Kako je poslednji diktator u Evropi od Srbije stvorio „kontinentalnu rupu“ koju zaobilazi i Evropska unija u svojim infrastrukturnim projektima i zašto je nekada nezaobilazna transevropska putna trasa preko Srbije do Bliskog istoka prestala da se koristi  te kako u stvarnosti izgledaju svi ključni evropski projekti koji su zaobišli Srbiju. Koliko cenu će platiti Vučićev režim i on lično zbog pranja velikog narko-novca preko građevinske mafije, švercera oružja i drugih „delatnosti“ koje su zasmetale i vladi SAD, zbog čega će uskoro u praksi primeniti svoj novi Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane i odeljak nazvan Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana. Da li je zbog toga najmoćniji svetski nosač aviona usidren u srednjem Jadranu ovih dana i čime se srpski diktator bavi ovih dana, dok čeka svoju neizbežnu sudbinu?  

Nikola Vlahović

Na dan 5. januara 2026. godine, mentalno teško bolesni samodržac Aleksandar Vučić, ušao je u četrnaestu kalendarsku godinu diktature kakva nije zapamćena u savremenoj istoriji Srbije.

Ovaj crni „jubilej“ odlučio je da proslavi u srpskom entitetu dejtonske Bosne i Hercegovine, onom delu ove države koju primitivno i u karakteru zločinačno radikalsko krdo smatra državom, mada to nije.

Pomenutog dana, za mesto događaja izabrao je pitomo hercegovačko Trebinje, nadomak Dubrovnika, a povod, takođe simboličan: otvaranje bolnice!

Očito u samrtnom strahu od onoga što njega i njegovu hordu uskoro čeka, odlučio je da „zbije redove“, da se malo ohrabri među poznatim licima, da potraži malo jataka, da nađe nekoga da mu „saliva stravu“, da bude blizu onima koji bi mogli da ga sklone kad dođe sudnji čas. A, već je na neki način i stigao.

No, na njegovu nesreću, nijedno od tih lica mu nije garant da će ga sačuvati kazne zemaljske koja ga ga čeka, kao uostalom i dobar deo onih „istaknutih“ na improvizovanoj tribini za tu priliku.

Zna Zlotvor da su mu sva vrata zatvorena, da nema više kud, da je đavo odneo šalu, da je zadužio državu preko 100 milijardi evra, da ima na stotine započetih a nezavršenih projekata, od čega je barem trećina u kategoriji „lažna investicija“, te da ima opasne poverioce i da je probao da prevari i Zapad i Istok, vođe dve najveće svetske sile. Zna da američki šerif sa nalogom za hapšenje nije daleko i osećas i da ga jaka hladnoća iz Moskve satire.

Održao je u tom pravcu i govor koji su njegovi ulizički „mediji“ odmah proglasili „istorijskim“. Kazao je u očaju:  „Nećemo da ćutimo, da se ulizujemo i da se stidimo istine. Izabrali smo teži put – put časti i obraza. U današnjem svetu pet stvari su suštinski najvažnije: vojska i odbrana, energetika, hrana i voda, zdravstvo i veštačka inteligencija„.

Pa da pokaže da je još moćan i „da mu se može„, kazao je kako ulaganje države Srbije u visini od 60 miliona evra u pomenutu bolnicu predstavlja „veliku stvar za ovaj kraj“. Niko u Skupštini Srbije ovu „donaciju“ nije izglasao. Ne zna se ni da li ga je Vlada Srbije odobrila, jer prave Vlade i nema. Tiranin se i ovaj put poslužio državnom kasom kao da mu je „babovina“.

Kažu „vođini“ razbojnički bilteni da je otvarenje bolnice „Sveti arhiđakon Stefan – 9. januar“ privuklo „brojne zvanice i samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića“.

I tako „privučen“ nije se nešto trudio da bude viđen, strahovi ga tresu, nije bilo ni spektakularnih trenutaka iz protokola.

Dok su kamere snimale svečanu atmosferu i govore o investicijama, jedna scena posebno je privukla pažnju gledalaca: Milorad Dodik, nezadovoljan što se njegov gost slabo vidi, rukama je „pročisti prostor“ oko sebe. U toj akciji, odgurnuo je grublje članicu Predsjedništva BiH Željku Cvijanović i neustavnog premijera Vlade srpskog entiteta BiH, Savu Minića, kako bi fotoreporterima i kamerama osigurao besprekoran pogled na obamrlog tiranina. Događaj je, naravno, odmah postao predmet opšte sprdnje na društvenim mrežama.

