Dolar je već od 1944. godine postao osnova svetskog monetarnog sistema. Američka privreda je tada učestvovala u svetskoj privredi sa 40%, koliko i u izvozu – uvozu. Mehanizam zasnovan na dolaru funkcionisao je sa povremenim monetarnim krizama, sve do 1971. godine.

Prof. dr Slobodan Komazec

Dolar je u velikim problemima, kao i kompletan finansijski sistem SAD. „U ne tako dalekoj budućnosti Ameriku će zadesiti krah sličan onome u vreme Velike depresije. U poslednje tri godine dolar jc doživeo pad za 30 poena, a nijedno rešenje koje je primenjivala vlast nije uspelo da stabilizuje njegovu vrednost. Naprotiv, postaje sve gore“. „Dolar jc završio, više nema razloga da održavamo tu valutu, preskupo je“ (Tomas Kvikli).

U novom sistemu kada države odbijaju da prihvate dolar u plaćanjima i oslobađaju se dolara iz deviznih rezervi, dolar će se vratiti u SAD (bumerang valuta) zbog čega privreda ove države neće moći da izdrži implatorni udar vraćenog dolara, a centralna banka ga ne može povlačiti, jer će dovesti do deflacije i krize.

Dominacija dolara kao svelske valute bliži se kraju. Tome je velikim delom doprinela superekspanzivna monetarna politika u SAD i prava eksplozija finansijskih derivata na neregulisanom finansijskom tržištu. Kriza finansijskog sistema, porast kreditnog rizika SAD čiji je budžetski deficit premašio 16% bruto domaćeg proizvoda, a javni dug 124% bruto proizvoda, otvorio jc rasprave da se dolar zameni „korpom“ raznih valuta. Ovde se pre svega misli na uključivanje ekonomija s dinamičnim razvojem u sastavu BRIKS-A kao kod konstrukcije „specijalnih prava vučenja“. Na zemlje BRIKS-a otpada 60 – 70% svetske populacije i 50% globalnog bruto proizvoda.

BRIK-u se pridružila i Južna Afrika (sada se to naziva BRIKS) preko koje se povezuju i privreda Afrike (a time i snabdevanje i cene mnogih primarnih proizvoda). Najveći zastupnici korpe valuta su Kina i Rusija, posebno Kina čije su devizne rezerve bile dostigle 3.200 milijardi dolara, koje su najvećim delom plasirane u američke državne obveznice.

Dake, epoha dominacije dolara posle 80 godina bliži se kraju.

Nafta i zlato na svetskim tržištima uvek se izražavaju u dolarima, što predstavlja ogromnu prednost SAD.

Dolar je predstavljao i „sigurnu luku“ u slučajevima ratnih konflikata, potresa u svetskoj privredi i dr. Što je dovodilo do priliva drugih konvertiranih valuta (u dolare), a zatim u SAD.

Udeo SAD u svetskoj trgovini pao je na svega 11%, pri čemu se još oko 68% trgovinskih ugovora izražava u dolarima, čak i kada transakcije nemaju veze sa SAD.

Učešće SAD u svetskom bruto proizvodu premanentno pada sa nekadašnjih gotovo 40% na oko 18 – 20%. Tendencija pada je posebno izražena od 1980. godine do danas, sa stalnim ubrzavanjem. Učešće Kine se povećava u ovom periodu sa 3.8% iz 1980. na gotovo 18% bruto svetskog proizvoda. Udeo Nemačke i privreda Evropske unije ima tendenciju smanjenja.

Nagli pad dolara nije u interesu EU ili BRIKS-a zbog čega će sve više nastojati da se izvrši diversifikacija deviznih rezervi kroz veći porast udela evra, juana, rublje, reala, ali i adekvatno smanjivanje učešća dolara.

Stvaranje novca ni iz čega, emisijom bez pokrića, ustvari se kreira virtuelni novac, koji ima sva obeležja stvarnog novca. Finansijska oligarhija u SAD ustvari dodaje virtuelni kapital. Novac iz emisije se „pretvara“ u finansijski kapital, jer jednom kreiran u promet u situaciji neodvajanja tekućeg novca od štednje, vrši se stalni proces ove konverzije. SAD razvijaju spekulativnu ekonomiju, a to nije moguće bez dolara u funkciji svetskog novca.

Rukovanje i upravljanje dolarom i njegovom masom u opticaju, ali i kursom, dato je u ruke SAD koje su činile šta su htele, potpuno nekažnjeno, ali su posledice „bolesnog“ dolara ili poplave dolara plaćale druge države. „Dolar je naša moneta, a vaš problem“ (Džon Koneli, ministar finansija SAD).

