Građane, koji zahtevaju da se utvrdi odgovornost za masovno ubistvo na novosadskoj Železničkoj stanici, Aleksandar Vučić naziva „političkim teroristima“. Proteste u Novom Sadu i Beogradu pokušava da uguši nasiljem, koje vrše policajci i stranački eskadroni batinaša. Sve mu je uzalud. Na Vučićev poziv u borbu protiv naroda odazvali su se samo paraziti iz vrha kartela, dok većina članova SNS-a podržava proteste. Tiranin strepi od toga da li će propevati Goran Vesić, Tomislav Momirović ili neki drugi osumnjičenik za ubistvo 15 ljudi, pa otkriti da se on nalazi iza korupcije, koja je izazvala tragediju. U nedostatku boljih rešenja, uspaničeni Vučić namerava da rešenje krize, i to u trenucima kad tone njegov i rejting njegove stranke, potraži u vanrednim parlamentarnim izborima.

Predrag Popović

Počela je pobuna protiv kartela Aleksandra Vučića. Narod je, u samoodbrani, ustao i suprotstavio se okupacionim snagama Srpske napredne stranke i njenim kolaboracionistima iz policije, pravosuđa, državnih institucija, medija i ostalih organizovanih kriminalnih grupa.

Pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice, zajedno sa 15 žrtava, smrvljene su i Vučićeve nade da će mirno i opušteno privesti kraju predsednički mandat. Ovo masovno ubistvo, iako ne prvo u vreme njegove odgovornosti, raskrinkalo je Vučićev kriminalni i koruptivni sistem vladavine. Uz opozicione glasače i ostale normalne ljude, ustali su i članovi SNS-a, koji su shvatili da se cela Srbija nalazi pod smrtonosnom nadstrešnicom. Pobuna građana, koji odlučno traže da budu kažnjeni svi krivci za ovaj zločin, istovremeno je razotkrila u kakvom stanju se nalazi njegov kartel.

Car je go!

Kao i svaki tiranin pre njega, kad dođe stani-pani, Vučić je ostao sam na vetrometini. Uzalud je, preko svojih medija, nedeljama stvarao ratnu psihozu i pozivao članove SNS-a na borbu.

– Pozivam građane da se zajedno borimo! Da se borimo još jače! Nema predaje. Moja poruka za sve građane Srbije je da ćemo pobediti siledžije i nasilnike. Da ćemo ih pobediti na svakom mestu i da ih se nimalo, ali nimalo nismo uplašili – unezvereno je galamio Vučić na jednoj od svojih televizija.

Pozivu na borbu protiv građana, koji traže kažnjavanje krivaca za ubistvo u Novom Sadu, odazvali su se samo retki pojedinci iz njegovog okruženja, koji su odavno svoju sudbinu vezali za njegovu. Ucenjeni i uplašeni, leleču nad samim sobom. Ana Brnabić svaku izjavu počinje i završava vapajem: „Pa, oni hoće da uhapse sve nas!“ Istu vrstu straha priznaje i Dragan J. Vučićević: „I mene će uhapsiti samo zato što sam radio svoj posao!“ Beogradski gradonačelnik, doktor Aleksandar Šapić, optužio je građane, koji sprečavaju rušenje starog Savskog mosta, da time izazivaju gužve u saobraćaju. U njegovom doktorskom umu postoji uverenje da će se saobraćaj brže odvijati kad most bude srušen. Možda nije pametan, ali Šapić misli da je mnogo opasan, zato upozorava Beograđane da „batina ima dva kraja“ i da „ne izazivaju, jer bi mogli da dobiju šta traže„. Najkonkretniju pretnju je uputio ministar policije Ivica Dačić: „Kad se jednom izvadi pendrek, onda nema stajanja!“ Dačić je, nehotice, prilikom televizijskog oproštaja od svog upokojenog koalicionog partnera Dragana Markovića Palme, sav u suzama opisao način na koji vlast namerava da uguši proteste građana.

