Aleksandar Vučić je već gotov, došao je kraj njegovom kartelu. Međutim, nepohodno je da s njim sa političke scene budu sklonjeni lažni opozicionari, koji su mu omogućili da 13 godina teroriše i pljačka Srbiju. Aktuelna garnitura parlamentarnih opozicionara, samo u poslednjih godinu i po dana, iz budžeta je dobila skoro tri miliona evra. Taj novac, uzet od građana, upotrebili su za lične interese, a ne za odbranu države i naroda od naprednjačkog kartela. Dok se opozicionari zadovoljavaju platama od po 2.000 evra i prihodima od po 6.000 evra po glavi poslanika, Vučić nastavlja da pljačka i zadužuje Srbiju. Ovog meseca, Skupština će ratifikovati četiri ugovora o kreditima, od preko dve milijarde evra. Za kupovinu „Rafala“, od francuskih banaka uzet je zajam od 1,9 milijardi evra, a za izgradnju auto-puta Beograd-Zrenjanin-Novi Sad 300 miliona evra, plus još 30 miliona evra za EPS i 20 miliona evra za tzv. zelenu agendu. Uskoro, kad padne naprednjački režim, uz Vučića moraju da odgovaraju svi njegovi saučesnici, a to se neće desiti ako ga na vlasti smene njegovi lažni opozicionari. Pravdu može da donese samo nova generacija, koja je ličnom žrtvom dokazala spremnost da očisti Srbiju od kaste kriminogenih politikanata.

Predrag Popović

Talas promena, koje su pokrenuli studenti, počistiće sa političke scene sve parazite i njihov štetočinski sistem, koji tri i po decenije rastura državu i narod. Proces deratizacije je obuhvatio sve učesnike u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije, stranke iz vladajuće koalicije kao i njihove opozicione saučesnike.

Samo na taj način, totalnom čistkom, mogu da se stvore uslovi za oslobođenje i obnovu Srbije. Prethodna tri pokušaja nisu uspela upravo zbog nedostatka političke volje da se ide do kraja. Petooktobarskim pučem je smenjen Slobodan Milošević, ali ne i kriminalni mehanizam Socijalističke partije Srbije.

„Oslobodioci“, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, nisu sproveli lustraciju. Naprotiv, Đinđić je abolirao Miloševićeve tajkune i mafijaše, a Koštunica kriminogene pojedince iz DB-a i pravosuđa. Za koketiranje sa zlom, prvi je kažnjen snajperskim metkom, a drugi prevremenom penzijom.

Nadživeli su ih Ivica Dačić, Slavica Đukić Dejanović, Baki Anđelković, Milorad Vučelić i ostali slobisti, koji i danas parazitiraju u vlasti. Đinđićevu grešku ponovio je njegov naslednik na mestu predsednika Demokratske stranke, Boris Tadić. Pet godina posle streljanja Đinđića i dve godine nakon Miloševićeve smrti u ševeningenskoj ćeliji, DS i SPS su proces konfrontacije i kohabitacije završili kolaboracijom. Od 528 članova Glavnog odbora DS-a, samo šestoro je glasalo protiv koalicije sa SPS-om. Svi ostali su pljunuli na Đinđićev i grobove drugih žrtava „crvene diktature“.

Četiri godine kasnije, isti prevarni procese je ponovljen prilikom dovođenja Srpske napredne stranke na vlast. Svi mračni simboli „žutog lopovskog preduzeća“ i njegovih šifriranih filijala, kao što je G17, uključili su se u režim, koji su formirali „lečeni radikali“.

U istom zločinačkom poduhvatu učestvovali su i ostali parapolitički elementi, nevladine organizacije, lobističke grupe, mediji, tajkuni… Zaklonjeni iza različitih, često i suprotstavljenih, ideoloških parola, svi su pristajali na sve, samo da bi ostvarili lične ambicije.

Katastrofalne posledice tog parazitskog sistema personifikovane su u liku i zlodelu Aleksandra Vučića.