I, kad se već našao pred manjom grupom Dodikovih pristalica u Trebinju, iz njega je opet progovorio umišljeni „,mecena“, pa je kazao da je Srbija spremna da uloži više od 200 miliona evra u izgradnju Trebinjskog aerodroma i pozvao nadležne institucije Republike Srpske i Bosne i Hercegovine da ubrzaju izdavanje potrebnih dozvola. „Pripremni radovi su obavljeni, novac nije problem, potrebne su samo neophodne dozvole. Ovo bi bilo izuzetno značajno za Trebinje, Republiku Srpsku i celu Bosnu i Hercegovinu i otvorilo bi novu stranicu u hercegovačkoj budućnosti“.

Ovo je mogao da izjavi samo jedan razulareni, drski razbojnik, bolesni bilmez kome 200 miliona evra iz budžeta Srbije ne predstavlja baš ništa u poređenju sa višestruko poraženom i životima naivnog naroda plaćenim velikodržavnim projektom. Jer, svako normalan se pita, šta će još jedan aerodrom kad je aerodrom Tivat u Crnoj Gori na sat vremena vožnje od Trebinja, a samo pola sata vožnje do još bližeg, savremenog međunarodnog dubrovačkog aerodroma „Ruđer Bošković“? I, koje bi avio-kompanije koristile taj zamišljeni aerodrom u Trebinju?

Ali, eto, pare su spremne, 200 miliona iz džepa građana Srbije. Za punih 13 godina diktature ovog radikalskog gmaza, blizu 90 miliona evra „donacija“ iz srpskog budžeta je zvanično uplaćeno vladi ovog entiteta u BiH. Nezvanično je tri puta više „besplatnih para“ iz Srbije, čistom otimačinom, otišlo u ono što se zove Republika Srpska. Sigurno i više, prema brojnim svedočenjima nekih bivših političara RS, koje je razvlastio Milorad Dodik lično.

Eto, i lažni vojvoda Mandić izveo je jedan „socijalni eksperiment“, došao je iz Crne Gore u Trebinje (u BiH) službenim automobilom opštine Tivat. Odlazak je mpogao biti privatne prirode, jer nije bio zvanične.

Sa aerodroma iz Tivta je stigao za 45  minuta. U Tivtu je i njegova privatna jahta usidrena ali Trebinje nema more inače bi doplovio do njega.

Taj „dobrovoljac sa dubrovačkog ratišta“ odavno već živi svoj „američki san“ u Crnoj Gori: leti državnim helihopterom, sina je „instralirao“ u Beogradu na funkciji direktora predstavništva Elektroprivrede Crne Gore u Srbiji (da bolje sarađuje sa „kumom Nikolom“ suvlasnikom dela CG elektromreže) i još mnogo toga. Ali, njega u slobodnom vremenu „sve rane srpskog roda bole“ i „strepi nad sudbinom ćirilice“ dok mu je pola parlamenta nepismeno.

Takav polusvet iz regiona se okupio u Trebinju oko smrtno uplašenog srpskog diktatora na dan 5. januara ove, tek započete godine. Ista ona banda koja već tri decenije nariče nad sudbinom naroda koga iz fotelje pozivaju na mržnju, ratove i podele, čim osete da im je vlast ugrožena, dok svoju decu školuju u Londonu i Rimu ili im „regulišu nameštenja“ u prestonicama regiona.

Ali, dok izolovani diktator još samo pred „saveznicima“ može da prodaje priču o tome koliko je moćan, scenario za njegov potpuni slom već je napisan. Bolje reći: nacrtan. Zna se gde će da ide. Sramotno će biti samo ako mu neko drugi bude sudio a ne prave žrtve radikalske mafije, opljačkani, poniženi i duboko podeljeni narod Srbije. Onaj deo radikalsko-naprednjačkog polusveta koji je ogrezao u mržnji i nasilju, prepun predrasuda prema svakome ko slobodno misli i govori, tek će da se suoči sa gorkim istinama.

