U prvih 17 dana avgusta, Vučić je imao 64 uključenja u televizijske prenose uživo, na svakih 6 sati i 22 minuta. Režimski mediji su prenosili njegove susrete sa lokalnim lojalistima, koji su ga optuživali da ih je prevario, obećao im je posao ako sakupe dovoljno sigurnih glasova, davao otkaze ako ne dođu na miting, da im ne želi pomoći ni dok boluju od raka, a ne idu na kontrole, nego na njegove mitinge. „Lakše bi mi bilo da su me streljali“, zavapio je Vučić. Cvili i kmeči, a najgore tek dolazi. Tajkuni poput Željka Drčelića već poručuju: „Zabole me za Vučića“. Za vođu kartela, „zabole“ ona stvar i Zvezdana Terzića i Gorana Vesića, kao i sve ostale saučesnike u zločinima nad državom i narodom.

Predrag Popović

Pred petooktobarski puč, znalo se da Slobodan Milošević pada s vlasti. Pad Zorana Đinđića je bio incidentan, ali i on je, pred streljanje, bio svestan opasnosti koja mu preti. Posle izbornih poraza, Vojislav Koštunica i Boris Tadić su mirno prihvatili stvarnost i potonuli u vlastitu beznačajnost. Svi su, dok su vladali, nanosili štetu državi i narodu, ali bar su na kraju sačuvali elementarno lično dostojanstvo.

Za razliku od njih, Aleksandar Vučić pada na sraman način, uz skičanje, kmečanje i groktanje. To i ne čudi, s obzirom da dobro zna da mu nema spasa. Što god da uradi ne može da izbegne poraz na izborima. Sva istraživanja, uključujući i IPSOS-ova, koja plaća SNS, pokazuju da studentska lista ima prednost koju nije moguće nadoknaditi nikakvom krađom ili kupovinom glasova, uvozom fantomskih glasača iz Republike Srpske i Crne Gore, nikakvim kapilarnim terorom, pretnjama i ucenama. Naprosto, ne postoji način kojim bi mogao da zaustavi trend, koji ga obara s vlasti.

Uslovljen vlastitim intelektualnim ograničenjima, Vučić ne može da promeni ni svoju predizbornu strategiju. Svakog jutra dobija monitoring medija, koji pokazuje da njegovi javni nastupi imaju sto puta manju gledanost od, recimo, izjava Milana Tarota ili Debelog Zuba. Vučića malo ko gleda, a niko mu ne veruje. Ipak, on tera po svom.

U prvih 17 dana avgusta, otkad je počeo funkcionersku kampanju, Vučić je imao 64 uključenja u televizijske programe uživo. Dakle, u tih 408 sati, Vučić se obraćao javnosti na svakih šest sati i 22 minuta. I opet uzalud, patološka hipnoza više ne deluje. Više niko ne obraća pažnju na njegove političke poruke i bajke o rastu BDP-a. Ako ga neko sluša, to je samo zbog laži na kojima bi mu pozavideo i baron Minhauzen, o tome kako je, kad je bio mali, sa svojih samo 50 kila nosio po dva džaka cementa, jedan na jedno, drugi na drugo rame. Ili kako je, kao osmogodišnji dečak, dva puta preplivao Savu za manje od pola sata. Što je, po njega, najgore, takve budalaštine mora da priča pred malim brojem gledalaca. U publici ima više pripadnika „Kobri“, nego normalnih ljudi.

Vučić je bio prinuđen da odustane od organizacije mitinga. U poslednje dve i po godine, propao je svaki pokušaj da napravi veliki stranački skup. Nijedan opštinski odbor SNS-a nije mogao da ispuni kvotu i da na miting privede dovoljan broj ljudi. Džabe su Vučić, njegovi policajci i novinari plasirali besmislice o 220.000 ljudi pred Domom Narodne skupštine ili 80.000 u Areni. Takvi događaji su deo mračne prošlosti ovog naroda.

