Dragomir Anđelković

U srednjem veku nastao je izraz „nasledni neprijatelj„. Pod njim se podrazumevao neko ko iz generacije u generaciju ostaje okoreli protivnik zajednice, te je borba protiv njega nadvremenski prioritet. U početku, dok je u centru pažnje ljudi doba o kome govorimo bila religija, pod „naslednim neprijateljem“ podrazumevao se đavo.

Sa dolaskom duha humanizma te okretanjem čoveku i njegovim potrebama – kako individualno tako i kolektivno – menja se i smisao pomenute kovanice. Ona se sve češće, a od „dolaska“ novog veka (kraj 15 stoleća) dominantno, odnosila na ključne (geo)političke suparnike neke države ili društvene grupe. Polazilo se od toga da iako se skoro sve menja, staro i ukorenjeno neprijateljstvo opstaje, te je važno posvetiti mu se u kontinuitetu sa osećanjem „krstaške“ misije.

Naizgled paradoksalno, ali baš takav anahroni pogled na svet ima deo naših aktuelnih društvenopolitičkih aktera lažno-građanske provenijencije koji se zaklinju u svekoliku modernost, i on donekle objašnjava kapacitet za opstanak na vlasti Vučićevog, među većim delom našeg naroda ne samo nepopularnog već i omrznutog režima. Podele koje generišu i nagoni koje ispoljavaju srpski građanistički sledbenici ideje „naslednog neprijateljstva“, rade njemu u prilog.

Pre nego što rečeno eksplicitno konkretizujem, kao implicitni uvod u to osvrnuću se na, nedavno, na sajtu Peščanik, kao vid reakcije na raspravu sa mnom u jednoj televizijskoj emisiji, objavljen tekst novinara Mijata Lakićevića: „Kosovo i Ustav Republike Srbije“. Radi se zapravo o prepričavanju dela članka „Teritorije i ostale ustavne stvari“ ekonomiste i politikologa Vladimira Gligorova – koji je na istom tom Peščaniku objavljen pre 20 godina – uz Lakićevićev kratak uvod i, sa namerom da baš on bude bitan, još svedeniji zaključak.

Pre tog poslednjeg dela svog spisa, skoro kao sveto pismo u prilog toga da Kosovo i Metohija ni sa ustavnog stanovišta nisu deo Republike Srbije, Lakićević navodi nekoliko potpunih besmislica i manipulacija spomenutog Gligorova. Pa da krenemo od amalgama drugog sa prvim.

Autor konstatuje da bi bila potrebna promena Ustava ako bi Kosovo prihvatilo da ima suštinsku autonomiju u okviru Srbije, ali da ga nije potrebno menjati ako bi Kosovo ostalo izvan naše države. Ono što je u toj kombinaciji netačno to je da bi Ustav morao da se izmeni ako bi Kosovo bilo integrisano u naš sistem. Član 182. Ustava predviđa za taj slučaj sledeće: „suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava“; ali se sam Ustav Srbije ne menja! Otuda, da ponovim, rečeno u vezi sa njegovo promenom u toj varijanti spada u besmislice.

To bi važilo i za tvrdnju da Ustav ne bi morao da bude promenjen „ako bi Kosovo ostalo izvan Srbije“ da se misli na formalno odricanje Srbije od zaštite svog teritorijalnog integriteta. Ne samo preambula važećeg Ustava, već i njegov 114. član, tako nešto onemogućavaju nalažući vrhu države da se posveti očuvanju „suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“, te je otuda suprotno postupanje nesumnjivo akt veleizdaje; da bi to bilo izbegnuto Ustav bi morao da bude promenjen pre odricanja od naše južne pokrajine. Ono bi moralo da bude sprovedeno u dva koraka.