– Kad su bile demonstracije u Novom Sadu, Palma me zvao i rekao: „Prenesi predsedniku Vučiću, imam ja moje boksere, neće niko na njega da napada. Prenesi mu da smo spremni. U vreme svoje bolesti, kad bi se svako povukao u sebe, Palma je vodio računa i o tome – rekao je ucveljeni ministar policije, oduševljen rešenošću svog mafijaškog ortaka da iz samrtničke postelje preti prebijanjem normalnih ljudi.

Dačić nije otkrio da li je Vučić prihvatio Palminu ponudu i poslao jagodinske boksere da vrše nasilje u Novom Sadu, ali zna se da su to radili bokseri iz pančevačkog kluba „Sparta“, u kome se nalaze pripadnici klana Veljka Belivuka. U napadima na građane, koji su protestovali na nekoliko lokacija u Beogradu, istakli su se rođaci i saradnici Bogoljuba Karića. Pred Fakultetom dramskih umetnosti, na studente je nasrnula Milena Lazarević, koja je udarcima kišobranom dokazivala lojalnost svom rođaku Kariću i njegovom gazdi Vučiću. Lazarevićka je sa Kosova, iz Vitomirice, zaposlena je „Vili Jelena“, a njena dva brata su udati za odive iz pećke kuće Karića. U napadu je učestvovao i Dušan Kostić, zvani Jeti, drugar Andreja Vučića i Aleksandra Jokića, direktor Elektrodistribucije Beograd, koji se isticao kupovinom glasova i to ne samo na izborima u Srbiji, nego i u Crnoj Gori, gde je zbog toga i uhapšen.

Na građane, koji su 15-minutnim stajanjem na ulici odavali poštu 15 žrtava na Železničkoj stanici, jurišali su naprednjački predsednici opština Čukarica i Rakovica, Nikola Aritonović i Miloš Simić. Njih dvojica su, okruženi svojim šoferima i sekretaricama, nasrtali na građane koji su protestovali u „Beogradu na vodi“, kod Kule, tog falusnog simbola najvećeg Vučićevog koruptivnog projekta za pranje novca stečenog kriminalom.

U napadima na normalne ljude je učestvovao i Milija Koldžić, član Veća opštine Novi Beograd. Za obračun sa pobunjenim Novosađanima, Vučić je regrutovao hordu rođaka iz Bečeja, zavičaja kraljice majke Angeline, na čelu s njenim rođakom Đorđem Bajecom, zaposlenim u KP Potisje.

U kakvom stanju je Vučićev kartel vidi se i po tome što ni agresivni primitivci, sa funkcijama u opštinama i javnim preduzećima, nisu hteli i smeli da otkriju svoj identitet. Predstavljali su se kao slučajni prolaznici, kao trudnice koje žure kod lekara ili roditelji koji idu u vrtiće po svoju bolesnu decu. Običnih naprednjačkih aktivista i glasača nije bilo na ulicama, svakako ne sa strane psihopata, kojima smetaju zahtevi za utvrđivanjem odgovornosti za masovno ubistvo u Novom Sadu. Čak i oni su shvatili da su ruke krvave Aleksandru Vučiću, kreatoru nakaradnog sistema, koji je korupciju pretvorio u osnovnu privrednu delatnost kartela.

Propao je i Vučićev pokušaj da animira i homogenizuje članove stranke, tj. kartela izmišljanjem opakih neprijatelja, koji rade o glavi njemu, a to znači i celoj Srbiji. Za proteste po ulicama Novog Sada, Beograda i ostalih gradova, optužio je „grupe za pritisak“ i „medijske grupe za pritisak“. U prvu grupu, opštih karakteristika, ubrojao je strane službe i njihove saradnike iz opozicionih stranaka. U drugu je strpao „sestrinske televizije“ N1, Nova S i Radio-televiziju Srbije. Da bi pojačao utisak, izmislio je kovanicu „politički terorizam“. Brnabić, Dačić, Vulin, Drecun, pa i svi režimski analitičari dobili su zadatak da tu optužbu razglase po režimskim medijima, ne bi li zastrašili, pre svih, obične naprednjake, koji učestvuju u protestima.

Uzalud su se trudili. Svima je jasno da pozivi na odgovornost za masovno ubistvo nisu politički terorizam, nego normalna ljudska reakcija na zlo koje preti svima, bez obzira na člansku kartu. 