Najveći deo ekonomista van SAD smatra da treba ukinuti dolar kao svetsku rezervnu valutu i onemogućiti emitovanje dolara bez realnog pokrića. Samo se postavlja pitanje: kako to učiniti i čime zameniti dolar u globalnoj ekonomiji? Pretvaranje proizvodne u spekulativnu ekonomiju SAD i V. Britanije, je već decenijama otvoren proces. To je u osnovi prevarantska strategija u kojoj se decenijama kupuje strana roba i usluge (uvoz) koji se plaćaju dolarima koje centralna banka SAD štampa po svojoj volji i potrebama. Čak je i zakonski određeno da se rast količina novca više ne može statistički pratiti. Dramatičan je razvoj novca koji se formira izvan FED-a kod privatnih banaka. Novčanice su postale izuzetno opasne kada su mogle stalno da se prodaju i preprodaju na tržištu od strane finansijskih institucija (fondovi, berze, finansijske kuće, osiguranja) koji se nisu više ni pojavljivali u njihovim bilansima. Kao da je stvoren „perpetum mobile“ multiplikacije novca. Finansijski derivati kao specifičan novčani oblik prosto su eksplodirali i van kontrole su. Njima je kreirano 863 biliona dolara, zbog čega je FED odustao od praćenja novčanog agregata Mi. To je fiktivni novčani kapital van materijalne proizvodnje. Finansijska alhemija je u punom pogonu. Takvi scrtifikati imaju vrednost samo kao vrednost papira .,na kojem je odštampano pravo na realnu imovinu“.

Da li ste se susreli sa tvrdnjama da „kriza najavljuje svoje epske dimenzije“ i da će „dolar služiti samo za potpalu“? Prezaduženost, „poplava dolara“ i slaba konjunktura investitore i rejting agencije baca u očaj.

Dolar, videli smo, nije više pokriven zlatom, ali ni realnim bogatstvom SAD, već vojnom snagom SAD, koje izdvajaju ogromna sredstva za vojne potrebe (najviše u svetu). Vojnom silom i intervencijama obezbeduju da se običan papir i obećanje plaćanja (preko računa banaka) zamene za robu u drugim državama. Slučaj je to sa intervencijama širom sveta u državama bogatih naftom i sirovinama. „Što dublje SAD tone u dugove i što postaje očiglednija prevara s hartijama od vrednosti, to očajnije pokušavaju da svoje ekonomske promašaje nadoknade vojnim uspesima“ (J. Ezeser). Ratovi i održavanje baza širom sveta, vojnu industriju, brojne intervencije u svetu, ne bi bilo moguće finansirati bez fiktivnog kapitala i finansijske industrije. Tu je i najveća moć dolara.

Produbljavanje i produžavanje finansijske krize u SAD dovodi do sve bržeg obrtanja ovog čarobnog kruga „stvaranja“ novca bez pokrića i iz ničega, osim sopstvenih potreba.

Kada bi velike zemlje proizvođači nafte prestale da obračunavaju naftu u dolarima nastao bi veliki udarac na dolar i poziciju SAD. Upravo jc to proces koji sc širi nevero valnom brzinom na niz država. To je proces dedolarizacije iniciran i široko podržan od strane država BRIKS-a.

Samo u cilju podsećanja na brojne vojne intervencije SAD u „uvođenju demokratije“, borbe protiv „sutoritarnih režima“, nepodesnih sistema i sl. navodimo podatke o državama u kojima je vršena direktna vojna intervencija.

U 200 godina postojanja SAD su imale 244 vojne intervencije u svetu. Sve to pod firmom demokratskih promena, borbe protiv autoritarnih i diktatorskih režima i uvođenja slobode i demokratije. U ovih 20 država izazvana su velika razaranja i gotovo uništavanje privreda i društva. Kina kaže da „ne treba nikad zaboraviti ko je najveća pretnja svetu“. Da li je do sad bilo optužbi za agresiju, sudskih sporova, naknade štete, procene štete? Da li su uvedene sankcije SAD? Svet je u unipolarnnm sistemu morao da ćuti. Svetskoj policiji i međunarodnom razvojniku sve je bilo dopušteno.

DOLARSKA SVEMOĆ, DEREGULISAN.JE I NARASTANJE PARAZITIZMA

Dolar je postepeno druge nacionalne (konvertibilne) valute iz svetskog platnog prometa (posebno englesku funtu) iz deviznih rezervi. Time je postao neprikosnoveni medij svetskog monetarnog sistema sa svim prednostima za državu čiji je istovremeno novac.

Šta stoji iza dolara danas kada nema nikakve veze sa zlatom? Da li je to nacionalno bogatstvo stvoreno u SAD? U ovoj privredi je gotovo 40% ekonomije virtuelnog karaktera, što znači da se ne stvara nikakva vrednost, dok se oko 70% stvara u sferi usluga. Sistem praktično parazitira na dolarskoj alhemiji jeftinih i nepokrivenih kredita, koji dovode do visoke nominalne potrošnje. Dolar postaje instrument globalnog delovanja i eksploatacije realnih dobara u svetu. Stvara se prema potrebama SAD. On je u funkciji globalnog finansijskog kapitala u osvajanju tržišta. Dolar se stvara ni iz čega, prostim štampanjem, emitovanjem u svet koji ga prihvata u svoje devizne rezerve i time finansira deficite platnog bilansa, ali i budžetske deficite i naduvavanu domaću potrošnju i visok nezarađen standard.

