U susret kraju sveta: lažni car Alek Mali, dvorska luda u sopstvenom kraljevstvu
VEZA IZ PODZEMLJA
Razgranate političke, medijsko propagandne i kriminalne aktivnosti širom regiona ali i van njegovih granica koje srpski diktator Aleksandar Vučić ima, postale su nepodnošljiv teret za građane Srbije i okruženja, jer je njegov režim u mafijaškom „srodstvu“ sa okolnim režimima, što sve zajedno čini jedno opasnu političko-poslovno-medijsku-propagandnu korporaciju pod kojom za običnog čoveka nema života. Kako izgleda ta raspojasana banda „nad zemljom i u podzemlju“ i čime se sve bavi, govore poznate, a još više do sada nepoznate činjenice.
Nikola Vlahović
Evropske obaveštajne službe su još pre dve godine (u junu mesecu 2022) izradile analizu u kojoj se ocenjuje da „predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da preduzme korake na domaćoj i međunarodnoj sceni kako bi odložio svoj raskid sa Rusijom, a u međuvremenu nastavio da pridobije ustupke Zapada„.
Bila je to još jedna njegova igra na velikoj sceni, providna za rusku diplomatiju, ali i za zapadne obaveštajne službe, kojima srpski diktator verno služi.
Dokument, koji ima klasifikaciju „tajno„, izrađen je za potrebe Evropske službe za spoljnu akciju (EEAS), na čijem je čelu po funkciji šef evropske diplomatije Žozep Borelj, detaljno govori o njegovom drskom pokušaju da izgira „saveznike“ i na Istoku i na Zapadu, uveren da je „novi Tito“ i da mu se može u opštem međunarodnom metežu, pred mogući svetski sukob, da „odigra“ neku vrstu nesvrstavanja, u okolnostima znatno gorim nego kad je takozvani Hladni rat imao jasno nacrtane granice interesa dva bloka.
U toj analizi navedeni su svi mogući koraci koje bi Vučić mogao preduzeti u bliskoj budućnosti i svaka od njih ide direktno na štetu Srbije i njenih interesa.
Već punih 12 godina A. Vučić drži građane Srbije u nekoj vrsti vanrednog stanja, čitava jedna nova generacija mladih ljudi koja je imala samo 10 godina njegovim dolaskom na vlast, odrasla je u paklu zastrašujuće propagande, u atmosferi izgradnje kulta ličnosti, u stanju straha i pokornosti, a mnogi od njih vaspitavani su u duhu radikalske mržnje, ksenofobije, nasilja i odsustva osnovnih vaspitnih i moralnih načela koje su ranije generacije imale.
Njihovi školski udžbenici bili su, kao i danas, prepuni krivotvorene istorije, lažnih informacija, slavljenja poraza kao pobeda, površnih i tragikomičnih lekcija koje govore da su „svi protiv nas“, te da su ključni protagonisti današnjeg sunovrata, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, heroji kojima se treba pokloniti.
Bolesni diktator danas, u drugoj polovini 2024. godine, i dalje sebe predstavlja kao „genija diplomatije„, govori da „samo on zna kako treba„, a da su svi drugi neprijatelji progresa. U trenutku kad je svet pred mogućim globalnim sunovratom, izdiže sebe kao vrhunskog analitičara pa kaže: „- Nervoza je sve veća, od kada je Bela kuća saopštila da Iran hoće da napadne Izrael. Sve ide nažalost, baš u onom smeru o kom sam govorio pre dva meseca. Nažalost, ne zato što sam mnogo bistar i pametan već zato što sam uvezao činjenice… Da li ste primetili da, šta god da se desi u svetu, Rusija, Ukrajina rat, Bliski istok, ceo svet gori, mi Srbi… Ništa nas se ne tiče, hoćemo da živimo bolje!“
U klimaksu psihotičnih buncanja, govoreći nepovezano, ovaj diktator sebe predstavlja kao velikomučenika a svoje neustavne akcije, kao misije spasenja srpske države i naroda: „Treba da idem u Crnu Goru, u Dubrovnik. Treba da dođe Erdogan. Pre toga treba da idem u Hamburg, pa Berlin. Pa mi dolaze iz Somalije… ne znam ni kako ću da uspem… Ljut sam na sebe zato što nisam dovoljno vremena provodio na poslu i nisam sobom zadovoljan i voleo bih da i drugi imaju taj pristup.“
Ne postoji državnik na evropskom kontinentu, a verovatno ni u svetu, koji bi ovakve konfuzne predstave izvodio pred najširom javnošću. Ali, srpskom diktaturu je još uvek dozvoljeno da bude lud, neodgovoran i opasan po bezbednost države. Niti je hospitalizovan zbog evidentne mentalne poremećenosti, niti je u zatvoru zbog kriminala, veleizdaje i mnogo čega drugog za šta bi ga svaka normalna država udaljila sa funkcije predsednika.
