Svetlana Alilujeva je najpoznatiji prebeg iz Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Američke Države. Kada je, u svojoj 41. godini, odlučila da pobegne iz senke imena svog oca, komunističkog diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, iza sebe je ostavila tragičnu prošlost. Majka Nadežda je izvršila samoubistvo, jedan polubrat je ubijen u Drugom svetskom ratu, drugi je umro od alkoholizma, u progonima su stradali i ostali njeni rođaci i prijatelji. Nadala se da će na Zapadu moći da izgradi miran život, ali nije uspela.

Kanadska profesorka književnosti Rozmeri Salivan najveću međunarodnu pažnju je privukla knjigom „Staljinova ćerka: Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve“. Opsežna biografija je nastala na osnovu višegodišnjeg istraživanja, uz korišćenje arhiva CIA, KGB i sovjetskih državnih fondova, kao i intervjua sa članovima porodice, uključujući i Svetlaninu ćerku. Za ovo delo, Salivan je dobila više prestižnih nagrada, među kojima su RBC Taylor Prize, Plutarch Award i Hilary Weston Writers Trust Prize. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove knjige o Svetlani Alilujevoj.

Rozmeri Salivan

Drugi svetski rat je u Sovjetski Savez došao iznenada, 22. juna 1941. godine, mada ne bez upozorenja. Staljina, koji je spavao na kauču u svojoj dači u Kuncevu, u četiri sata ujutru probudio je telefonski poziv njegovog načelnika štaba, maršala Georgija Žukova, koji ga je obavestio da nemački avioni bombarduju Kijev, Viljnus, Sevastopolj, Odesu i druge gradove. Ukupno 147 nemačkih divizija prešlo je granicu i ubrzano napredovalo kroz Ukrajinu.

Staljin je mesecima dobijao izveštaje od britanskih i sovjetskih obaveštajnih agencija da Hitler planira da izvede invaziju pod šifrovanim nazivom operacija „Barbarosa“. Prema rečima Stepana Mikojana, Staljin je čak ponovo upozoren te iste noći, 22. juna. U prisustvu Mikojanovog oca i nekoliko drugih članova Politbiroa, Staljin je obavešten da je upravo uhapšen prebegli nemački vojnik, koji je rekao da će napad početi ujutru.

Ali, kako je Mikojanov sin objasnio: „Staljinov stav prema obaveštajnim podacima odražavao je njegovo ekstremno nepoverenje prema ljudima. Po njegovom mišljenju, svi ljudi su sposobni za prevaru ili izdaju.“ Kada su mu agenti sa terena slali „alarmantne izveštaje“, Staljin je naredio da ih pozovu, uhapse i deportuju u logore, da ih „samelju u prah“.

Staljin je tvrdo verovato da će se Hitler pridržavati pakta o nenapadanju, koji je potpisan 1939. godine. U sebi, Staljin je znao da vojska nije spremna za rat, njegove čistke oružanih snaga zasekle su previše duboko. Kad je počela nemačka invazija, na ruskoj strani fronta nastupila je anarhija, trupe su se razbežale. Staljin je znao da je on kriv za takvo stanje. Dozvolio je da ga Hitler nadmudri.

Nemci su 29. juna opkolili 400.000 sovjetskih vojnika i zauzeli grad Minsk u Belorusiji, otvarajući direktan prolaz do Moskve. Staljin je tada seo u automobil, koji ga je čekao ispred kremlja. Sa zadnjeg sedišta se obradio drugovima: „Sve je izgubljeno! Lenjin nam je ostavio veliko nasleđe, ali mi smo sve zasrali.“ Psovao je sve do Kunceva, gde je rekao da podnosi ostavku.

Staljin je dva dana ćutao u svojoj dači. Odbijao je svaku komunikaciju. Kružile su glasine da je doživeo nervni slom, ali to je malo verovatno. Ubedljivija je ideja da je tako testirao svoje drugove, da vidi kako će se oni ponašati u kriznoj situaciji.

