Dragomir Anđelković

Sećate li se Eliota Nesa (1903-1957)? U pitanju je bio agent jedne od američkih službi za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je predvodio njenu udarnu grupu nazvanu „Nesalomivi“. Ona je, između ostalog, bila zaslužna za hapšenje velikog mafijaškog bosa Al Kaponea (1899-1947). Policajci koji su do toga doveli, kao i njihov šef, ovekovečeni su u brojnim serijama i filmovima kao oličenja nepotkupljivosti i profesionalizma. Naravno, nije sve bilo baš tako, ali to sada nije tema. Važna je da se holivudska predstava o njima, u doba masovne industrije zabave, ukorenila u svest ljudi širom sveta, naravno i u Srbiji.

Polazeći od toga, SNS (izraelski) propagandni tim je 2011. godine – u vreme kada je vrh te partije, posle tajnog kvislinškog dogovara sa evroatlantskim centrima moći, da će uz pomoć svog patriotskog kredibiliteta sprovesti veleizdaju kakvu „žuti“ nisu smeli, krenuo u pohod na vlasti – smislio parolu: „Aleksandar Vučić je srpski Eliot Nes“. Danas i sam pomen toga deluje tragikomično, jer su ti „borci protiv korupcije“ obrstili ovu zemlju kao niko pre njih, ali toga moramo da se prisetimo da se „istorija“ ne bi ponovila. Ne radi se o ekscesu već o nečemu što je skoro pa „zakonitost“ doba u kome živimo. Borba protiv korupcije po zapadnom neokolonijalnom receptu, temelj je nove korupcije i zatim osigurač kvislinške pokornosti onih koji je vrše!

Da bi bolje razumeli o čemu se radi, prvo da se prisetimo otkud to da je težište delovanja savremenih „Eliota“ preneto sa klasične mafije na one koji odlučuju o javnim pitanjima. Prvo, država je doživela ekspanziju od početka 20. veka. Preuzela je na sebe sve više poslova te troši znatno veći deo Bruto domaćeg proizvoda nego nekada (od 10-15 posto krajem 19. veka, stiglo se do toga da danas direktno ili indirektno „jede“ 45-60 BDP, već zavisno od zemlje do zemlje). Drugo, rođena je tzv. „duboka država“ ili tačnije zakulisne strukture koje neformalno (ili formalno ali van zakonskih ovlašćenja) bitno usmeravaju državnu politiku.

Ranije se znalo ko drži vlast: kraljevi, knezovi, carevi i njihovi izvršioci. Oni gore nisu se pravili da su ravni sa onima dole. Sa demokratijom stvari su se iskomplikovali. Jedne biramo (ili češće mislimo da ih biramo) ali oni često samo nose vodu, dok kose ljudi za koje neretko nismo ni čuli. Tu su ona „fina gospoda“ što finansiraju političare ili raspolažu najvećim bogatstvom u državama pa i širom više njih; pripadnici upravnih struktura koji dugo traju dok se „vladajući“ političari brzo menjaju (vrhovi vojske, specijalnih službi, centralnih banaka, najviši slojevi birokratije); gospodari medija i još niz drugih moćnika.

Naravno, ne znači da svi izabrani političari nemaju ikakvu moć, već da uz njih postoje i pomenuti, koji nju imaju na način koji nije regularan. Pri tome neki formalni vlastodršci su stvarno njihove puke marionete (recimo to je bio Bajden u SAD), a sa nekima moraju da se dogovaraju (ili to čini makar deo višeslojne i nehomogene, uslovno rečeno, tzv. „duboke države“) oko puta kojim ide nacija (danas je u Americi to slučaj sa Trampom, koji se predstavlja kao borac protiv zakulisnih centara moći a zapravo sa nekima od njih sarađuje dok se sa drugima uistinu svađa).

