikance, kojima govorimo da su bolesni, a samo mi imamo lekove koji će im spasiti živote. Kad im naši eksperimentalni lekovi ne pomognu već im izazovu fatalnu štetu, niko ne odgovara, jer je ceo projekat skriven iza lažnih parola o dobročinstvu. Ja to zovem farmakokolonijalizam.“

Afrika je bila farmaceutska kolonija više od jednog veka. Kompanije tamo traže kooperativne državne zvaničnike, koji će im omogućiti male troškove i slab nadzor od strane regulatornih tela i medija. Nemoćni, često nepismeni ili siromaštvom prisiljeni da se dobrovoljno prijavljuju za testiranje lekova, Afrikanci trpe posledice katastrofalnih nuspojava i grešaka Big Pharme. Zvaničnici američke Uprave za hranu i lekove otkrili su 2005. godine da je tim dr Faučija sakrio desetine smrtnih slučajeva i stotine povreda tokom ispitivanja leka za HIV u Africi, koji je kombinovan sa još jednim toksičnim proizvodom za hemoterapiju, „Nevirapinom“.

Otisci prstiju dr Faučija bili su svuda po DAIDS-ovim eksperimentalnim projektima u Africi. U oktobru 1988. dobio je odlikovanje AZT-a, što je, za tehnokratu kakav je on, ekvivalent dobitku na lutriji od milijardu dolara. Džordž Buš Stariji je, prilikom dodele nagrade, rekao: „Verovatno nikada niste čuli za njega. On je veoma dobar istraživač, vrhunski doktor u Nacionalnom institutu za zdravlje. Naporno je istraživao bolest AIDS.“ Priznanje mu je donelo još veću nagradu – poverenje predsednika i pristup neograničenim fondovima.

Dve administracije kasnije, dr Fauči je upozorio predsednika da se HIV primio u Africi i da se širi poput požara. Ubedio je predsednika Buša Mlađeg da, kao „saosećajni konzervativac“ preusmeri sredstva Sjedinjenih Država za finansiranje herojskog poduhvata, koji je za cilj imao eliminaciju afričke „side“. U januaru 2002, predsednik Buš je najavio paket od 15 milijardi dolara za borbu protiv „side“, kao i program od 500 miliona dolara za kupovinu nekoliko miliona doza „Nevirapina“ za distribuciju afričkim majkama i deci. Dr Fauči je rekao da će „Nevirapin“ spasiti milione života tako što će sprečiti prenos HIV-a sa majke na nerođenu decu.

„Nevirapin“ je proizvod nemačkog farmaceutskog giganta Boehringer Ingelheima, a potekao je sa iste gomile toksičnog đubreta odakle je američka kompanija Burroughs Wellcome preuzela „lek“ AZT. Kanadski regulator je 1996. i 1998. odbio da izda dozvolu za upotrebu „Nevirapina“ zbog njegove snažne toksičnosti i sumnjive efikasnosti. Američko medicinsko udruženje je, u decembru 2020, savetovalo zdravstvenim radnicima izloženim HIV-u da izbegavaju propisivanje „Nevirapina“ jer izaziva oštećenja jetre opasna po život. Državna Uprava za hranu i lekove registrovala je dvadeset „ozbiljnih neželjenih događaja“ prilikom upotrebe tog „leka“. Prijavljeni su slučajevi smrti i trajnog onesposobljavanja, koje je rezultat kratkog profilatičkog izlaganja „Nevirapinu“.

Ipak, nemačka hemijska kompanija izvršila je meko sletanje u NIAID, agenciju pod direktnom kontrolom dr Faučija.

