Da li je Srbija u posledinje dve dekade razvoja doživela ekonomsko-finansijsko i razvojno „zlatno doba“? Da li je Srbija poslala „ekonomski tigar“ i privreda po rezultatima ,,za ugled drugima u Evropi“? Da li se Srbija nalazi u „zlatnom dobu“ kako to često tvrdi Vučić?

Prof. dr Slobodan Komazec

Da pogledamo sada kretanje i visinu SDI u prethodnom periodu (2002-2011), a zatim u novoj fazi razvoja (2012 – 2024. godina). Istovremeno ćemo komparativno dati i visinu deviznih doznaka iz inostranstva sve povezano sa deficitom platnog biIansa i njegovim finansiranjem.

U godinama krize (2002-2011) SDI iznose 17,4 milijarde evra, a devizne doznake 33,6 milijardi, dakle dvostruko više.

Da pogledamo to u novijem periodu razvoja.

U ovom novom periodu (2012-2024) strane direktne investicije vidimo iznose 38,5 milijarde evra, a devizne doznake iz inostranstva 46 milijardi evra. Dakle, znatno više. Ako se posmatra ccli period od 2001. do 2024. godine strane direktne investicije (uključujući i prodaju Mobtela od 1,5 milijardi) iznosile su 56 milijardi evra. U isto vreme doznake iz inostranstva su iznosile 79 milijardi evra. Dakle, doznake su u ovom periodu daleko veće od neto priliva stranih direktnih invesicija (SDI).

Međutim, priliv kapitala po ovom osnovu (doznaka) uglavnom ide na ličnu potrošnju stanovništva, a ne na investicije privrede u realni kapital. Time se samo dopunjava domaća tražnja, koja bi se u normalnim uslovima formirala iz domaćeg bruto proizvoda kroz sistem raspodele. Ovako se ovaj deo prilivenog kapitala (doznaka) preko kupovine strane robe (strani trgovački lanci, fri šopovi, robne kuće i sl.) odliva najvećim delom u inostranstvo i pomaže proizvodnja u tim zemljama. Oplodnje ovog kapitala kroz proces multiplikacije (i akceleracije potrošnje) jednostavno nema.

Često se zvanično ističe da je „zahvaljujući unapređenju poslovnog ambijenta i strukturnim reformama neto priliv stranih direktnih investicija zadržao relativno visoko učešće u bruto domaćem proizvodu“. Istovremeno se tvrdi da se „zbog znatno bržeg rasta izvoza od uvoza robe i usluga spoljnotrgovinska neravnoteža smanjuje“, tako da je „deficit tekućeg računa platnog bilansa potpuno pokriven neto prilivom stranih direktnih investicija“. Osim čisto statističkog odnosa tu ne postoji funkcionalan odnos uzajamnosti, jer se strane direktne investicije ne koriste za finansiranje spoljnotrgovinskog deficita (osim kada se SDI odnose na uvoz opreme i drugih delova realnih investicija). Taj odnos se vidi iz sledećeg pregleda.

Da li su strane direktne investicije i portfolio investicije dopirinele oživljavanju ukupnih investicija i porastu njihovog učešća u bruto proizvodu? Da li je priliv SDI tako značajan kako se to ističe u javnosti? Da pogledamo njihovu visinu i kretanje.

U 2020. SDI su iznosile 2,9 milijardi evra, a u 2021. oko 3,9 milijarde ili 7,2% bruto domaćeg proizvoda. Problem je u tome što su domaće privatne investicije niske, tako da prosečna stopa investicije u BDP za deset godina iznosi između 14% i 18%, dok u državama centralne Evrope to iznosi 23%. Privatne investicije iznose oko 10% BDP, a javne 3%. Smatra se da je potrebna stopa investicija u BDP oko 25% da bi se osigurala viša stopa privrednog rasta, povećala zaposlenost, viši standard i zarade, ali i olabavila omča spoljnih dugova.

U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije u odnosu na domaće.

Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%).

Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje.

Najveći deo efekata ovih investjdja se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator.

Kod stranih direktnih investicija formira se sledeći odnos: realna ulaganja – inostrani dug (kredit). Tih dugova iz SDI nema u prikazu dugova kod NBS! Gde su evidentirani? Ako SDI iznose 2- 2,4 milijardi evra godišnje (iskorišteno) gde se nalaze evidentirani u nacionalnom računovodstvu? Šta je sa plaćenom kamatom na te dugove?

