Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Ogroman politički uticaj Vatikana potiče iz isto tako gigantske finansijske moći.

Rimokatolička crkva poseduje kompanije, banke, medije i zemljište. Vatikan je vlasnik 250.000 hektara zemljišta u Italiji. Trećina obradivog zemljišta u Španiji i Južnoj Americi je u njegovom vlasništvu. Prilozi od 400 miliona vernika obezbeđuju Svetoj stolici prihode koji se mogu opisati kao astronomski. Ovaj izvor bogatstva, koji neprestano teče u vatikansku kasu, doveo je do akumulacije kapitala.

Kao što kaže Rože Garodi, kome dugujemo vredna otkrića o tokovima vatikanskog kapitala: „Postoji samo jedan korak od akumulacije do spekulacije“. Ovaj korak je napravljen davno, još u 17. veku, kad je Vatikan osnovao svoju banku „Banko di Santo Spirito“. Danas je ta banka samo skroman zupčanih u velikoj vatikanskoj finansijskoj organizaciji.

Skandali, kao što je onaj sa valutnim spekulacijama, bacili su svetlo na tu temu, pa se otkrilo da Vatikan, kroz ogromnu bankarsku mrežu, gotovo u potpunosti kontroliše italijansku ekonomiju. Sveta stolica je ulagala svoj kapital u sve privredne sektore: u građevinarstvo, osiguravajuća društva, elektrane, hemijsku industriju i, naravno, proizvodnju špageta. Mark Antonio Pačeli, bratanac pape Pija XII, posle Drugog svetskog rata upravljao je italijanskom industrijom. Štaviše, ovaj važni član „crnog plemstva“ imao je vodeću ulogu u poslovima sa nekretninama. Samo preko jednog preduzeća, u kome je bio član upravnog odbora, princ Pačeli je učestovao u nezakonitom sticanju profita od 150 milijardi švajcarskih franaka. Finansijski savetnik u tom preduzeću bio je Bernardino Nogara, blagajnik Vatikana.

Međutim, finansije Svete stolice su dugo bile vrlo skromne. Razdvajanje od svetovne vlasti svelo je prihode na samo nekoliko miliona lira. Nakon smrti pape Benedikta XV (1922), kardinal Kamerlito je priznao da je vatikanska blagajna „veoma laka“. Novi papa Pije XI otpustio je sve sluge osim svoje stare kuvarice sinjore Linde.

Prvi svetski rat je doveo do finansijske krize u Vatikanu zbog opšteg osiromašenja Evrope i posebno zbog raspada Austro-Ugarske, koja je bila glavni izvor prihoda Svete stolice. Situacija se promenila pred izbijanje Drugog svetskog rata. Sa „sekularne“ tačke gledišta, najblagoslovenije godine Crkve nastupile su tada, kada je nacistički ratni vihor počeo da uništava i pljačka Evropu.

Ratna industrija je donosila profit. Najveća banka na svetu, JP Morgan, preko koje je Sveta stolica vodila svoje poslove u Sjedinjenim Američkim Državama, omogućila je Vatikanu da uđe u fond „Anakonda bakar“, a kasnije i u naftni sektor. Severna Amerika je postala nova „obećana zemlja“ rimske crkve. Iako je Vatikan dugo bio neprijateljsku usmeren prema SAD-u, irska i italijanska katolička imigracija, podržane suptilnim radom jezuita, doprineli su promeni stavova. Naravno, do otopljenja odnosa je došlo najviše zbog priliva dolara u papinu kasu.

Ovo razotkrivanje finansijske moći Rimokatoličke crkve baca jako svetlo na sredstva i metode na koje se ona oslanja da bi dominirala svetom. Takođe, omogućava razumevanje kako Vatikan i nakon dva najstrašnija rata u istoriji sveta ne prestaje da gura nacije u krvave sukobe. Po svemu sudeći, Vatikan je prilično uspešan u izazivanju međunarodnih katastrofa, kao i u profitiranju na njima. Čak ni slom fašističke i nacističke diktature, koje je Vatikan izgradio i negovao, nije smanjio moć i uticaj Svete stolice. Pa zašto da se ponovo ne započne ista igra?