Grupa uplašenih ministara, uključujući Beriju, Mikojana i Molotova, uputila se u Kuncevo da ga zamoli da se vrati na posao kao šef novog „super-ratnog kabineta“. Nisu mogli da zamisle vođenje rata bez Staljina. Anastas Mikojan je objasnio: „Samo ime Staljina je bilo velika sila, koja je podizala moral naroda“.

Sa novom titulom – vrhovni komandant – Staljin se obratio naciji 3. jula. Predstojeću borbu proglasio je „Velikim otadžbinskim ratom“. Pozvao je narod da se „okupi oko partije, Lenjina i Staljina“. Staljin je tada postao nešto drugo, novo. Više nije bio sam čovek, posao je – ideja o borbi za slobodu! Upozoravao je da će u ovoj „nemilosrdnoj borbi“ svi „dezerteri, kukavice i paničari biti nemilosrdno zgnječeni“.

Sećajući se tog vremena, Staljinova ćerka Svetlana je govorila da je njen otac odbijao da prizna da ga je Hitler prevario: „Smatrao je sebe nepogrešivim, a svoj politički talenat nenadmašnim“. Nakon što je rat završen, sećala se njegove navike da stalno ponavlja: „Eh, zajedno sa Nemcima bili bismo nepobedivi“, posle koje bi uvek dodavao: „Dakle, mislili su da mogu da prevare Staljina? Sada ih pogledajte, mislili su da prevare Staljina!“ Svetlana se uvek zgražavala kada bi njen otac o sebi govorio u trećem ulicu, uvek zapanjena što mu nije palo na pamet da je i on sposoban da pogreši.

Čak i dok je pokušavao da kontroliše ratnu katastrofu, Staljin je preduzeo mere da zaštiti svoju ćerku. Zamolio je svoju snaju Ženju, da odvede porodicu u njegovu daču u Sočiju. Rekao je da će rat biti dug: „Mnogo krvi će se proliti… Molim te, odvedi Svetlanu na jug…“

Začudo, Ženja je odbila. Rekla je da se mora pridružiti svom drugom mužu (prvi je ubijen u poslednjoj Staljinovoj čistki) i da zaštiti svoju decu. Staljinu nikada niko nije rekao „ne“. On nikada nije zaboravio niti oprostio nijednu izdaju. Mogao je godinama da čeka pre nego što sprovede osvetu, kao što će Ženja otkriti.

Staljin se zatim obratio Ani, sestri svoje pokojne supruge Nađe. Probijajući se kroz gomile uplašenih ljudi, koji su pokušavali da napuste Moskvu, Ana je ugurala Svetlanu i još desetak rođaka u voz koji je išao na jug ka Crnom moru.

Dan nakon početka nemačke agresije, Staljin je svoje sinove Jakova i Vasilija, pa i usvojenog sina Artjoma, poslao na front. Artjom je retrospektivno prilično zagonetno izvestio: „Jakov i ja smo se pridružili artiljeriji, a Vasilij je postao pilot. Svi smo otišli na front od prvog dana. Staljin je telefonom naredio da nas odmah odvedu. To je bila jedina privilegija koju smo dobili od njega.“ Sačuvano je nekoliko Vasilijevih pisama ocu. U jednom od njih tražio je od oca da mu pošalje, da ima za vojnu kantinu. Želeo je i novu oficirsku uniformu. Staljin mu je odgovorio: „1. Koliko ja znam, obroci u vazduhoplovstvu su sasvim dovoljni. 2. Specijalna uniforma za Staljinovog sina nije na dnevnom redu.“ Vasilij nije dobio ni novac, ni uniformu.

Svetlana je leto provela u Sočiju, zajedno sa ostalim Staljinovim rođacima. Tamo se nalazila i Svetlanina prijateljica Marfa Peškova, koja je nekoliko decenija kasnije ispričala šta se desilo prilikom jednog od njihovih susreta. Prema Marfinom svedočenju, Svetlana joj je opisala jedan svoj veoma čudan san: „Bilo je kao da posmatram veliko gnezdo na drvetu. U gnezdu je bio orao sa malim ptićima pored sebe. Odjednom, orao je uzeo jednu bebu i izbacio je iz gnezda. Beba je pala na zemlju i uginula.“ Svetlana je zapalakala. Kroz plač je prošaputala: „Znaš, nešto strašno se dogodilo Jaši…“ Svetlana se od polubrata Jakova oprostila telefonom, neposredno pre njegovog odlaska na front.

