Među deset najuspešnijih kompanija u Srbiji nalaze se samo dve srpske: EPS i Telekom. Strane firme dominiraju u svim poslovnim sektorima, od energetike, rudarstva i auto-industrije do farmacije i poljoprivrede. Najveći izvoznici su kineske kompanije ZiJin Mining, ZiJin Copper i HBIS Grupa. Ukupni privatni i korporativni dug prelazi 51,5 milijardi evra. Odnos duga i kapitala iznosi 1,61, što znači da su preduzeća zadužena 1,61 dinar po dinaru kapitala. Uskoro, kad naprednjački privredni sistem pretrpi totalni kolaps, budžet Srbije će ostati prazan, a radnicima i ostalim građanima ostaće nagomilani dugovi, koje će otplaćivati i sledeće generacije.

Predrag Popović

Postoje dve slike stanja u srpskoj privredi. Jedna postoji u mašti, kojom režimske trovačnice poput Pinka i Informera lažu građane. Druga se vidi u stvarnom životu, u praznim novčanicima, ropskim uslovima rada, mizernim platama, visini zaduženja, inflaciji i opštem siromaštvu.

Aleksandar Vučić i njegovi apostoli pljačke tvrde da „privreda Srbije pokazuje značajnu otpornost, stabilan rast, smirujuću inflaciju, rast zarada i penzija, kao i stranih investicija“. Sve što kažu, lažu. Svaka režimska informacija proizvod je falsifikovanja realnih podataka.

 U manipulacijama, kojima pokušavaju da prevare žrtve svog pohoda na javne i tuđe privatne resurse, koriste prazna obećanja i statističke modele, koji su prilagođeni potrebama njihove propagandne mašinerije. Kad se tome doda laž, kao osnovni repromaterijal u naprednjačkoj industriji zabluda, nastaje medijska fatamorgana, koja stvara iluziju o solidnom stanju srpske privrede.

Na taj način, lažima i prevarama, stvoren je utisak da je bruto društveni proizvod prošle godine zabeležio rast od 3,9 odsto, i da će 2025. napredovati još više. Na osnovu podataka koje plasiraju Vučićevi ortaci iz kartela, Svetska banka je predvidela rast srpskog BDP-a do četiri odsto, a Evropska unija prognozira 4,2 odsto. Te procene nemaju nikakve veze sa stvarnim mogućnostima.

U prvom tromesečju ove godine, realni rast je bio duplo manji od najavljenog, samo dva odsto. Osim u mašti, ne postoji način na koji bi do kraja godine BDP dostigao nivo koji je istaknut u projekciji SNS-a, EU i Svetske banke. Pritom, treba podsetiti da je i ovaj rast BDP-a zasnovan na prevari. Režimski politikanti i ekonomisti kao rast društvenog bruto proizvoda prikazuju i kredite koje uzimaju Vlada Srbije i državna preduzeća, kao i povećanje priliva u budžet, koji je izazvan inflacijom. Što su veće cene, veći je PDV, pa vlast to prikazuje kao povećanje prihoda.

Kao sa BDP-om, Vučićev režim manipuliše i sa podacima o inflaciji. Pre dve godine, Srbija je imala inflaciju od 12 odsto. Republički zavod za statistiku je objavio da je prošle godine inflacija u Srbiji pala na 4,3 odsto, dok stručnjaci iz Focus Economisc-a, Macrotrends-a i YCharts-a tvrde da je bila 4,67 odsto. Narodna banka Srbije očekuje da će ove godine inflacija pasti na 3,7 odsto, iako je u prvom kvartalu iznosila 4,5 odsto. No, Vučić je zadovoljan, kaže da je primetan pad inflacije. To je tačno. U januaru je inflacija fila 4,6%, a u martu 4,4%. Po toj računici, Vlada Srbije i Narodna banka Srbije uspeće da inflaciju svedu na projektovanih 3,7 odsto, ali samo ako 2025. godina bude imala još 96 meseci. Tokom 2023, kad je inflacija u Srbiji iznosila 12%, vlast je tvrdila da su ti problemi „uvezeni spolja“. A, „spolja“ je inflacija bila neuporedivo manja.