Razlog zašto je to tako treba potražiti u ulozi koju mu je dodelila angloamerička i evroatlantska diplomatsko-obaveštajna zajednica. „Korisni idiot“ poput njega, vrlo je retka vrsta u vrhovima političkih oligarhija, bilo gde u svetu. I kao takav, on je „unikat“ kakav se retko viđa, spreman da služi „caru i ćesaru„, „paši i sultanu„, i kome god treba, samo ako taj neko ima moć.
U gore pomenutom dokumentu formiranog za potrebe Evropske službe za spoljnu akciju (EEAS), piše između ostalog da će „predsednik Srbije“ verovatno sprovoditi „politiku malih koraka“ kako bi Srbiju približio Zapadu, „a cilj je da odloži svoj konačni raskid sa Rusijom i iskoristi buduću promenu spoljnopolitičkog pravca kako bi dobio što više političkih i ekonomskih ustupaka za Srbiju“ (čitaj: za svoj lični režim).
Dalje, ovaj javnosti malo poznati dokument, govori o tome da je „značajna uloga Srpske pravoslavne crkve u slučaju raskida sa Rusijom„, zapravo, da će Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) odigrati ključnu ulogu u slučaju da Srbija odluči da se kreće prema Zapadu, te se naglašava da je patrijarh Porfirije „veoma blizak sa srpskim predsednikom, i da bi on odigrao važnu ulogu u tome da stanovništvo prihvati pro-zapadnu politiku Srbije“.
U tom internom dokumentu za potrebe EEAS iz 2022. doslovno piše da su određene „izdašne državne donacije SPC, koje će pomoći Porfiriju da uveri sveštenstvo u tom pogledu“, te da je prvobitni „neutralni“ izbor Crkve da ne stane ni na jednu stranu u ratu u Ukrajini olakšao situaciju za Vučića, stvarajući određeni prostor da se udalji od Rusije.
Evropske obaveštajne službe ocenjuju da će u narednom periodu, predsednik Srbije, Aleksandra Vučić, pokušati da iskoristi lažnu prorusku desničarsku opoziciju u parlamentu kao izgovor da ne usvaja ili odlaže teške spoljnopolitičke odluke, pa se dalje kaže da „Vučiću odgovara prisustvo takve opozicije jer mu omogućava da se Zapadu predstavi kao umereni političar„, i podvlači da ove desničarske partije (pominju se Zavetnici (NADA/DSS – Nacionalna demokratska alternativa/Demokratska stranka Srbije i slični), finansiraju direktno iz budžetskih sredstava Republike Srbije.
Evropske obaveštajne službe predviđaju da će rasti tenzije unutar SNS-a prilikom raspodele vlasti na lokalnom i državnom nivou, ali i zbog budućih odluka o spoljnoj politici.
Već te 2022. godine, u tom dokumentu piše da je kandidat za funkciju ministra inostranih poslova, Marko Đurić, tada još ambasador Srbije u Vašingtonu, „međutim da Moskva preporučuje Selakovića“ za to mesto. Dragana Đilasa ukratko opisuju kao Vučićevog „trojanskog konja“ u demokratskoj opoziciji
Jedan dobro pozicionirani analitičar iz regiona ex Jugoslavije, nedavno je potvrdio da je nedavni sporazum (o dostupnosti rudnih bogatstava i minerala Evropskoj uniji), potpisan od predstavnika Srbije, samo dokaz plus da je politika Aleksandra Vučića u potpunosti usklađena sa evroatlantskim interesima, da je Srbija već uvela sankcije Rusiji, mada ih nije proglasila, da je Vučićeva Srbija ispunila svaki sporazum koji je potpisala sa Kosovom, priznala nezavisnost i da je danas „snažan“ partner Kosova na njegovom putu ka članstvu u UN-u i svim ostalim međunarodnim organizacijama.