Tek što je završila prepričavanje sna, zazvonio je telefon. Svetlana je podigla slušalicu i čula očev glas. Odmah je pitala za Jakova, a Staljin je odgovorio: „Jaša je zarobljen“. Pre nego što je stigla bilo šta da kaže, on je dodao: „Nemoj ništa da kažeš njegovoj ženi, za sada“.

Jašina žena Julija je bila prisutna, sedela je na kauču u drugom kraju sobe, sa pažnjom posmatrajući Svetlanino lice. Svetlana je pomislila da je njen otac zabrinut, pa hoće da poštedi snahu nerviranja. Promrmljala je Juliji: „Tata ne zna šta je sa Jašom…“ Nije mogla da joj kaže istinu.

Taj razgovor je slomio Svetlanu. U poslednjih nekoliko godina postala je veoma bliska sa svojim polubratom. Iako je bio stariji 19 godina, zajedno su učili i družili se u banji u Zubalovu.

Staljinov odnos sa starijim sinom je uvek bio loš. U porodici se pričalo da je neumorno maltretirao Jakova, nazivajući ga mekim i bezvrednim. Pritisak je bio toliki da je Jakov, kad je napunio dvedesetu, u očajanju pokušao da izvrši samoubistvo. Iz pištolja je pucao sebi u grudi, ali samo je okrznuo rebra. Kad je obavešten o tom događaju, Staljin se nalazio u Sočiju. Odmah je pisao svojoj ženi Nađi: „Prenesi Jakovu da se ponašao kao huligan. Na ovaj način je hteo da me uceni! Više nemam ništa sa njim!“ Među rođacima je kružila priča da se Staljin smejao i rugao: „Ha! Nije mogao ni u sebe da puca precizno!“ Jakov je otišao u Lenjingrad i sledećih osam godina nije video oca. Svetlana je uvek imala razumevanja za brata: „Jakovljeva blagost i smirenost iritirali su mog oca, koji je bio brzoplet i impulsivan čak i u kasnijim godinama“.

Nakon tragične smrti deteta, Jakov se brzo razveo od prve supruge i 1936. godine se venčao sa Julijom Melcer. Staljin nije odobravao ni taj brak. Svetlana je uverena da je to bilo zato što je Julija bila Jevrejka, a njen otac „nikada nije voleo Jevreje, iako je svoju mržnju prema njima počeo da otvoreno izražava tek posle rata“.

Početkom leta 1941, Soči više nije bio bezbedno utočište. Porodica se vratila u Moskvu. Ratna razaranja su već bila vidljiva. Sa prozora stana u Kremlju, Svetlana je mogla da vidi ogromnu rupu na uglu zgrade Arsenala, gde je pala nemačka bomba.

Staljin je objasnio Svetlani da će se promeniti i neki odnosi u porodici. Rekao joj je: „Jašina ćerka može neko vreme da ostane kod nas, ali izgleda da je njegova žena Julija nepoštena. Moraćemo to da ispitamo.“ Svetlana je bila užasnuta, nije imala pojma o čemu njen otac priča. Kako je Julija mogla biti nepoštena.

Julija je tada uhapšena i zatvorena u Lubjanku. Kada se dogodio poslednji talas porodičnih hapšenja, 1938. godine, Svetlana je imala 12 godina. Ni sada, sa 15, još nije razumela kako je moguće da jedan član porodice nestane tek tako. Ko to radi njenoj porodici?

To je radio njen otac. Staljin je 16. avgusta potpisao Naredbu 270, kojom su svi sovjetski vojnici, koji su se predali ili su zarobljeni, bili osumnjičeni kao „izdajnici domovine“. U skladu sa tom Naredbom, žene zarobljenih oficira trebalo je da budu uhapšene i utamničene. Ni Staljinov sin nije bio izuzetak. Kada je zarobljen, Jakov je proglašen za izdajnika, pa je Julija morala da bude uhapšena.