Kakogod bilo, u okolnostima kada je zvanična vlast samo jedna od karika u nacionalnom lancu moći, oni koji su često iznad nje – pogotovo u današnje doba globalizacije kada uz lokalnu skrivenu oligarhiju, postoji ona još moćnija, nadnacionalna, u vidu ključnih ljudi multinacionalnih kompanija, svetskih finansijskih organizacija (Svetska banka, MMF), klubova najmoćnijih ljudi (npr. Bilderberg, Trilaterala, Savet za inostrane odnose) – jako se brinu da ih ne „potkradaju“  ili se ne otrgnu kontroli oni koji „danas jesu a sutra nisu“ na čelu država. Zato je u globalnim razmerama od druge polovine 20. veka, tim pre pred njegov kraj, dobila ogroman značaj priča o korupciji. Dobro je da oni koji oficijelno vode države znaju da iznad njihovih glava visi mač na tankoj niti, koja lako može, ako budu preterano svojeglavi (a ne nepošteni jer to se uz malo „dobre volje“ sakrije), da bude pokidana.

Danas internacionalni izraz koji se na taj veliki bodež odnosi, izveden je iz latinske reči – corruptio. Ona znači: „potkupljivanje, kvarenje“. Vekovima se pod njom primarno podrazumevalo moralno kvarenje onih koji drže vlast (na srednjem nivou ne na samom vrhu jer oni su mogli da rade šta hoće) tako da iznuđuju od podanika novac ili neku drugu vrstu kompenzacije kako bi obavili ono što je inače njihov posao, odnosno kako bi nekome učinili i ono našta nema pravo. Postepeno, korupcija je dobijala širi smisao. Opseg do koga se stiglo iskazuje danas rasprostranjena definicija Svetske banke, prema kojoj je ona bilo kakva „zloupotreba javnih ovlašćenja za privatnu korist“.

Razume se,  da ne zaboravimo, od strane onih koji su izabrani od građana da vrše vlast. Oni koji stoje iza njih, eventualno, mogu da budu optuženi da su sa druge strane učestvovali u korupcionaškim kombinacijama, ali primarno se suzbijanje korupcije ne usmerava prema njima, iako su neretko (ili tačnije uvek ako se uz nacionalnu „zakulisu“ u obzir uzme i ona nadnacionalna) bitniji faktor od političara koji su formalno na državnom vrhu. Štaviše, čitav globalni sistem je prerađen u interesu skrivenih moćnika. Eliminisanje korupcije i drugih sistemskih devijacija postavljeno je tako da se love (ili ograničavaju) sitne ribe, dok se za krupne kopaju veliki i udobni kanali, i pri tome se prave tako da budu legalni.

O čemu se tu radi možemo da vidimo na primeru nama svima dobro znanih ofšor kompanija (ima još mnogo toga drugog ali pomenute firme su nam dugo u vidokrugu pa su zgodne za analizu). To su specifična preduzeća koja su osnovana u nekoj od zemalja koje se smatraju poreskim rajevima (Panama, neke savezne američke države kao što je Delaver, Ujedinjeni arapski emirati, Belize, itd), jer omogućavaju da se ne plaća porez za poslove koji se obavljaju u inostranstvu. Ukratko, recimo, američko preduzeće tog tipa koje radi u Srbiji ne plaća porez na dobit u SAD gde je registrovano a ni u našoj zelji pošto se ovde smatra kao strano. U pitanju je, uprošćeno rečeno, proizvod sa legalno kupljenom fejk etiketom o poreklu!

Zbog toga su ofšor preduzeća, koja su krajem 20. i početkom 21. veka bila na vrhuncu, postala ozloglašena širom sveta. U skladu sa tim se već neko vreme limitira prostor za njihovo delovanje (koji i dalje postoji ali je manji, pogotovo kada se radi o bankarstvu) ili su izložena sve većim medijskim istragama. Setimo se samo tzv. afere „Panamski papiri“ kada je skoro 12 miliona poverljivih dokumenata o preko 200 hiljada preduzeća (i njihovih vlasnika), objavljeno. Uz sve naivne priče o nezavisnim istraživačima koji su krenuli u krstaški pohod protiv korupcije, iza svega su stajale američke i neke druge zapadne službe. Pri tome one to nisu činile iz pravdoljubivosti već po naređenju onih kojima služe.