Uveren da svaki čovek ima cenu, pa i tačku topljenja, Vučić je političku i javnu scenu prilagodio svojim interesima. Na svoju deponiju je doveo konvertite iz svih stranaka. Neki su dobili stranačke i državne funkcije, uhlebljenje u javnim institucijama, unosne poslove finansirane novcem iz budžeta, a mnogi su se zadovoljili zaštitom od sudskog sankcionisanja čak i najtežih krivičnih dela.

Pod svoju suknju uzeo je Sonju Liht i sad već počivšim arkanovcem Draganom Markovićem Palmom i bivšim komandantom „Crvenih beretki“ Živojinom Ivanovićem, zvanim Žika Crnogorac. Spojio je Sonju Biserko i Kapetana Dragana, kao i Natašu Kandić i Vojislava Šešelja. U isti mulj je uvaljao Demo Berišu, Usame Zukorlića i bivšeg komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana, Veselina Šljivančanina i Gorana Radosavljevića Gurija, pa i haškog osuđenika za ratne zločine Nikolu Šainovića. U  njegovu tikvu strasno duvaju akademik Bela Balint i starlete Tijana Ajfon i Kristijan Golubović.

U istom stilu, kako je gradio naprednjačku kriminalnu hobotnicu, Vučić je napravio i opoziciju. Bez po muke rasturio je Srpsku radikalnu stranku, Demokratsku stranku i Demokratsku stranku Srbije. Bivši predsednik DS-a, Dragan Šutanovac, imenovan je za ambasadora naprednjačkog kartela u Vašingtonu, a bivša potpredsednica „žutog preduzeća“ Gordana Čomić neko vreme je provela u ministarskoj fotelji, dok nekoliko njenih kolega sedi u poslaničkim klupama, zajedno sa prebezima iz Koštuničinog udruženja amiša.

Restlovi Demokratske stranke rasuli su se u nekoliko minornih stranaka i pokreta, dok je Novi DSS od matične organizacije zadržao samo prostorije u centru Beograda i sklonost ka saradnji sa zločinačkim režimom.

Uz te stranke vegetira nekoliko novoosnovanih pokreta, koji su jednako deficitarni sa infrastrukturom i, naročito, glasačima. Posle izbornog fijaska, Narodna stranka Vuka Jeremića je gurnuta na marginu, još dalje od njenih derivata Narodnog pokreta Srbije, koji predvodi Miroslav Aleksić, i stranke Srbija Centar, na čijem čelu se nalazi Zdravko Ponoš. Samoproklamovane pro-zapadne organizacije, poput Zeleno-levog fronta Dobrice Veselinovića i Radomira Lazovića i Pokreta slobodnih građana Pavla Grbovića podržava više stranih ambasadora, nego domaćih glasača. S druge strane, one desne i nacionalne, Vučić je svoje interese ostvarivao preko pokreta Zavetnici, pa i Dveri. Kad su, zajedničkim snagama, na poslednjim izborima obavili prljavi posao likvidacije Jeremićeve Narodne stranke, Milica Đurđević Stamenkovski je dobila ministarsku fotelju, a Boško Obradović kafanu u Čačku. Njihove obaveze prema Vučiću nastaviće da izvršavaju egzibicionisti iz grupe Branimira Nestorovića i nekoliko minornih patriotskih pokreta.

Vučićeva opozicija ima dva zajednička imenitelja. Prvi ima trajni karakter, a zasniva se na čerupanju budžeta. Bez obzira na stranačke programe i političke stavove, obrni-okreni, sve se svodi na finansijske interese. Poslanički mandati garantuju plate od po dve hiljade evra, plus strankama dodatak od šest hiljada evra po glavi poslanika.

U opozicionim poslaničkim grupama trenutno se nalazi 96 poslanika. To znači da se iz budžeta na račune njihovih stranaka svakog meseca slije više od 570.000 evra. Najviše poslanika (12) ima Poslanička grupa Narodni pokret Srbije – Novo lice Srbije, Miroslava Aleksića i Miloša Parandilovića. Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa je imala 16 mandata, ali prošle godine ju je napustilo četvoro poslanika. Samo te dve grupe dobijaju oko 145.000 evra mesečno, plus poslaničke plate. Dakle, od konstituisanja aktuelnog skupštinskog saziva, one su dobile više od 2,5 miliona evra.