Smrt Njegove Svetosti Pija XII, 9. oktobra 1958. godine, okončala je najtragičniji pontifikat svih vremena. Može se reći da je pomezna sahrana bila prikladna takvoj sudbini. Štaviše, ovaj „veliki papa“, tako svestan moći modernog publiciteta, nije mogao da nas ostavi bez koncerta preuveličanih hvalospeva. Činjenica da Vatikan kontroliše više od hiljadu novinskih izdanja u Italiji i još toliko u Francuskoj upotrebljena je da bi se čitaoci posthumno promenili mišljenje o Piju XII. Poznato je da on nije bio naročito popularan tokom života. Kad je Sveti otac bio teško bolestan, 1954. godine, L’Express je objavio pismo jedne katolkinje, koja je bila izuzetno ogorčena na sve kritičare Pija XII. Otac Avril joj je odgovorio: „Autorka ovih ditiramba (Dionisovih pesama) nije svesna da postiže upravo suprotno od onoga što namerava. Preteranim pohvalama, ona izlaže osobu koju toliko slavi ismevanju zlonamernih duhova. Moj kolega, otac Deman, u tom kontekstu je primetio da bi papa dobro postupio kada bi prezreo ovu vrstu iskazivanja počasti. Često podsećam na ovaj savet.“

Među prosvećenim katolicima, mnogi su delili to uverenje, ne previđajući činjenicu da je predmet ovih hvalospeva bio i njihov promoter. Kako se može objasniti takva nezasita želja za laskanjem kod čoveka koji sedi na Svetoj stolici’. Izgleda da je ta potreba izazvana tragičnim sećanjem na ceo njegov pontifikat, zapravo na celu njegovu karijeru. Čini se da je stalno paljenje tamjana u njegovu čast služilo da spere ljagu i sa samog pape, ali i sa njegovog stada.

Utešno je pretpostaviti da je duša ovog inkvizitora ponekad osećala grižu savesti. Stoga, sledeći odlomak iz njegovog testamenta treba shvatiti kao nešto više od običnog klišea: „Ponizno molim za oproštaj one koja sam možda uvredio ili povredio, one koje sam šokirao svojim rečima ili delima“.

Bilo kako bilo, njegovo spuštanje u grobnicu dočekano je istim ditirambima i ulizicama, koji su ga neumorno hvalili tokom cele njegove vladavine Vatikanom. Među bezbrojnim hvalospevima, jedan se isticao naslovom, sjajnijim od najčistijeg dragulja: „Pije XII, papa mira!“ Ovakvo otkriće predstavlja pobedu ulizičkog majstora antifraze.

Svakako, Njegova Svetost Pije XII je počastvovan impresivnim počastima na svojoj sahrani. Osam dana je javnost bila obaveštavana o svim detaljima tog događaja. Tu i tamo ipak su se pojavljivale izvesne neskladne note. Žan D’Ospital je u Le Monde-u napisao: „Sećanje na Pija XII opterećuje osećaj nelagode. Prvo sasvim otvoreno postavimo pitanje koje su mnogi katolici iz svih naroda, pa čak i oni koji su bili unutar zidina Vatikana, više od deset godina beležili u svojim tajnim dnevnicima: Da li je znao za određene strahote rata koji je vodio Hitler? Da li je moguće da on, koji je u svakom trenutku i na svakom mestu imao pristup redovnim izveštajima biskupa i koji je mogao dobiti informacije od sveštenika iz svih biskupija, da nije znao za tragediju koncentracionih logora punih deportovanih civila, hladnokrvno izvršene masakre zarobljenih neprijateljskih vojnika, užasne gasne komore i peći u kojima su spaljivani Jevreji? A ako je znao, zašto nije, kao čuvar Jevanđelja, u svojoj beloj mantiji izašao na vatikanski trg i viknuo ‘Ne’! Pije XII nikada nije jasno, nedvosmisleno i definitivno osudio hitlerizam, tu religiju krvi. Besmisleno je iskopavanje fraza o miru, kojih su pune sve papske objave. Beskorisno je tražiti opravdanje. Nema ga!“