U zemljama članicama Evropske unije bila je 2,4 odsto, u ostalim evropskim državama 2,8 odsto, a bila je niža čak i u ratom uništenoj Ukrajini (11 odsto).

Naprednjački falsifikatori i sada koriste isti argument, iako ih činjenice demantuju. U prvom kvartalu ove godine, zemlje EU imaju prosečnu inflaciju od 2,68%. Najviša je bila u Mađarskoj i Hrvatskoj, čak 4,8%. U Nemačkoj je ove godine inflacija dosegla nivo od 2,2%, u Francuskoj je 0,9%, Danskoj 1,4%. Koliko je vlast u Srbiji nesposobna najbolje se vidi kroz komparaciju sa susednim državama na istom ili sličnom nivou razvoja. Na primer, inflacija u Albaniji iznosi 2,1%, kao i u Crnoj Gori, dok je u Bosni i Hercegovini 1,8 odsto.

Za procenu stanja u „ekonomskom tigru“, od promenjivih kategorija kao što su BDP i inflacija, mnogo je značajnija analiza strukture privrede. Dominantnu ulogu imaju uslužne delatnosti: IT, turizam i transport, koje čine 68 odsto BDP-a. Industrija je u BDP-u zastupljena do 26 odsto, a poljoprivreda samo šest odsto.

Učešće primarnih delatnosti u BDP-u značajno je niže od sekundarnih. Poljoprivreda, šumarstvo, ribarstvo i rudarstvo učestvuju sa samo od 6,5 do osam odsto, a i tu je primetan trend dugoročnog opadanja usled zastarevanja mehanizacije i prednosti koje vlast daje sekundarnim i tercijalnim sektorima, kao što su usluge i IT. Koliko je naopako i štetno naprednjačko eksperimentisanje, vidi se i po odnosu između dve značajne privredne grane, poljoprivrede i rudarstva. Poljoprivreda u BDP-u učestvuje sa samo šesto odsto, a agrarni izvoz čini više od 20 odsto ukupnog izvoza Srbije. Svake godine se izveze voća (maline, jabuke, šljive), žitarica, mlečnih proizovda i vina u vrednosti od 5,3 milijardi dolara. S druge strane, izvoz ruda – uglavnom bakra, zlata i uglja – procenjen je na oko dve milijarde dolara. Osim što je vrednost izvoza ruda značajno niža od agranog izvoza, Srbija na njemu zarađuje samo naplatom rudne rente od tri odsto. Ipak, naprednjačka vlast stranim rudarskim kompanijama daje subvencije o kakvima poljoprivrednici mogu samo da sanjaju. I tu postoji izražen negativan trend. Rudarski sektor, u kome dominantnu ulogu imaju strane kompanije, pre svih kineski ZiJin, u maju ove godine zabeležio je rast od 28,9 odsto. Istovremeno, zahvaljujući odlukama Vlade Srbije, poljoprivreda propada. Stočni fond je uništen, a uvoznički lobi obesmišljava napore paora da se bave svojim poslom. Vlast smanjuje cenu poljoprivrednih proizvoda i premija za mleko, a ukida carinske takse na uvoz paradajza, krompira, pasulja i svega ostalog iz Makedonije i Albanije.

Posledice su očigledne. Prema Popisu poljoprivrede iz 2023. godine, u Srbiji je registrovano 506.323 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava i 2.042 preuzeća koja se bave tom delatnošću. Tek nešto više od polovine gazdinstava (267.000) aplicira za subvencije. U agrarnom sektoru radi nešto više od 120.000 ljudi, dakle oko 13,6 odsto od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. Procenjuje se da u poljoprivredi radi još oko 60.000 ljudi na crno. Stagnira i broj zaposlednih u poljoprivredi, a još više opada njihova delatnost. U poslednje dve godine, broj goveda je smanjen za 11 odsto, a od 2014. za ukupno 20 odsto. Broj svinja je smanjen za 18, a peradi za 7 odsto. Zahvaljujući subvencijama, zabeležen je samo blagi porast (tri odsto) broja ovaca.