Onaj kome su verovali, svojom politikom je uspeo da napravi od Srbije rupu na evropskom kontinentu, da stogodišnji tranzitni projekat Evropa-Balkan (preko Srbije) ka Istoku, dovede do besmisla. Vlade Zorana Đinđića i kasnije vlade lobirale su po Evropi i ulagale velike napore da Srbija ostane tranzitna zemlja, kako bi se otvorile brojne ekonomske šanse ne samo kroz ubiranje putarina, već kroz ostale logistike koje prate veliki tranzit ljudi.  Ali, zli diktator je i to uništio.

Jer, ako Srbija neće biti makar lojalan partner Evropske unije, niko neće da se bavi tranzitom kroz izolovano ostrvo. A, Srbija pod Vučićem ostaje ne samo izolovano ostrvo, već izolovano đubrište, deponija najgoreg toskičnog industrijskog otpada, dok 6,5 miliona ljudi uporno ignorišu činjenicu da na njih čeka druga po veličini svetska ekonomija: Evropska unija.

Kakva god da je danas, i dalje je moćna, oko nje se otimaju dve najveće svetske sile zboig toga. I umesto da bude aktivni deo tima i da sedi ravnopravno za EU stolom kao članica, Srbija pod teškom, ubitačnom radikalsko-razbojničkom propagandom i dalje ne vidi dalje od obala Dunava i Save i od radikalske kanalizacije koja je se izliva u svakoj mrtvoj državnoj instituciji po glavi građanina ove zemlje.

Crni je humor, da je jedina Hrvatska jedina u regionu koja ima stvaran interes da Srbiju podrži u tome da bude bogata tranzitna država. Jer dinamičan tranzit iz Evrope kroz Srbiju znači isto takav tranzit kroz Hrvatsku.  A, to znači i bolju povezanost ekonomija za tu državu.

Evropa je odavno naporavila najveću kontinentalnu zabolaznicu oko Srbije. Milijarde su potrošene za probijanje autoputa kroz Grdeličku klisuru i ostale da Srbija mogla da preduhitri tuđe tranzitne želje.

A sada građani ove države i na to plaćaju na stotine miliona evra kamate.

Koridor 4, koji povezuje evropske zemlje sa Grčkom i Turskom preko Rumunije i Bugarske, postao je, posle ulaska te dve zemlje u Šengensku zonu, glavna i najbrža tranzitna linija iz EU prema Grčkoj i Bliskom istoku. Vozači koji krenu iz zapadne Evrope tim koridorom do Grčke ne moraju uopšte da staju na granicama, a ako su krenuli u Tursku, čeka ih stajanje samo na granici Grčke i te zemlje. Ako krenu kroz Srbiju, suđeno im je višesatno čekanje na Batrovcima ili Horgošu. Šleperima i višednevno.

Uskoro će biti završen ostatak panevropskog koridora Via Karpatija, koji povezuje sedam zemalja članica Evropske unije. Srbija će ostati za jednu čitavi generaciju u „ćošku“ Evrope…Podaci Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ pokazuju da je 2023. godine kroz naplatne rampe na auto-putevima Srbije prošlo ukupno 73 miliona vozila. Putarina je naplaćena u iznosu većem od 360 miliona evra.

 Prošle, 2025. godine država je od naplate putarine zaradila oko 188 miliona evra. Dalji pad prometa se očekuje. Ali, sve bi moglo da se promeni padom Vučićeve diktature. Ne tako brzo, ali…

Srbija nema nijedno otvoreno poglavlje u pregovorima sa EU. I to je rezultat Srbije u pregovorima sa Evropskom unijom (EU) za protekle tri godine. Tobi Vogel, politikolog i ekonomista iz međunarodnog nevladinog Centra za politiku u Briselu, nedavno je kazao i ovako nešto: „…Šire gledano, opsesija otvaranjem i zatvaranjem poglavlja nije od pomoći. Bez obzira na to da li će EU odlučiti da otvori Klaster 3 i kada će to učiniti, jasno je da Srbija, posmatrano u celini, nije ni blizu spremna za članstvo, čak i ako bi to vlada želela“.