SAD su se pretvorile u parazitsku državu, jer sve manje proizvodi već parazitira na vođenju stalnih ratova, pljačke i nasilja unutar privrede i društva, nasuprot monetarnoj mitologiji za svet. Sistem SAD nema ništa zajedničko sa „slobodnom trgovinom“ i „slobodnim tržištem“. Protekcionizam, dirižizam i državno – monopolističko rcgulisanje su dominirali. Uzdizanje SAD kao vodeće industrijske sile u svetu osiguravalo se protekcionizmom kontrolisanom upotrebom dolara kao svetskog novca. Kriza i depresija u SAD su izazvani monetarnim i finansijskim deregulisanjem, dakle izlasku države iz privrede i regulisanja banaka i berzi (finansijska deregulacija). Videti šire o tome – Torpli. Vebster: Tajni plan za svetsku diktaturu MMF (2008.). Iza monetarizma stoje svetski bankari koji ga koriste protiv nacionalnih država koje brinu o nacionalnoj ekonomiji. Odatle težnja da se sve privatizuje i razdrobi, rušeći time državni ekonomski inervencionizam. Dokrinu neoliberalizma Miltona Fridmana ili čikaške škole finansirao je Rokfeler. Tržište nafte i gasa je deregulisano.

IZAZOVI GLOBALNOG PARAZITIZMA

Deregulacija finansijskih tržišta i napuštena kontrola banaka doveli su do eksplozije dugova i ogromne zaduženosti stanovništva preko kredita kod banaka. Spekulativna piramida u SAD je rasla sve dok je bilo svežeg emitovanog dolara. Kada je dati „doping“ dolara prestao sve se srušilo. Umesto da se proglasi bankrot banaka FED je sa vladom emitovao hiljade milijardi dolara da se spasu banke, berze i finansijska oligarhija.

FFD štampa ogromne mase novca (dolara) i peko budžeta dugo ubacuje bankama i na finansijsko tržište, dugo obara kamatnu stopu, ne brinući o narastanju inflacije i globalne posledice ovakve monetarne politike.

Zahvaljujući ogromnoj masi novca iz budžeta i emisiji upumpanoj u sistem, ublažena je svetska finansijska katastrofa. Turbo kapitalizam ili kazino – kapitalizam, kako se još naziva američki kapitalizam, zapravo je beskrupulozna trka za profitom. Ova trka je preko ,,proizvodnje kriza“ izazvala dramatične posledice za celu planetu.

FINANSIJSKA OLIGARHIJA I FIKTIVNI KAPITAL

Stvaranjem novca ni iz čega finansijska oligarhija stvara ogroman fiktivni kapital (derivati). Fiktivni kapital preko derivata narastao je na 863 biliona, što je ravno ukupno stvorenom bogatstvu u svetskoj ekonomiji u toku 17 godina rada (vidi Elzesar: Nacionalna država i fenomen globalizacije). Finansijski sektor i kapital imaju višu stopu prinosa od industrijskog, što dovodi do begstva kapitala iz industrije u druge grane. Nastaje proces deindustrijalizacije u SAD i pad učešća industrije u formiranju BDP na 8-10%. SAD postaje parazitska država i finansijsko – spekulativna nacija. Stopa štednje kod banaka pada sa 8% na 0,8% u poslednjih deset godina.

Taj proces pretvaranja industrijske nacije u spekulativnu i dokoličarsku klasu ne bi bio moguć bez funkcije dolara kao svetskog novca. SAD su zahtevale da glavni izvoznici nafte sve fakturišu u dolarima. Sve države uvoznice nafte i cnergenata morale su prethodno da nabave dolare (kreditima, svojim izvozom i dr.). SAD su mogle da odštampaju dolare (odvojeno od zlata) bez ograničenja, koliko bude potrebno. Visok standard nacije nije više zavisio od privrednog rasta, izvoza i kvaliteta ekonomije, već od odštampanog novca. Dolazi do eksplozije nepokrivenog, fiktivnog dolara. Tek svaka šesta novčanica bila je pokrivena realnim proizvodima ili uštedama u SAD. Videli smo već daje samo od 2001. do 2010. od strane FED-a odštampano više dolara nego za prethodnih 200 godina. Kada je Francuska za vreme De Gola povela politiku konverzije dolara u zlato kod SAD konstatovano je da su dolari pokriveni sa svega 5% emitovanog novca. Niske stope rasta ne obezbeduju visok standard u SAD, ali dolazi do eksplozije deficita spoljne trgovine i stalnog kumuliranja deficita, ali i deficita budžeta. Deficit spoljne trgovine iznosi 1.400 milijarde, a budžeta u 2010 godini 1.750 milijardi, dok će u 2011. premašiti 2.000 milijardi dolara. Svi deficiti se finansiraju emisijom dolara i emisijom hartija od vrednosti države i FEDA koje kupuju stranci, čime finansiraju visoku potrošnju (nepokrivenu radom i robom proizvedenom u SAD).