Činjenica je da su sve akcije evro-američke politike na Balkanu usmerene ka tome da i Srbija i Kosovo zajedno idu put članstava u EU i NATO, a i Vučić ističe da njegov režim „kao važan partner BiH“ štiti njene interese i ne podržava secesiju Republike Srpske, te da je njegova vlada partner Crne Gore (a ne ono što stvarno jeste: unutrašnji remetilački faktor koji uz pomoć kriminalnog Škaljarskog klana podupire izazivanja nemira u regionu).
Pred stranim diplomatama Vučić uporno tvrdi da Srbija ne podupire paramilitarnu SPC, a pred srpskom javnošću da nije bio potpisnik memoranduma o litijumu.
O kakvoj se štetočini radi i na kakve sve načine otima nacionalne resurse za potrebe stranih država, vlada i kompanija, kaže i činjenica da su sve njegove vlade, od 2012. godine do danas, snižavale iznose rudne rente za strance na današnji nivo od 3 do 7 posto, dok je realna rudna renta 33 do 35 odsto, dakle, deset puta veća!
Jedna druga njegova akcija, koju izvodi u državama regiona, tiče se kontrole medija. Milionske sume evra i dolara uložene su u ovu njegovu subverzivnu delatnost, pa je dobar deo tog novca otišao na finansiranje najmanje deset medija, među kojima je i web portal na albanskom jeziku, pod imenom „Periskopi„, koji je po direktnom kontrolom Milana Radoičića. Kosovski „Nacional“ (na albanskoj jeziku), bio je predmet milionske akvizicije, pa je tako Vučić postao gospodar i ovog medija, namenjenog da piše sve najgore o vladi Aljbina Kurtija.
Izvor MT iz Prištine tvrdi da je čitavu tu akciju preuzimanja kosovskog „Nacionala“ pomogao neosuđeni ratni zločinac, Ramuš Haradinaj, čijoj nekadašnjoj vladi je Aleksandar Vučić ponudio svoju „Srpsku listu“ kao koalicionog partnera. Kriminalni poslovi dva klana (Haradinaj-Radoičić) tada su „cvetali“, pa su takvi bili i za vreme vlade Hašima Tačija. Ovu kriminalnu „idilu“ prekinula američka vojna obaveštajna služba nakon stradanja agenata DEA u jednom obračunu sa albanskom narko mafijom. Naime, ono što američka vlada ne kontroliše u narko biznisu, to je stvar kojom se DEA bavi. A, jedan albanski (kosovski) kartel je izašao iz „dogovorenog“ i bio je blizak sa Haradinajem. Tek tada je formirana nova vlada sa Aljbinom Kurtijem pod patronatom britanskih službi.
Kako je to inače godinama ranije radio, srpski diktator tako radi i danas, ali širom regiona u medijima koje kontroliše: njegova armija botova ima zadatak da obori servere i izvrši napade na portale i društvene mreže, pa nakon nekoliko takvih udara, dolaze njegovi „pregovarači“ da ponude kupovinu, tačnije, preuzimanje medija.
Kad je 2020. godine tadašnji predsednik SAD Donald Tramp saopštio Vučiću njegov plan za podelu Kosova i potvrdio da se Amerika neće mešati u unutrašnja pitanja Srbije niti ometati podršku Miloradu Dodiku u slučaju secesije R. Srpske od BiH, Vučić se našao u problemu, jer su svi njegovi zadaci bili usmereni na demontažu „srpskog etnosa“ na Kosovu i Metohiji, onako kako je to bilo zamišljeno u britanskom Forin ofisu.
Kako su se prilike promenile, danas Vučić nudi zetu Donalda Trampa izgradnju gigantskog hotela na mestu nekadašnjeg generalštaba vojske Jugoslavije u Beogradu, a obavezao se da će dozvoliti milijarderu Ilonu Masku (velikom simpatizeru D. Trampa), da otvori svoje pogone u Srbiji za proizvodnju litijumskih baterija.
U ovom trenutku, Milorad Dodik očito ne može da se suzdrži do kraja cele igre a da ne izjavi njegovu želju za sastankom sa Ilonom Maskom, jer su svi gotovo sigurni u pobedu Donalda Trampa na predstojećim predsedničkim izborima u Americi. Ali, Vučić uvek igra sa jednom kartom više, uglavnom pogrešnom: saznalo se u Čikagu za novac koji je Vučić uputio jednom nediplomatskom vezom preko posrednika štabu Kamale Haris. Niko iz Republikanske stranke nije reagovao, ali hoće kad dođe trenutak za takvo nešto.
