Dragomir Anđelković

U uređenim, normalnim demokratskim zemljama, podrazumeva se da je prostor za vođenje tzv. funkcionerske kampanje jako ograničen, ako već i tamo potpuno nije eliminisana mogućnost da se donekle i ona koristi. Kako god bilo, pretpostavlja se da će vršioci vlasti relativno ravnopravno učestvovati u izbornoj trci, bez otvorene zloupotrebe potencijala koji proizlaze iz kontrole nad državnim mehanizmima i resursima.

U kvazidemokratskim sistemima, tamo gde demokratske institucije i privid pravne države postoje ali je svakome iole zdrave pameti jasno da se radi o kulisama iza kojih vlast autokratski vlada i namešta izbore, sasvim drugačije stvari stoje. Na sve strane se čuju jeftina zaklinjanja u građansko poštenje sa vrha države, što kulminira pred izbore.

Ne treba ni reći da opskurni režimi tu uzurpiraju svekolike nacionalne izvore moći – od zvaničnih do nezvaničnih – ali je bitno naglasiti da uporedo pompezno i gorljivo insistiraju na tome da će „sve učiniti da izbori budu fer a oponenti vladajućih struktura ni na koji način ne budu sputani“.

Što se više o tome sa najvišeg nivoa državne piramide priča, jasno je da je u praksi sve obrnuto. Pokvarena riba smrdi od glave, uključujući i usta. Dok se umiljato smeju i pozivaju na čast, diktatori se spremaju da po ko zna koji put – veselo uzvikujući da su izbori „praznih demokratije“ – njih pokradu!

Naš spin predsednik sa diktatorskim sklonostima, Aleksandar Vučić, nije izuzetak. Ovih dana on tvrdi da samo što nije podneo ostavku te će u predstojećoj izbornoj kampanji „učestvovati kao običan građanin“. Čak do vulgarnosti teatralno kaže da će i po Srbiji putovati privatnim automobilom (valjda kupujući i poskupeli benzin iz „svog džepa“), kamoli da će koristiti bilo šta od drugih državnih sredstava. Ma kakvi, on je „skromni obični građanin“, koji nikoga ne namerava da ošteti.

Nema šta,  tragikomičan vic! Na nivou malog Perice i publike (Dez)Informera. Ali nije ga smislio naš nekreativni uzurpator vlasti. On stalno nekoga kopira, a sada je ponovo na redu da mu bude putokaz (ne)dela Rafaela Truhilja, oficijelnog i neoficijelnog prvaka – a neprekidno istinskog diktatora – Dominikanske Republike, od 1930. do 1961. godine.

On je tvorac koncepta tzv. „građanske kampanje“ – pre svega namenjene međunarodnoj propagandi – koja podrazumeva da onaj ko ima svu moć u državi, pred izbore, kao, nje se „dobrovoljno i dobronamerno“ odrekne i ravnopravno sa svojim raznovrsnim konkurentima (bar delom pod nadzorom specijalnih službi) na njih ide.

Truhiljo ne samo što je tu prljavu igru izmislio i nju igrao tokom tri od četiri izborna procesa na kojima je biran za predsednika republike, već je, za vreme o kome se radi krajnje inovativno, između razdoblja od po dva spojena mandata pravio pauze u kojima su kao vladali drugi ljudi (a on im opet samo kao puki „građanin“ pomagao da pobede).

Prvi put je to uradio 1938. godine, posle startnih 8 godina apsolutističke vladavine. Iako to tada u većini zemalja nije bilo uobičajeno, pozivajući se na američku tradiciju da niko ne bi trebalo da bude biran više od dva puta uzastopno na mesto predsednika (što je nezvanično proklamovao stari „dobri“ Džordž Vašington), odlučuje da se ne kandiduje treći put za šefa države. Kako je rekao: „došlo je vreme da se dominikanska demokratija uzdigne na najviše moralne visine i svima u svetu postane uzor“.

To što je uradio, da nije bilo farsa, stvarno bi predstavljalo demokratski iskorak globalnih razmera jer, da se podsetimo, i u Sjedinjenim Američkim Državama pomenutu političku tradiciju narušio je Frenklin D. Ruzvelt, koji se čak četiri puta zaredom kandidovao za nacionalnog lidera i na to mesto bivao biran. Tek 1951. Godine SAD su zvanično usvojile 22. ustavni amandman kojim je zakonski ograničena mogućnost da bilo ko postane predsednik više od dva puta u kontinuitetu.

Dok se to nije desilo – slično kao što se ovih dana Vučić zlokobno kiti demokratskim perjem dok se lažno hvali da je Srbija ispunila sve uslove za nastavak EU integracija (otvaranje Klastera 3), koje su kao neizvesne samo zato što neko „radi protiv njega i neće da mu prizna zasluge“ – vrh Dominikanske Republike se dičio pred celim svetom da je postao demokratsko sunce ne samo na prostorima Latinske Amerike, već i šire.