Za razliku od poljoprivrede, u kojoj radi oko 180.000 ljudi, u rudarstvu je zaposleno samo 36.900, i to uglavnom u kineskim rudnicima u Boru i Majdanpeku, kao i u Kolubarskom basenu. Ukupno, u industrijskom sektoru zaposleno je 29, a u uslužnom 57 odsto radnika.

Iako je sporna već i takva struktura, dodatni problem predstavljaju politička nestabilnost, slabija potražnja iz inostranstva, zastareli sistem tržišta rada i isto takvo radno zakonodavstvo, siva ekonomija, izvoz sirovina a ne prerađivačke robe, pa i neodrživa fiskalna politika, koja omogućuje stvaranje enormnih razlika između socijalnih ulaganja i javnog duga. 

U takvim privrednim okolnostima, u Srbiji je registrovano više od 258.000 privrednih društava (136.602), preduzetnika (119.684) i državnih institucija, ustanova i agencija (2.022). Na tom spisku se nalazi i 54.831 preduzeće pod blokadom, koja su tranutno suspendovana ili imaju izvršne naloge, kao i 1.670 firmi u stečaju i 6.382 u postupku likvidacije. Među privrednim društvima ima čak 94.078, odnosno 85,3% mikro preduzeća sa do devet zaposlenih. Malih preduzeća ima, koja imaju od 10 do 49 zaposlenih, ima 12.613 (11,4%), a srednjih preduzeća, sa 50 do 249 zaposlenih, ima 2.953 (2,7%). Sa više od 250 radnika ima 643 velika preduzeća, odnosno samo 0,6%.

Najveće prihod ostvaruju kompanije iz sektora energetike, trgovine, telekomunikacija i automobilske industrije. Šampionsko mesto zauzima Naftna industrija Srbije, koja ostvaruje godišnje prihode veće od 500 milijardi dinara, tj. više od četiri milijarde evra. Elektroprivreda Srbije ne zaostaje mnogo, u poslednjem finansijskom izveštaju je prijavila prihod od 488 milijardi dinara. Na trećem mestu je trgovački lanac Delhaize Serbia, u čijem sastavu se nalaze veletrgovine Maxi, Shop&Go i Tempo, sa zaradom od 182 milijarde dinara. Telekom Srbija ostvaruje godišnju zaradu od 164 milijarde, a Železara Smederevo, koja se nalazi u vlasništvu kineske kompanije HBIS, 149 milijardi dinara. Yura Corporation godišnje zarađuje 124, Lidl 115, Tigar Tyres 111, Naftagas 108, a Srbijagas 106 milijardi dinara. Kompanije koje se bave proizvodnjom, uvozom, distribucijom i prodajom enegenata (NIS, EPS i Srbijagas) ostvaruju veliku zaradu zbog visokih cena struje i gasa, obima infrastrukture, kao i širokog tržišta na kome neke od njih imaju monopolski položaj.

Procenjuje se da energetski sektor ostvaruje godišnje prihode veće od devet milijardi evra. Kompanije iz auto-industrije (Yura i Tigar Tyres) značajne prihode beleže zahvaljujući izvozu na tržište Evropske unije. U toj industrijskoj grani, vrednoj oko pet milijardi evra godišnje, velike prihode ostvaruju Leoni, Brose, Minth, Cooper Standard i, naročito, ZF Sebia – Pančevo, koja je deo međunarodne grupe Friedrichshafer AG, giganta u oblasti automobilske i industrijske tehnologije. Fabrika ZF-a u Pančevu, sa proizvodnim halama i inženjerskim centrom ukupne površine od oko 85.000 kvadrata, zapošljava oko 1.800 radnika. S obzirom da ZF proizvodi komponente (elektromotore, generatore, menjače i mikroprekidače za hibridne i električne pogone) za Mercedes, Audi i Volvo, usled krize u nemačkoj i evropskoj auto-industriji, očekuje se i smanjenje prihoda te kompanije, pa i zatvaranje određenih pogona.

