Dragomor Anđelković

Pod „političkim cionizmom“ podrazumeva se težnja ka stvaranju jevrejske države – u vreme kada je pokret koji je bio nosilac te nacionalne ideologije nastao – na prostorima delova nekoliko otomanskih administrativnih jedinica (vilajeta Damask i Bejrut, te autonomnog Jerusalimskog mutesarifluka). One su obuhvatale, kako se smatra, drevne jevrejske zemlje. Uz to, razume se, moderni cionizam uključuje i naseljavanje Jevreja raseljenih širom sveta na tim prostorima.

Utemeljivač „političkog cionizma“ bio je Teodor Hercl (1860-1904), mađarski Jevrejin – po zanimanju novinar, publicista i pravnik – autor čuvenog dela „Jevrejska država“ (1896). Na tim teorijskim temeljima on je i politički delovao, te osnîvàî „Svåtsku ciînističku îrgànizàci¼u“ (1897) i iste godine sàzvàî prvi Ciînistički kîngrås u Bàzålu. Tako je posejano seme iz koga je na kraju iznikao savremeni Izrael.

Polazeći od toga ne treba ni reći da on u jevrejskog državi danas ima ogroman, gotovo kultni značaj, kao i da je omražen u većem delu arapskog i muslimanskog sveta. Kao „otac“ modernog cionizma smatra se, na obe strane, konceptualnim tvorcem Izraela. Stoga, što je i logično, u toj zemlji se slavi na sve moguće načine. Ali neobično je samo po sebi ali i u formuli međunarodnih odnosa, kada i oficijelna Srbija u nekoj meri prema njemu ima idolopoklonički odnos.

Činjenica je da su njegovi preci u jednom periodu živeli na prostoru Republike Srbije. Deda i baba tog čuvenog čoveka bili su stanovnici Zemuna, tada grada pod vrhovnom vlašću Budimpešte (kao centra jednog dela dvojne Austrougarske monarhije), i u tom mestu koje je i tada imalo srpsku većinu, rođen je Teodorov otac Jakov. U Zemunu, sada već sa statusom beogradske opštine, donedavno su počivali i ostaci tate i mame drugog pomenutog, odnosno dede i babe prvog navedenog Hercla.

Oni su na osnovu odluke potomaka, te dogovora Srbije i Izraela, krajem jula 2026. godine preneti iz naše zemlje i sahranjeni na tzv. Herclovom brdu u Jerusalimu. U vezi sa tim u Beogradu je održana oficijelna državna i diplomatska ceremonija, odnosno pompezni ispraćaj zemnih ostataka Herclovih predaka, u čemu je u ime vlade Srbije učestvovao ministar spoljnih poslova naše zemlje, Marko Đurić.

On je tom prilikom iskazao divljenje „ocu modernog cionizma“ te istakao „ponos što je Beograd istorijski povezan sa njim“. Uz to je naglasio da „Srbija ponosno stoji uz jevrejski narod“ sada kada se on ponovo suočava „sa velikim pritiscima širom sveta“.

Takvo ponašanje krajnje je neprimereno, odnosno u potpunosti održava kvislinški, i to isključivo lično motivisani, karakter SNS uzurpatorskog režima. Bilo je u svetu kvislinga iz vere tj. ideoloških razloga, ali ovi naši su obični samoživi prevaranti. I to svakim svojim potezom demonstriraju!

Hercl je u epicentru velikog, već duže od jednog veka aktuelnog, geopolitičkog sukoba koji se trenutno nalazi u fazi nove eskalacije. Ne radi se samo o istorijskoj ličnosti, već o aktuelnom vojnopolitičkom simbolu, u vezi sa kojim postoje oprečna mišljenja u raznim delovima sveta, te se oko njega lome opasna koplja. Prisetimo se samo šta se trenutno dešava u Persijskom zalivu sa globalnim prvorazrednim posledicama, ako smo zaboravili dimenzije problema kojim se bavimo.

Srbi u vezi sa nekim pitanjima, kao što je recimo status Republike Srpske i sprečavanje pretvaranja cele Bosne i Hercegovine u bazu radikalnog islamizma, imaju zajedničke interese sa Izraelom. Oko nekih drugih stvari, recimo po kosovskom pitanju, situacija je sasvim drugačija.

Od 22 članice Arapske lige – međunarodne organizacije koja okuplja države pomenutog naroda – 9 članica je priznalo lažnu kosovsku državu dok 13 zemalja iz njenog sastava to nije učinilo te podržavaju teritorijalnu celovitost i integritet Srbije. Opet, Izrael je ne samo priznao secesionistički akt Prištine već i učestvuje u obuci i opremanju njenih nelegalnih paravojnih snaga.

Postoje i brojni drugi razlozi – od geopolitičkog konteksta nadmetanja velikih sila do terorističkih pretnji – koji racionalno govore protiv svrstavanja Srbije na stranu Izraela, odnosno ukazuju da je za nas najpametnije da zauzmemo neutralnu poziciju u vezi sa palestinsko-jevrejskim sukobom i svim onim što se na njega nadovezuje u širim okvirima.

U konkretnom slučaju, bilo je dovoljno da Srbija tiho izađe u susret Izraelu po pitanju seobe zemnih ostataka dede i babe Teodora Hercla, te da omogući izraelskoj ambasadi da tim povodom organizuje neku svoju svečanost ako to želi. Ali je geopolitički sumanuto a ne samo iracionalno, što je zvanična Srbija u toj delikatnoj stvari direktno uzela učešće, te povodom nje dala Izraelu svestranu podršku.

Jevrejska država se prema nama ponaša krajne utilitarno, pa i egoistično, što je i normalno za ozbiljne zemlje. Nasuprot tome naš režim se pred jevrejskim moćnicima uvija nalik crvima, te interesima Izraela podređuje srpske.