Iako Aleksićeva i Đilasova stranka važe za najveće opozicione organizacije, ni one nemaju odbore u svim opštinama. Novac građana, koji im se isplaćuje iz budžeta, nisu investirali ni u vlastitu infrastrukturu, a kamoli u projekte koji bi pomogli i njihovim strankama, ali i glasačima koji su ih podržali na izborima. Sa tolikim novcem mogli su da osnuju nekoliko novina i televizija, da razbiju naprednjački medijski mrak. Mogli su i da finansiraju brojne akcije, koje bi doprinele promenama u društvu. Mogli su svašta da urade, ali nisu.

Kao NPS i SSP, i ostale poslaničke grupe lepo profitiraju na mandatima. Nestorovićev pokret MI – Glas iz naroda imao je 12 poslaničkih mesta. Šestoro je otišlo svojim putem, ali pare iz budžeta, oko 70.000 evra mesečno, nastavilo je da se sliva na račun za koji je ovlašćen Nestorović.

Zeleno-levi front ima deset, Ponoševo SRCE devet, a Demokratska stranka osam mandata. Te stranke uzimaju ukupno oko 170.000 evra mesečno, a ni zajedno ne bi uspele da preskoče cenzus od tri odsto. No, to ih ne brine. Na sledećim izborima, kad god oni bili, te i takve stranke će opet napraviti jedinstvenu listu, koja će im omogućiti da nastave da parazitiraju na budžetu. Usput, svojim biračima će se rugati izjavama poput one Grbovićeve: „Svoj poslanički mandat sam krvavo zaradio“.

Politički sistem, koji je formatiran u vreme bivše, a nadograđen tokom ove vlasti, ozakonio je parazitiranje parlamentarnih stranaka, pa čak i neuspešnih učesnika na izborima. Za te namene, iz bužeta je opredeljeno  0,105 odsto. Zakon o finansiranju političkih aktivnosti definiše podelu sredstava iz budžeta za izborne kampanje u dva dela.

 Stranke koje su podnele izveštaj o korišćenju javnih sredstava i položile izborne garancije ravnomerno dobijaju 40 odsto novca, koji je Zakonom određen za to. Na poslednjim izborima, prema tim zakonskim odredbama, za svaki osvojeni poslanički mandat isplaćeno je po 2,2 miliona dinara, odnosno oko 19.000 evra.

Ostalih 60 odsto raspodeljuje se posle izbora, proporcionalno broju osvojenih mandata. Takođe, učesnicima na izborima novac se deli isključivo u zavisnosti od broja osvojenih glasova, a ne od broja verifikovanih mandata. Prema toj šemi, koalicija koja je nosila Vučićevo ime dobila je 634.000 evra, „Srbija protiv nasilja“ oko 330.000 evra, SPS i Jedinstvena Srbija oko 105.000 evra, koalicija NADA (Novi DSS i POKS) oko 85.000 evra, Nestorovićevi svedoci oko 80.000 evra, a profitirali su čak i Zavetnici i Dveri sa po oko 50.000 evra.

Zakon o finansiranju političkih aktivnosti omogućava strankama koje na izborima učestvuju u koalicijama da se same dogovaraju o podeli budžetskih sredstava, ali ti ugovori nisu dostupni javnosti. Da parazitski sistem ostane zatvoren za javnost pobrinulo se Ministarstvo finansija, koje vrši isplate, ali odbija čak i zahteve Poverenika za informacije da objavi podatke o prenosima sredstava. Građani imaju obavezu da uplaćuju u budžet iz koga političari sami sebi dele taj novac, ali nije im dopušteno da znaju ko i koliko dobija.