Otvaranje seta poglavlja, odnosno Klastera 3 (o konkuretnosti i inkluzivnom rastu), najavljen za početak 2025. godine nije ni pomenut.  Dok Evropska komisija, na čelu sa Ursulom fon der Lajen, zagovara otvaranje novih poglavlja sa Srbijom, blokada je usledila iz druge evropske institucije – Saveta Evropske unije. Da bi se otvorio klaster, potrebna je jednoglasna odluka svih država članica EU. U decembru 2024. glasovi protiv došli su iz više država, poput Holandije, skandinavskih i baltičkih država. Nova šansa za Srbiju dolazi tokom šestomesečnog predsedavanja Grčke.

Ali, Vučić ovako planira: ako ga američki šerif ne uhapsi uskoro, održao bi krađu izbora krajem 2026. Onda bi razvlačio mesecima lažnu pobedu kroz formiranje lažne vlade, sve dok se ne završi Expo 2027. godine. I to otvoreno priča. Ako mu Srbija dozvoli takvo nešto, propadaju sve mogućnosti da se narod podigne iz radikalskog blata u 21. veku.

Slušajući šta mu njegov „impresario“ govori, i prvi džeparoš Srbije, ministar finansija Siniša Mali izjavio je da se tokom ove 2026. godine očekuju veliki radovi na izgradnji stanica za beogradski metro i najavio da će prva linija metroa biti završena do 2030. godine. Dalje, da će prva linija metroa će povezivati Železnik i Mirijevo, da je druga linija predviđena na potezu Bežanija-Mirijevo, a linija tri navodno povezaće Banjicu i Bežaniju. Vučićev „konsiljere“ kaže da je potpisan ugovor za projektovanje i izgradnju prve linije metroa sa francuskom kompanijom Alstom, <https://www.blic.rs/biznis/vesti/potpisani-ugovor-za-projektovanje-i-izgradnju-prve-linije-beogradskog-metroa-i/1pps4j5> koja se bavi elektromehaničkim radovima i proizvodnjom kompozicija za metro i ponovio ono što se zna, da je ugovor vredan oko milijardu evra: “Ugovor je vredan čak milijardu evra i to je po meni bio poslednji ugovor, poslednja pravna stvar koju treba da uradimo“.

Mali bezočno laže javnost da je završen i projekat za drugu liniju metroa i da očekuje da će 2027. ili najkasnije 2028. godine krenuti i njena gradnja. Javno-komunalno preduzeće „Beogradski metro i voz“ potpisalo je 16. maja prošle godine sa kineskim kompanijama PowerChina i CRCHI (China Railway Construction Heavy Industry Corporation Limited) ugovor za nabavku dve mašine „krtice“ za izgradnju tunelske deonice Linije 1 faze 1 beogradskog metroa, a potpisnici su tada najavili da će mašine stići u Srbiju do aprila odnosno do juna 2026. godine. 

Delegacija kineskog preduzeća obišla je u avgustu 2025. proizvodne pogone fabrike CRCHI u kineskom gradu Čangša, gde se izrađuju TBM mašine, a kao imenovani direktor tog preduzeća Andreja Mladenović je tada izjavio da će mašine biti izrađene „specijalno za uslove tla u Beogradu“ i da će u prvoj fazi metroa kopati 11 kilometara podzemnih tunela od ukupno 15 kilometara trase sa 15 stanica.

 Stručni izvor MT iz Inženjerske komore Srbije zgrožen je načinom na koji će ovaj posao biti vođen i tvrdi da niko ne pominje veliki rizik od urušavanja delova grada, a on, prema svemu što se za sada zna, sasvim izvesno postoji. Uglavnom, ugovor za projektovanje i izgradnju saobraćajnog sistema za Liniju 1 fazu 1 beogradskog metroa potpisali su ministarka građevinarstva Aleksandra Sofronijević i JKP “Beogradski metro i voz“ sa francuskom kompanijom Alstom na Svetog Nikolu 19. decembra prošle godine. Samo on može da spasi ovaj porojekat, a odgovorne neka spašavaju beogradski advokati.