Da je tako dovoljno je setiti se famoznog Vašingtonskog sporazuma iz septembra 2020. godine. Fokus tog aranžmana bio je na privrednom i infrastrukturalnom povezivanju Srbije i naše južne pokrajine koja je po Rezoluciji 1244 protektorat UN (koju evroatlantski faktori i njihovi vazali tretiraju kao navodnu državu) pod američkim pokroviteljstvom, u cilju daljeg toka tzv. normalizacije odnosa Beograda i Prištine.

Međutim, jedno je teorija a drugo praksa. Čitav sporazume je pre svega osmišljen i realizovan kako bi Izrael priznao Kosovo a ta lažna država sa muslimanskom većinom otvorila svoju „ambasadu“ u delu Jerusalima koji je Izrael okupirao 1967. i zatim anektirao, te taj grad smatra svojom prestonicom, što većina zemalja sveta ne prihvata.

Pred kraj svog prvog mandata, Donald Tramp, tesno povezan sa jevrejskim lobijem u Americi i političarima u Izraelu, forsirao je tzv. „Avramski sporazum“, čiji cilj je bio da što više muslimanskih i arapskih država uspostavi diplomatske odnose sa jevrejskom državom i prizna Jerusalim kao njen glavni grad.

Tako je – naizgled iznenada, kako naš narod to kaže „s neba pa u rebra“ – a zapravo tajno dogovoreno sa Vučićem, u čitavu ekonomsko-političku kombinatoriku u trouglu Vašington-Beograd-Priština, ubačen Izrael. To bi bilo isto kao da su, recimo, indijski i engleski kriket timovi pozvan da učestvuje na Svetskom prvenstvu u fudbalu ove godine, te je pobednik u njihovoj utakmici proglašen za prvaka sveta u fudbalu.

Jasno je da  se ovde radi o nečemu što bi moglo da se uklopi u delo Ežena Joneskuka, „Ćelava pevačica“ – koje pripada tzv. teatru apsurda – ali ne i u realan život. Isto tako, razmislite i sami, fundamentalno stoje stvari sa tim što je međusobno priznaje Izraela i kosovske separatističke tvorevine postalo deo ekonomskog sporazuma Beograda i Prištine. No, tamo gde izraelski lobisti umešaju prste, ako ne sve što im odgovara onda bar mnogo toga, postane moguće u praksi. Pogotovo kada rade sa bednicima, kao što su pripadnici vrha SNS kartela, koji pljuju na potrebe svog naroda.

Kada se prisetimo vašingtonske epizode kojom smo se nakratko bavili, potpuno je „prirodno“ da njeni sprski protagonisti na čelu sa Alekom bez Kosova, na svaki mig svojih stranih mentora, pogotovo onih iz Izraela, obave poslove koji su im naređeni. Da je kojim slučajem ministar spoljnih poslova Srbije i famozni Vulin, koji sada toliko govori o „srpskom svetu“ a ne Đurić, koji ističe svoje jevrejske korene, sve bi bilo isto. Srpski zvaničnik zadužen sa međunarodna (ne)dela, klanjao bi se Izraelu i njegovim težnjama, ugrožavajući srpske interese.

SNS režim je na vlast doveden uz veliku pomoć francuskih, američkih i izraelskih specijalnih službi – da sada ne širimo priču i na ulogu u tome Mila Đukanovića i nekih mafijaških klanova – i uz njihovu asistenciju opstaje na čelu države i sada kada se protiv njega podigao veliki deo srpskog naroda.

Svakome je valjda do sada jasno da mi imamo vlast koja je Srbiju ponovo učinila vazalnom državom, i to na višestruki način. Zvanični Beograd ima nekoliko inostranih gospodara i u dogovoru sa njima kreira svoju unutrašnju i spoljnu politiku.

Ne eksploatiše nas na sto načina samo Vučić sa svojim banditima, već u koordinaciji sa njim to čine i oni koji stoje iza njegovog režima. To objašnjava mnogo toga, pa i sa nacionalnog stanovišta izrazito kontraproduktivan odnos Srbije prema „ocu cionizma“ i njegovom nasleđu. Mešamo se za tuđ račun u ono što mnogo više može da nam našteti nego koristi, kako bi na našoj šteti Aca Anti-Srbin izvukao neku korist za sebe. I to je to.

Zato moramo da budemo načisto da kao što su naši preci išli u srpsko-turske ratove od 1876-1878, kako bi oslobodili još okupirane srpske zemlje i izborili se da Srbija konačno pokida otomanske vazalne lance i postane nezavisna – što se i desilo na Berlinskom kongresu 1878 – i mi danas vodimo oslobodilačku borbu protiv uzurpatorskog političko-mafijaškog SNS režima. Njegovo rušenje je uslov za demokratsku, ekonomsku, pravnu obnovu Srbije ali i vraćanje našoj zemlji nezavisnosti. Sa tom idejom moramo da idemo na predstojeće izbore i u potonju demokratsku borbu protiv očekivanog njihovog nameštanja od strane naprednjačke ekipe.

Sada smo samo nominalno nezavisna država, dok smo u praksi državni provizorijum i lovina u evroatlantsko-izraelskoj mreži. Da to ne bismo i ostali važno je da se izborimo za rušenje diktature Aleksandra Vučića ali i da ne dopustimo da posle njega na čelo Srbije dođu oni koji bi nastavili njegovu veleizdajničku politiku (možda tek malo umivenu, da banalan sistemski kriminal ne bode više napadno oči građanima). Posle toga ćemo moći da gradimo odnose sa Izraelom, Palestinom i bilo kojim drugim državama, na nacionalno-pragmatičnim osnovama, polazeći od svojih potreba, što je jedino normalno!