Vrednost dolara koji nije više pokriven ni zlatom ni domaćom proizvodnjom i bogatstvom„sve više zavisi od američke vojske da kontroliše svetska tržišta (pre svega rezerve energije) tvrdi Elzeser (str. 50). Druge države teško mogu da se otrgnu od učene i intervencija „svetskog reketaša“. Ove zemlje su zaposednute (zavisne) finansijski, imovinski, politički, a posebno duhovno.

DOLAR, ZLATO I NAFTA

Postoji li i dalje, makar indirektna, veza dolara i zlata? Ako nema zlatne podloge čime se u sistemu papirnog novca, a posebno depozitnog novca, određuje (ograničava) njegova masa, ali i vrednost. Dolar je ostao bez bilo kakvepodloge osim od kvaliteta i dinamike domaće privrede, čime je postao čista manipulisana valuta koja se koristi prevashodno za ostvarivanje nacionalnih interesa. Ako postoji nekakva veza ova postaje inverzna i indirektna. Naime, u slučaju pada vrednosti dolara na svetskom monetarnom tržištu, vlasnici dolara„beže“ u sigurniji i trajniji plasman – u zlato. Cena zlata raste paralelno s povećanom tražnjom. Pad vrednosti dolara praćen je porastom tražnje i cene zlata.

Suprotno tome, obzirom da se plaćanja ne vrše direktno u zlatu, porast vrednosti dolara (kurs dolara) povećava njegovu tražnju, dok cena zlata ili stagnira ili pada. To je u osnovi princip spojenih posuda.

Neizvesnost oko raspleta dužničke krize članica evro zone oborio je vrednost evra, ali je došlo do uzleta cene zlata, srebra, paladijuma, platine i nafte (i do 120 dolara za barel od 160 litara). Isto tako intervencija FED-a i emisija dolara od 700 milijardi dolara, a žutim novih 600 milijardi podstakao je rast cene zlata. To je i naiva predsednika Svetske banke Roberta Zelina da zlato uz novu korpu valuta bude osnovna nove globalne finansijske arhitekture, posebno kada se pojačala nervoza investitora. „Međunarodni fond danas je u rasulu“ (R. Alber). Investitori besomučno nastoje da se oslobode dolara i dokopaju sigurnije valute. Na berzama vlada uverenje da dolar nema na osnovu čega da se izvuče iz tekuće faze opadanja. Tražnja zlata sc povećava, ali i njegova eena dostiže vrtoglave visine.

Slična je situacija i sa naftom i drugim derivatima nafte. Povećanje cene nafte usled političkih, vojnih, spekulativnih i drugih svetskih potresa, dovodi do skoka cene nafte, gasa i derivata. SAD reaguju obaranjem kursa dolara, čime izbegavaju udar većih troškova uvoza nafte. Nafta sc plaća jeftinijim dolarom (i dopunskom emisijom). Ovde je ogoljena činjenica da SAD običnim papirom ili obećanjem plaćanje (depozitnim ili kreditnim novcem) uvoze i plaćanju ogromnu masu energenata. Jedino su to u stanju da učine SAD, dok druge zemlje to ne mogu. Evrom se može vršiti plaćanje, ali je potrebno nabaviti dolare, jer su svi međunarodni ugovori nominovani za tržište nafte od strane SAD u dolarima. Skok eena nafte dovodi do povećane tražnje dolara, što dovodi do paradoksa dolara – da mu tražnja raste, ali i kurs s porastom cene nafte.

SAD će učiniti sve da dolar ostane na pijedestalu osnovne međunarodne valute u svetu, čak i uz cenu vojnih intervencija, učena, blokada, menjanja režima u drugim državama, osvajanjem novih ržišta energenata i dr.

IMPERIJALIZAM DOLARSKIH MAGNATA I MONOPOLA

Dominacija i imperijalizam novčanih dolarskih magnata i svetskih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka) ostaju i dalje. Oni svoja sredstva i politiku zasnivaju na dolaru i podržavaju ga. Kao najveći davaoci sredstava u MMF i Svetsku banku, ali i sa brojem glasova u njima SAD i dalje imaju odlučujući značaj u delovanju na ove dve institucije. MMF je postao pre sveta instrument krupnog zapadnog kapitala i interesa SAD.

Barel sirove nafte dostigao je u 2011. godini čak 124.5 dolara (što je najviša cena još od 2007. godine). Unca čistog zlata (31,1 gram) dostigla je u 2021. godini 1.985 dolara, a unca srebra 40,8 dolara. Što je najveća cena još od 1980. godine, dakle od pre trideset godina.