Selija Farber kaže: „Dr Fauči je očigledno zanemario potrebu da predsedniku Bušu kaže da ‘Nevirapin“ nikada nije dobio odobrenje FDA i da to nije bezbedan i efikasan lek. Dr Fauči je morao da zna sve o bezbednosnim problemima, ali ih nije pominjao kako bi prodao svoj program Bušu.“

Početkom devedesetih, ugandski diktator Džoveri Museveni je dočekao farmaceutske kompanije sa crvenim tepihom. Uganda je postala jedna od mnogih afričkih država, koje su nastojale da unovče eksperimente nad svojim građanima. Uganda je 1997. dala dozvolu za pokretanje kliničkih ispitivanja za „Nevirapin“ u Kampali.

NIAID-ovo odeljenje za AIDS, DAIDS, bilo je jedini sponzor studije za testiranje efikasnost i bezbednost „Nevirapina“ i AZT-a za prevenciju prenošenja HIV-a sa majke na novorođenčad. Istraživački tim DAIDS-a je objavio prve rezultate: „Nevirapin je smanjio rizik od prenošenja HIV-a tokom prvih 14 do 16 nedelja života kod skoro 50 procenata dojilja. Ovaj jednostavan i jeftin režim bi mogao da smanji nivo zaražavanja kod dece u slabije razvijenim zemljama.“ Fauči je to predstavio kao najveći trijumf NIAID-a u borbi protiv HIV-a.

Kongres je izglasao značajno povećanje budžeta Nacionalnom institutu za zdravlje. Ali blistavi zaključci studije zasnivali su se na metodologiji, koja je skrivala očigledne nedostatke. Kada hoće da se izvuku od odgovornosti, istraživači Big Pharme obično koriste krajnje neetički trik. Eliminišu placebo iz kontrolne grupe kako bi prikrili broj spornih slučajeva u studijskog grupi. Prevaranti s titulama doktora nauka na taj način iz konačnih rezultata izbacuju slučajeve smrti ili teških oštećenja, koje tretiraju kao tužne slučajnosti koje nisu povezane sa lekom koji je testiran. Tako je i DAIDS-ovo zvanično kliničko ispitivanje „Nevirapina“ u Ugandi izostavilo protokole, koji su zahtevali internu placebo grupu. DAIDS-ov kaubojski istraživački tim je jednostavno izbacio placebo grupu.

Tim dr Faučija je eksperimentisao na grupi od 626 trudnica, među kojima je polovina dobijala užasno opasnu hemoterapijsku izmišljotinu AZT, a druga polovina „Nevirapin“. Na osnovu te studije, dr Fauči je uspeo da 2000. godine ubedi Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO) da odobri za hitnu upotrebu „Nevirapin“ za sprečavanje prenošenje HIV-a sa majke na dete. SZO je već tada bila marioneta Velike Farme. Dr Fauči je iskoristio odobrenje SZO-a da ubedi predsednika Buša da kupi „Nevirapin“ u ogromnim količinama. Kompanija Boehringer je počela da isporučuje kartone sa dozama svog smrtonosnog leka u klinike i porodilišta u 53 zemlje u razvoju. 

Boehringerova studija, koja je uključivala 626 trudnica iz Ugande, navodno zaraženih HIV-om, zasnivala se na spornim podacima o stanju „pacijenata“. Naprosto, dijagnoza HIV infekcije samo u retkim slučajevima je proveravana testovima krvi. Od prvgo dana, američki istražđivači su praktično pogazili sve protokole o bezbednosti i efikasnosti studije. 

U izveštaju, koji je objavljen u časopisu The Lancet, navodi se da su „pacijenti dobro podnosili terapiju, a neželjeni događaji su bili slični u dve grupe“. Sitnim slovima je pomenuto da je 38 beba umrlo u 16 grupa koje su koristile „Nevirapin“, a 22 u grupi AZT-a.

Kao što ćemo videti, ta prevara je bila samo početak haosa. Jedan od istraživača u tom NIAID-ovom projektu kasnije je prizano da su eksperimenti bili „van kontrole“ i da su pogazili sve bezbednosne standarde.