Maloprodajne mreže (Delhaize i Lidl) profitiraju prodajom robe široke potrošnje, na koju građani Srbije troše oko 60% mesečnih prihoda. Taj sektor posluje stabilo, ali ima relativno nisku dobit, usled velikih troškova i konkurencije. Osim ta dva trgovačka lanca, velike prihode ostvaruju i ostali, kao što su Univereksport sa prošlogodišnjom zaradom od 41,9 milijardi dinara, DIS (29 milijardi dinara), Aman (32,1) i Gomex (22,1). Mercator-S i Metro Cash&Carry takođe ostvaraju prihode od više desetina milijardi dinara, ali beleže gubitke u poslovanju od po nekoliko miliona dinara.

Ukupan prihod top 100 firmi u Srbiji iznosio je oko 155 milijardi evra, a ukupna dobit iznosi 3,7 milijardi evra. Pet najprofitabilnijih kompanija ubire 25 odsto tog plena.

Kao što se vidi, na spisku najuspešnijih kompanija nalaze se samo dve koje su u vlasništvu Srbije, a i njihov status će se promeniti ako Vučić dobije priliku da nastavi sa rasprodajom državnih resursa. Sa tom namerom, naprednjački režim je već naneo ogromnu štetu državnim gigantima, Elektroprivredi Srbije i Telekomu Srbija. 

Sa oko 25.000 zaposlenih i godišnjim prihodom od 488 milijardi dinara, EPS ima status najmoćnijeg državnog preduzeća. Iako mu je prošle godine promenjen pravni status u akcionarsko društvo, tržišna vrednost nije javno kotirana. Međutim, procena je moguća uz upotrebu metrike EV/BITDA sa uobičajenim multiplikatorom od pet do osam. Prema toj metodologiji, s obzirom da 20-30 procenata prihoda iznosi otprilike 480 do 720 miliona evra, vrednost EPS-a se procenjuje na od 3,6 do 5,8 milijardi evra. Tačna računica nije moguća bez potpune bilansne analize, koja obuhvata dugovanja potrošača, korporativne dugove i sl.

Elekroprivreda Srbije je u septembru 2024. godine objavila da ukupan dug potrošača iznosi preko 23 milijarde dinara, od čega čak 22,2 milijarde dinara ide na teret 20 najvećih dužnika. U vrhu tog spiska se nalazi Železara Smederevo sa dugom od 6,3 milijarde dinara. Iza nje su Infrastruktura Železnice Srbije (3,15 milijardi dinara), Energetika Kragujevac (2,4), JP PEU Resavica (2,13) i Politika AD Beograd sa 1,36 milijardi dinara, za koji je planirana konverzija u kapital. Ogromna dugovanja za potrošenu električnu energiju napravili su sportski klubovi i javna preduzeća. Od 23 milijarde dinara ukupnog duga, 10,3 je uključeno u programe restruktuiranja, a tužbenim zahtevima je obuhvaćeno samo 2,2 milijarde dinara, dok se 8,5 milijardi potražuje iz stečajne mase propalih dužnika. Pritom, dugovanja prema EPS-u se neprestano povećavaju. Samo tokom prošle godine uvećana su za oko 800 miliona dinara. Za razliku od ovih podataka, koje objavljuje EPS, iznos realnog duga je još veći, s obzirom da u javnim izveštajima nisu uključeni dugovi manjih dužnika. 

S druge strane, EPS duguje mnogo više, nego što potražuje. Samo u poslednje dve godine, EPS je od međunarodnih finansijskih institucija uzeo kredite vredne 500 miliona evra, za koje je garancije dala Vlada Srbije. Evropska banka za obnovu i razvoj u februaru 2023. godine odobrila je EPS-u kredit od 300 miliona evra kao podršku likvidnosti, usled visokih cena uvoza struje, i obezbeđenje fiskalne stabilnost. Srbija je u to vreme bila prinuđena da uvozi ogromne količine električne energije zbog kolapsa EPS-a, koji su izazvali Vučićevi kadrovi poput Milorada Grčića. Štetu koju je napravio tadašnji v.d. generalnog direktora EPS-a moraće da plate građani Srbije. Četiri meseca kasnije, u junu 2023. godine, EPS je uzeo kredit od 100 miliona evra od nemačke agencije za razvoj KfW, opet pod garancijom Vlade Srbije. I taj kredit je namenjen za hitno pokrivanje operativnih troškova i za podršku strategije dekarbonizacije u procesu prelaska na čistu energiju.