Kreiranje daljeg haosa je sasvim izvesno, novo „naduvavanje balona krize“ koje će potresli globalnu ekonomiju i izazvati oštre sukobe širih regiona. Ovakav scenario je sasvim izvestan.

TRAGANJE ZA SVETSKIM NOVCEM UMESTO DOLARA

Kriza je svom snagom izbacile problem dolara, „naduvavanja balona“ finansijskih derivata, ali i pucanja balona i otvaranja vrata globalnoj finansijskoj krizi. Kriza se automatski širi preko krize dolara i zloupotrebe dolara u nacionalne svrhe. Postkrizni period traži novu podlogu globalne monetarne arhitekture. Osnova novog sistema ne može više biti valuta koja je istovremeno nacionalna i svetska. To je davno prcvazideni sistem, kao uostalom i celi bretonvudski sistem.

U traganju za novim svetskim novcem i sve većoj internacionalizaciji ekonomija, njihovoj povezanosti, tokovima robe. novca, rada i kapitala, ali i sistema plaćanja – sve više se spominje „povratak na zlato“ (drevni novac).

Novi „zlatni standard“ treba da uzme u obzir nove globalne finansijske i monetarne odnose u kojima osim dolara funkcioniše evro, jen, funta, juan, rublja, rial i sl. koje sve više postaju svetske valute u širem opticaju. Zagovornici povratka na zlato koje treba da postane međunarodni standard i podloga za odmeravanje visine inflacije, deflacije, formiranja kurscva vodećih svetskih valuta. Promocija zlata dovela je do skoka cene na svetskom tržištu zlata za jednu finu uncu (31,1 gram) sa 1.200 na 1.800 dolara, a trenutno oko 2.000 dolara.

Stvarna nemogućnost povratka za zlato i konačno spoznaja te istine od strane razvijenih privreda, nametnuli su potrebu za novim pokušajima reformisanja svetskog monetarnog sistema. Porast cena zlata najvećim delom je pogodovao spekulacijiji i privatnoj tezauraciji. Najveći dco proizvedenog zlata ide u tezauraciju, odnosno u formiranje deviznih rezervi u zlatu kao „sigurnoj luci“ finansija.

U poslcdnje vreme Kina i Rusija povećavaju svoje zlatne rezerve kupovinom i povećanom domaćom proizvodnjom zlata. Kineske zlatne rezerve povećane su za 120 tona, tako da ulaze u krug od pel država sa najvećim rezervama. Pri tome Kina prodaje oveznice javnog duga SAD tako da je ovaj plasman pao sa 3.2 biliona dolara na svega R50 miliona. Kina nastoji da smanji svoju zavisnost od SAD i američkog dolara.

Proizvodnja zlata gotovo stagnira, dok najveći deo odlazi u devizne rezerve (koje se čuvaju za svaki slučaj), privatnu tezauraciju i industrijsku potrošnju. Masa Monetarnog zlata je sve manja. Ukinuta je i obaveza da zemlje članice Fonda drže 25% svojih rezervi kod fonda u zlatu.

Na godišnjoj Skupštini MMF u Vašingtonu (1975) donesena je odluka o demonetizaciji zlata i njegovo postepeno istiskivanje iz svetskog monetarnog sistema. Ukinuta je dvojna cena zlata (zvanična i tržišna), što je ukinuto i zlatne paritete valuta. Zlato je lišeno svih monetarnih funkcija u međunarodnim plaćanjima. Taj događaj i odluka se uglavnom zaboravljaju.

Brišu se sve zlatne klauzule, što je i najjači udarac zlatu. Skupština MMF u Manili (1976) potpuno prihvata ove stavove.

Pri tome se priprema i postepeni globalni plan stabilizacije i reformi globalnog finansijskog sistema. Jedan od stavova je nužnost veće podrške razvoju nerazvijenih zemalja, na koje otpada više od polovine globalnog privrednog rasta. Svetska banka i druge regionalne razvojne banke treba da budu oslonac za izgradnju više centara privrednog razvoja u svetu. Istina, ne navodi se kako bi ovaj mehanizam zlata funkcionisao. Da li će sve svetske valute ponovo svoj paritet izražavati u zlatu, a preko zlata i međusobni paritet, a plaćanja i dalje ostaju u postojećim nacionalnim valutama, odnosno da li će konačno plaćanje da usledi u zlatu. Cena zlata doživljava pravu eksploziju, dostigavši gotovo nezamisliv nivo od blizu 2.000 dolara za jednu finu uncu zlata. Po najnovijim prognozama cena se kreće ka 2.200 dolara, ali ni to nije konačna cena. Tekuća dužnička kriza podiže cenu zlata. Samo u periodu od pet poslednjih godina cena zlata je povećana za 140%. Centralne banke u svete su u 2018 i 2019. godini kupile zlata više nego u poslednjih 50 godina (dedolarizacija). Rezerve zlata su povećane na 34.000 tona, dok se unca zlata povećala na 2000 dolara. Jagma za zlatom neće prestati – to je najbolja sigurna luka u turbulentnim i neizvesnim svetskim kretanjima.

