Analiza
BRIKS – neiskorišćena srpska šansa
Vučić uporno stvara predstavu da Srbija može da izgladi nesporazume iz prošlosti sa tzv. kolektivnim Zapadom i da bude primljena u njegove redove (EU, NATO) kao ravnopravni partner, čiji će nacionalni interesi biti uvaženi. To su gluposti koje vrh režima plasira iz egoističnih interesa. Naša zemlja ima samo jednu šansu da realno zaštiti ono do čega je stalo njenim građanima, a to je istinska transformacija svetskog poretka iz ekskluzivno imperijalnog u policentrični u čemu ključnu ulogu ima BRIKS.
Dragomir Anđelković
Umesto da maksimalno podržimo takve procese ili makar kupujemo vreme nadajući se da će se oni i tako što brže odvijati, mi, nažalost, nastojimo da uđemo u evroatlantski brod koji gubi pređašnji značaj.
Živimo u postmoderno „imperijalno“ doba. Kako objašnjavaju Majkl Hard i Antonio Negri u svom već klasičnom delu „Imperija“: ova iz našeg vremena je svojevrsna „mreža struktura moći“. Finansijskih i drugih ekonomskih, vojnih, političkih, kulturnih, medijskih.
Naravno, u vreme kada se pomenuto delo pojavilo (2000), radilo se isključivo o takvoj globalnoj mreži evroatlantskih elita. A iako je njihova Imperija šira kategorija od SAD, ta država je bila i ostala njen motor i oštri mač. Radi se o svojevrsnoj imperijalnoj višeslojnoj i kompleksnoj konfederaciji čiji hegemon je Vašington. Globalna zapadna imperija, ukratko, nije isto što SAD, ali ta država je njen noseći stub. Pri tome treba imati u vidu da svaka „centralna sila“ – kako u prošlosti tako i danas – „unutar svog imperijalnog sveta ima jaku potrebu za političkim i vojnim mešanjem“. Toga se ona „ne može odreći a da pri tome ne ugrozi svoj položaj“.
Sledstven tome – kako objašnjava Herfrid Minkler autor još jednog kultnog geopolitičkog spisa („Imperije: logika vladavine svetom od Starog Rima do Sjedinjenih Država“) – ni jedna imperija ne sme se neutralno „odnositi prema silama koje spadaju u njenu zonu uticaja, a da ne reskira da ugrozi svoj primat“. Za nekoga je to sreća, za druge je nesreća jer kada imperije definišu svoj pristup pojedinim zemljama, regionima i problemima, one ga teško menjaju a agresivno nameću. U duhu imperijalne idejne inercije aktivno i agresivno deluju, insistirajući na onome što je jednom zacrtala i kada to nema više samo po sebi smisao.
Smisao toga ipak postoji ali on je prenesen: ogleda se u imperijalnom potvrđivanju. Imperija, pa i današnja koju simbolišu Sjedinjene Američke Države, mora da koristi svaku priliku da pokaže ko je glavni na prostoru njene dominacije. I nije bitno protiv koga se bori, odnosno da li to radi pravedno ili nepravedno. Važno je da nekoga surovo gazi. Ako tako ne bi postupala postepeno bi nestalo ono što je srž njene moći, a to je strah od nje u kontekstu predstave o nekakvom imperijalnom „redu“ koji je proglasila sa sekularnu svetinju. Zato neko neizostavno mora da bude žrtva, a kada je ona jednom definisana, po pravilu, to ostaje dogod se imperija ne uruši.
Zato je za nas Srbe jako bitno da tzv. kolektivni Zapad što pre dožive sumrak. Za njega smo – i kada zna da smo sto posto u pravu, i kada shvata da smo čak i mazohistički spremni na dogovor za oponentima po njegovim pravilima (ali uz očekivanje da bar minimum naših interesa bude zadovoljen) – uvek mi glavni krivci.
Stigmatizovani smo krajem 80-ih godina 20. veka i to se do danas ni najmanje nije promenilo. I neće se promeniti dok Zapad ne poklekne. Šta god drugi da urade od toga on okreće glavu a na nas vazda gleda mrko. Sve to možemo lepo da vidimo u vezi sa ponašanjem Kurtija, koji nekada drsko prkosi Vašingtonu i Briselu, ali na osnovu ranije definisanih imperijalnih simpatija i antipatija Prištinu zaobilaze njihove packe. I tada ih dobijaju Srbi makar Vučić bio ponizni kvisling do krajnosti pokoran evroatlantskim moćnicima.