U julu 2001, Boehringer Ingelheim je podneo dodatnu prijavu FDA za prodaju „Nevirapina“, koja se zasnivala na studiji NIAID-a iz Ugande. Međutim, u Vašington su već stizale priče da su Faučijeva istraživanja opterećena izbiljnim greškama i etičkim pitanjima. Pod pritiskom javnosti, FDA je najavila da će poslati svoje istražitelje u Ugandu da sprovedu inspekciju u skladu sa standarnom procedurom. To je iznerviralo i uplašilo dr Faučija i njegov tim iz NIAID-a, kao i partnere iz Boehringera. U zamenu za pristanak FDA da odloži posetu, Boehringer je poslao revizorski tim u Kampalu i obećao da će svoj izveštaj podeliti sa američkom agencijom za izdavanje dozvola, što je trebalo da utiša alarme upaljene u FDA.

Boehringerovi istražitelji su opisali jezivi haos u Kampali. NIAID-ova studija je odbačena zbog „ozbiljnog nepoštovanja propisa FDA“. Utvrđeno je da su istraživači iz Faučijevog DAIDS-a prekršili gotovo svaku dobru kliničku praksu, uključujući primenu standardizovane procedure pristanka učestinka testiranja na ozbiljan rizik. Boehringerov izveštaj samo je pojačao zabrinutost FDA. U nadi da će preduhitriti inspekciju FDA, NIAID je u februaru 2002. angažovao privatnu konsultansku grupu Westat da sprovede istragu i reviziju u Kampali.

Pošteno je pretpostaviti da se ekipa dr Faučija nadala bledom izveštaju Westata. Ali Westat je u Ugandu poslao iskusne revizore, koji su potvrdili dug spisak teških kršenja dobre kliničke prakse, uključujući i „gubitak kritičkih zapisa“. Podaci koji su nedostajali uključivali su glavni dnevnik, za koji se pretpostavlja da sadrži dokumentovane najgore zločine, koji su izvršeni tokom eksperimenta na ljudima. NIAID-ov tim iz Ugande je rekao istraživačima Westata da su na misteriozan način izgubili dnevnik u kome su zabeleženi svi štetni događaji i smrtni slučajevi. Preostali zapisi ne navode koje majke su primile koje lekove, pa čak ni da li su preživele testiranje.

Revizori su opisali scene haosa: „Lekovi su davani pogrešnim bebama, dokumenti su izmenjeni, proces lečenja je retko praćen, a trećina majki je u zdravstvenim kartonima označena kao ‘nenormalne’. Deca, koja su dobila naknadnu negu, u mnogim slučajevima su bila mala i alarmantno pothranjena.“

Revizori Westata su nasumično odabrali uzorak od 43 bebe, koje su učestvovale u eksperimentima NIAID-a. Samo 11 njih je bilo HIV pozitivno, a sve, baš sve, imale su „neželjene posledice“.

Kada je Westat suočio NIAID-ove istraživače sa svojim otkrićima, oni su priznali da su na svojim crnim ugandskim subjektima rutinski primenjivali blaže bezbednosne standarde od onih koje FDA zahteva za Amerikance. Priznali su da su sistematski snižavali rang standardizovane definicije ozbiljnih neželjenih događaja kako bi se „prilagodili lokalnim standardima“.

Povrede, koje bi bile ocenjene kao „ozbiljne“ ili „smrtonosne“ da su nanete belim Amerikancima, postale su „manje“ povrede kad su žrtve crni Afrikanci. Istaživači NIAID-a su povrede opasne po život opušteno označavali kao „neozbiljne“. Kad su uopšte prijavljivali smrtne slučajeve među svojim afričkim dobrovoljcima, klasifikovani su kao „ozbiljni neželjeni događaji“, a ne kao „smrt“. NIAID-ov tim iz Ugande je zanemario da prijavi hiljade štetnih sluačjeva i najmanje 14 umrlih ljudi. Faučijev istraživač, dr Bruks Džekson, priznao je da je izbegavao da izveštava o hiljadama neželjenih efekata i CAE (štetnih i ozbiljno štetnih događaja) primenom razvodnjenih definicija.