Sada, prinuđen da prihvati realnost, Vučić obilazi sela po Srbiji, a i to u strogo kontrolisanim uslovima. Njegovi lokalni šerifi izaberu po dvadesetak moralno-politički podobnih lojalista, kojima se dozvoli da statiraju u Vučićevoj predstavi. Međutim, šef kartela je i u takvim okolnostima izložen sablasno-smešnim scenama.

U Novoj Varoši, jedna žena mu je rekla da su je prevarili njegovi naprednjaci. Obećali su joj stalni posao ako prikupi dovoljan broj sigurnih glasova. Ona je svoj deo dogovora ispunila pre dve i po godine, a od posla ništa. Vučić je pokušao da uđe u prepirku s njom, ali nije izdržao nalet njenog ogorčenja i agresije. U Pejkovcu kod Žitorađe, doživeo je istu neprijatnost sa starijim muškarcem, koji mu je rekao da je dobio otkaz jer nije išao na jedan naprednjački miting. U selu Družetić kod Koceljeve, jedan starac je histerično galamio na Vučića i pod nos mu poturao neki papir, uz urlike: „Jesi li ovo potpisao, jebem ti Sunce!“ Spuštene glave, Vučić je promrmljao: „Jesam“.

Kad god bi se našao u takvim situacijama, u kojima nije mogao da obuzda opravdani bes prevarenih ljudi, Vučić je podvijao rep. Međutim, kad bi se suočio sa žrtvom koja tiho i skrušeno moli za pomoć, pokazao bi svoje pravo lice. Kamere su takav slučaj zabeležile u Medveđi, kad mu je jedna žena rekla: „Muž mi se obesio, ja imam rak. Pomozite mojoj ćerki!“ Vučić ju je pitao kako da pomogne. „Dajte joj stan“, zavapila je očajna majka. Vučić je sa osmehom odmahnuo rukom: „To je bilo u socijalizmu, nema više“. Žena je uzalud kukala: „Ne idem na kontrole, idem na vaše mitinge“. Uzalud je za spas molila tiranina, koji je uništio stotine hiljada života.

Posle svake takve predstave, sa elementima kriminala i horora, Vučić je padao u depresiju. Pred kamerama je lelekao nad voljenim sobom: „Lakše bih podneo streljanje, nego ovo…“

Iako su mu kognitivni kapaciteti vrlo skromni, Vučić može da se pouzda u svoj instinkt, svojstven svakom kriminalcu. Ovi seoski anonimni nesrećnici, koji su se prodali za obećanje o nekoj pomoći, samo najavljuju opasnost u kojoj će se Vučić naći kad se, sa istim žarom, na njega obruše tajkuni i ostali poverioci, kojima je godinama zagorčavao život i uništavao sudbine. Neki od njih već dižu glas, naročito oni koje je Vučić stvorio.

Željko Drčelić je bio pošteni vodoinstalater iz Borče. Radnju je prijavio na paušal, radnike je plaćao na crno, a alat pozajmljivao od lokalnog gazde Vasića, vlasnika Bami Šljunkare, jedva krpeći kraj s krajem. Ali, kad je SNS dovedena na vlast, Drčelić se uključio u kartel. U početku je dobijao sitne poslove (izvodio je keramičke radove u Sava Centru, za 500.000 dinara), da bi, kad je dokazao podobnost, postao jedan od vodećih tajkuna u građevinskom sektoru. Danas „njegova“ kompanija Concord West ima ugovore o izgradnji EXPO kompleksa vredne 250 miliona evra. Politički uticaj je prezentovao i na sramne načine, tako što je od gradske vlasti u Beogradu dobio dozvolu da izmesti autobusku stanicu na Zrenjaninskom putu 150, da mu ne smetaju bednici, koji čekaju javni prevoz. Vučić ga je postavio na funkciju predsednika Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

 Drčelić o košarci zna koliko i Vučić o moralu; 0:0. Ukratko, Vučić je od skromnog vodoinstalatera stvorio iskompleksiranog milijardera. Ipak, Drčelić sve zasluge pripisuje samo sebi. Kaže da ga „zabole za Vučića“.