Kad je i taj trik propao, Vučić je pokušao da bes naroda ublaži hapšenjem Gorana Vesića. Kao najomraženiji lik na srpskoj političkoj sceni, koga podjednako preziru i opozicionari i naprednjaci, Vesić je izabran za ulogu žrtvenog jarca. Iako ima tri decenije iskustva u izbegavanju kazni za svakakva nepočinstva, Vesić se nije snašao u ovom slučaju.

Kiksnuo je odmah, na prvom pojavljivanju pred medijima nakon pada nadstrešnice. Dva sata posle tragedije, na desetak metara od betonskog šuta, dok su vatrogasci pokušavali da dođu do tela žrtava, Vesić je slagao da nije rađena rekonstrukcija tog dela Železničke stanice. Isto veče, kad je video da se na društvenim mrežama šire brojni snimci i dokumenti, koji dokazuju da je vršena rekonstrukcija nadstrešnice, Vesić je najavio Vučiću da će podneti ostavku na mesto ministra građevinarstva i saobraćaja. Vučić mu je rekao da to ne radi, neka sačeka rezultate istrage. Ako se otkriju tragovi Vesićeve odgovornosti, tek tada neka podnese ostavku. Kad prođe prvi šok, pa se emocije malo slegnu i javnost posveti drugim problemima, Vučić će ga nagraditi ambasadorskim mestom u Sloveniji. 

Znajući s kakvim prevarantom ima posla, Vesić se nije primio na taj mamac. Posle trodnevnog vaganja, odlučio je da podnese ostavku, a sutradan se, tobože dobrovoljno, odazvao pozivu tužilaca. Međutim, nije očekivao da će mu sudija za prethodni postupak odrediti pritvor do 30 dana, pa je počeo štrajk glađu. Bez obzira kako se i kad završi njegova zatvorska avantura, zauvek će ostati obeležen kao osumnjičenik za zločin u kome je ubijeno 15 ljudi, a još dvoje trajno obogaljeno.

S obzirom na karakterne sličnosti s vođom kartela, može se očekivati da će Vesić učiniti sve da bi izbegao kaznu. Verovatno će pokušati da se nagodi sa Vučićem, a nije isključeno ni da krene u kontranapad. Vesić je najopasniji potencijalni svedok saradnik, on zna sve o koruptivnim kombinacijama u infrastrukturnim poslovima, koje je kartel sprovodio ovih desetak godina. Osim toga, ima i ortake, koji su raspoređeni od dna do vrha zločinačke piramide vlasti. Ima čvrste poslovne veze i sa doajenom srpskog podzemlja Petrom Panićem, kao i sa američkim ambasadorom Kristoferom Hilom. Značajne su i Vesićeve veze sa medijima, na koje je svojevremeno upozoravao i njegov arhineprijatelj Šapić, koji ga je optužio da preko „gej-lobija u medijima, kroz svoje pacovske kanale, sprovodi spletke u vrhu SNS-a“. Dakle, ako se oseti ugroženim, ako se uplaši mogućnosti da zaglavi robiju od 12 godina, Vesić će, sigurno, pokušati da sa sobom povuče i Vučića.

U tom kontekstu, ne treba zanemariti ni ulogu Tomislava Momirovića, koji je takođe podneo ostavku na ministarsku funkciju. U vreme rekonstrukcije novosadske Železničke stanice, Momirović je bio ministar građevinarstva. Sledstveno tome, ako je uhapšen njegov naslednik Vesić, normalno bi bilo da mu društvo u pritvoru pravi i mladi Toma Mona. Do zaključenja ovog broja Magazina Tabloid, to se nije desilo.

Za razliku od Vesića, koji je odluku o ostavci objavio na konferenciji za medije, Momirović je poslao kratko saopštenje u kome se zahvalio predsedniku Vučiću na poverenju i naglasio spremnost da mu opet služi. Takođe za razliku od Vesića, Momirović nije ni pomenuo tragediju u Novom Sadu, čak se nije potrudio ni da demantuje svoju odgovornost.