Dok su Truhiljovi lokalni i globalni propagandisti (a imao je jaku lobističku mrežu u inostranstvu, pogotovo u Vašingtonu od koga je umnogome zavisio) gromoglasno pričali o njegovoj posvećenosti slobodama i svekolikoj dobrobiti građana Dominikane, on je lično učestvovao u mučenju oponenata, a ne samo da je rukovodio državom i njenim represivnim aparatom. Bila je to neka krvoločna „demokratija“, nema šta!

„Građanin“ Truhiljo je ubrzo posle prvog (1938) i drugog (1952) silaska sa vlasti „preuzimao“ na sebe breme unapređivanja nacionalne odbrane, pa je kao profesionalni oficir dolazio na čelo oružanih snaga. Naravno, u rukama je zadržavao i sve drugo što je u sebi sadržalo makar i mrvicu moći, bilo da je za predsednika umesto njega biran neko od njegovih saradnika (slugu) ili čak i njegov voljeni rođeni brat.

U Dominikanskoj Republici tog vremena središte državne moći bila je politička policija, a njom je rukovodio zloglasni Džoni Abes Garsija, koji je u duhu sovjetskog NKVD-a i nacističkog Gestapoa, do perverznih razmera unapredio tehnike mučenja. I dok su hiljade ljudi prolazili kroz kazamate, a izveštaji o njihovim ispitivanjima stizali na sto „građanina“ Truhilja, on je davao intervjue svetskim medijama i u njima isticao svoju posvećenost građanskim pravima i slobodama, te napretku zemlje na osnovu uvažavanja svega toga a ne na bazi autokratskog vođenja države.

Svima je bilo jasno da laže, ali, pogotovo sa početkom Hladnog rata kada je borba protiv komunizma u perifernim državama evroatlantskog bloka smatrana najvažnijim poslom, predstavnici političkih krugova razvijenih zemalja i sredstava masovnog informisanja u njihovoj službi, cinično su klimali glavom i tapšali Rafaela Truhilja po snažnim ramenima.

Ne zavaravajmo se da je išta drugačije danas kada se radi o Vučiću. U Briselu i Vašingtonu jako dobro znaju šta on radi (znaju i u Moskvi ali tamo bar ne pričaju o demokratskim vrednostima a i manji su im dometi moći u Srbiji), te kako se sprema da sprovede predstojeće parlamentarne i predsedničke izbore, ali od toga okreću glave i pilatovski peru ruke. Najvažnije im je da „građanin“ Alek završi veleizdajničke poslove koje je uveliko otpočeo (oko Kosova ih je skoro pa i završio), ali će biti finalizovani tek kada Srbija uđe u NATO.

To su parametri koji će obeležiti našu predizbornu kampanju u kojoj će Aleksandar učestvovati taman toliko „građanski“ kao što je nekada činio starina Rafaelo. Nadam se da svako iole razuman to kod nas shvata, ali se ponekada upitam da li je baš tako kada čujem ozbiljne priče o tome da je realno Vučića pobediti na izborima.

Nije! To mogu da napišem sto puta zaredom. On će ih besramno napakovati, a ako nešto stvarno mislimo da promenimo u Srbiji, moramo da se naoštrimo za posvećenu borbu protiv izborne krađe koja mora da počne čim biračka mesta budu zatvorena te da ni pod kojim uslovima ne prestane koji dan posle toga (davno je trebalo krenuti tim putem, ali nikada nije kasno).

Vučić je hteo i dobio EKSPO (iako ne onaj veliki, makar mali i tematski). Nema sumnje da nekoliko meseci pre početka te manifestacije i tokom njenog trajanja, globalni reflektori biće okrenuti prema Srbiji. To je prilika za eskalaciju protesne borne studentskog pokreta i opozicionih stranaka, koju će svakako podržati veliki deo građana, ali na njima tj. plenumsko-političkim faktorima je da skupe hrabrost i beskompromisno pozovu narod u sveobuhvatni demokratski otpor uzurpatorskom režimu.

Izbori imaju smisla samo kao uvod u tako nešto, ali sami po sebi ne vode promenama. Srbijom ipak vlada Aleksandar Truhilljo ili Rafaelo Vučić, samo što danas ne sme baš da spaljuje nepodobne na „tronu“, tako nazvanoj višenamenskoj dominkanskoj električnoj stolici koja je služila za mučenje ljudi pre njihovog eventualnog usmrćivanja na kraju! A kao što su u Vašingtonu otpisali Truhilja kada su shvatili da je otpor njegovoj diktaturi postao preveliki, to će pre ili kasnije uraditi i sa Vučićem kako američki tako i EU donosioci odluka.

Na nama je da im pokažemo da je kontraproduktivno da se i dalje drže onoga ko se davi, ali ako to ne uradimo, pomagaće mu još neko vreme da se održi na diktatorskoj površini!