Julija je godinu i po dana provela u mračnim utrobama strašne Lubjanke. Kako su Nemci napredovali, prebačena je u zatvor u Engelsu, na Volgi. Kada je konačno oslobođena, u proleće 1943. godine, njena petogodišnja ćerka Gulija nije je prepoznala, morala je biti ohrabrena da priđe majci. Julija nikada nije dobila nikakvo objašnjenje za zatvaranje. Jednostavno, samo joj je rečeno da je slobodna. Više nikada nije razgovarala sa Staljinom.

Vest o tome šta se zapravo dogodilo Jakovu polako se širila. Jedan izveštaj je stigao od Ivana Sapegina, komandanta 303. lakog artiljerijskog puka. Kada je Jakovljeva oklopna divizija opkoljena i pregažena kod Vitebska u Belorusiji, 12. jula 1941. godine, Jakov je zarobljen. 

Nemačka komanda je odmah telegramom obavestila Staljina o zarobljavanju njegovog sina, a zatim je to iskoristila u propagandne svrhe. Pamfleti sa fotografijom Jakova u uniformi bez pojasa i epoleta, okruženog nemačkim oficirima, bacani su iz aviona na nemačke trupe: „Predao se Staljinov sin, Jakov Džugašvili, potporučnik, komandant baterije. Činjenica da se tako važan sovjetski oficir predao, nesumnjivo dokazuje da je svaki otpor nemačkoj vojsci potpuno besmislen. Zato prestanite da se borite i pređite kod nas.“

Jakova su prebacivali iz jednog u drugi logor za ratne zarobljenike do proleća 1943. godine, kada su, posle katastrofalnog poraza u bici kod Staljingrada, Nemci pokušali da ga razmene za feldmaršala Fridriga Paulusa. Staljin je odbio razmenu. Tog proleća je Jakov streljan ili je izvršio samoubistvo, nikada se neće saznati šta se zaista dogodilo. Prošlo je nekoliko godina pre nego što je Svetlana saznala kakva je sudbina snašla njenog brata.

Sa Nemacima na pragu Moskve, za alternativnu prestonicu je izabran gradić Kujbišev na jugoistoku. Početkom oktobra 1941. vladini službenici, strane diplomatske misije i kulturne institucije započele su brzu evakuaciju. Lenjinovo mumificirano telo već je bilo uklonjeno iz mauzoleja i poslato tajnim vozom u Tjumen u Sibiru.

U Kujbiševu, mali lokalni muzej u Pionirskoj ulici je ispražnjen, uklonjeni su eksponati, a ceo prostor je okrečen i renoviran pred useljenje Staljinove porodice, obezbeđenja i posluge. Na Svetlanu je pazila baka Olga, dok je deda Sergej odlučio da se vrati u Tbilisi, gde je proveo ostatak rata.

Staljin je odlučio da ostane u Moskvi, da rat vodi sa prve linije fronta. Svetlana je svom ocu pisala iz Kujbiševa 19. septembra 1941: „Moj dragi Papočka, draga moja srećo! Kako živiš? Dobro mi je ovde. U našoj školi ima i druge dece iz Moskve. Mnogo nas je, pa mi nije dosadno. Samo mi ti nedostaješ, sada posebno želim da te vidim. Ako mi dozvoliš, mogla bih da doletim avionom tamo na dva ili tri dana. Nedavno su ćerka Maljenkova i sin Bulganjina otišli u Moskvu. Pa ako oni mogu da lete, zašto ne mogu i ja? Imaju moje godine i, generalno, nisu ni na koji način bolji od mene… Ne volim baš ovaj grad… Ima mnogo ljudi koji su slepi. Svaka peta osoba je invalid. Veoma mnogo siromašnih ljudi i dečaka. U Kujbišev je stiglo mnogo ljudi iz Moskve, Lenjingrada, Kijeva, Odese i drugih gradova, a meštani se prema njima odnose sa besom koji ne kriju… A sada će Hitler doći i bombardovaće ovo mesto… Tata, zašto Nemci stalno dolaze i dolaze? Kada će konačno dobiti šut u glavu? Čekam tvoju dozvolu da letim za Moskvu… Samo na dva dana… Ne znam kada si slobodan, zato ne zovem. Ljubim te mnogo, mnogo puta, Svetlanka.“