Među brojnim pismima, koje je primio i objavio Le Monde, vredno je citirati i ono gospodina Andrea Barnoa, pastora Reformatorske crkve: „U ovim novinama je objavljen kratak članak o verskim progonima tokom pontifikata Pija XII, pozivajući se na spisak zemalja u kojima je dolazilo do toga. Mi, protestanti, osećamo duboko saučešće sa našom ožalošćenom katoličkom braćom. Voleo bih da u ovim danima žalosti nije bilo pomena o progonima, ali Vatikan je napravio taj spisak, a ja dugujem istini da istaknem kako on nije potpun. Vatikan je prevideo određeni broj primera. Bez ulaženja u detalje, evo nekoliko kratkih referenci: 1) 20.000 protestanata u Španiji, koje Katolička crkva stalno progoni i uznemirava; 2) krvavi progon protestanata u Kolumbiji i drugim državama Južne Amerike od strane katoličkog sveštenstva i vernika; 3) masakr hiljada Srba, pravoslavnih hrišćana, u Hrvatskoj od strane katoličkih ustaša tokom poslednjeg rata… Koliko ja znam, nijedan vatikanski zvaničnik se nije glasno suprotstavio progonima vernika sestrinskih crkvama, nije osudio zločine. Ta ‘teška tišina’ pripisuje se pokojnom papi, što je posebno uznemirujuće.“

„Ako je vatikanska palata prošle nedelje spolja bila tiha, kao što je uvek, unutrašnjost bi se mogla opisati kao pod udarom talasa“, rekao je jedan prelat. Devetnaest godina je dug mandat za papu, posebno za autokratu kao što je bio Pije XII. Nakon njegove smrti, duboki preokreti su bili neizbežni.

Rimokatolička crkva vekovima nije imala tako autokratskog papu kao što je Pije XII. Skoro sva administrativna ovlašćenja Vatikana držao je u svojim rukama. Odbijao je da imenuje državnog sekretara – najpoželjniju od svih funkcija u Vatikanu – i vladao je preko malog broja rođaka i poverljivih ljudi. Među njima su bili: monsinjor Tardini, papin najuticajniji politički savetnik, koji je obavljao dužnosti državnog sekretara; princ Karlo Pačeli, papin bratanac, prvi pravni savetnik Kongregacije, koja upravlja imovinom Vatikana i Papske komisije za upravu Svete stolice. Pačelijeva dva brata, Đulio i Mark Antonio, takođe su imali veliki utiacij u vatikanskim krugovima. Tri brata Pačeli su bili izuzetno bogati. U tom krugu su se nalazili doktor Galeaci-Lizi, papin lični lekar, i njegov brat, grof Pjetro Galeaci, vatikanski arhitekta, kao i niz lekara pod nadzorom švajcarskog specijaliste Paula Nihansa, pronalazača tretmana podmlađivanja, zasnovanog na ekstraktima životnjskih žlezda. U grupi uticajnih jezuita isticali su se kapelan i papin lični ispovednik (obojica Nemci), kao i otac Lombardo, koji je rukovodio vatikanskom radio stanicom. I konačno, sestra Paskvalina, nemačka monahinja, koja je bila papina domaćica 30 godina. Iako je njen lični uticaj često osporavan, njene intervencije, kada su bili u pitanju zahtevi za audijenciju, uvek su bile uspešne.