 Istraživači su iz izveštaja isključili sve smrtne slučajeve koji su se dogodili nekoliko meseci nakon završetka studije. Kada je Westat tražio odgovore, NIAID-ov tim se izjasnio da ih niko nije obučio za sprovođenje „dobre kliničke prakse“. Konačno, Westat revizori su odbili da preporuče „Nevirapin“ jer nisu mogli da pronađu validne podatke, koji sugerišu da je taj visoko toksični lek sprečio prenošenje HIV-a.

Nakon što su primili Westatov revizorski izveštaj, uspaničeni NIAID-ovi i Boehringerovi zvaničnisi su se plašili da će FDA sprovesti sopstvenu inspekciju u Ugandi. Ali, dr Fauči je tu sestrinsku vladinu agenciju već uspeo da prevaziđe i podredi uz pomoć birokratskih trikova.

Američka Uprava za hranu i lekove je analizirala izveštaj Westatovih revizora, posle čega je naložila Boehringeru da povuče zahtev za odobrenje „Nevirapina“ ili će ga ona odbaciti. Boehringer Ingelheim je u martu 2002. povukao aplikaciju za odobrenje „Nevirapina“. To je označilo NIAID-ov projekat u Ugandi kao kolaps najoptimističnijeg spoljnopolitičkog programa Bušove administracije. Dr Fauči je ubedio predsednika da ukine istraživanja u Africi. U tom projektu, koji predstavlja krvavu mrlju u Faučijevoj karijeri, osramotili su se američki predsednik, američki Nacionalni institut za zdravlje, kao i ugandski univerzitet Makerere, kompanija Boehinger, istražitelji i njihovi poslodavci sa Univerziteta „Džon Hopkins“.

Dr Fauči nije prisustvovao sastanku na kome se utvrđivala odgovornost njegovog Instituta za katastrofu u Ugandi. Poslao je svoje podređene službenike da prime udarce.

– Bila je to velika sramota za Bušovu administraciju, koja je pokrenula tu inicijativu na predlog Faučija – zaključila je Selija Farber.

Da je u pitanju bilo koji drugi lek, „Nevirapin“ bi bio zabranjen za ljudsku upotrebu. Međutim, „Nevirapin“ je bila beba Tonija Faučija. On je uložio svoj kredibilitet kako bi predsednika SAD-a uverio u efikasnost i bezbednost tog leka. Stoga, „Nevirapin“ je, kao i AZT, bio prevelik da bi propao. Takve očajne okolnosti navele su „Teflon“ Tonija da izvede svoj najveći mađioničarski trik: vaskrsavanje mrtvih!

– Toni Fauči je znao da ‘Nevirapin’ ima fundamentalne bezbednosne deficite i da nije efikasan – kaže Farber,

Ti problemi su bili evidentirani: lek nije delovao i ubio je mnoge majke i njihovu decu. Prema Farber: „Dve inspekcije, Beorhringerova i Westatova, analizirale su haos koji je izazvan NIAID-ovim projektom u Ugandi. Ali, razni igrači, koji su bili povezani, pomogli su NIAID-u da se izvuče i da se ne osramoti i diskredituje dr Fauči. Da se predsednik Buš ne bi kompromitovao zbog podrške NIAID-ovom projektu u Africi, primenjen je režim zataškavanja. Dr Fauči, koji je dokazao veštinu u manipulisanja izabranim državnim funkcionerima i lakovernim medijima, angažovao je svoj PR tim da započne projekat vaskrsavanja, koji je imao zadatak da katastrofu u Ugandi predstavi kao običan nesporazum zasnovan na manjim greškama određenih činovnika.