Kod korišćenja stranog kapitala treba imati u vidu i sledeće faktore, koji snažno utiču na njegovu efikasnost (korišćenja i oplodnje):

1)Razlikuje se ugovoreni iznos i iskorišćeni iznos kredita. Da li se kamata plaća na ugovoreni ili samo na iskorišćeni kredit. Šta je tada sa ugovorenim, a u dinamici neiskorišćenim delom? Ako se kamata plaća na ceo iznos duga, tada je korišćenje i upotreba kredita znatno skuplje,

2)Korišćenje kredita iz inostranstva i njegov prenos na račun banke s kojeg se koriste sredstva, ali je trošenje u investicijama sporo, investicije se produžavaju, tako da stoje neiskorišćena sredstva, a plaća se kamata,

3)Postoji i interkalarna kamata na neiskorišćeni kredit – da bi se ubrzalo korišćenje kredita i završila investicija, a kredit stavio u otplatu,

4)Poseban je problem što se SDI izvode na bazi stranog kredita, ali i stranih izvođača radova. Zaposleni radnici, nabavka potrebnih materijala, opreme i dr. ide preko izvođača radova (a time i uvoza). Efekti na domaću privredu potpuno izostaju, ali ostaju obaveze iz,kredita uz„blokirani“, mrtvirealni kapital u investiciji (pulevi, železnice i sl.)koji se mora dodatno održavati i povećavati rashode.     

Ako SDI iznose u bruto proizvodu 4-7,5% (prosećno 6%) a kroz raspodelu bruto proizvoda domaće investicije iznose zahtevanih 25%, to znači da bi bruto stopa investiranja iznosila 30-32% u odnosu na bruto proizvod. To je dosta visoka stopa investicija koja ima odraz i na domaću tražnju, uvoznu tražnju i deficit spoljne trgovine, uz dodatni pritisak na uvoz finansijskog i robnog kapitala.

U platnom bilansu u 2025 godini su počela negativna kretanja. U preiodu januar – juni deficit u tekućem računu iznose dve milijarde evra, dok je u istom periodu 2024 deficit iznosio jednu milijardu.

Priliv stranih direktnih investicija (SDI) u istom periodu 2025 iznosi 1,5 milijardi evra, dok je u tom periodu2024 iznosio 2,6 milijardi, što je pad od 58%. Priliv od doznaka iz inostranstva u 2025 iznosi 1,6 milijardi evra, dok je u istom periodu 2024 iznosio dve milijarde. Priliv će se i dalje smanjivati, obzirom na:

1)Krizu u EU iz koje je najveći deo doznaka, pad standarda i ekonomije moći naših ljudi, porast troškova života i izostanak štednje.

2)Nova generacija iseljenika sa sobom vodi porodice zbog čega izostaje „pomoć“ porodicama u zemlji.

Gde je do sada odlazio najveći deo priliva od doznaka? Ovo je bitno pitanje, jer od toga zavisi njihovo delovanje na razvoj, masovno zapošljavanje, potrošnju stanovništva. Prema jednom istraživanju 60% ovih sredstava odlazi na tekuću potrošnju stanovništva, oko 29% na kupovinu nekretnina, a svega 1% na investicije. Na štednju kod banaka ne odlaze sredstva, dok se u tezalivaciji drži oko 10% (koje predstavljaju potencijalnu tekuću potrošnju i očuvanje standarda, ali i za sigurnost.

NERAVNOTEŽA DOMAĆE ŠTEDNJE

(AKUMULACIJE) I INVESTICIJA

Investicije u normalnoj ekonomiji i dobrom privredno – političkom sistemu su stvarni generator razvoja, posebno preko multiplikativnog delovanja investicija na bruto proizvod i nacionalni dohodak. Ovo se posebno odnosi na neto domaće investicije. Sasvim druga je stvar sa efektima na razvoj kod stranih direktnih investicija. Investicije, u funkciji raspodele i faktora sastavni su deo funkcije globalne potrošnje (lična potrošnja, neto investicije, javna potrošnja i saldo izvoza i uvoza). Investicije su uglavnom u obliku stranih direktnih investicija zasnovane na stranom kapitalu (dugovima).