NEMOGUĆNOST POVRATKA ZLATNOG STANDARDA

Povratak na zlatni standard nije moguć iz nekoliko fundamentalnih razloga:

1) Ne postoji dovoljna količina proizvedenog zlata u svetu da bi uspešno obavljao sve novčane funkcije,

2) MMF je rasprodao sve svoje zlatne rezerve i popunio svoje rezerve u dolarima „konvertovanim“ po određenom kursu u SPV,

3) Proizvodnja zlata traži sve veće troškove i njegova ..monetizacija“ ne može da prati dinamiku, svelske privrede i potrebnih plaćanja (likvidnosti),

4) Raspored zlatnih rezervi u svetu je veoma neravnomeran, tako da na SAD, EU, Japan, Kinu i Rusiju otpada gotovo 85% zlata, što ga apriori isključuje kao monetarni metal, Rusija i Kina u poslednje vreme naglo povećavaju svoje zlatne rezerve. Rusija je prodala obveznice javnog duga SAD od nekoliko desetina milijardi dolara i sve pretvorila u zlatne rezerve. Njene zlatne rezerve su povećane na 2.925 tona, što je svrstava u krug od pet država s najvećim rezervama. Zlatne rezerve su koncentrisane na 5 – 6 država. Tako SAD imaju 8.133 tone, Nemačka 3.362 tone. Italija 2.436 tona, Rusija 2.925 tona. Kina 1.948 tona. Švajcarska 1.040 tona.

5) Demonetizacija zlata izvršena 1976. godine čini anahronim ponovnu monetizaciju zlata.

6) Zlato je postalo metal kao i svaki drugi na tržištu, bez obzira što je i dalje zadržao sva svoja svojstva koja su ga činila monetarnim metalom, on postaje samo „barometar“ za veće ili manje nestabilnosti na svetskom deviznom tržištu. Naime, veće oscilacije kurseva, veća nestabilnost privrede, očekivana inflacija, valutni rat, „kriza dolara“ ili evra i sl. dovode do povećanog interesa za kupovinu zlata i čuvanja vrednosti u zlatu (ili dijamantima). To je „čuvar vrednosti“, jer mu ne predstoje velike i neočekivne fluktuacije cena, a uvek se može „konvertovati“ u bilo koju potrebnu valutu (prodajom zlata, izvozom zlata i konačnim plaćanjem u zlatu): Stvarna demonetizacija zlata, uz nedovoljno afirmisanje SPV doveli su do jačanja uloge dolara u formiranju međunarodnih monetarnih rezervi.

Povratak na zlatni novac ni u nacionalnoj, ni u svetskoj privredi nije moguć iz navedenih razloga. On samo daje određenu čvrstinu i sigurnost u plasmanu određenih realnih dobara ili nacionalnog novca u turbulentnim, kriznim i neizvesnim svetskim finansijskim tokovima.

Velike oscilacije deviznih kuneva od 1981. i tada prve velike finansijske krize i „krize dugova“, uz narastanje nepoverenja u međunarodni monetarni sistem, tražili su unošenje jačih elemenata stabilnosti u sistemu valutnih kurseva. Dolazi i do ekstremnih prcdloga za prelazak na zlatni standard kao osnovu međunarodnog monetarnog sistema. Tako je u SAD u junu 1981. godine formirana posebna komisija da ispita ulogu zlata u domaćem i međunarodnom sistemu i opravdanost ponovnog uvođenja zlatnog standarda. Ta „zlatna komisija“ u izveštaju Kongresu (1982) zaključila je da „zlatni standard ne bi odgovarao sadašnjim problemima“. Tako je ideja o ponovnom uvođenju zlatnog standarda odbačena.

Međutim, uvođenje veće stabilnosti u monetarni sistem svela je nužnost, ali ne na osnovu zlatnih pariteta i povratku „zlatnog pokrića“ nacionalnim valutama. Taj sistem je „odradio svoje“ i ne može se vratiti kao svetski novac. Multivalulni sistem je put za traganje za rešenjima tipa „specijalnih prava vučenja“ (SPV), evro novca i sl. mada takav sistem ima ugrađenu tendenciju ka nestabilnosti. Predlozi idu i do toga da svet treba u uslovima globalizacije da ima globalizovani monetarni sistem, kao što je to globalizovano finansijsko tržište.