Ali, sve ovo može uskoro da se sruši kao trošna baraka. Jasnije rečeno, drugu stranu Vučićevog „Titanika“ čeka dobro isplanirani potopom čitavog antisistema koji je izgradila narko-mafija u njegovo ime. Ili, on u ime narko-mafije. I, da bi tu drugu stranu bolje sagledali na način koji je realan, treba videti red poteza koje ovih meseci i nedelja na prelazu između 2025 u 2026. godinu vuče američka vojno obaveštajna velesila…

Naime, već je primećeno da se nakon obavljene misije u Venecueli, američki nosač aviona USS Gerald R. Ford (CVN 78) opremljen najsavremenijom tehnologijom vratio se u Jadransko more odakle je i krenuo koridorom preko Mediterana i Atlantika. Ovaj ploveći gigant  krcat elektronske opreme, povezan je između ostalog i sa satelitom poslednje generacije Lacrosse/Onyx, koji koristi za stvaranje slika najviše rezolucije bez obzira na vremenske uslove ili doba dana na Zemlji.  Ovaj nosač aviona bio je još od oktobra meseca 2025. godine usidren nedaleko od Splita, a isplovio je iz Jadrana prema Latinskoj Americi privremeno samo zbog već pomenute akcije vlade SAD u Venecueli.

Vojni komentatori američke agencije NBC smatraju ovaj brod „najmoćnijom, najprilagodljivijom i najsmrtonosnijom platformom na svetu“. Ali, ostalo je da lebdi pitanje: zašto se nosač aviona USS Gerald R. Ford (CVN 78), nakon spektakularne akcije u Venecueli, vratio u istočni Jadran?  Sve je postalo jasnije kad je 3. oktobra protekle 2025. godine, novinska agencija Rojters dobila „na uvid“ dokument dostavljen zakonodavnom telu pravnoj službi američke vojne komande u Pentagonu.

U pitanju je bila predsednička odluka o hvatanju mreže balkanskih narkobosova, po osnovu izglasanog Zakona o autorizaciji nacionalne odbrane (NDAA), odeljak Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana. Od tog momenta, pa sve do akcije u Venecueli, u Atlantiku je američka vojna sila uništila pet narko-brodova i u istom periodu likvidirala najmanje 17 osoba koje su „obezbeđivale transport“ kokaina preva Evropi. Sa vrlo visokih mesta u evroatlanskom savezu Tramp je optuživan da“ testira granice svojih predsedničkih ovlašćenja“.

Skoro četvrt veka ranije, sada već davne 2009. godine, u svojoj prvoj poseti Srbiji i Beogradu od sloma Jugoslavije, bivši američki predsednik Džozef Bajden, najavio je „pomoć“ Srbiji oko „modernizacije bezbednosnog sektora“. Ideju je sproveo u delo 2016. godine kad je ponovo viđen u Beogradu praćen obaveštajno-diplomatskom svitom od 400 ljudi. Bajden je tada sa Aleksandrom Vučićem obišao beogradsku Skadarliju, priređeno je nekoliko susreta beznačajne prirode sa njim, i to je bilo sve što je Srbija videla tom prilikom. Ali, veći deo one armije od 400 ljudi ostao je da obavi zadatak onoga što je nazvano „modernizacije bezbednosnog sektora u Srbiji“, a zapravo je bilo nešto drugo u pitanju…

Naime, još 2009. godine, Bajdenova obaveštajna logistika po njegovoj izričitoj naredbi, regrutovala je grupu srpskih softver inženjera (u statusu hakera) za tajnu kontrolu budućeg Dominion softvera na izborima. Podatke o tome, saznao je odavno već bivši obaveštajni oficir američke armije, Skot Benet, inače vrhunski stručnjak za kontra-terorizam i detaljno objasnio kako je ta „kontrola“ radila i šta je radila. Uglavnom, sve o tome kako je spremljena „postmoderna“ pljačka glasova na predsedničkim izborima u SAD. U zanimljivoj hronici događaja, još su zanimljiviji i podaci iz Agencije za privredne registre (APR). Naime, u Srbiji je 2005. godine otvoreno predstavništvo DVS – „Dominion Voting System Corporation Beograd“, zvanično  iz razloga kako bi se bolje koristile poslovne prilike tržišta Evrope, Azije i Afrike.  Međutim, u februaru 2011. godine DVS je odlučio da osnuje ogranak, navodno da proširi svoje usluge za tržište Severne Amerike i Azije.

Dok se na sajtu APR tada nije moglo videti ništa o poslovanju predstavništva, osim da se nalazi u naselju Palilula u Beogradu, za ogranak – „Dominion Voting System Corporation (Europe), Beograd“ navodilo se malo više detalja. Zvanično, na donošenje odluke o proširivanju firme u Beogradu, uticala je „lakša dostupnost visoko kvalifikovanoj i iskusnoj radnoj snazi, kao i manji operativni troškovi“. U beogradskom ogranku „Dominiona“ do 2019. godine radilo je 58 zaposlenih.