Evropska banka za razvoj je u decembru prošle godine odobrila kredit od 100 miliona evra EPS-u, navodno za obnovu hidroeletrana i razvoj obnovljivih kapaciteta. Narodna skupština Srbije je, na poslednjoj sednici, usvojila zakon kojim je država na sebe preuzela otplatu kredita od još 22,5 miliona evra, koji je EPS uzeo od domaćih banaka. Nagomilavanje kredita, čiji rok za otplatu stiže tek za desetak godina, ugrožene su dugoročne pozicije EPS-a, pa i njegova tržišna vrednost. Na taj način se pripremaju povoljni uslovi za buduću vlasničku transformaciju EPS-a.

Po istom scenariju kao EPS, uništava se i Telekom Srbija. Na telekomunikacionom tržištu, čija je vrednost procenjena na 1,6 milijardi evra, Telekom ostvaruje jednu od najvećih neto dobiti u Srbiji, čak 34,2 milijarde dinara. Razvoju te kompanije doprinelo je fokusiranje na internet, TV servise i konsolidaciju manjih kablovskih operatera, regionalna ekspanzija (Mtel i Telekom Srpska) kao i investicije u 5G mrežu.

Telekom ostvaruje godišnju neto dobit od skoro 30 miliona evra i raspolaže imovinom od 4,6 milijardi evra. Poslovni rezultati izgledaju impozantno, ali samo dok se ne analiziraju dugovanja te kompanije. S obzirom da dužnički totali iznose tri milijarde evra, procenjena tržišna vrednost Telekoma iznosi samo 1,688 milijardi evra. Pošto Telekom ne učestvuje na slobodnom tržištu, ova vrednost predstavlja aproksimaciju „knjižnog kapitala“.

Ukupni dug Telekoma obuhvata kredite, korporativne obveznice i lizing, kao i neto finansijska dugovanja od čak 1,83 milijardi evra. Koeficijent zaduženosti je još krajem 2022. godine iznosio preko 57 odsto, što znači da je dug veći od kapitala. U oktorbu 2024. godine, Telekom Srbija je izdao međunarodne evro-obveznice u iznosu od 900 miliona američkih dolara sa kamatom od 5,9 odsto nakon hedžiranja. Ova emisija obveznica je u potpunosti iskorišćena za refinansiranje postojećeg duga. Za utehu, neto dug od oko tri milijarde evra predstavlja apsolutnu vrednost, dok je koeficijen zaduženosti ipak unutar dopuštenih granica, koje omogućavaju pristup kreditima. Osim zabrinutosti zbog negativnog operativnog toka i pritiska na likvidnost, najveću opasnost po sudbinu Telekoma predstavlja režim Aleksandra Vučića, koji je spreman da ga uništi ili proda u bescenje.

Poput Telekoma, u dužničkom ropstvu se nalazi većina privrednih subjekata u Srbiji. Podaci Agencije za privredne registre otkrivaju da je prošle godine korporativni sektor imao 14,3 biliona dinara dugova, a i oni godišnje rastu za više od pet odsto. Odnos duga i kapitala je iznosio 1,61, što znači da su preduzeća zadužena 1,61 dinar po dinaru kapitala. Ukupni zajmovi pravnim licima u privredi, krajem 2024, iznosili su nešto preko dva biliona dinara, što je za 11 odsto više u odnosu na prethodnu godinu. Kad se tome dodaju bankarska zaduženja građana i ostalih pravnih lica, celokupan dug u Srbiji je u decembru prošle godine iznosii 3,8 biliona dinara. Privatni sektor, koji obuhvata firme, neprofitne organizacije i građane, učestvuje sa 33% u ukupnoj dužničkoj masi. Ukupni privatni i korporativni dug prelazi 51,5 milijardi evra. Od toga, korporacije duguju nešto više od 17 milijardi evra. U strukturu duga uključeni su svi oblici: bankarski, spoljni, dobavljački, lizing itd, kao i sve privredne grane, od enegetike, građevinarstva i telekomunikacija do agrara.