Time bi se međunarodne transakcije obavljale u jedinstvenoj valuti. Da bi postojala takva valuta treba da postoji jedinstvena monetarna vlast i jedinstvena monetarna politika. „Odgovornost za vođenje ovakve politike bila bi prenesena na jedno nadnacionalno telo, koje bi odgovaralo vladavini još uvek nezavisnih država“. To nije daleko od stava o procesu formiranja „svetske vlade“ i ukidanja nacionalnih država. Taj put jedinstvenog monetarnog sistema je više u sferi utopije i monetare iluzije.

FORMIRANA „STANDARDNA KORPA VALUTA“ ILI KOKTEL JEDINICA“

„ Specijalna prava vučenja“ su kreirana u julu 1969. godine da bi se povećala svetska likvidnost i da bi se nadoknadilo stalno opadanje učešća i uloge zlata u monetarnim rezervama sveta. Ušla su u funkciju u 1970. godini. U početku (1969) u SPV ulazi 16 valuta država u svetu, već prema usvojenim kriterijumima. Za SAD ponder je trebao biti 20% (koliko je iznosilo učešće SAD u svetskom izvozu i BDP).

Na izričit zahtev SAD, a uzimajući u obzir ulogu koju ima dolar u međunarodnim finansijama, korigovano je njihovo učešće na 33% (za koliko je smanjeno učešće drugih država).

Nakon formiranja evrozone izvršena je i promena sastava SPV. Sada umesto 16 valuta u jedinicu ulazi svega pet valuta. Evro je zamenio deset nacionalnih valuta država Evropske unije, tako da umesto dosadašnjih valuta (marka, kruna, šiling i dr.) u sastav ulazi evro.

Na razvijene zapadne države otpada oko 80% učešća u formiranju SPV. Ako se tome doda i japanski jen, tada to iznosi oko 89%. Samo je nedavno uključen i juan (Kina) sa 10.39%. Dakle, razvijene države zapada, dominiraju u MMF, SPV, Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji, SVIFT-u, a to znači apsolutni monopol upravljanja svetskim institucijama i finansijama. Gde je u tome najveći deo sveta? Kolonijalizam i osvajanje sveta moglo se odvijati punim tempom, a to je klasični oblik imperijalizma.

NEUSPEH I BLOKIRANJE „SPECIJALNIH PRAVA VUČENJA“ KAO SVETSKOG NOVCA

Svetski monetarni sistem već četrdeset godina proživljava svoju krizu zbog zaoštravanja problema međunarodne likvidnosti, posebno zbog hroničnog nedostatka zlatno – deviznih rezervi za međunarodna plaćanja, a sada zbog krize dolarskog standarda i zloupotrebe dolara.

Kriza je potencirana sledećim faktorima:

1) Pogoršana struktura monetarnih rezervi, demonetizacija zlata uz dominaciju dolara i funte,

2) Neravnomema raspodela rezervi u svetu, kako ranije zlatnih (u SAD i do 85-90%), tako i deviznih. Koncentracija deviznih rezervi u samo nekoliko najrazvijenijih zemalja (SAD, Japan, V. Britanija Francuska, Nemačka) od 60-75%, dok je u zemljama u razvoju svega 18% do 21%. Likvidnost u svetskoj privredi i tokovi međunarodne trgovine i plaćanja dominacijom dolara zavise od deficita platnog bilansa SAD, ali i emisije dolara. Zbog toga je donesena odluka o uvođenju „specijalnih prava vučenja“ kod MMF kao svetskog novca, koji bi dopunio dolar u sistemu plaćanja („papirni novac“, certifikat, „papirno zlato“).

Prvi značajniji pokušaj reforme svetskog monetarnog sistema desio se uvođenjem SPV („specijalnih prava vučenja“) kod MMF. Ovaj „novac“ je uveden u julu 1969. godine, a profunkcionisao jc 1970. godine s ciljem da se popravi međunarodna likvidnost, odnosno da se zameni zlato koje je pokazalo stalni pad učešća u monetarnim rezervama u svetu. Zbog toga su ih mnogi nazvali „papirno zlato“, mada nema nikakve veze sa papirnom novcem. Mehanizam formiranja SPV je poznat, kao i određivanje jedinice vrednosti SPV. Odlučujuću ulogu u formiranju jedinice SPV imali su dolar i marka (preko 46% vrednosti jedince). Svrha navedenog je bila stvaranje „standarda SPV“ kao svetskog novca.

SPV nije efektivni novac, jer se i dalje plaćanja vrše nacionalnim novcem, a na osnovu njihovog pariteta prema SPV. Za jedinicu SPV kod MMF država jc mogla dobiti u zamenu za svoja „prava“ kod Fonda određenu količinu tražene devize (dolar, marka, funta i dr) i njima vršiti plaćanja, odnosno otklanjati debalans u bilansu plaćanja. SPV predstavlja obračunski novac stvoren od strane jedne međunarodne finansijske institucije (MMF) čime imaju i prednost u zaštiti od valutnog rizika u odnosu na nacionalni novac. Napuštanjem zlata kao monetarne podloge značaj SPV trebao jc da stalno raste. Međutim, ni redovna ni dopunska (za finansiranje investicija) SPV nisu se razvila kao standard SPV pre svega zahvaljujući otporu razvijenih država na čelu sa SAD (koje su i inicirale stvaranje SPV). SPV su atrofirale, nisu se razvile kao sistem, osim što su sve statistike MMF prevedene na „specijalna prava vučenja“.