To Gligorov dobro shvata pa zato tu već destilisano manipuliše. Piše lukavo, tako da na prvi pogled deluje da ima u vidu da Kosovo više i formalno nije deo Srbije, a zapravo kaže da Ustav ne mora da se menja ako Beograd zvanično ne bude priznao njegovu secesiju ali kosovsko-metohijski teren i dalje budu kontrolisali albanski separatisti (podržani od strane NATO okupatora). Očito tu igru reči i misli Lakićević nije shvatio kada doslovno, citirajući Gligorova, u svom tekstu  konstatuje: „po onome što piše u Ustavu, Kosovo nije deo Srbije“. Da je razumeo manipulaciju onoga na koga se poziva (koja je na liniji svega što od 2013. sa Kosovom radi Vučić), valjda bi iznašao neku formu da svoj iskaz upakuje tako da frontalno ne bude suprotan istini.

No, i Gligorov baš u svemu ne zaostaje za njim. I on, za razliku od prethodne vešte manipulacije, u svom članku ima i nerazblažene besmislice. Za njega je „dokaz“ da Kosovo nije deo Srbije to što je naša zemlja Ustavom definisana kao  „država srpskog naroda i građana Srbije“. Kako kaže: „Jasno je da bi takva formulacija bila nemoguća ukoliko bi taj ustav trebalo da važi i na Kosovu“. Koješta! Savezna Republika Nemačka je ustavno nedvosmisleno definisana kao državu „nemačke nacije“ i stalno se Ustav poziva na kontinuitet sa ranijim vidovima ispoljavanja državnosti Nemaca, a u SRN pored njih žive i brojni pripadnici drugih naroda (i to ne samo savremene migracione provenijencije).

Lužički Srbi, recimo, autohtoni su narod na prostorima na kojima su do danas opstali, koji je pri tome tu živeo pre pokoravanja njihovih zemalja od strane nemačkih velikaša tokom 9. veka te naseljavanja na njima i Nemaca. Oni su doseljenici na lužičko-srpske zemlje a ne Lužički Srbi na nemačke! Za razliku od njih koji su hiljadama godina svoji na svome, Albanci se nesporno tokom otomanske okupacije srpskih zemalja masovno naseljavaju na kosovsko-metohijskim i nekim drugim njihovim delovima tek počevši od 18. veka.

To ne znači da nemaju osnov da načelno uživaju sva manjinska prava po najvišim evropskim standardima, što uostalom njima kao i svim drugim narodnostima Ustav Srbije garantuje. Ali na temelju rečenog vidimo do koje mere je iskrivljen pogled na našu državu, prava njenog većinskog naroda i Kosovo, Vladimira Gligorova. Kolikogod vešto žonglirao idejama, nije mogao da se uzdrži da ne ustvrdi nešto što je potpuno besmisleno, tj. da ako žele Kosovo – uprkos tome što mnogi narodi od Hrvata do Nemaca imaju u svojim ustavima utvrđenu potvrdu nacionalnog karaktera sopstvene državnosti – Srbi na to nemaju pravo. A kada na tome insistiraju, kako zaslepljeno tvrdi, to samo po sebi potire mogućnost da je Kosovo deo Srbije.

Takve nebuloze mogu da budu samo odraz skoro pa podsvesne srbofobije koju su mnogi usvojili (i sada prenose na mlađa pokoljenja) tokom doba diktature austrijskog kaplara a zatim boljševičkog maršala J. B. Tita. Da sada ne ponavljam ono o čemu sam već više puta pisao o tome koliko i kakvo zlo je on sa svojim sledbenicima učino našem narodu, ali nema sumnje da je ne baš minornom broju ljudi na našim prostorima to nešto pozitivno a ne negativno. Tokom decenijske sistemske indoktrinacije i oportunističkog usvajanja ideoloških postulata onih koji su u služenju Brozu prepoznali svoju životnu šansu, stvoreno je među Srbima nemalo antisrpskih titoističkih janičara.