Opozicione stranke i njihovi poslanici nisu opravdali plate i ostale prihode. Ništa nisu preduzeli kako bi sprečili naprednjački režim da uništava državu i narod. Umesto konkretnih akcija, opozicionari su se zadovolji ispraznom kritikom u Skupštini, u nekoliko slobodnih medija i na društvenim mrežama. Dok su oni pisali saopštenja, Vučić je predao Kosovo i Metohiju albanskim vlastima, prodao javne resurse i očerupao državnu kasu. Svaki ozbiljniji otpor naprednjačkim zločinima pružali su udruženi građani, a ne opozicione stranke.

Obični ljudi, o svom trošku i riziku, ustali su protiv bahatih investitora, koji su mini hidroelektranama uništavali Staru planinu, Goliju, Polimlje i ostale parkove prirode. Meštani Jadarske doline suprotstavili su se Rio Tintu, najmoćnijoj svetskoj rudarskoj trovačnici. Građani su protestovali zbog kineskih zagađivača u Smederevu, Zrenjaninu, Majdanpeku i Zaječaru, bunili se protiv sistemske divlje gradnje u Beogradu i Novom Sadu. Nikada nijedan opozicioni lider nije ni pokušao da pomogne porodicama, koje su se našle na udaru javnih izvršitelja. Združenim snagama, građane su prebijali policajci i kriminalci, tužioci su pokretali na desetine hiljada istraga, a sudije su ih trpali u pritvore i zatvore.

U najtežim okolnostima, kad je Srbija ostala bez najvažnijeg dela svoje teritorije i bez više od milion mladih i radno sposobnih ljudi, opozicija je statirala u Vučićevoj morbidnoj horor-predstavi. Dok su se naprednjaci i opozicionari kečerski rvali u skupštinskom i medijskom blatu, Vučić je napravio gustu i opasnu kriminalnu mrežu, koja se specijalizovala za šverc droge i oružja, pa i „Beograd na vodi“, najveću evropsku praonicu novca u Evropi.

Pritom, naneo je nesagledivu štetu gradu Beogradu i republici Srbiji. Samo na projektu „Beograd na vodi“, budžet glavnog grada je oštećen za šest milijardi evra. Po Vučićevom nalogu, Beograd je arapskoj kompaniji Eagle Hills poklonio 300 hektara građevinskog zemljišta, čija vrednost prela iznos od dve milijarde evra. Prema objavljenim planovima, u tom naselju na savskoj obali biće izgrađeno tri miliona stambenog i poslovnog prostora.

 Arapski lažni investitor je oslobođen plaćanja takse za izgradnju komunalne infrastrukture, koja košta od 500 do 800 evra po kvadratu. Tako je gradski budžet oštećen za još dve milijarde evra, a isto toliko je iz njega uloženo u izgradnju saobraćajnica, električne instalacije i druge komunalne opreme u toj praonici novca stečenog kriminalom.

Vučić je, otkad je doveden na vlast, zadužio Srbiju za oko 27 milijardi evra, a ukupni javni dug od 42 milijarde evra uskoro će postati još veći. U skupštinsku proceduru je pušteno nekoliko zakona, kojima će se se Srbija zadužiti za skoro 2,5 milijarde evra.

Na junskoj sednici, koja upravo traje, biće potvrđen ugovor o kupovini francuskih vojnih aviona „Rafal“. Ugovorom br. DGI/DEM/5448/22, koji je potpisan 29. avgusta 2024. godine, Srbija je kupila 12 „Rafala“ za po 229 miliona evra. Isti avion, Grčka je od istog proizvođača kupila za 125 miliona evra. Dakle, Francuska je Srbiji odredila ukupnu cenu, koja je za 1,2 milijardi evra veća od realne. Pritom, francuske banke će Vladi Srbije dati kredit od 1,9 milijardi evra, što iznosi 70 odsto ukupne vrednosti ugovorenog posla. Kredit je aranžiran preko Bred Banque Populare, Credit Agricole Corporate and investment bank, Credit industriel et commercial, Credit Lyonnais, Natixis i Societe Generale. Otplata će se vršiti u 28 jednakih rata svaka tri meseca u sledećih 11 godina. Godišnja kamata iznosi 2,5 odsto.