Ovih nekoliko pojedinaca praktično su činili vladu Rimokatoličke crkve od kraja rata. Iako je 14 kardinala, koji su živeli u Kuriji, trebalo da učestvuju u vatikanskim odborima i kongregacijama, Pije XII ih je lišio svakog uticaja koji su mogli imati na razvoj crkvene doktrine i spoljne politike. U jednom trenutku čak se činilo kao da je Pije XII namerno želeo da spreči Kardinalski koledž da igra svoju tradicionalnu ulogu. Njegovo oklevanje u popunjavanju upražnjenih mesta, odbijanje da imenuje državnog sekretara i brojna delegiranja ovlašćenja mladim prelatima bez zvanične funkcije doveli su visoke dostojanstvenike Kurije do očaja. Starijim biskupima su često bile uskraćivane privatne audijencije kod pape.

Čim je dr Galeaci-Lizi potpisao papinu smrtnu listu, kardinali su skočili u akciju. Prvo su naredili sestri Paskvalini da spakuje kofere i da, u roku od tri dana, otputuje u svoj manastir u Bavarskoj. Pratila su je dva nemačka jezuita. Izgledalo je da će biti teže eliminisati dr Galeaci-Lizija jer ga je papa imenovao za šefa vatikanskih medicinskih službi. Na veliko olakšanje kardinala, doktor je napravio dve greške, koje su olakšale njegovo proterivanje: stranim novinama je prodao izveštaj o papinoj bolesti, navodno za više od 20 miliona lira, a onda je loše obavio proces balsamovanja papinog tela. Tri dana nakon te greške, dr Galeaci-Lizi je smenjen sa šest funkcija koje je obavljao i zabranjen mu je boravak na teritoriji Vatikana. Uklanjanje braće Pačeli se pokazalo delikatnijim, ali rimsko društvo, često sklono vulgarnim komentarima, sa očiglednom radošću je očekivalo njihov pad.

Bez prodiranja u lavirint vatikanskih frakcija i intriga, može se steći vrlo realna predstava o dešavanjima oko trona već na osnovu čitanja štampe iz tog vremena. Recimo, La Croix je objavio smelu tvrdnju da „glavni razlog rastućeg ugleda Svete stolice leži u čvrstom, ali nijansiranom stavu koji je papa zauzeo od 1939. godine“.

Senka pokojnog autokrate i dalje je izgledala kao da baca neku vrstu zloćudne aure na konklavu. Prvo, američki kardinal Edvard Muni je doživeo srčanu insuficijenciju čak i pre nego što su se vrata Sikstinske kapele zatvorila za glasače. Zatim, zdravstveno stanje kardinala Kanalija izazvalo je veliku zabrinutost, dok je šest prelata obolelo od čudnog „rimskog gripa“. Kardinal Spelman, nadbiskup Njujorka, koji očigledno „nije voleo italijansku kuhinju“, jeo je samo konzerviranu hranu. Posle tri dana, izbor kardinala Ronkalija, nadbiskupa Venecije, za papu, konačno je oslobodilo konklaviste opasnosti od malarije i drugih opakih bolesti.

Novi papa je uzeo ime Jovan XXIII. Na prvi pogled, ovaj izbor imena deluje čudno, jer je Rimokatolička crkva pamtila papu Jovana XXII iz 15. veka kao „antipapu“. Svrgnut je na Saboru u Konsanci 1415. godine, zvanično je abdicirao 1419, kada je dobio titulu „dekana kardinala“. Taj bivši napuljski gusar, koji je stekao tijaru zahvaljujući ogromnom bogatstvu, bio je čudna figura, zato se otvorilo pitanje zašto novi papa, birajući svoje ime, podseća na njega. Mnogi su se zabrinuli kakav će biti njegov pontifikat. Jedino što je bilo sigurno, bila je procena da se spoljna politika Svete stolice neće značajnije menjati, jer će njeni ciljevi ostati isti.

