Na vidovdanskom protestu bilo je oko 140.000 ljudi, a još toliko je usled saobraćajnih sabotaža sprečeno da dođe u Beograd. Kao što je Vučić najavio i obećao, policija i njegovi lojalisti izazvali su nasilje i prosuli tuđu krv. Među lažnim „policajcima u civilu“ bilo je i onih koji su se međusobno sporazumevali na arapskom jeziku. Iako je primenio sve načine zastrašivanja – medijske hajke, privođenja i hapšenja – Vučiću je sve bilo uzaludno, ovaj protest je pokazao da više ne može da se zaustavi proces oslobođenja države i naroda od naprednjačke tiranije.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je opet prosuo krv po beogradskim ulicama. Združeni odredi režimskih kriminalaca u policijskim uniformama i njihovih kolega u civilu primenili su brutalnu silu nad studentima i građanima, koji su na vidovdanskom protestu zahtevali raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

– Do nasilja će doći između 20.45 i 21.45 sati – najavio je Vučić dva dana pre protesta.

Po tom scenariju, baš u to vreme, krenuo je juriš policajaca i kriminalaca iz Ćacilenda na građane, koji su se nalazili na Terazijama. Policijski kordon, koji je zatvorio prolaz prema zgradi Predsedništva, u jednom trenutku se razdvojio kako bi, tobože, propustio vozilo Hitne pomoći. Naprednjački batinaški eskadroni, naoružani metalnim štanglama, bejzbol palicama, čekićima i noževima, iskoristili su priliku da, zaklonjeni sanitetom, napadnu građane u ulici Kralja Milana.

Dačićeva vesela trojka:

Istog časa, napadu kriminalaca na građane priključili su se policajci. Pripadnici Žandarmerije propustili su Vučićeve batinaše da se vrate u Ćacilend, a normalne građane su poterali prema „Londonu“. Na studente i ostale učesnike na protestu, među kojima je bilo mnogo žena, dece i starijih ljudi, ispaljivali su salve gumenih metaka i stotine patrona sa suzavcem.

Policija je četiri sata sprovodila nasilje na ulicama od Terazija do trga Slavija, kao u Bulevaru kralja Aleksandra. Odredi Žandarmerije su razbijali protestante na manje grupe, koje su se potom našle na udaru kriminalaca, koji su se predstavljali kao policajci u civilu. Na društvenim mrežama je objavljeno na stotine snimaka na kojima se vidi kako tuku, obaraju na asfalt i hapse građane. Primećeno je i da neki od tih „policajaca u civilu“ međusobno razgovaraju na arapskom jeziku.

Nivo surovosti, koju su primenili režimski zločinački odredi, pokazuje da se Vučić ne bori samo za opstanak na vlasti, nego i da strasno mrzi narod kojim vlada. On je naredio da se primeni najbrutalnije nasilje nad studentima i pobunjenim građanima. Na kraju, dobio je što je hteo – tuđu krv, prosutu po beogradskom asfaltu, polomljene ruke i noge, stotine privedenih i uhapšenih…

Ipak, sve mu je uzalud!

Vidovdanski protest je dokazao da se Srbija umiriti ne može. Narod se ne plaši Vučićevih uniformisanih i civilnih batinaša, dovedenih sa svih strana, iz Niša i Subotice, ali i iz Nikšića, Doboja i Mrkonjić Grada.

Vučić je uradio sve što je mogao kako bi sprečio dolazak ljudi na vidovdanski protest. Zabranio je saobraćaj svih vozova i većine autobuskih linija. Policija je na auto-putevima presretala autobuse i privatna putnička vozila i sa njih skidala registarske tablice, kako ne bi mogli da nastave put ka Beogradu.

Uz takvu fizičku torturu, primenjena je i medijska. Vučić, Ana Brnabić, Miloš Vučević i njihovo medijsko tupo oruđe, poput Informera i Pinka, stvarali su atmosferu straha. Najavljivali su hapšenja i pritvaranja građana, objavljivali video zapise pretresa stanova nepodobnih aktivista, pa i tajno snimljene kafanske razgovore, koje su predstavljali kao dokaze da „blokaderi“ pripremaju nasilno preuzimanje vlasti. Kroz blato su provlačili svaku javnu ličnost, koja je podržala studente. Vučić je za slavnog košarkaša Dejana Bodirogu rekao da je „budala, koja ne zna da formuliše nijednu suvislu rečenicu“, a po njegovom nalogu su ispisani grafiti o Novaku Đokoviću kao „dopingovanom narkomanu„. U hajci, koja je povedena protiv Đokovića, isticano je da se on predstavlja kao srpski patriota, a porez ne plaća u Srbiji već u Monaku. Tačno je da najbolji svetski sportista ima vilu u Monte Karlu, baš u komšiluku Luke Dačića, sina ministra policije Ivice Dačića. Zna se kako je Đoković zaradio novac za tu vilu, a jednog dana će istražni organi utvrditi kako je Dačićev naslednik došao do rezidencije u Monte Karlu. Vučićev alter ego, Dragan J. Vučićević, u emisijama je rektora Vladana Đokića nazivao „rektalnom pederčinom“. Vojislav Šešelj je u emisijama na svim režimskim televizijama predlagao da se policija sa studentima obračunava prvo upotrebom pendreka, a onda, ako zatreba, i oružjem, dugim cevima. Ipak, da i od Šešelja ima većih i opasnijih bolesnika, ličnim primerom je dokazao tzv. analitičar Mladen Nikolić.

