Dragomir Anđelković

Verujem da se skoro svi sećamo čuvene rečenice iz kultnog filma „Balkanski špijun“: „Ajde lepo priznaj, a brat Đura će ti oprostiti što te je tukao“.

Ilija Čvorović (Danilo Bata Stojković) – paranoični jugoslovenski boljševik u lovu na zamišljene inostrane špijune – tako se obratio Petru Jakovljeviću (Bori Todoroviću). Prethodno ga je u duhu onoga što su političkim protivnicima režima radili zloglasni Staljinov NKVD ili skoro pa ništa manje užasna Titova UDB-a, krvnički ispitivao zajedno sa svojim bratom Đurom u ulozi batinaša.

Nesrećni Jakovljević, svestan besmisla optužbi, odbija da prihvati nepostojeću krivicu uprkos prebijanju. Onda dobija „džentlmensku ponudu“: ipak priznaj, a mi ćemo preći i preko toga što smo „morali“ da te šikaniramo zbog tvoje „tvrdoglavosti“.

E – da pređemo na stvar – baš na taj način se Vašington nedavno postavio prema Srbiji.  Dokument u kome je to iskazano – na prvi pogled paradoksalno – Vučićevi propagandisti zaduženi da glume NVO aktiviste (kao nezavisne od njega) koji „objektivno“ rade na povezivanju SAD i Srbije, predstavljaju kao po nas „izrazito povoljan“. Viču nam prostački sugestivno: „Jupi, Amerika nam nudi partnerstvo“!

Petar Jakovljević, suočen sa besom ljudi koji mu nisu delovali normalno, uz sve što je trpeo nije pristao da pruži legitimitet nepravdi koju su mu oni učinili. Vučić kao politički mafijaš, spreman je radi dobijanja podrške za opstanak na vlasti koju je uzurpirao i vrši diktatorski, da aminuje svako zlo prethodno počinjeno Srbiji i Srbima van njenih granica od strane evroatlantskih sila, te da naše preostale nacionalne resurse na kvislinški način stavi u funkciju njihovih novih geopolitičkih ciljeva (a ne zaštite srpskih interesa).

Samo čeka za sebe odgovarajuću ponudu, koju još nije, izgleda, zakulisno ali nedvosmisleno dobio, kao preduslov za zvanične poteze koje bi onda povlačio u korist SAD. O tome se radi kada njegove sluge afirmativno poručuju onima koji njihove glasove osluškuju sa američke strane: „Prozor prilike je otvoren“. A onda dodaju, lukavo prebacujući krivicu na naš nacionalni mentalitet, „pitanje je hoćemo li imati političku zrelost da je iskoristimo“ (priliku).

Da dešifrujem: Amerikanci daju prljavu ponudu Srbiji, a nju bi Vučić mogao da prihvati uprkos stavu većine Srba (kao što je mnoge prevario i dalje vara u vezi sa veleizdajničkom predajom Kosova), ali da bi izgurao da se mi izvinimo Đuri (tačnije Džordžu), on prethodno mora da pruži garancije Alek-babi i njegovim razbojnicima da još neko vreme mogu da pljačkaju Srbiju i potom uz pomoć „velikog brata“ nekažnjeno odu u penziju sa vrećama punim plena.

O tome se radi, a sada je vreme da konkretizujemo gde, kako i kada ova priča počinje!

Stejt department (američko ministarstvo inostranih poslova) u maju je, na zahtev Kongresa, tom dvodomnom narodnom predstavništvu i vrhovnom zakonodavnom telu Sjedinjenih Američkih Država, uputio izveštaj o politici Amerike prema Zapadnom Balkanu. On je zatim objavljen na sajtu pomenutog Državnog sekretarijata SAD.

U Izveštaju se kaže: „Era izgradnje država pod vođstvom SAD je prošla“; što znači da Amerika ne namerava da nadalje prekraja granice regiona (uz mogućnost recimo osamostaljivanja Republike Srpske i bar podele Kosova, što bi bila kakva-takva smisaona ponuda Srbima). Zatim u njemu stoji: Politika SAD ubuduće će biti akcentovana, uz pominjanje „šest“ država  (uključujući i našu separatističku pokrajinu) na tzv. Zapadnom Balkanu „na stabilnost i obostrano korisna partnerstva“, polazeći od toga da je „regionu od direktnog značaja za bezbednosne i ekonomske interese SAD“.

Ukratko, Amerika je u prethodnom periodu kod nas nametnula geopolitičko stanje kakvo želi. U cilju slabljenja našeg u odnosu na imperijalne grabljivce večno nepokornog naroda, pomogla je prema velikima vazda mnogo pokornjim Hrvatima da unište Republiku Srpsku Krajinu i proteraju stotine hiljada Srba sa vekovnih ognjišta; zatim je izvršila agresiju na Republiku Srpsku i oduzela joj deo teritorije a ostatku nametnula bosansko-hercegovački okvir, koji je postepeno jačala na štetu RS (otmica niza Dejtonskih nadležnosti, od posebne vojske i granične kontrole do velikog dela poreza); onda je došao na red napad na Srbiju, okupaciju Kosova i tu stvaranje albanske marionetske tvorevine.

Pošto je sve to obavio na štetu Srba, Vašington sada želi da svoju balkansku konstrukciju forsirano stabilizuje. Svestan je i to u Izveštaju eksplicitno konstatuje, da konkurentske velike sile, pre svega Rusija i Kina ali i SAD-u neprijateljski islamski faktori, proporcionalno slabljenju tzv. kolektivnog Zapada i na Balkanu jačaju svoj uticaj, pa mogu da pokušaju da „iskoriste regionalnu nestabilnost na štetu američkih interesa“.