Nepotrebnu i preskupu kupovinu „Rafala“, Vučić je ocenio kao „politički reket“. Treba mu verovati da francuske vlasti, pre svega sudske, mogu da reketiraju Vučića. Pred sudom u Parizu vodi se postupak protiv narko-bosa Filipa Koraća. U sudskim spisima nalaze se transkripti dešifrovanih poruka sa Sky aplikacije, koje je Korać razmenjivao sa ortacima iz Balkanskog kartela. Kao što se moglo videti iz tih sadržaja, koje je objavio Magazin Tabloid, šverceri droge su često pominjali Aleksandra, Andreja i Danila Vučića, Novaka Nedića, Dijanu Hrkalović i druge pripadnike naprednjačkog kartela, koji su Koraću davali policijsku i pravosudnu zaštitu, pa i unosne poslove sa državom.

Vučić taj reket plaća novcem građana Srbije. S obzirom da je već pristao na novi posao sa Francuskom, oko izgradnje skladišta radioaktivnog otpada iz njihovih nuklearnih elektrana, koji vredi oko deset milijardi evra, očigledno je da francuski tužioci, sudovi i političari imaju još mnogo kompromitujućeg materijala iz ove ili neke druge Sky prepiske.

Istovremeno sa ugovorom o ovom kreditu, namenjenog za kupovinu „Rafala“, Skupština Srbije će na istoj sednici ratifikovati i ugovor o zajmu od 35 milijardi dinara, odnosno 300 miliona evra, koji su namenjeni za izgradnju auto-puta Beograd-Zrenjanin-Novi Sad.

Za razliku od zajma uzetog od francuskih banaka, koji je plod reketiranja, ovo zaduživanje je posledica samo Vučićeve lične pohlepe, koja ga navodi da pljačka budžet.

– Izgradnja auto-puta od Beograda do Zrenjanina i Novog Sada koštaće nas 530 miliona evra – rekao je Vučić 10. februara 2019. godine, dok je na elektronskoj tabli pokazivao skicu „Osmeha Vojvodine“.

Šest godina kasnije, „Osmeh Vojvodine“ pretvorio se u „Osmeh lopova“. Ministarstvo finansija je u revidiranoj fiskalnoj strategiji podiglo cenu tog auto-puta na 1.603.000.000 evra. Naravno, trostruko veća cena je samo privremena, nema sumnje da će porasti za još nekoliko stotina miliona evra. Osim naduvavanja troškova, kako bi se stvorio što veći prostor za uzimanje provizija, i svi ostali detalji ovog infrastrukturnog projekta su usklađeni sa koruptivnom praksom naprednjačkog kartela.

Vlada Srbije, državno preduzeće Koridori Srbije doo i kineska kompanija China Shandong International Economic and Technical Cooperation Group, potpisali su 10. novembra 2024. godine ugovor o projektovanju i izgradnji tog auto-puta.

Vlada Srbije je pre mesec dana, 9. maja 2025, sklopila ugovor sa NLB Komercijalnom bankom o zajmu od 35 milijardi dinara. Novac iz ove, prve, tranše namenjen je sa plaćanje projekta i eksproprijaciju zemljišta. Nema sumnje da će Vučić primeniti isti pljačkaški trik kao u Surčinu, kad je za potrebe muzičko-sportske izložbe EXPO država od arapske kompanije Al Dahra otkupila zemljište po ceni od 500.000 evra za hektar. Vučić je prvo, 2018. godine, Al Dahri prodao Poljoprivredni kombinat „Beograd“ za ukupno 105 miliona evra, odnosno 4.700 evra po hektaru, da bi potom po stostruko većoj ceni otkupio deo u Surčinu. Ista megalomanska prevara sada će se sprovesti prilikom otkupa zemljišta od Al Dahre u Banatu.

Ovaj koruptivni projekat, zasad, nije odneo ljudske žrtve, ali jeste finansijske. Šta može da se očekuje vidi se i iz primera deonice auto-puta od naplatne rampe do zaobilaznice kod Požarevca i od Velikog Gradišta prema Golupcu. Vučić je tu deonicu, od 32 kilometra, svečano otvorio 22. februara ove godine. Put nije izdržao ni mesec dana. Ne čudi što su se pojavili krateri u asfaltu, debelom samo tri cantimetra, a plaćenom čak 526 miliona evra.

