Dragomir Andjelković

Studentski pokret kao i veliki deo partijske opozicije u borbi protiv Vučićevog autokratsko-kriminalnog režima, akcenat stavlja na uspostavljanje pravne države. To je samo po sebi važno, ali suštinski je bitan širi kontekst koji se neretko neopravdano previđa.

Pravna država podrazumeva sistem u kome su zakonima ograničeni ne samo „obični“ gađani već to važi i za vlast (kako politički vrh tako i birokratiju). I za nju je zakon vrhovni autoritet, a ne volja bilo kog moćnika, bio on monarh, predsednik republike, premijer ili samo šef vladajuće partije.

Institucije su u njoj iznad pojedinaca, a one funkcionišu na pravno utemeljen način. Podrazumeva se istinska, a ne samo nominalna podela vlasti, pravna sigurnost građana i predvidljivost u vezi sa delovanjem činovništva, sudstva i državnog vođstva.

Funkcija države je da štiti građanska prava, odnosno smatra se nedopustivim da ih ona umesto toga ugrožava u ime ideologije, interesa režima ili čak i objektivnog državnog razloga (koji nije zakonski unapred definisan).

Ko normalan i dobronameran sve to ne želi? Pitanje političke pristojnosti je zalagati se za demokratsku i pravnu državu. Međutim, ne zaboravimo, da i „nad popom postoji pop“. Uvek se postavlja pitanje kakvi su ustav, zakoni i politička praksa, koji određuju karakter države, te samim tim i okvir vladavine prava. Bitno je da ona postoji ako želimo zdravo društvo, ali je važno i koji su joj bazični orijentiri.

Na jedan način je pravna država to onda kada je zajednica ustavno određena kao građanska, a na drugi kada je nacionalna (ne samo ustavno već i esencijalno). U prvom slučaju, svima onima koji drže do identiteta i tradicije, pravna država može da se i „obije o glavu“. Ona je kao vatra, koja je jako korisna ako se ispravno usmerava, ali pogubna ako se neograničeno širi.

Sagledajmo rečeno iz konkretnog ugla onoga što se nedavno desilo u Španiji, da bismo bolje razumeli o čemu se radi. U pitanju je tzv. „migrantska kriza u Seuti“, koja je potresla ne samo tu zemlju već i Evropsku uniju u celini.

Gotovo preko noći oko 60 hiljada ljudi prešlo je nelegalno špansku granicu iz Maroka i preplavilo malu afričku eksklavu (teritoriju odvojenu od matične države) Španije, i to sa  namerom da se u sledećem koraku prebace na Pirinejsko poluostrvo pa i u druge evropske zemlje.

Šta se to desilo što je tako naglo dovelo do toga da se Španija suoči sa pravom afričkom najezdom? Da ne okolišim, došlo je do nakaradnog, po naciju opasnog, ispoljavanja pravne države!

Donedavno španske vlasti su suzbijale ilegalnu migraciju i makar su deo onih koji na nezakoniti način ulaze u tu zelju brzo iz nje deportovale. Onda je u julu ove godine Vrhovni sud Španije, polazeći od toga da su tzv. univerzalna ljudska prava „iznad svega“ (pa i nacionalnih interesa), odlučio da zabrani da se migranti hitno vraćaju odakle su došli, već je naložio sprovođenje duge procedure pre nego što bi policijski i drugi organi to eventualno mogli da urade.

Posle toga postalo je jasno da će to mnogima koji ilegalno uđu u Španiju omogućiti da u njoj ostanu ili da pokušaju da odu u druge delove EU. Stoga, već sama odluka Vrhovnog suda te države bio je poziv desetinama hiljada ljudi – i to manje Marokancima a više onima koji su iz još nerazvijenijih afričkih zemalja stigli u Maroko sa naumom da u zgodnom momentu odatle krenu dalje – da „okupiraju“ Seutu.

Na to se, nesrećnim spletom okolnosti, nadovezalo još nešto geopolitičke prirode, što je predstavljalo bacanje baklje na istureni plast sena. Maroko i Alžir predstavljaju rivale, te su osetljivi na bilo kakve poteze drugih država koji bi mogli da se odraze na jačanje pozicije neke od tih arapskih zemalja.

Stvari su se tako poklopile da baš pred odluku Vrhovnog suda Španije, dođe do zahlađenja odnosa te EU članice sa susednim Markom (preko Gibraltara i iz kolonijalnog doba preostalih malih španskih afričkih teritorija), te do približavanja Madrida sa Alžirom.

Maroko je posle toga odlučio da iskoristi pogodan trenutak da „kazni“ Španiju. Sa jedne strane imali smo marokansku nacionalnu državu koja se strogo vodi svojim interesima, sa druge Madrid, koji iznad njih stavlja apstraktno shvaćena ljudska prava.