To se ne bi promenilo i da Srbija uvede sankcije Rusili ili uđe u NATO. Naše mesto u evroatlantskom imperijalnom krugu trajno je definisano na negativan način. Zato je naš vitalan interes slabljenje Imperije koja nas maltretira, a najveći izazov za nju je BRIKS. Radi se o svojevrsnom ekonomsko-političkom savezu vodećih Zapadu konkurentskih velesila i regionalnih sila – Rusija, Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika – u koji su 1. januara ove godine ušle i Etiopija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat i Iran, dok se niz drugih država nalazi u raznim fazama priključenja tom državnom krugu.
Njegove temelje predstavlja ideja stvaranja alternativnog svetskog poretka zasnovanog na ravnopravnosti. I bez toga svet bi i dalje išao putem transformacije iz stadijuma posthladnoratovskog monocentrizma (Pax Americana) u asimetrični policentrizam. Svaka od pomenutih ali i još neke druge sile već uveliko stvaraju zone svog uticaja gde su ograničeni dometi moći Imperije. To je put oslobođenja dela sveta od njenih okova, ali mnoge zemlje ipak i dalje potpuno ostaju u njima.
Drugačije stvari stoje od kada su se protivnici imperijalnog poretka povezali u BRIKS, odnosno on je u punom obimu zaživeo. Tako je počela da se rađa sveobuhvatna, od finansija i politike, do standardizacije raznih vrsta i unapređenja trgovine, globalna mreža koja omogućava promenu položaja malim i velikim, moćnim i nemoćnim, mnogoljudnim i malobrojnim zemljama koje ne žele više da trpe evroatlantske ucene i šikaniranje. Evroatlantska imperija je zatvorena mreža struktura moći sa neokolonijalnim aspiracijama, a BRIKS je otvorena mreža moći sa emancipatorskim potencijalima. Jačanje BRIKS-a direktno trasira magistrale globalnog oslobođenja.
Zato je ono što se dešava sa BRIKS-om potencijalni spas za Srbiju. Unapređivanje odnosa sa tom organizacijom i silama koje je čine ne da predstavlja rizik, već je realni kišobran za Beograd. Svaki korak u tom pravcu smanjuje prostor za pritiske na nas već danas. Ne radi se tu samo o svetloj budućnosti već spasonosnoj sadašnjosti. Toga se Vašington i Brisel panično plaše. Jer tako ne samo što bismo radili na sopstvenom oslobođenju već bi i dali doprinos generalnom urušavanju imperijalnog poretka, što bi imalo nadalje još veće pozitivno povratno dejstvo i na našu poziciju.
Evroatlantski neokolonijalni poredak počiva na krotkosti žrtve i na njenom prepuštanju moći Imperija. Ona postiže mnogo toga sa znatno manje upotrebe sredstava nego što bi morala da se sve odvija po principu racionalnog sagledavanja odnosa snaga i mehaničke primene sile. Uostalom, kad bi se osmelili da dignu glave svi oni čije interese gazi, Imperija ne bi imala mogućnost išta da uradi. Zato joj je važno da izbegne svaki otvoreni bunt svojoj volji. Stoga voli „našeg“ Aleksandra bez Kosova.
On ne samo što daje sve srpsko što joj treba, već je i prvorazredni kvislinški maneken. Svima demonstrira snishodljivu pokornost Vašingtonu i Briselu. Zauzvrat oni mu omogućavaju da u srcu Evrope vlada kao postmoderni Idi Amin. Tako se šalje poruka elitama i drugih podjarmljenih zemalja: verno služite neprijateljima svoje zemlje na njenu štetu i bićete lično nagrađeni!
Zato bi srpska demokratsko-patriotska javnost, koja želi unutrašnju slobodu i nacionalnu emancipaciju, trebalo da insistira na BRIKS kursu Srbije. To je naličje odbrane Kosova i drugih naših još koliko-toliko živih nacionalnih interesa. U krugu koji ga čini i oko njega ima kako autoritarnih tako i demokratskih zemalja, ali to je stvar svake od njih. Ono što je za nas bitno to je stvaranje demokratskog međunarodnog poretka koji će Srbiji omogućiti da slobodno diše, a na nama je da se u izborimo da u svojoj kući imamo demokratiju.
Zapadni centri moći, koji se u kunu u liberalizam i demokratiju, sada su glavni čuvari autokratije u Srbiji jer ona ide u prilog usporavanju rušenja njihovog imperijalnog poretka! Zato Vučićev izbegava da na pravi način iskoristi emancipatorsku šansu koju mu za Srbiju u ime BRIKS-a nudi Vladimir Putin.
Nije sam po sebi bitan odlazak ili neodlazak u Kazanj, bitna je posvećenost ideji čije je on trenutno ognjište. I zbog naših predaka i potomaka, a ne samo radi sadašnjih građana Srbije, sramno je što nje nema kod onoga ko vodi ovu zemlju i kune se u patriotizam, a zapravo radi sve ono što je u suprotnosti sa njim!