Staljin joj je 28. oktobra dozvolio da dođe u Moskvu. Tog dana su bombardovani Boljšoj teatar, univerzitetske zgrade u Mohovoj ulici i zgrada Centralnog komiteta na Starom trgu. Svetlana je pronašla oca u njegovom atomskom skloništu, do koga se stizalo liftom koji se spuštao 90 metara u zemlju. Unutrašnjost njegovog kabineta je uređena kao njegove sobe u Kuncevu. Zidovi su bili obloženi drvenim panelima, iako su sada prekriveni mapama. Isti trpezarijski sto bio je postavljen za večeru, na koju su došli isti ljudi, samo što su sada bili u oficirskim uniformama. Sto je takođe bio prekriven mapama, a telefonske žice su vijugale kroz sobe. Staljin je stalno bio u kontaktu sa komandirima na frontu. Svetlana je, naravno, smetala.

Posle kratke posete ocu, vratila se u Kujbišev. Dok su milioni ljudi gladovali u gradovima pod opsadom, život u Kujbiševu je imao čudnu, nadrealnu normalnost. Muzičari, koji su evakuisani iz Moskve, formirali su filharmonskijski orkestar i održavali su koncerte. Šostakovičeva Sedma simfonija je premijerno izvedena u Kujbiševu i emitovana je širom sveta. Rat je ostao u senci.

Na bezbednoj udaljenosti od pravog rata, Svetlanu je u proleće 1942. pogodilo razorno otkriće za koje je tvrdila da joj je uništilo život. Njen otac joj je rekao da održava znanje engleskog jezika, pošto su Britanija i Sjedinjene Američke Države postale saveznici Sovjetskog Saveza. Počela je da čita sve engleske i američke časopise koji su joj došle pod ruku. Čitala je Life, Fortune, time ili Illustrated London News. Jednog dana, upravo kad je napunila 16 godina, naišla je na članak o svom ocu. U njemu je pomenuto, „ne kao vest već kao činjenica koja je odavno dobro poznata svima“, da je njegova supruga, Nadežda Sergejevna Alilujeva, izvršila samoubistvo u noći 8. novembra 1932. godine. Uz tekst nalazila se i fotografija njene majke kako leži u kovčegu.

Od ovog otkrića Svetlana je doživela strašan šok. Požurila je kod bake, sa novinama u ruci, i zahtevala da joj kaže da li je njena majka zaista izvršila samoubistvo i zašto je to skriveno od nje. Baka Olga joj je rekla da je to istina. Nađa je imala mali pištolj, koji joj je poklonio njen brat Pavel. „Niko nije ni pomislio da to može da se desi“, ponavljala je baka.

Svetlana je osećala nekontrolisan bes zbog izdaje. Svi su je izdali. Majka je izdala kada je odlučila da se ubije. Otac, a i ostali rođaci, izdali su je lažima da je majka umrla od upale slepog creva i neuspele operacije. Svetlani su bile potrebne decenije da oprosti Nađi što ju je napustila. Kroz to vreme, oca je smatrala odgovornim za tu smrt, koju je on izazvao svojim brutalnim odnosom.

Sećajući se tog perioda, Svetlana je govorila: „Skoro sam poludela kad sam saznala da je moja majka izvršila samoubistvo. U meni je nešto bilo uništeno. Više nisam bila u stanju da se pokoravam rečima i volji svog oca.“ Nikada nije mogla da razazna šta je bilo razornije: njeno verovanje da je otac odgovoran za smrt njene majke ili otkriće da je majka nije dovoljno volela da izabere život.

Svuda – kod kuće, u školi, u društvu – svi su njenog oca nazivali mudrim, pravim vođom. Staljinovo ime je bilo garancija za pobedu u ratu. On je bio veliki Staljin! Samo on je mogao da spase Rusiju! Sumnjati u njega bio je čin bogohuljenja. Ali, Svetlana je počela da sumnja. Da bogohuli.

(U sledećem broju: Katastrofalna pobeda)