– Ukrajinski i gruzijski snajperisti su stigli u Srbiju i njihov zadatak je da za Vidovdan „poguraju sukob“ i pucaju na studente i građane koji će se okupiti na protestu – rekao je Nikolić u Jutarnjem programu Pinka.

Kad bi tako šta izjavio bilo koji opozicionar, ekspresno bi završio na Lešću, pored urne Vladimira Cvijana. Međutim, Nikolić je zaštićen od svake vrste odgovornosti, pošto je Vučić od svojih lojalista tražio baš takve ludačke izjave, kojima je hteo da zastraši normalne ljude.

Svi Vučićevi napori da sabotira vidovdanski protest bili su uzaludni. Na Slaviji se okupilo više Srba, nego što ih je bilo u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka, i više nego u vreme oslobađanja Beograda od nemačkih okupatora, pa čak i više nego 5. oktobra 2000. godine, kad je oboren Slobodan Milošević, a potom i njegova crno-crvena koalicija u kojoj je Vučić bio ministar protiv informisanja.

Dok je vidovdanski protest trajao, Ministarstvo unutrašnjih poslova je objavilo da se na Slaviji nalazi oko 36.000 ljudi, uz napomenu da je to „trostruko manje nego 15. marta“. U mnogo realnijoj proceni, Arhiv javnih skupova je naveo da je na protestu učestvovalo oko 140.000 građana. I taj broj dovoljan da se shvati da je Vučić već postao deo mračne prošlosti, a sigurno je, ukidanjem saobraćaja, još toliko ljudi fizički sprečeno da dođu u Beograd. Osim toga, na protest su došli normalni i pristojni ljudi, ujedinjeni pozitivnom energijom i rešenošću da se Srbija oslobodi od patološke tiranije Vučićevog kartela.

Iako je Vučić dan pre protesta rekao da odbija ultimatum, neće dopustiti održavanje vanrednih parlamentarnih izbora i neće ukloniti Ćacilent, tu tvrđavu kojom je sprečio prilaz Predsedništvu, pobunjeni građani su mu sa Slavije uputili korektnu ponudu: „Daj fer i poštene izbore, daćemo ti fer i pošteno suđenje“. I ostale poruke su precizno definisale načine za izlaz iz krize: „Mnogo si bolestan“ i „Idi, leči se“. Glavna poruka – „Predaj se, gotov si“ – predstavlja predikciju neminovnog raspleta.

Susret sa sudbinom, Vučić ne može da izbegne ni uz pomoć svoje stranke, koja je pukla po svim šavovima, kao ni uz korumpirane policajce, kriminalne klanove i medijske trovačnice. U kakvom stanju se nalaze ostaci njegove zločinačke mašinerije videlo se istog dana u Ćacilendu, na kontra-mitingu, gde je organizovano tzv. književno veče.

Ucenjeni nesrećnici, koji su doveženi stranački autobusima, mnogo više interesovanja su pokazali za pljeskavice, pivo i kese sa čipsom, nego za govore mentalno poremećenog Dragoslava Bokana i pesme Baje Malog Knindže. Čak i da je Vučić, kao što je mesecima najavljivao, tom prilikom promovisao svoju nespostojeću knjigu „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, opet ne bi imao publiku. Većina lojalista se raštrkala po parkovima i baštama beogradskih kafića.

Raštrkali su se i naprednjački kriminalci, koji na vidovdansko jutro nisu uspeli da spreče blokadu radova na surčinskim njivama, gde je Vučić planirao da izgradi objekte za nepotrebnu i preskupu sportsko-muzičku manifestaciju EXPO. Na gradilištu Nacionalnog stadiona bila su samo tri parkirana kamiona, bez ijednog radnika.

Mašine nisu radile ni na drugim gradilištima na toj lokaciji. Pokazalo se da je tog jutra oko EXPA bilo više blokadera, nego radnika. To i ne čudi, pošto je kartel ostao bez novca, a njegovi građevinski tajkuni ne žele da rade na veresiju.

Osam meseci posle masovnog ubistva pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice, Srbija je potpuno promenjena. Od tog 1. novembra do Vidovdana građani su, predvođeni studentima, održali više od 20.000 protestnih skupova u svim srpskim gradovima i selima. Svi studentski zahtevi sada su svedeni na jedan – hitno raspisivanje izbora, na kojima će se država i narod osloboditi naprednjačke tiranije. Da je to jedini mogući ishod izbora, jasno je i Vučiću.

Zato odbija da ih raspiše. No, i vidovdanski protest je dokazao da se bliži kraj agonije, kad više ništa neće zavisiti od Vučića, pa ni odluka o raspuštanju Vlade i raspisivanju vanrednih izbora. Kad god do toga dođe, Vučić će biti prinuđen da prizna da je gotov, moraće da se preda. Za sve, i za Srbiju i za njega, bilo bi dobro da što prihvati studentsku ponudu, istaknutu na transparentu: „Daj fer i poštene izbore, daćemo ti fer i pošteno suđenje“.