Domaćih bruto i neto investicija nema. Nacionalna štednja odlazi uglavnom na tekuću potrošnju. Bruto investicije su zasnovane na stranom kapitalu, jer domaćeg kapitala u osiromašenoj privredi nema, a štednja odlazi u tekuću potrošnju stanovništva. Efikasnost investicija u prirastu, povećanju bruto proizvoda je vrlo mala ili potpuno izostala. Ovo iz razloga što su SDI u toku godine veće od prirasta bruto proizvoda. Drugi faktori koji bi doprineli privrednom rastu su izostali.

U strukturi rashoda za investicije posebno je delovanja porasta cena u troškovima investicija u toku izgradnje. Visoko je “ugrađivanje” preko korupcije, koje se kreće i do 40 – 50% vrednosti investicije. Imamo “rast” bruto proizvoda preko visokog poskupljenja investicije i koruptivnog dela investicije. Investicije su deo BDP koje preko stalnog visokog rasta troškova (cena) i ugrađivanja korupcijom „povećavaju“ bruto proizvod, mada fiktivno, bez rasta materijalnog bogatstva preko investicija. Dakle, korupcija i stalni rast cena i troškova investicija „povećava“ bruto proizvod preko rashodnog modela formiranja bruto proizvoda. Nema stvarnog prirasta bruto proizvoda i bogatstva ovakvim sestemom nekontrolisanog investiranja.

Investicije se finansiraju stranim dugovima (kreditima), dok se efekti investicija (izvođači, radnici, kamate, otplate, date subvencije), odlivaju u inostranstvo, posebno preko dospelih kamata i otplata. Izostaju efekti na nacionalnu privredu (akumulacija, profit, reinvestirani profit). To je vrlo  razoran mehanizam za normalnu privredu. Inflacija troškova investicija povećava nominalni bruto proizvod, dok fiksni kurs evra (precenjeni dinar) „povećavaju“ BDP izražen u evru. Nominalni „naduvani“ ovim sitiemom BDP (cenama, troškovima, korupcijom) nije i realni rast privrede i nacionalnog bogatstva.

Kakav je to sistem u kojem korupcija ugrađena u troškove investiranja “povećava” bruto domaći proizvod, mada se svi efekti takvih investicija odlivaju u inostranstvo (kamate, dividende, otplate, profiti) ili u ruke kriminalnih struktura (korupcijom) i odliva u spekulativnu sferu. Ovako „stvaran“ bruto proizvod je u osnovi prazan, bez stvaranja materijalnog bogatstva (robe i usluga) povećan je kao tražnja, koja se zatim „popunjava“ preko ogromnog uvoza roba i usluga (stvaranjem velikog robnog deficita u spoljnoj trgovini.

Jedna neravnoteža (proizvodnje i potrošnje) se popunjava uvozom iz inostranstva šireći drugu neravnotežu – koja se mora finansirati. Materijalna osnova drudruštva slabi, dok se gomilaju spoljni dugovi koji finansiraju domaću potrošnju (ličnu, investicionu i javnu potrošnju), ali stvarno stanje je takvo da su domaće investicije gotovo zaustavljene, kapital potrošen,štednja nedovoljna i potpuno usmerena u potrošnju stanovništva i topi se u visokoj inflariji. Prihodi od privatizacije ili stranih izvora u velikoj meri su potrošeni neproizvodno (loše upotrebljeni) ili pronevereni. Sada se strani kapital sve više koristi za otplatu dospelih obaveza (kamata i otplata). Formirana je tipična „dužnička spirala“. Srbija je pod velikim teretom dugova i ne može više da pokriva minus u svom tekućem računu platnog bilansa. Formalno to se pokriva stranim investicijama i deviznim doznakama — statistički, a ne funkcionalno.

Metod ostvarivanja visokih stranih investicija je dosta rizičan   i „kombinovan“ brojnim stimulansima i oslobađanjima, „ugradđivanjem“ subvencijama i sl., posebno kod javnih infrastrukturnih investicija.