Srpskih preduzeća nema na spisku najvećih izvoznika. Prema podacima Ministarstva finansija, na toj listi se nalaze dve kineske sestrinske kompanije ZiJin Mining sa izvozom vrednim 1,15 milijardi evra i ZiJin Copper sa 746 miliona evra. Pri vrhu je i HBIS Group sa 549 miliona evra, a potom slede ZF Pančevo, Leoni, Tigar Tyres, Bosch, Henkel, Yura, NIS, Hemofarm, Philip Morris, Minth, Gorenje…

Procenjena godišnja vrednost rudarske industrije iznosi 1,9 milijardi evra. U tom poslu najviše profitira ZiJin Minning, koji je prijavio dobit od 82 milijarde dinara, odnosno 700 miliona evra. Poslednji podaci iz finansijskog izvešta te kompanije za 2024. godinu pokazuju da je ZiJin Mining platio oko osam milijardi dinara, odnosno 67 miliona evra na ime naknada sa eksploataciju mineralnih sirovina i rudnih renti.

U normalnom svetu, takav način poslovanja se smatra pljačkom javnih resursa. U Srbiji, Aleksandar Vučić to naziva „najuspešnijom stranom investicijom, koja je preporodila Borski region“. Kineska kompanija je zaista na ime poreza i doprinosa za zarade, tokom sedam godina rada, uplatila 2,3 milijarde američkih dolara. Osim te koristi, koju su imali zaposleni u ZiJinu, Srbija je pretrpela ogromnu štetu.

Kao i u drugim granama, i kompletna farmaceutska industrija u Srbiji nalazi se pod kontrolom stranih firmi. Farmaceutski i hemijski sektor ostvaruje godišnje prihode od 700 miliona evra, od čega čak 400 miliona završi na računima Hemofarma. Gigant iz Vršca nalazi se u vlasništvu nemačke Stada Arzneimittel AG. Hemofarm svoje proizvode izvozi u više od 30 zemalja, a fokusiran je na tržišta Balkana i Evropske unije.

Zemunska Galenika je u vlasništvu brazilskog holdinga Aelius, koji je povezan sa farmaceutskom grupacijom NC Group. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja privatizacije, usled brojnih sudskih sporova, Aelius je 2017. godine zaokružio kompletno vlasništvo nad Galenikom, koja ostvaruje godišni profit veći od 80 miliona evra.

Britanska kompanija Frontier Biopharma Limited je, 2021. godine, preuzela vlasništvo nad leskovačkom farmaceutskom kućom Zdravlje od izraelsko-američkog konzorcijuma Teve/Actavisa. Pod novim vlasnikom, leskovačka firma je prošle godine ostvarila dobit od 31 milion evra.

Lična karta srpske privrede pokazuje da ona nije srpska, a nije ni privreda. Strani investitori uzimaju subvencije i izvlače dobit, da bi se i sami izvukli iz Srbije kad presahnu izvori profita. Srbija ima malu ili nikakvu korist od poslovanja stranih kompanija, a građani moraju da se zadovolje sa malim platama i vrlo problematičnim radnim uslovima. Kad privreda doživi potpuni kolaps, a sve ukazuje da će se to uskoro desiti, građanima će ostati samo obaveza da otplaćuju kredite, koji su investirani u strane besmislene i preskupe projekte.

Ako već nije kasno, Srbija mora hitno da se oslobodi Vučića, njegovog kartela i njegovih stranih poslovnih partnera. Dok se to ne desi, naprednjački privredni sistem proizvodiće samo glad, bedu i očaj.