U takvim okolnostima Bela kuća je spremna da neki vid partnerstva ponudi i izlomljenim ali ne i dotučenim Srbima u Srbiji i Srpskoj, kako ne bi pokušavali da povrate izgubljeno uz pomoć drugih faktora, te da pomognu Americi da zadrži ono što je do sada postigla. Srbi bi kao trebalo da budu srećni što ih Đura više neće tući – tj. što SAD neće nastaviti da guraju razgradnju RS (što u krajnjoj liniji ni njima nije interes jer Tramp koji je povezan sa Izraelom ne želi dalje jačanje islamskog radikalizma, mnogo prisutnijeg u BiH nego na Kosovu) – pa ne zato samo da krotko pristanu da se pomire sa pretrpljenom štetom, već da se potrude da u buduće i veoma aktivno služe američkim interesima.

Da je tako, da nam se ništa drugo ne nudi osim mogućnosti da ne dobijamo više batine (i to sada kada su oni koji su nas tukli i ovako oslabili i zauzeti su na drugim meridijanima pa im nije do nas) na osnovu izvinjenja za to što smo ranije dobijene udarce kao sami „izazvali“, vidi se po tome što se u Izveštaju ističe posvećenog Vašingtona teritorijalnom integritetu BiH, izgradnji (ilegalnih) kosovskih oružanih snaga, normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine na način koji vodi našem priznanju onoga što vodeće NATO sile smatraju nezavisnim Kosovom. Ništa nama u prilog, već se traži naše aminovanje zaokruživanja stanja stvorenog na našu štetu.

Sve u svemu – u pitanju je uistinu sumanuta kombinatorika. Srbi bi sa radošću trebalo da prihvate zlo koje nam je Amerika sa svojim saveznicima učinila, te da se uvrste u njenu proređenu falangu protiv onih koji nam ništa loše nisu učinili a više ili manje podržavaju naše legitimne nacionalne težnje, kako bi branili balkanski NATO poredak. A tako treba da postupimo, pošto smo se hrabro opirali zlu kada je ono bilo najjače, sada kada je već izvesno da evroatlantske sile gube ekonomsku pa i vojnopolitičku dominaciju u globalnim okvirima, a i međusobno su sve nesložnije, pa više dokraja nije ni jasno šta je to njihov blok.

U takvim okolnostima Srbima se drsko nudi da jednom nogom uskoče u neki periferni američki brodić, drugom u trećerazredni EU čamac za spasavanje, a da se rukama uhvate za NATO zarđali razarač. Tako bismo se pravili da nešto radimo, a zapravo bismo sebe doveli u položaj da pre ili kasnije ritualno budemo raščerečeni tj. svojevoljno prineti kao žrtva radi spašavanja nekog elementa oštećene evroatlantske trijade ili nje u celini.

Umesto da sada kada se svet menja na štetu SAD, EU i NATO, što više jačamo veze sa Kinom i Rusijom i drugim nezapadnim faktorima, naravno izbegavajući direktnu konfrontaciju sa Zapadom (ako ne bude baš đonom išao na nas), nama se, kao da smo ludi, predlaže kao gest „dobre volje“da ono što je od nas ostalo prinesemo na oltar evroatlantskog geopolitičkog satanizma. S druge strane, Vučić indirektno (preko svojih fejk eksperata i još banalnijih propagandista druge vrste) šalje signale da je na to spreman ako dobije lično zadovoljenje.

Šta je briga ubicu srpskih interesa na Kosovu i Metohiji što će i ostatak srpskog naroda uvući u krajnje rizičnu igru ruskog ruleta, gde mi realno možemo još gore da nastradamo da bi Amerika nešto dobila, ako Alek Bezočni nešto sa svojim klanom može da ućari; i šta je briga vulgarno neokolonijalno orijentisanu Belu kuću za to šta će biti sa Srbima i koliko će ih gaziti politička mafija koja je uzurpirala našu državu, ako ona kvislinški služi SAD?

Nemojte da vas zavara to što Vučić sada naglašava kineski vektor naše spoljne politike i hvali se ordenom koji je dobio od Si Đinpinga. To je samo podizanje uloga kako bi od Amerikanaca u celini dobio sve ono što mu lično treba (a njima je teško, ne iz moralnih već pravnih razloga, da garantuju veliki crni kapital, verovatno tek sa nevešto sakrivenim vezama sa narko kartelima, pa otežu finalizaciju skrivenog dela velikog (geo)političkog aranžmana).

O tome šta se kuva iza leđa javnosti, mnogo više od zaklinjanja u Kinu i vojnopolitičku neutralnost vrhovnog lažova Srbije, govori to što je baš u vreme kada se pojavio Izveštaj a njegove sluge ga veličaju, u intervju za jedan američki medij on ushićeno uskliknuo – da je Tramp u Srbiji „mnogo popularniji od bilo kog drugog lidera SAD jer je pragmatičan i racionalan“ (što je, kada se radi o njegovom rejtingu u Srbiji, bilo tačno pre, ali od kada je pokazao u vezi sa Kosovom svoje prvo lice i započeo rat u Persijskom zalivu, više ne stoji). Ali i to što je Tramp na svojoj društvenoj mreži Trut soušal (Truth Social) podelio reči ovdašnjeg kartel majstora oko čijeg legalizovanog vazalnog statusa se sada pregovara.

Što bi rekli praktični Latini: „Pametnom dosta“. A valjda nismo glup narod da nasednemo na prevaru i izvinimo se Đuri iliti Džordžu što nas je tukao a da pri tome mi ništa i ne dobijemo zauzvrat, već da, kako bi stvari bilje još gore, Vučić kupi priliku da nam u saradnji sa Donaldom i njegovim naslednicima do kraja odere kožu. Ni kod retardiranog malog Perice ne bi prošlo to da je tako nešto po naciju spasonosni kompromis!