– Od odgovornosti za nezakonite radnje u vreme akcije „Sablja“, Vladimira Popovića Bebu i Čedomira Jovanovića su spasili američki i britanski ambasadori. Gorana Vesića niko nije branio, ali on se provukao kao puvanjak kroz gaće – objašnjavao je Rade Bulatović u vreme dok je bio direktor Bezbednosno informativne agencije.

Sada u tom stilu, kao puvanjak, pokušava da se izvuče Toma Momirović. Otkad je podneo ostavku, nestao je iz javnosti. Ni da bekne, ni da skoči. Kao u parafrazi Ršumove pesme „Ovca ne sme da se brani, Vučić se njenim strahom hrani“. Iako pojedini opozicionari tvrde da je mladi naslednik imperije „Mona“ pobegao iz Srbije, režimski politikanti i prateći medije o tome ćute. Nema sumnje da bi se Toma Momirović na sve načine branio da su mu roditelji, Nada i Đorđe, u punoj snazi. Progurali su sina u vrh vlasti, ne shvatajući da puštaju jagnje međ’ vukove, tj. Vučiće. Sad mogu da se kaju. Takođe, mogu i da sinu savetuju ili da beži ili da se bori, pa da tužiocima i sudijama opiše ko mu je naredio da žmuri na oba oka kako ne bi video korupciju, koja je u smrt odvela 15 ljudi. U naprednjačkom kriminalnom lancu, Toma Mona je najslabija karika. Ako neko pukne i prekine omertu, to bi mogao da bude on.

I Vučić zna kakva opasnost mu preti od Vesića i Momirovića. No, isto tako, svi u Srbiji znaju da bi Aleksandar Vučić, zarad spasavanja samog sebe, bez mnogo dvoumljenja na robiju poslao sina Danila ili brata Andreja. Baš zato, vođa kartela neprestano u medijima sprovodi psihološku inverziju, kojom se predstavlja kao mučenik, koji je spreman da sav teret preuzme na svoja leđa.

– Nije problem, sve što je potrebno do kraja mog mandata svalite na mene. Moj život je vezan za Srbiju, spreman sam da stradam u svakom trenutku za Srbiju i nikada neću da bežim iz Srbije jer sve dajem za Srbiju. I zato je moja molba, ja ću dati od sebe do kraja svog mandata kao predsednik Republike da pokušam da se izborim protiv đavola u ušima kada slušam nekada zastrašene ljude, neretko i najčešće besne ljude, istovremeno pokušavajući da preuzmem na sebe i veću odgovornost nego što sam ikada, ako je to potrebno da bi zemlji išlo napred. – cvili i Vučić, sve u nadi da će iz sebe istisnuti onoliko straha koliko puta pomene Srbiju.

Kad god je bio uhvaćen u laži, Vučić se izvlačio tako što ju je zatrpavao novim, većim lažima. U tom maniru, kad god je uplašen, prenosi strah na sve oko sebe, pa i na celu Srbiju. Tako postupa i sada. Zastrašen pobunom građana, koje sa ulice ne mogu da oteraju njegove batinaške bande u policijskim uniformama i u civilu, Vučić opet preti opštom kataklizmom, novim smakom sveta.

– Situacija na ukrajinskom ratištu je uzavrela. Ovo nas vodi samo u svetsku katastrofu, baš kao što sam, na žalost, i predvideo. Kad imate 10 stepenika do potpune katastrofe, mi smo sad već prešli devet stepenika. U američkim napadima s raketama gađana je Abrijanska oblast. Gađaju se skladišta ruske municije i ruskog oružja i oruđa. Na to će biti odgovor najverovatnije po daljim energetskim objektima u Ukrajini i po mostovima na Dnjepru. A onda bilo koji sledeći korak nas vodi do potpunog nuklearnog sukoba. Poznavajući sve aktere, mislim da se niko neće libiti da upotrebi svo oruđe koje ima, a da smo mi potpuno nespremni za atomski rat. Za Putina kažu, oni koji ga ne poznaju, „taj preti praznom puškom“. Bude li ugrožena bezbednost Moskve i njegovih snaga, <https://www.blic.rs/vesti/politika/uzivo-vucic-iz-palate-srbija-vec-sutra-ocekujem-nove-ostavke-i-u-vladi-i-na-drugim/vqbmgew> ne bude li video izlaza, ja vam unapred kažem on se dvoumiti neće ni časa. Mi smo potpuno nespremni u ovom trenutku, mi imamo 257.000 mesta u skloništima. I da bar dođemo do broja od milion, milion i po. Bilo ko u okruženju da bude meta isto nam se piše kao da smo mi. Moramo da obnavljamo infrastrukturu da dođemo do broja od oko milion i po ljudi koji mogu da odu u skloništa – rekao je Vučić <https://www.blic.rs/aleksandar-vucic>.