Bezdušno ignorišući ozbiljna upozorenja FDA o bezbednosti i efikanosti, kao i ponižavajuće povlačenje Boehringera, NIAID je objavio saopštenje za javnost u kome je svoje zločine u Ugandi okarakterisao kao puke greške u vođenju evidencije. U tom saopštenju se tvrdi da „određeni aspekti prikupljanja primarnih podataka možda nisu bili u skladu sa regulatornim zahtevima FDA“. Zaključci iz dve revizije, koji su otkrili da su učesnici eksperimenta bili izloženi povećanim rizicima, ocenjeni su kao nevažeći. I ne samo to, nego je NIAID ponovio tvrdnje da je „Nevirapin“ siguran i efikasan lek.

Dr Fauči je postrojio mnoge pojedince i organizacije iz svoje mreže lojalnih i zavisnih saučesnika, uključujući i Glaser Pediatric AIDS Foundation, John Hopkins, Beohringer i druge, koji su emitovila saopštenja u prilog narativu NIAID-a. Dr Fauči je napravio orvelovski preokret predstavljajući katastrofu u Ugandi kao „privremeni neuspeh“.

U julu 2002, DAIDS je najavio da će ponovo procenici studiju o upotrebi „Nevirapina“ u Ugandi sa sopstvenim „protokolom ponovnog praćenja“. Za to „pranje prljavog veša“, dr Fauči je angađovao svog glavnog pomoćnika u projektima za borbu protiv „side“, direktora DAIDS-a Edmunda Tramonta. Međutim, Tramont je delegirao dr Betsi Smit za taj posao, iako ona nije podržavala nameru da se prikriju posledice upotrebe spornih lekova.

Tokom pregleda dokumenata, dr Smit je primetila obaveštenje o lošem kvalitetu leka „Nevirapin“ i nepotpunim podacima o njegovoj bezbednosti. U evidenciji u Ugandi otkrila je da studija nije urađena u skladu sa „Smernicama za dobru kliničku praksu“, koje su uslov za sva klinička istraživanja, koja finansira američki Nacionalni institut za zdravlje, kao i za sve stdije sprovedene u svrhu poboljšanja bezbednosti i efikasnosti ispitivanih lekova.

– Na afričkom kontinentu skoro 30 miliona ljudi ima virus AIDS. Ipak, samo 50.000 obolelih prima lekove. Tražim od Kongresa da izdvoji 15 milijardi dolara u narednih pet godina, uključujući dodatnih 10 milijardi dolara, kako bi se u najvećoj meri okrenuo tok borbe protiv „side“ – naveo je dr Fauči u zahtevu.

Njegova moć da proda zdravstveni program za 15 milijardi dolara i da, pritom, bude odlikovan od predsednika Amerike, doprinela je širenju uticaja dr Faučija nad celokupnim američkim zdravstvenim sistemom, koji je birokratizovan kao nikada pre. Zahvaljujući tom talentu, dr Fauči je konsolidovao vlast nad federalnom Agencijom za zdravlje ljudi (HHS) i svim njenim filijalama.

Dr Džonatan Fišbajn, bivši direktor Kancelarije za politiku u operacijama kliničkog istraživanja Nacionalnog institua za zdravlje, 2005. godine tvrdio je da je ispitivanje „Nevirapina“ u Africi potpuno nevažeće jer je studija „minimizirala zabrinutost oko toksičnosti, smrti i problema sa vođenjem evidencije“.

– Rad sa Tonijem Faučijem je kao bavljenje organizovanim kriminalom. On je kao „kum“. Svuda ima veze. On je uvek imao ljude na moćnim pozicijama, kojima je davao novac kako bi mu omogućili da realizuje svoje interese, da dobije ono što želi. Preko tih veza dr Fauči kontroliše svaki narativ, izbegava sve posledice svojih nedela i svoju prljavštinu gura pod tepih. Dr Fauči ima moć da teroriše i uništi svakoga ko mu smeta.“

Uz pomoć tih veza, dr Fauči je izbegao odgovornost za zločine koje je izvršio u Ugandi.

(U sledećem broju: Igra sa smrtonosnim virusima)

Scroll to Top