Zvanično, bila je to firma koja se bavi računarskim programiranjem, odnosno pružanjem usluge tehničke podrške, usluga razvoja softvera matičnoj kompaniji „Dominion Voting Systems“ iz Kanade. Svi zaposleni u razvojnom sektoru su bili uglavnom diplomirani inženjeri elektrotehnike i organizacionih nauka. Na globalnom nivou, ova firma koja je osnovana u Torontu 2003. godine, i bile je jedna od najbrže rastućih firmi u Severnoj Americi.

U neobično dugom razgovoru na dan 4. septembra 2024. godine, u popularnom podkastu koji vodi takođe u Americi popularni Leks Fridman, sadašnji predsednik SAD Donald Tramp tvrdio je da je izbore četiri godine ranije izgubio zbog krađe glasova koja je obavljena preko softvera „Dominion“, kad je „nestalo“ čak 2,7 miliona glasova koje je osvojio širom SAD, posebno u državama ključnim za izbor pobednika, kao što su Pensilvanija, Džordžija, Mičigen, Viskonsin.  A, „Dominion“ je, osim u Torontu, imao kancelarije u Kaliforniji, Koloradu, Teksasu, Njujorku i u Srbiji, u sred Beograda gde se nalazio jedini njegov „razvojni centar“ na evropskom kontinentu! Mnogo ranije, novinarka „Newsmax“. a iz Vašingtona, Emerald Robinson, objavila je da je glasačke mašine koje Tramp optužuje da su mu izbrisale milione glasova napravila kanadska kompanija od delova iz Kine i softvera napravljenog u Srbiji, te da u bordu direktora „Dominion“-a koji je davao veliki novac Fondaciji Klinton, sedi i bivši ambasador Baraka Obame u Evropskoj uniji.

Na dan 10.oktobra, protekle 2025. godine, neposredno uoči primene novog američkog Zakona o autorizaciji nacionalne odbrane (NDAA), Skot Lajendeker – bivši direktor za izbore Republikanske partije u Sent Luisu u saveznoj državi Misuri i osnivač druge poznate firme za izbornu tehnologiju „Knowink“, obavestio je američku javnost: „Od danas, ‘Dominion’ više ne postoji. Kompanija ‘Liberty Vote’ preuzima potpuno vlasništvo i operativnu kontrolu„.

Istovremeno je objavljena i „pakosna“ vest na CNN sledeće sadržine: „Kompanija Dominion Voting Systems, koju je aktuelni predsednik SAD Donald Tramp lažno optužio da je pomogla pobedu njegovog rivala Džoa Bajdena na izborima 2020. godine, prodata je novoj firmi pod nazivom Liberty Vote„. 

Aktuelni predsednik SAD Donald Tramp tvrdi suprotno, da su bivši šefovi obaveštajnih agencija SAD, Džejms Klaper, Majkl Hajden i Leon Paneta, kao i nekadašnji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, učestvovali u najvećoj izbornoj krađi u istoriji SAD. Svima ovde nabrojanim Tramp je početkom prošle 2025. godine ukinuo pravo da bez posebne bezbednosne provere ikada više budu kandidovani za bilo kakvu funkciju u obaveštajnom sektoru SAD.

A, o „slučaju Dominion“, te šta je Vučić sa Bajdenom radio u vezi „kontrole predsedničkih izbora u SAD“, saznaće se više kad srpskog diktatora suoče sa američkim pravosuđem. I to je ono zbog čega ovih dana ljubi upaljenu sveću (odozdo), u nekoj crkvi, što su snimile i domaće i neke svetske agencije. Jer, niko nikada nije upaljenu sveću ljubio, ali, teška muka čoveka natera na razna ludila…

Glosa

Dok čekah sabah sa šejtanom

„Sam đavo te je spaso kad te prco s burazerima,

Čeko te u mraku pred pivarom,

I onda kad te agent 071

Pedagoški tresnuo o stanični zid sivi,

Uspio je da ubije Boga u tebi

Al đavo je u tebi ostao da živi

I sad čekaš sabah sa šejtanom…“

(Tekst i muzika, „Zabranjeno pušenje“