Oni ne samo što su se nekritički, na uštrb svog naroda, identifikovali sa jugoslovenstvom podvučenim crvenim, već im nije bolo oči ni to što se od Srba očekivalo da žrtvuju svoje nacionalne interese ne samo radi jugoslovenskog jedinstva već i u koristi drugih naroda koji ne da to nisu činili zbog Jugoslavije, već su ovako ili onako radili i na njenom razbijanju. Tako je u nekim čudnim glavama ispadalo da su „progresivni“ oni Srbi koji su spremni da budu udarna pesnica drugih nacija protiv svoje! Srbi su dobri kada se odriču sebe radi drugih!

Jadno i bedno kada pripadnici našeg naroda to prihvataju. Oni koji su tako postupali  u daljoj prošlosti, recimo, islamizirali su se pa su se po pravilu i „turčili“, te bar nisu zagovarali otomanske ideje tvrdeći da su Srbi. Danas oni koji to suštinski (iako u drugoj oblandi) čine, nemaju logični i moralni problem da se smatraju nominalno Srbima dok jurišaju na naše nacionalne interese. Baš to je žalosno, a ne što pripadnici drugih naroda koriste našu slabost i zbunjenost nastalu tokom prve (kraljevske) i druge (titoističke) epohe srpskog robovanja jugoslovenskim iluzijama.

I Bog je sebi – kako se kaže – prvo stvorio bradu, pa je razumljivo što pripadnici drugih naroda navode vodu na svoje vodenice, makar nama to i štetilo. Vladimir Gligorov je, u tom kontekstu treba to reći, sin Kire Gligorova, visokog titoističkog funkcionera i zatim prvog predsednika nezavisne Makedonije (tada Republike Makedonija a sada Republike Severna Makedonija). Kada je Skoplje krenulo putem separacije od Beograda, Vladimir je otišao iz prestonog grada Srbije (dok je u njemu živeo i Jugoslavije) u SAD a potom se trajno nastanio u Beču. Iz inostranstva se, na način koji daleko od toga da je isijavao naklonošću prema Srbima, bavio dešavanjima na postjugoslovenskom prostoru.

To je bilo njegovo pravo, ako je, valjda u duhu titoističkog idejnog nasleđa, smatrao da sreća Makedonije i ostatka regiona podrazumeva razvoj događaja koji nije povoljan po srpski narod. To za nas nije ni preveliki problem.  Mnogo veći je to što deo Srba – a bez obzira što su u manjini nisu toliko marginalni koliko bi njihove ekstremističke nacional-mazohističke ideje trebalo da budu – iskreno ili iz oportunizma prihvata takav pogled na našu nacionalnu prošlost, sadašnjost i budućnost. Da paradoks bude veći, za taj deo našeg naroda, on je izgleda ono što je u srednjem i novom veku bio „nasledni neprijatelj“. Srbi su tako, izgleda, „nasledni neprijatelji“ delu Srba. Nema šta, bolesno!

To objašnjava što mnogi naši neotitoisti, koji sebe neretko nakaradno smatraju liberalima -tako da ispada da smo jedinstvena zemlja na svetu gde kvaziliberali vole jednog bivšeg totalitarno-komunističkog diktatora i velikog krvnika – indirektno pomažu vođi SNS kartela Aleksandru Vučiću da ostane na vlasti, dok se kao bore protiv njega.

Prvo, i kada to rade, tako nešto je za njih sekundarna stvar. Primarna im je, u skladu sa doktrinom „naslednog neprijatelja“, borba protiv Srpstva. Da ne budem nekorektan, nije da vole Aleka bez Kosova, ali važnije im je to što on gazi srpske nacionalne interese nego što je šef kriminalne bratije. Voleli bi da padne sa vlasti, nije da ne bi, ali tek onda kada završi svoj veleizdajnički zadatak i budu uvereni da će ga naslediti oni koji će nastaviti da vode njegovu antisrpsku politiku. Otuda, tragikomično relativizuju pitanje veleizdaje. „Taman posla“ da je to rušenje teritorijalnog integriteta zemlje. Ma jok! Vučić ne može da se odrekne Kosova kada ono kao „nije naše“.