Zbog nedovoljnosti domaće štednje i male „pomoći“ kreditne politike banaka u sferi investicija domaće privrede, njihov mali iznos i nivo nadomeštavan je godinama preko stranih investicija. Njihovo visoko učešće u bruto investicijama se prikazuje kao veliki uspeh vlasti u privlačenju stranih investitora. Briga za nacionalni razvoj i zaposlenost preko ovih investicija traži i odgovor na njiovu efikasnost, svrsishodnost, stvorene obaveza i uopšte doprino nacionalnom bogatstvu i razvoju. Ovo je posebno naglašeno kod infrastrukturnih projekata koji se zasnivaju na tuđim sredstvima i izvođačima.

Kreditoru pripadaju kamate na kredit i deo BDP stvoren izvođenjem radova, a domaćoj privredi ostaje obaveza za kredit, visoka cena i troškovi gradnje i slabi efekti kao dopunskog izvora, o čemu smo prethodno izvršili širu analizu.

STRUKTURA i RAZVOJNI EFEKTI

STRANIH INVESTICIJA

Od priliva stranog kapitala zavisi nivo investicija, kurs dinara, pokriće deficita platnog bilansa, visina deviznih rezervi, ali i podmirivanje dospelih obaveza iz dugova (kamate i otplate).

Kakvi su razvojni i strukturni efekti stranih direktnih investicija? Da li su investicije postale generator razvoja i osposobljavanja i osamostaljivanja naše privrede? Čemu vodi potpuni oslonac na SDI? Da izdvojimo bitne faktore u njihovom ponašanju:

-Porast troškova i cena u procesu investiranja dovodi do stalnog pritiska i zahteva za novim spekulativnim dugovima za dodatno finansiranje povećanih troškova investicija,

-Sredstva „odvojena“ na ugrađene korupcije odlivaju se u privatni sektor i odlaze na neproizvodnu potrošnju — nisu u funkciji razvoja, već sve većeg raslojavanja društva i stvaranja sloja kriminalno obogaćenih delova društva. Ali korupcija povećava troškove investicije, a rast investicija povećava bruto proizvod kao njegov sastavni deo. Dakle, korupcija i ugrađivanje „povećavaju“ bruto proizvod.          

-Obaveze iz spoljnog duga iz koga se fmansiraju investicije (kamata i otplata, ali i prikazani ostvareni profit), odlivaju se u inostranstvo – stvarajući sve veće obaveze države za strane dugove. Ove obaveze naduvavaju rashode i BDP, ali nemaju efekte na razvoj.

-Uloženi kapital u investicije se pretvorio u mrtvi dugoročni kapital (fiksne investicije) koje ne doprinose efektima od investicija u pogledu prihoda na budućem korišćenju investicija (putevi, infrastruktura, građevine i sl.). To u sledećoj fazi funkcionisanja investicije traži dodatne troškove održavanja. To indirektno samo poskupljuje investiciju i dodatne (neukalkulisane) sekundarne troškove investicija. Naravno, sve to slabi rentabilnost i efikasnost investicije. U “radnom veku” investicija to samo povećava naknadne i dodaje rashode, čime ukupna rentabilnost investicija pada.

Došlo se u fazu kada se odliv po kamatama i dividendi gotovo izjednačio sa prilivom straruh direktnih investicija u toku godine. Efekti SDI na rast bruto prihoda su izostali ili su minimalni. Država im, uz to, daje subvencije, daje zemljište, poreske olakšice, energetske olakšice. Mora se postaviti pitanje kakvi su stvarni efekti stranih investicija u Srbiji. Kada se koriguju efekti SDI ovim davanjima države investitorima – tada je efiksnost investiranja još niža. SDI imaju veće efekte na platni bilans i na devizni kurs (prilivom deviza) u odnosu na delovanje na privredni rast.

Sve navedene investicije nisu pod širom društvenom kontrolom (kako u pogledu zaduživanja, tako i u pogledu izbora i vođenju investicija). Investicije su, uz ličnu potrošnju, dobile prioritet i postale, kao izvoz, osnovna poluga razvoja.U osnovnoj funkciji potrošnje (lična potrošnja, investicije, javna potrošnja i izvoz), to su izabrani osnovni generatori razvoja.