Bilo je politički neophodno da se donekle ublaži kritika i ogorčenje, koju je širom sveta izazvao pokojni papa, i da se stavi do znanja da je za sve greške kriv samo autokrata Pije XII, a ne cela rimska kurija. Samo je on bio odgovoran što je Rimokatolička crkva postala dadilja diktatora i podstrekač monstruozne drame koja je Evropu pretvorila u polje pokolja i ruševina. On je sa đavolskom upornošću sledio besmisleni san o širenju vatikanskog uticaja čak i posle poraza njegovih pulena, Musolinija i Hitlera. Da bi se distancirali od pokojnog pape, njegovi najbliži saradnici su napravili manevar u kome su tvrdili da nisu mogli da utiču na njegove odluke, nisu imali glas u Katedralnom kapitolu.

Takav gest je poznat još od vremena Pontija Pilata. Međutim, niko ne može da oslobodi optužbe visoko sveštenstvo da je slepo izvršavalo naređenja svog pretpostavljenog. Dakle, ovaj manevar više predstavlja priznanje, nego izvinjenje. Tako su sami prelati osudili duboki porok sistema koji može da osobi, podložnoj svakodnevnim teškim greškama, omogući apsolutnu moć, kojoj se mora pokoriti sve, pa čak i najprirodnija pobuna savesti.

Kako god bilo, ova „diskretna kritika“ kardinala ne može da gurne u zaborav poslušnost sa kojom su prelati iz cele Evrope izvršavali naređenja svog vrhovnog vođe, bez ikakve griže savesti. Svi su nemo posmatrali kako je Pije XII promovisao diktatore i dao im svu podršku u ime Rimokatoličke crkve.

Iza posrednog i licemernog priznanja grešaka iz vremena Drugog svetskog rata, nije usledilo pokajanje. Naprotiv, politika Svete stolice se nije promenila, ciljevi su ostali isti.

Novi papa je dva meseca posle uspona na tron Svetog Petra, 22. decembra 1958. godine, eksplicitno potvrdio kontinuitet vatikanske politike u svom „Pismu nemačkim biskupima“: „Što se nas tiče, mi ne odstupamo od primera koji je postavio naš prethodnik u vezi sa poštovanom nemačkom nacijom…“ Sve što je usledilo, dokazalo je da to nisu bile prazne reči.

La Croix je 30. oktobra 1959. godine objavio vest: „Bivši vicekancelar Rajha, Franc fon Papen, imenovan je za komornika Njegove Svetosti Jovana XXIII. Gospodin fon Papen je od strane Tribunala u Nirnbergu osuđen na osam godina prisilnog rada zbog saradnje sa nacionalsocijalistima…“ U stvari, ovo nije bilo imenovanje već potvrda statusa koji je Franc fon Papen već imao kod novog pape, gde je važio za „plašt i bodež“.

Novi papa je namerno izbavrao bivšeg nemačkog špijuna iz Prvog svetskog rata i ratnog zločinca iz Drugog svetskog rata da obavlja „počasne funkcije“ u Vatikanu. Taj namački katolik, koji je, u dosluhu za tadašnjim nuncijem Pačelijem, koji je kasnije postao papa Pije XII, doveo je Hitlera na vlast, za šta je nagrađen funkcijom vicekancelara Rajha. Taj glavni arhitekta „anšlusa“, izbegao je nirnberška vešala zahvaljujući intervenciji Pija XII. Fon Papen je dobro upoznao Jovana XXIII još dok je bio apostolski vikar.

Njegova Svetost Jovan XXIII promocijom fon Papena nije mogao pronaći bolji način da se naruga porodicama 57 miliona ljudi, koji su stradali od nacističkog režima. Međutim, Sveti otac je izvršio još jedan provokativni čin, kojim je još jasnije izrazio podršku saradnicima nacista. Jovan XXIII je 14. decembra 1959. godine imenovao osam novih kardinala, među kojima je bio i jezuita Bea, nemački ispovednik Pija XII. Kao posebnu nagradu, otac Bea je dobio crveni šešir, drugu najvišu počast Rimokatoličke crkve posle papske tijare.

Poruka je bila jasna, Vatikan nastavlja svoju politiku, bez obzira na katastrofalne posledice koje je ona izazvala u Evropi i širom sveta.

(Kraj feljtona)