Opozicija ne može da spreči takvu vrstu pljačke budžeta, ne u skupštinskoj debati. To može da se uradi samo obaranjem s vlasti naprednjačkog kartela. Međutim, Vučić je formatirao ovu i ovakvu vlast baš zato jer je nesposobna, kompromitovana, pa čak i nezainteresovana za ulazak u otvorenu borbu za oslobođenje Srbije od naprednjačke tiranije.

Većina opozicionara je svesna svojih slabosti i beznačajnosti, zato se zadovoljava poslaničkim mandatima i primanjima koja im omogućavaju lagodan život. Nekoliko ozbiljnijih lidera opozicionih stranaka imaju veće ambicije, ali i one se svode na lukrativne interese. Oni bi rado preuzeli vlast, ali tako da ne menjaju parazitski politički sistem, nego da njihove firme preuzmu koruptivne poslove, pa da oni uzimaju provizije i sve ostalo.

Kao što je istaknuto, sklonost ka korupciji je prvi zajednički imenitelj koji povezuje naprednjački režim i trenutnu opozicionu garnituru. Drugi imenitelj je neprijateljki odnos prema studentima u blokadi.

Studenti su pokrenuli talas promena, koji daje nadu da će se Srbija konačno rešiti ove vlasti i opozicije. Studentski zahtevi i energija pobunjenih građana usmereni su ka promeni kompletnog štetočinskog sistema, koji tri i po decenije guši Srbiju. Od obnove višestranačkog sistema, sve aktuelne, a i mnoge ugašene stranke prodefilovale su na vlasti.

Režimi su se smenjivali, kao i njihove ideologije, od lažnih nacionalista do lažnih evro-atlantista. Iza svakog režima ostajale su katastrofalne posledice, rasturena država, opljačkani javni resursi i privatna imovina. Narod je gurnut u totalno siromaštvo, a stranački lideri i njihovi tajkunski ortaci su postali i ostali hiper-bogataši. Iz državnog i društvenog, u privatno vlasništvo je transformisana imovina vredna više od 140 milijardi evra.

Sudski epilog nisu dočekale ni najteže kriminalne i koruptivne afere, pa čak ni brutalna ubistva političkih protivnika i nepodobnih medijskih kritičara. Nikada nijedan politikant, bez obzira na uloge koje su imali u pljačkaškim poduhvatima, nije kažnjen. Po principu „vrana vrani oči ne vadi“, svaka smena vlasti svodila se na kadrovska, a ne sistemska pitanja.

Ako već nije kasno, poslednji je čas za potpunu čistku političke scene. Zajedno sa naprednjačkim kriminalcima, sa Vučićeve deponije treba trajno ukloniti i njegove lažne opozicionare. Samo na taj način Srbija može da se nada oporavku i šansi za bolju budućnost.

Aleksandar Vučić je već gotov. Koliko god se gicao i pokušavao da odloži pad s vlasti, sve mu je uzalud. Bez obzira na njegovu ličnu sudbinu, šta čeka njega i članove njegove porodice koje je kriminalizovao, za državu i narod je mnogo bitnije da se, posle promene vlasti, prvi put u savremenoj istoriji sve istera na čistac, da se svedu računi.

Osim Vučića, neophodno je da odgovaraju svi njegovi saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Bez emocionalnih osvetničkih zanosa, taj prljavi posao trebalo bi da sprovedu državne institucije, pre svih tužilaštva i sudovi. Međutim, iskustvo upozorava da od primene pravde neće biti ništa ako Vučića na vlasti zamene njegovi moralni i mentalni dvojnici, koji se danas preporučuju za taj posao. Čišćenje kriminalne kaste politikanata svih sorti može da sprovede samo nova generacija, čiji predstavnici su ličnom žrtvom već dokazali spremnost da se suprotstave Vučićevom kartelu, ali i njegovim marionetama iz opozicije.