U teretani na „25. maju“, Drčelić je pre nekoliko dana napao Dragana Đilasa. Opasno se naljutio što je Đilas u javnim nastupima pominjao da je na mitinge SNS-a dolazio u prsluku „Brunello Cuccineli“ od 2.700 evra. U burnoj raspravi, punoj psovki i uvreda, Đilas je rekao Drčeliću da se „obogatio zahvaljujući Vučiću i krađi s njim“. Drčelić mu je odgovorio: „Zabole me za Vučića“!

E, to je zabolelo Vučića. Kad je saznao šta se desilo u teretani, Vučić je odmah zakazao posetu gradilištu „Tiršova 2“, na kome radi Concord West. Pored Vučića je cupkao Drčelić. To je bio Vučićev način da mu pokaže gde mu je mesto i šta ga čeka. Kad tonu, moraće da tonu zajedno. Bar tako misli šef kartela. Drčelić, očigledno, ima drugačije planove.

Ni Zvezdan Terzić, koga je Vučić postavio na mesto direktora Fudbalskog kluba Crvena zvezda, ne namerava da deli sudbinu svog spasitelja i stvoritelja. Terzićevo nezadovoljstvo je eksplodiralo pre mesec dana, kada je Zvezda izbačena iz kvalifikacija za Ligu šampiona. Porazom od izraelskog Hapoela iz Ber Ševe, Zvezda je ostala bez ogromne količine novca. Samo za ulaz u LŠ, klub bi dobio 18,62 miliona evra. Na bonusima, koji zavise od ostvarenog broja pobeda i nerešenih rezultata, čak i kad se ne bi plasirala u završnicu takmičenja, Zvezda bi mogla da dobije oko 30 miliona evra. Za izbijanje tolikog novca iz džepa, Terzić je optužio Vučića. Na Vučićevo insistiranje, Terzić je morao da angažuje Dejana Stankovića za trenera, i to posle tri neuspešna pokušaja da uvede Zvezdu u Ligu šampiona. Nije uspeo ni četvrti put.

Pre 12 godina, kada je Terzić postavljen za direktora, klub je imao dugovanja od 36 miliona evra. Zloupotrebom uticaja, Vučić je prinudio domaće banke i ostale poverioce da Zvezdi oproste 17 miliona duga. Umesto finansijske konsolidacije, klub danas duguje 86 miliona evra. Novac iz Lige šampiona mi značajno smanjio finansijsko opterećenje, ali ta nada je propala zahvaljujući Stankoviću, odnosno Vučiću. Za gubitke, neko će morati da odgovara, a Terzić ne želi taj teret. Ne želi da opet, pod poternicom, beži iz Srbije.

U još težoj poziciji se nalazi Goran Vesić. I on je bio povezan sa Zvezdom; on je napravio onoliki dug koji je Terzić zatekao. Međutim, sada Vesića more mnogo ozbiljnije brige. Novosadski Apelacioni sud je potvrdio optužnicu protiv njega zbog masovnog ubistva pod nadstrešnicom Železničke stanice. Vesić zna da to nije moglo da se uradi bez Vučićevog odobrenja. Takođe, zna da će se naći i na optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal, koje vodi istragu o finansijskim malverzacijama u projektu izgradnje železničke pruge Beograd-Subotica.

Vesić je svakakav, ali mora mu se priznati da ne da na sebe. Nema sumnje da će, čim za to dođe vreme, povući Vučića sa sobom, da budu zajedno na optužnicama.

Poput Drčelića, Terzića i Vesića razmišljaju i ostali tajkuni povezani sa naprednjačkim kartelom. Oni će, kao što danas rade lokalni očajnici, da ospu drvlje i kamenje na Vučića, optužujući ga za laži i prevare, za sve zločine koje su zajedno izvršavali.