Takođe iz SAD, upućeno je jedno pismo u sred afere o eksploataciji Litijuma, na ruke članovima Evropske komisije, gde se potpisnici obraćaju EK u ime kompanija Albemarle i Livent, koji su lideri u svetu u eksploataciji litijuma u skladu sa najstrožijim ekološkim uslovima i zaštitu životne sredine.
Naime, u tom pismu se kaže da korupcija jedan od glavnih razloga što eksploataciono pravo nisu dobile ove američke kompanije, tačnije zato što je Rio Tinto dao najmanje dve milijarde evra koje je „predsednik Srbije Aleksandar Vučić dobio kao podršku svom budžetu“, te da je i nemački kancelar Šolc odstupio od strategije Nemačke diplomatije, kad je od predstavnika nemačke auto industrije dobio „podršku“ sličnog tipa za svoju predizbornu političku kampanju (mada je kasnije katastrofalno poražen u istočnoj Nemačkoj).
Biće da je to tek samo mali, neznatan deo grandiozne kriminalne piramide, u čijem fundamentu se nalazi ozbiljan novac narko kartela. Jer, ko u Srbiji (pa i Crnoj Gori) zna za ime Sani Al Mudra? Kažu kolege iz regionalnih medija da je to jedan od najodanijih saradnika Aleksandra Vučića i onaj koji se u Beogradu samo njemu lično klanja, te da je taj Al Murda, šef škaljarskog narko klana.
Tokom 2023. godine, o Saniju al Murdi (38) iz Bosne i Hercegovine i njegovoj desnoj ruci, Albancu Fljamuru Sinanaju, pisao je najugledniji belgijski list Standard, kad je Belgija podnela zahtev Turskoj za izručenje ovih ljudi koje je tražila preko Interpola i za njima raspisala crvene poternice. Navodno u odgovoru Turske je bilo navedeno da su Sani al Murda i Fljamur Sinanaj turski državljani i da neće biti izručeni, što je kasnije potvrdio i jedan portal iz Istanbula.
Pojedine belgijske i austrijske novine takođe su pisale da je Sani Al Murda u saradnji sa šefom škaljarskog klana za Srbiju, Zvonkom Veselinovićem, nabavljao automatsko oružje za izazivanje sukoba u regionu, tamo gde Vučićev uticaj nije moćan da ostvari svoje planove.
Europol je mnogo ranije posmatrao „korodinaciju“ Sani Al Murde, Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića, pa su ih svi putevi vodili direktno pred vrata Aleksandra Vučića. Takođe, Europol vidi tu Vučićevu falangu smrti kao „vojskovođe“ koje će se suprotstaviti svakome ko mu se nađe na putu i oni će biti okosnica i učesnica u obračunima protiv građana Srbije a po potrebi biće korišćeni u izazivanju sukoba u regionu, na način kako se to radilo pre početka ratova iz devedesetih.
Sani al Murda tretira se kao jedan od najozbiljnijih „koordinatora“ u kokainskim poslovima. Njegove veze među kartelima u Južnoj Americi i poznanstva u Evropi ustoličili su ga u vrhu krijumčarskog lanca narkotika. U njegovim je rukama sve, jer je do nedavno radio sa decenijama nedodirljivim Edinom Gačaninom Titom, dakle sa „bosom“ balkanskog narko kartela. Danas Al Murda (bilo sa slobode ili iz zatvora) radi samostalno, kako izvori kažu, „koristeći strukturu Škaljaraca„.
Pred kraj leta 2024. godine, pojavila se informacija da je „dugačka ruka“ pomenutog Sani Al Murde dobila zadatak da novinarke iz Crne Gore, Svetlana Đokić i Danica Nikolić „ne smeju da dočekaju sledeći Božić“.
Mnogi signali koje Vučićevo „diplomatsko“ kretanje pokazuje, govore da su česti sastanci sa turskim predsednikom Erdoganom itekako vezani za „kapitalne investicije„, mnogo je narko novca u opticaju, nije to sve lako ni ubaciti u regularne tokove (ako u Srbiji i zemljama regiona pod ovim okolnostima uopšte i postoji ono što se zove „regularni novčani tokovi„).