Drugo, dok Vučić priča lažne patriotske priče onda kada izdaje, oni veleizdaju zagovaraju javno i sa ponosom, kao što gromoglasno prizivaju i regionalnu „idilu“ po ukusu Zagreba, Prištine i drugih antisrpskih središta moći, te nameću po nas štetnu evroatlantsku geopolitičku orijentaciju. Tako osnovano deluju većini Srba kao političko strašilo, koje prikriva nacionalno zlo koje nam Vučić čini u praksi.

On malo, malo, pa vikne „držite lopova“ gledajući u njih, dok čini nacionalno-državna zlodela; drugim rečima njih nabeđuje za stvarnu ali teorijsku srbofobiju, koju mnogi mogu da vide i čuju pa im deluje da su reči SNS kartel majstora da se bori za Srbiju realne, a on u međuvremenu zakulisno obavlja ono o čemu anti-Srbi javno govore. To je, svesno ili nesvesno, objedinjavanje njih i njega – da se poslužim rečnikom Haškog tribunala koji mnogi EU i NATO fanovi i dalje veličaju –  radi vršenja „udruženog zločinačkog poduhvata“ rušenja teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

Tako smo stigli i do zaključka relativno kratkog, i rečima Gligorova ispunjenog, teksta zbunjenog Mijata Lakićevića. Pošto je – u to izgleda iskreno veruje (što je zapanjujuće jer se ipak ne radi o nepismenom čoveku) – „dokazao“ svoj stav da „po onome što piše u Ustavu, Kosovo nije deo Srbije“, poručuje studentima i njihovom pokretu: „mislim da bi ova (zapravo vrlo stara) vest njima mogla doneti olakšanje – kroz saznanje da je priča o ,nedavanju Kosova’ kukavičje jaje koje im se podmeće te da ne moraju da brane ono što su njihovi očevi i dedovi (davno) izgubili“. Ukratko: ne brinite deco, kaže vama čika  Mijat, nije srpsko Kosovo te ne trošite na tu priču vreme već udrite brigu na EU veselje.

Verujem da u tome postoji i doza njegove dobronamernosti prema njima, kako bi spojio ono što je iz njegovog ugla lepo sa korisnim za evroatlantske moćnike. Zato šifrovano sugeriše studentima: što se pre manete nacionalnih priča, veće su šanse da „Centralni komitet“ u Briselu pusti istrošenog kvislinga Vučića niz vodu, i pomogne ustoličenju novih, svežih NATO i EU falangista na srpski tron.

Jedino što Lakićević i njemu slični ne shvataju, to je da i većina studenata, kao i preovlađujući deo celog našeg naroda, ne želi da sjaše izdajnički Kurta da bi uzjahao isti takav Murta. Cilj većinske Srbije, za koji će se ona svakako i dalje boriti, jeste nacionalno koliko i demokratsko oslobođenje!

Otvoreni neotitosti nemaju ni najmanju šansu da nametnu svoje (a to je svođenje Srpstva na krnje Srbijanstvo, i to još građanski redefinisano te uklopljeno u NATO okvir), kolikogod su u stanju da ovako ili onako pomalo pomažu Vučiću da se još neko vreme koprca na vlasti. Osim što potvrđuju utisak da su jadni, niša drugo iole značajno ne postižu.

Mogu Srpstvo da doživljavaju do mile volje kao „naslednog neprijatelja“, to je nebitno. Mnogo opasniji su evroatlantski oportunisti, koji se neretko kao i Vučić pretvaraju da im srpski interesi nisu strani, dok pokušavaju da uzurpiraju studentski pokret i okićeni tuđim perjem dođu na vlast, te onda nastave geopolitičkim stopama Aleka bez Kosova. No, to je druga priča kojom smo sve već bavili i svakako je i u budućnosti nećemo zanemariti!