Pomenuta arapska kraljevina bukvalno je u roku od par sati suspendovala kontrolu granice sa svoje strane, a kako se osnovano smatra, stranim migrantima koji su se u njoj nalazili i delu svojih građana željnih boljeg života u Evropi, dala je i sistematski podsticaj da to iskoriste i krenu u akciju. Tako se dogodila nove epizoda velike evropske migrantske krize.

Pravna država se otrgla kontroli i umesto da bude generator dobrobiti državljana Španije, delimično je postala izvor velikih problema za njih. Da se sada iz tog ugla osvrnemo i na to šta je nacionalna država.

Tu se radi o državnom entitetu u kome suverenitet proizlazi iz nacije shvaćene kao političke zajednice. Država je posvećena zaštiti nacionalnih interesa državotvornog naroda te očuvanju njegovog identiteta u zemlji ali i van nje, gde o pripadnicima nacije o čijoj se državi radi a koji žive van njenih granica, ona posvećeno brine (kao što to radi npr. Mađarska ili bi polazeći od ustava koji se dosledno ne poštuje i u tom pogledu, trebalo da čini Srbija).

Koncept nacionalne države, da ne bude zabune, ne podrazumeva (ako je ona demokratska i pravna) ugrožavanje manjina. U svakoj zemlji postoje i državljani koji ne pripadaju većinskom narodu i njihova kolektivna a ne samo individualna prava i te kako mogu da budu zaštićena u pravno-nacionalnoj državi.

Tako, recimo, u pomenutoj Mađarskoj sve manjine imaju mogućnost (i to u praksi a ne samo u teoriji) da neguju svoj jezik, religiju, kulturu, običaje, i to na institucionalan način uz ozbiljnu sistemsku podršku.

S druge strane Budimpešta (kako za vreme Orbana tako i sada) i te kako vodi računa o zaštiti Mađara u inostranstvu ali i interesa svojih građana ma koje nacionalnosti. Ne dopušta tako da ih ugrozi ni nekontrolisana migracija, niti anacionalna ideologija koju nameću mnogi činioci u Briselu.

Nacionalni karakter države usmerava mađarske zakonodavce da usvajaju pravnu regulativu koja vodi računa o potrebama autohtonog stanovništva Mađarske, umesto da ih žrtvuje radi apstraktno shvaćenih ljudskih prava.

Kada se to desi, što je nažalost sada slučaj sa nama prijateljskom ali u nacionalnoj sferi za svoje građane, kako se čini, neadekvatnom španskom zajednicom, pravna država se pretvori u servis svih na svetu a ne primano onih kojima treba da služi, tj. građana te zelje i ujedno poreskih obveznika koji finansiraju sistem.

To mora da bude otrežnjujuća pouka za sve koji žele da Srbija za svoj narod postane bolja zemlja, kada se oslobodimo SNS kvislinško-razbojničke falange, koja je pljačka i prodaje na parče evroatlantskim postmodernim okupatorima.

Za to nije dovoljno da se rešimo samo sadašnje vladajuće politike mafije, već i nakaradnog koncepta nadnacionalno-kvislinške državnosti. Vučić priča o patriotizmu a zapravo gazi srpske nacionalne interese, od Kosova do identitetske sfere, kako bi se dodvorio kvaziliberalnim inostranim moćnicima.

Mnogi u studentskom pokretu i tzv. prozapadnoj opoziciji, možda zbog ideološke zaslepljenosti a verovatni i radi dodvoravanja Briselu, ističu pravnu državu kao imperativ, a previđaju značaj istinske (a ne tek nominalne) nacionalne državnosti.

Međutim, samo ako budemo imali nacionalnu državu kao temelj pravne ona će biti majka srpskom narodu! Opet, to što je i te kako objektivno bitno da se uistinu učini što većim i čvršćim i njen pravni stub (a ne samo nacionalni fundament), biće garant svim manjinama ali i Srbima anacionalnih uverenja, da će se poštovati njihova prava.

Ako želimo da Srbija konačno postane normalna država, nemojmo stoga više da se delimo oko toga da li bi ona trebalo da bude građansko-demokratska ili nacionalna, već se usredsredimo na uspostavljanje pravno-nacionalne-demokratske države kao zamene sa sadašnji državni provizorijum koji je u mašti sve, a u svakodnevnici mračna pećina Alek-babe i njegovih razbojnika.

Treba nam, da završim ovu priču, država koja će sistematski brinuti o svojim državljanima (ne zanemarujući ni njihovu srpsku većinu, niti nesrpsku manjinu) i pripadnicima državotvornog (srpskog) narod u bližem i daljem inostranstvu, a ne žrtvovati interese svih njih radi potreba ma kakvih unutrašnjih moćnika ili bilo kojih stranih faktora!