Polako se približavamo suštini naše priče! Globalni moćnici u našem višestruko povezanom svetu, izmišljaju kanale kako bi na legalan način umanjili plaćanje poreza, na druge načine uvećali bogatstvo i izbegli mešanje državnih organa u svoja posla. Cilj je da zarade što više ali i da imaju kolikogod je moguće nacionalnim zakonodavstvima manje ograničen radijus dejstva. Sa tih pozicija utiču na vlasti raznih država da rade šta im odgovara. No, kako glasi izreka: „zaklela se zemlja raju da se tajne saznaju“. Ono što rade najveći prevaranti počinje da privlači i manje mešetare od njih, koji bi isto da se okoriste provlačeći se kroz sistemske rupe. Tako su ofšor kompanije doživele nekontrolisanu eksploziju. Svaka „šuša“ je mogla da osnuje neku i to za relativno male para.

Ujedno, šire javnosti mnogih zemalja postale su svesne šta se „iza brda valja“, te kako oni koji imaju nešto više novca i znaju kako se to radi, hvataju poreske krivine, izbegavajući da plate ono što ostali moraju. Ofšor kompanije su postale omražene pa danas iako nisu nestale, gotovo svi ozbiljni igrači su digli ruke od njih. Da sve bude perverzno, dali su i zeleno svetlo vladama koje kontrolišu, da deluju protiv njih i onih koji ih i dalje koriste u ime „pravde“. Veliki mešetari moralistički osuđuju one koje smatraju za boraniju, te aminuju hajku protiv njih jer rade ono što su donedavno i sami činili.

To je ona dobro znana globalna borba protiv neplaćanja poreza, korupcije i tome sličnog, u kojoj postradaju neke male i srednje ribe (a ako su veće, onda su iz zemalja koje su se našle na meti tzv. Zapada), dok najveće evroatlantske otplove dalje. One smislile nešto novo, što još nije široko provaljeno (a i preskupo je za male pa i srednje „kombinatore“). Sada su to, između ostalog, tzv. „firme u zoni“ (inzone comapnies) u Ujedinjenim arapskim emiratima i, nešto slično njima, u Luksemburgu ili Linhenštajnu. One plaćaju neki simboličan porez u tim zemljama pa se ne smatraju za ofšor firme, iako suštinski to jesu. Mogu na tim osnovama slobodno da posluju širom sveta (imaju npr. nacionalni poreski broj, bilanse, sve potrebne potvrde, kancelarije u zemlji registracije).

Tako istinska svetska vrhuška eliminiše konkurenciju manjeg kalibra i ograničava geopolitičke oponente, i uz to, po principu „hleba i igara“, baca propagande kosti plebsu. On bar delom veruje da se „dobre“ države bore protiv mešetara u privredi i na vlasti, u ime pravde i poštenja. A istina je, kao što smo videli, nešto drugo. Kako to kod nas ljudi cinično kažu: ko ukrade par stotina evra (ili možda i par hiljada), ide u zatvor, a ko otuđi (direktno ili indirektno) milione, taj je narodni heroj.

Priča o borbi protiv korupcije postala je tako umnogome globalistička navlakuša. O njoj najglasnije govore oni koji na način napravljen da za njih bude legalan, najviše zloupotrebljavaju sve što mogu širom sveta, te oni u društveno-političkoj sferi koji za njih rade. Multinacionalna elita i njene nacionalne filijale, uz pomoć političara koji su sa njima u dilu, zajedno sa Briselom, Vašingtonom, Svetskom bankom, Međunarodnim monetarnim fondom, FBI, Interpolom, Europolom, nizom medija – ubiše se od priče o iskorenjivanju korupcije, a bogatstvo se sve više koncentriše u rukama malog broja „izabranih“.