Ostvarivanje visokih investicija je i dosta rizičan i neizvestan put obzirom na sistem njihovog finansiranja, dugoročnog procesa ulaganja, kao i efektuiranja. To je do sada strateški promašen model finasiranja razvoja (neefikasnost i vrlo slab efekat na razvoj i zaposlenost). Ovo se posebno odnosi na dominantno infrastrukturna ulaganja. Mala domaća ulaganja i njihova slaba stimulacija , nadoknađuju se stranim direktnim investicijama (SDI), po izuzetno povlašćenim uslovima (besplatno zemljište, izrađena infrastruktura, visoki budžetski podsticaji, značajne poreske olakšice, visoke subvencije za zaposlene i sl.). Uz sve podsticaje dozvoljeno im je nepoštovanje potrebnih ekoloških i socijalnih, sigurnosnih uslova. Ovakvom investicionom politikom dugovi se gomilaju, ali i prava stranih investitora.

Da pogledamo efekte privrednog razvoja u poslednjih trinaest godina kod osnovnih makroekonomskih agregata.

Veće je učešće SDI u bruto proizvodu u odnosu na stopu rasta bruto proizvoda. SDI su se gotovo izjednačile sa rastom nominalnog bruto proizvoda. Efekti SDI na dinamiku privrednog rasta su gotovo zanemarujući

Videli smo da se najveći deo dobiti odliva stranim investitorima, preko bankarskog sektora datog u ruke stranom kapitalu (86-90%). U isto vreme u ovom sistemu rastu i odlivi po osnovi kamata na dugove i dividendi.

Sve su to razlozi zbog kojih predlažemo da se formira Institut za razvoj kroz koga bi prošli svi investicioni projekti i pratila njihova realizacija, a paralelno s tim i Razvojna banka Srbije, preko koje bi se vršila nabavka i kontrola kredita (paralelno sa centralnom bankom) Na taj ručin se stavlja pod kontrolu kompletan sektor investicija i sistem njiliovog funkcionisanja. Preko centralne banke se stavljaju pod kontrolu svi novčani tokovi i njihova kontrola. Razvija se razvojno programirana i kontrollisana ekonomija, a ne spekulativna i liberalna i sasecaju svi koreni kriminala i korupcije na ovom sektoru koji danas razaraju privredu, finansije i društvo.

Profit se sada odliva u inostranstvo i to iz nacionalnog dohotka, a ne stvarno stvorenog profita (preko stranih banaka u zemlji i trgovine). Formiran je proces odliva iz lične potrošnje u “profit” preko otuđenog bankarskog sistema i trgovačkih lanaca.

Dobit ukupne privrede u 2023. godini iznosila je 9 milijardi evra. Od toga na strane firme se odnosi 6,1 milijarda, a na domaću privredu 2,9 milijardi, od čega banke iznose 2,2 milijarde, dok naših nekoliko banaka (preostalih) ostvaruju svega 300 miliona. Godišnje se ovim sistemom odliva deset milijardi evra u inostranstvo. Gde je tu domaća privreda?

Ako se od devizne štednje oduzme obavezna devizna rezerva i plaćeni porez na kamatni prihod, tada je celokupna štednja stanovništva otišla u kredite građanima. Tu nema mogućnosti da se ovaj finansijski višak usrneri u kreditiranje privrednih investicija. Ranije je to bio veliki izvor finansiranja privrede, uz određivanje minimuma (20%) za plasman u investicije.

Može li se sa ovakvom politikom investicija pokrenuti ekonomski rast i rešavatt problem visoke nezaposlenosti, odnosno izlazak iz krize? Videli smo prethodno iz “omče” spoljnih dugova koja je snažno zategnuta, da je potrebna daleko viša stopa realnog ekonomskog rasta da bi se postepeno “otpuštala” omča dugova, uredno servisirale obaveze, a zatim postepeno ostvario finansijski višak i štednja za domaće finansiranje investicija. To je poznata konverzija stranog u domaće finansiranje razvoja i investicija. Faza u koju se ulazi je faza visokog zaduživanja i sve većeg tereta spoljnih dugova. Stopa samofinansiranja privrede je izuzetno niska. Konačno, više se taj pokazatelj i ne prati. Sve to traži da se u sektoru investicija, koje su osnovna poluga razvoja, napravi generalni zaokret kako u praćenju investicija, tako i u kombinovanju izvora finansiranja i praćenja efekata investicija. Da li su nam do sada uopšte poznati efekti stranih investicija s jedne i inostranih dugova s druge strane. Niska stopa rasta bruto proizvoda i vrlo spor rast ukazuju na nedovoljnu efikasnost investicija u nacionalnoj privredi. Investicije postaju same sebi svrha, a služe za propagandu i promociju „uspešnosti“ razvoja, ali i za vrlo visoku korupcijui „ugradnju“.