Istim rečnikom je, u avgustu 2022. godine, najavljivao bankrot i totalno uništenje 53 države: „Videćete, ovu i sledeću godinu neće preživeti 53 države, nestaće usled ratova i sankcija, biće zbrisane sa mape sveta“. Apokaliptičnu predikciju iskoristio je da spreči srpske poljoprivrednike da svoje proizvode prodaju inostranim kupcima, iako su cene pšenice i kukuruza dostigle istorijski maksimum. Navodno, zbog potrebe za gomilanjem rezervi hrane, „da Srbija ne bude gladna kad počne globalni rat“, poljoprivrednici su morali da robu prodaju državi, i to po niskim cenama. Tu pšenicu su, iz Robnih rezervi, otkupili tajkuni bliski vladajućoj porodici, pa su je prodali stranim kompanijama. Poljoprivrednici su oštećeni, a Vučići su opet napunili džepove i račune.

Reprizu te vrste prevare, Vučić je najavio uz pretnju trećim svetskim ratom. Robne rezerve su, kaže, na veoma visokom nivou, u magacinima ima dovoljno soli, šećera, ulja, suncokreta, kukuruza, pšenice, svinjskog i goveđeg mesa, pasulja, ribljih konzervi… Vučić je Vojsci izdao nalog da na 150 odsto uvećaju svoje rezerve. Naftu na 42.000 tona, između 90 i 100 odsto. Usput, po njegovom naređenju, počeće rekonstrukcija postojećih i izgradnja novih skloništa. Eto prilike za dodatno čerupanje budžeta i zaradu Vučićevih i partnerskih građevinskih firmi.

Otkad je stupio na političku scenu, Vučić je pokretao seriju ofanziva na državnu imovinu i nacionalne interese. Svaka njegova pobeda značila je poraz Srbije. On se bogatio osvajanjem ratnog plena, a Srbija je trpela ozbiljnu materijalnu štetu i velike gubitke u ljudstvu. Rejting u javnosti, poslaničke mandate, direktorske i ministarske funkcije, stanove i automobile; Vučić je sve sticao u zločinačkim pohodima na srpske javne resurse i tuđu privatnu imovinu.

Iz svake srpske tragedije, od Virovitice do Prizrena, krvavi tragovi vuku prema Vučiću. Profitirao je od svakog groba, svakog obogaljenog nesrećnika, izbeglih i prognanih, od rasprodaje teritorija, preduzeća, ljudi… I, nikad nije kažnjen za svoja zlodela. Naprotiv, zahvaljujući radikalskim tvrdim nacionalističkim parolama, 1998. godine, u najteže vreme u savremenoj Srbiji, prvi put je dobio priliku da učestvuje u vlasti. Kao ministar protiv informisanja gurao je državu i narod pod NATO bombe. Dve decenije kasnije, kao naprednjački evroatlantski fanatik, dovršio je NATO agresiju priznanjem nezvisnosti albanskog Kosova. Oba boravka na vlasti iskoristio je da zgrće novac iz bužeta i raznih kriminalnih i koruptivnih akcija, od trgovine oružjem i drogom, do prodaje državne imovine.