Da se sada vratimo u našu zemlju „seljaka na brdovitom Balkanu“, koja je za svetske grabljivce običan plen. Onog moment kada je Aleksandar Vučić napravio kombinaciju sa raznim zapadnim službama, Sorošem i ko zna kim još, on je nacionalistički narativ prekomponovao tako da bude sterilan, te ga je dopunio uobičajenim mondijalističkim formulama o borbi protiv korupcije i, na drugoj strani, o svestranoj implementaciji tzv. „evropskih vrednosti“. Sada to rade i mnogi od onih koji žele da ga smene. I to, nažalost, ne samo oni koji rade za belosvetske dripce koji su lansirali i Aleka bez Kosova – kako bi izvršio prljave poslove koje žele – već i studentski drugi opozicioni faktori koji su po inerciji usvojili jezik i idejni okvir koji se smatra odrazom težnje da Srbija bude deo „civilizovanog sveta“.

Na to mora da se stavi tačka. Pod hitno! Ne zato što nije dobro suzbijati korupciju i druga sistemska zla, već zato što se na način koji nam se prodaje, to ne radi. Dok god Srbiju hoćemo da reformišemo unutar nametnutih neokolonijalnih koordinata, ona za naš narod neće postati bolja država. Samo ćemo, figurativno, od  ofšor firmi stići do još perfidnijih inzone kompanija, a kajmak će nastaviti da uzimaju isti oni koji su ga i do sada prisvajali (jedino će im naše domaće sluge biti nove). I tu se naravno ne radi samo o materijalnim bogatstvima već i svim drugim našim nacionalnim interesima.

Da tako ne bi bilo, manimo se uvezenih mantri o korupciji ili bilo čemu drugom. Srbiju moramo da podižemo iz pepela kao nacionalnu državu, koja se drži svog ustava i svojih zakona, i na tim osnovama deluje protiv svih domaćih i stranih činilaca koji je devastiraju. Tuđa ruka svrab ne češe. Ako nam i dalje EU ili MMF budu određivali kako da očistimo kuću, ništa nećemo uraditi. Mi sami, u nacionalnim okvirima, moramo da se suočimo sa državnim i nadnacionalnim kriminalom – a njega čini i ono što je sada definisano kao korupcija i ono što je dubinski protivzakonito a upakovano je da tako ne izgleda – a ne da pevamo tuđe pesme koje se koriste samo za udare na nebitne ili samosvojne poslovne igrače, izvlačenje kapitala u inostranstvo, ucenjivanje političara i zamajavanje naroda.

Ako svest o tome ne prevlada bar među kreatorima javnog mnenja onog dela našeg naroda koji je suverenistički orijentisan, već nastavimo da se držimo globalističkih formula koje su u funkciji borbe protiv malog zla da bi veliko bilo legalizovano, onda ćemo uskoro dobiti nekog novog lažnog Eliota Nesa, sa jednako gladnim i gadnim čoporom vukova kao što su ovi sadašnji naprednjačkog bosa „Nezajažljivih“ (koji su pre samo 13-14 godina nosili maske „Nesalomljivih“ i napadali „žute lopove“ kao što su sada i sami napadani od mnogih koji verovatno nisu bolji od njih, samo se još nisu „iskazali“). Pri tome i ta nova vlast će biti jednako pokorna prema eksternim antisrpskim središtima moći pošto će joj prvo dopustiti sve ono što se tretira kao korupcija (i suzbija kod oni koji nisu deo vladajućeg kruga) a onda je time ucene isto kao Vučića zvanog Oskar! Potkovicu sreće možemo da iskujemo samo u srpskoj kovačnici (nikako u EU železari) ma koliko to bilo teško!