Propao je pokušaj dublje reforme sistema, čime je dolar ponovo tada dobio na značaju kao svetski medij, uz tada nemačku marku i znatno manje funtu. Ne postoji čvrst kurs SPV i dolara, već SPV dnevno fluktuira prema dolaru, kao i prema ostalim valutama. MMF dnevno obračunava odnos SPV prema svakoj valuti.

Dolar je u  odnosu na SPV golovo permanentno devalvirao, posebno od 1990. godine. To je velikim delom i rezultat beskrupulozne monetarne politike SAD, zloupotrebe dolara za nacionalne ciljeve, ali i potpunog odvajanja dolara od zlatnog pokrića. Istovremeno to ukazuje i na veliki monopol američke ekonomije u svetu, uz dominantan položaj u odlukama MMF i Svetske banke (dominacija u formiranju kapitala i broju glasova).

Specijalna prava vučenja, kao dopunski izvor međunarodne likvidnosti, emitovana su prvi put 1970. godine, a trebala su da zadovolje dugoročne globalne potrebe sa međunarodnom likvidnošću, uz eliminisanje ekonomske stagnacije i opasnosti od deflacije, ugrožavanja međunarodne trgovine i svetskog razvoja. U početku SPV je odgovarala vrednosti 0,88671 grama čistog zlata, uz odnos 1:1 sa dolarom. Formirala se jedinica SPV od 16 valuta čije je učešće u svetskom izvozu veće od 1%. Od 1981. i prve velike fmansijske krize (dužničke krize) vrednost SPV se određuje u odnosu na svega pet država (SAD, V. Britanija, Nemačka, Francuska i Japan).

Ovde posebno ističemo „košaru“ valuta iz razloga niza novih prcdloga za reformu međunarodnog monetarnog sistema u koji bi danas ušle glavne zemlje u svetu. Da vidimo da li je to moguće, kako odrediti i kako bi funkcionisalo? Učešće svake valute u košari rezultat je značaja te valute u međunarodnoj trgovini i plaćanjima meren izvozom robe i usluga, ali i ulogom i značajem svake valute u funkciji međunarodnih monetarnih rezervi.

SPV se nisu mogla zamenjivati za zlato. SPV kao svetski novac služio je samo posredno za finansiranje deficita platnog bilansa zemalja članica, jer se za svoja SPV kod MMF mogla dobiti potrebna druga konvertibilna valuta i njom vršiti plaćanje. Sve operacije SPV su vršene preko MMF. Transakcije i mehanizam korišćenja SPV kod MMF su poznati i nema potrebe da ih ovde šire izlažemo. To je u stvari obračunska jedinica. Pogodnost koja pruža SPV kao svetski novac je mogućnost kontrole nad njihovom emisijom, a time i međunarodne likvidnosti. Njihovo kreiranje ne ide na teret ni jedne države članice, što je slučaj kod deviznih rezervi nacionalnih valuta.

Najveće nesuglasice kod SPV javile su se kod zahteva da se ona mogu koristiti i za finansiranje privrednog razvoja, posebno nerazvijenih zemalja (link). Protivnici linka izneli su niz argumenata protiv te upotrebe, dok su zagovornici (uglavnom ZUR) isticali prednosti. Razvijene kapitalističke zemlje su imale dominantan uticaj u MMF i Svetskoj banci (kapital i broj glasova) tako da su sprečili ostvarenje lirika.

Kreiranje specijalnih prava vučenja i „link“ omogućili bi i razvijenim zemljama i zemljama u razvoju bezbolniji „adjustment“, a zemlje u razvoju bi bile manje zavisne od stanja platnog bilansa i volje razvijenih zemalja. Ovo se posebno odnosi na stvaranje „investicionih“ SPV koje bi služile kao izvor finansiranja razvoja nerazvijenih privreda.

Već ranije pogoršavanje platnog bilansa SAD koje je dovelo do velike „poplave dolara“ odmah se postavilo pitanje opravdanosti dalje emisije (formiranja) SPV. To je bio udarac ovom sistemu već u samom početku njegovog funkcionisanja. Tada je otvorena i sumnja u budućnost SPV.

Svi napori da se poveća uloga SPV i smanji preterana zavisnost svetske privrede od dolara kao ključne valute svetskog valutnog sistema, nisu urodili plodom. Ona su trebala da zamene ulogu dolara i funte u svetskom monetarnom sistemu i u rezervama centralnih banaka, ali i kao „dopunska“ SPV za dugoročno finansiranje nerazvijenih, umesto skupog međunarodnog kreditnog kapitala.