Kao što je profitirao tokom ratnog raspada SFRJ, Vučić je iskoristio priliku da napuni džepove i račune i pre četiri godine, u vreme „rata protiv nevidljivog neprijatelja“. U borbi protiv korona virusa, samo tokom 2020. iz budžeta je prisvojio šest milijardi evra. Na drugi kriminalni način, uglavnom švercom, okoristio se i od rusko-ukrajinskog rata. Sada, za kraj pljačkaškog pohoda na Srbiju, Vučić je naumio da prigrabi još dvadesetak milijardi evra kroz nepotrebne i preskupe projekte kao što su EXPO, rudnik litijuma u Jadarskoj dolini, izgradnju skladišta za francuski nuklearni otpad, pa i američkih solarnih sistema. Istančani instinkt uličnog džeparoša, upozorio je Vučića da se bliži kraj kriminalne idile, da je došlo vreme za bekstvo iz Srbije, sa mesta zločina.

– Rudnik Rio Tinta više nije političko pitanje, to je rešeno. Ostalo je samo još da struka da konačnu reč, pa taj posao, jedan od najznačajniji za Srbiju, može da počne. Kad se završi organizacija najvažnije svetske izložbe EXPO, za dve godine, Srbija će biti najrazvijenija država na Balkanu, a i šire. Imamo još jedan cilj, koji ćemo da ujedinimo sa EXPO. A taj cilj je da mi ispunimo sve kriterijume za članstvo u Evropskoj uniji do kraja 2026. Ne kažem da ćemo u 2026. ili 2027. ući u Evropsku uniju. To nije na nama, već na Evropljanima, ali da mi ispunimo sve kriterijume. To je jednako ambiciozan zadatak kao EXPO – tvrdi Vučić.

Upornim ponavljanjem roka od dve godine, do kraja 2026, kao i usputnim naglašavanjem da je „politički veteran“, Vučić na indirektan način najavljuje povlačenje sa scene. Naravno, to je primitivni trik, kojim želi da amortizuje nezadovoljsvo žrtava svoje vladavine. Tobože, nema potrebe za ozbiljnijim otporom njegovoj tiraniji, ionako će se dobrovoljno povući posle održavanja EXPO. U tu laž niko ne veruje. Zna se da ne postoje uslovi za Vučićev miran odlazak s vlasti.

Svaki dan duže na vlasti, za Vučića je dan duže na slobodi. Da bi odložio suočenje sa pravdom, spreman je na sve. Zasad, medijskim i fizičkim nasiljem pokušava da uguši pobunu građana. Ako to ne uspe, a neće, pokušaće da izlaz iz krize nađe u prevremenim parlamentarnim izborima. Već je počeo prepreme za tu avanturu. Javno je, na sednici Glavnog odbora SNS-a, naredio saučesnicima da krenu od vrata do vrata, da prenjama i podmićivanjem skupljaju sigurne glasove. Tajno je, preko posrednika, naredio kupovinu opozicionih poslanika i odbornika.

Prvi na udaru je Dragan Đilas, odnosno njegova Stranka slobode i pravde. Pre tri meseca su tri poslanika Pokreta slobodnih građana napustili Poslaničku grupu SSP-a, a potom još dva poslanika, Željko Veselinović i Đorđo Đorđić. Kao što su Vučićevi mediji najavili, nedavno su Đilasa napustile, i to u vrlo spornim okolnostima, Sonja Pernat i Irena Živković. Njih dve su optužile Đilasa da je falsifikovao njihove potpise na zahtevu svih opozicionih poslanika da se održi sednica Narodne skupštine na kojoj će se raspravljati o poverenju premijeru Milošu Vučićeviću, koga opozicija i javnost smatra odgovornim za ubistva na Železničkoj stanici. Iako je Irena Živković priznala da su njihovi potpisi deponovani u stranci, kako ne bi morale da svaki put dolaze iz Bora i Zrenjanina u Beograd, Ana Brnabić je njihov napad na Đilasa iskoristila da nezakonito (pošto je i bez njihovih potpisa, zahtev bio validan) spreči tu skupštinsku raspravu.

Vučić na razne načine rovari i u drugim opozicionim strankama, sve sa ciljem kako bi im naneo štetu pred vanredne izbore, ukoliko bude prinuđen da ih raspiše. Davljenik se hvata i za slamku. Tako i Vučić za izbore. Iako je svestan da mu je rejting u slobodnom padu, nada se da će krađom glasova opet uspeti da se proglasi za pobednika. Kad shvati da se preigrao, biće mu kasno. Srbija će biti oslobođena, a on zatvoren.