U Tursku iz Srbije sada može da se uđe samo sa ličnom kartom, a autobuski i avio saobraćaj između Srbije i Turske i obrnuto, povećan je poslednih godina za 150 odsto, plus turizam… Sve to širom otvara vrata prema zemlji koja ima skoro 90 miliona stanovnika, te gradove poput Istambula gde je raj za stvaranje kriminalnih utočišta. Vučićeva finansijska i razbojnička vojska smatra Tursku svojom „sigurnoim kućom“, a Erdoganov režim ima običaj da „formalno“ uhapsi nekoga za kim je raspisana Interpolova crvena poternica, pa ga na taj način čuva i omogućava mu da i dalje „radi“ ali „na daljinu“ uz urednu narko proviziju. Holandski novinar M.H., koji živi u svojevrsnoj ilegali zbog istraživanja koje je radio, smatra da je Vučićev režim svoje kriminalne „delegate“ poslao na trajni, višegodišnji odmor, kako bi ih navodno sačuvao, a zapravo, sebe obezbedio.
Ako je to spekulacija, onda neke istine govore sasvim drukčije: srpski diktator puni svoj budžet (25%) i tajne fondove koji čine 85% javnog budžeta, finansira trgovinom narkoticima i oružjem, prema istraživanju tog novinara, što su i neki mediji u regionu citirali kao validnu informaciju.
Jedan bosansko-hercegovački komentator ovih stvari, pokušao je nedavno jednostavnim jezikom da objasni fenomen narko-politike, ili „patriotskog kriminala“, pa je kazao između ostalog i ovo: „Nema tu ništa novog. Svi znaju da BIA upravlja svim tokovima zabranjenih roba, od cigareta pa nadalje i kao i zabranjenih supstanci širom regiona. Uništili su nam duvansku industriju i pozatvarali sve fabrike duvana u kooperaciji sa klanovima Milorad i Igor Dodik i HDZ klan Čovića, koji su im preko carinske policije dozvoljavali prebacivanje na hiljade kamiona i time dugoročno oštetili državu za milijarde evra poreza kao i hiljade radnika ostavili bez posla“.
Pominje ovaj poznavalac stanja u BiH, „braću Čampara i familiju Ademović„, koji trenutno vode ozbiljan rat za preuzimanje svih bezbednosnih struktura u ovoj državi, a preko klana Milorada Dodika, uz „superviziju“ Aleksandra Vučića, i to će biti nekako rešeno, uprkos tome što postoji pet međunarodnih vojno policijskih faktora koji makar formalno „čuvaju Dejton“.
Ovaj deo „profila“ Aleksandra Vučića, poludelog srpskog diktatora, možda je tek skica za jedan od njegovih hiljadu lica koja svakodnevno pokazuje javnosti. Ipak, ako u skorije vreme bude došao pred neko novo pravosuđe, na optuženičku klupu, nema boljeg „svedoka saradnika“ koji će ga razobličiti, od njegovog stvarnog ideološkog učitelja Vojislava Šešelja, njegovog kuma i koalicionog partnera, povremeno u prošlosti i ljutog neprijatelja.
Šešelj je o Vučiću napisao čak tri svoje knjige, objavljene u pritvoru u zatvoru Sheveningen u Holandiji. Sve tri knjige su zakićene spektakularnim naslovima kakve ih Šešeljeve knjige uvek i imaju kad se ostrvi na nekoga, i dalje se mogu naći na sajtu Srpske radikalne stranke.
„Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić“, prva je u nizu pod rednim brojem 106 u sekciji sabrana dela. U opisu knjige se navodi: „U tri tematske celine su objavljeni: otvoreno pismo povratnika u Srpsku radikalnu stranku od 5. maja 2009. godine; stenografske beleške sa zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u periodu od 2. aprila do 5. maja 2009. godine, kada je nakon nelegalnog udaljavanja iz parlamenta gotovo kompletne poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, jedino Marina Raguš zastupala stavove srpskih radikala i medijski nastupi funkcionera Srpske radikalne stranke tokom septembra i oktobra 2008. godine.“
Druga, pod rednim brojem 107, je „Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić“. Navodi se da se radi o medijskoj hronologiji neuspelog puča u Srpskoj radikalnoj stranci, oslikanoj kroz radijska i televizijska gostovanja Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića tokom oktobra i novembra 2008. godine.
Treća knjiga posvećana aktuelnom predsedniku Srbije ima naslov „Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić“ i barem prema opisu sadržaja trebalo bi da predstavlja nastavak prethodne: „Medijska hronologija neuspelog puča u Srpskoj radikalnoj stranci, ilustrovana kroz javne nastupe Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i ostalih izdajnika stranke tokom 2009. godine.“
Ako Vojislav Šešelj ikada napiše četvrtu knjigu o Vučiću, neće u njoj ničega smešnog biti. A, mogla bi i bez naslova da bude. Kao interni materijal za tužilaštvo.