Da pogledamo privredni rast u državama koje su nam susedi.

   Razvoj po regionima i državama je vrlo neujednačena. Pogoršavanje krize je moguće zbog porasta kamatnih stopa, porasta inflatornih očekivanja, porasta geopolitičkih tenzija i sukoba, uz ponovni rast cena energenata i primarnih proizvoda. Zemlje u okruženju su imale više stope rasta u 2023.godini (Crna Gora 4,5%, Albanija 3,5%,S Makedonija 3%, BrH 4,1%, Bugarska 3,9/%, Hrvatska 6,3% Mađarska 5,1%, Rumunija 5,8%, Slovenija 6,2%, Srbija 2,8%).

O kakvom „ekonomskom tigru“ se može govoriti kada se u deset godina ostvari prosečna stopa rasta (realno) 23%, što je blizu visine plaćene kamate na pozajmljeni kapital. Radi se uglavnom o višim stopama rasta nominalnog (inflatornog) rasta, bez porasta nacionalnog bogatstva (roba i usluga). Nacionalna potrošnja se odražava na uvozu roba i kapitala.

Privredni rast u Srbiji je dosta spor, tako da po međunarodnoj klasifikaciji razvoja spada u spor razvoj. Kada bi se ostvarivala stopa realnog rasta 5-8% i viša, tada se govori o brzom ili čak vrlo brzom rastu. Da li je to tada i optimalan rast posebno je pitanje. Sada je jasno da se razvoj odvija na “tuđim osnovama” i na stranim sve većim dugovima. To je u osnovi vrlo nestabilan i nesiguran rast, jer zavisi od hirova svetskog tržišta kapitala i moguće bankarske krize u svetu. Efekti razvoja se odlivaju u inostranstvo.

Privreda Srbije više liči na drogiranog boksera kod koga još deluje uzeta droga (dugovi) da se ne bi srušio i predao borbi.

Kome bi palo na pamet da uz već postojeći javni dug od 43,5 milijarde evra uđe u nove dugove za potpuno nepotrebne i neproizvodne investicije. Radi se o nabavci aviona Rafal (12) u Francuskoj u visini od 2.740 miliona evra (na kredit), zaduženje za Expo 2027 od ukupno 27,6 milijardi evra i kupovina oružja u Izraelu za 1,6 milijardi. Samo za nabavku naoružanja ugovoreno je 5,5 milijardi evra. To je bezglavo uz neodgovorno zaduživanje  za neproduktivne investicije. To sve uz postojeći javni dug dovodi do ukupno 75,4 milijarde evra. Naravno, u međuvremenu će biti i dospelih otplata dugova (koje će obavezno refinansirati, što neće dovesti do smanjenja nivoa duga). Da navedemo kod koga se planira uzeti kredit za potpuno promašenu i nepotrebnu investiciju EXPO.

Evropska banka za obnovu i razvoj 470 miliona, Svetska banka 260,7 miliona evra, Evropska investiciona banka 1.207 miliona, Banka za razvoj Saveta Evrope 865 miliona, Nemačka razvojna banka 360 miliona, Francuska agencija za razvoj 530 miliona, strane vlade 205 miliona, Institucionalni investitori 2 milijarde Strane korporacije, fondovi i banke 12.772 miliona, Evropska komisija 1,2 milijarde, Exim banka Kina 819 miliona, poslovne banke 3 milijarde. To je ukupno zaduženje od 27 milijardi evra. Investicija u Expo 27 biće najveći promašaj investicija sa gubitkom i velikom pljačkom zajmovnog kapitala – koji odlazi u privatne džepove, dok će obaveze podmirivati “društvo”. Pratično svi mi punimo džepove špekulanata, kriminalaca i pljačkaša. Od takvih “investicija” dolazi do ogromnog raslojavanja društva i masovnog siromašenja stanovništva. Otvoren je put finansijski bankrot države i potpuno neodgovorno vođenje države i privrede. Stvarno stvoreni bruto proizvod kao realno nacionalno bogatstvo sposobno za potrošnju (C + I + G + X – M) iznosi u 2024 godini oko 51 milijardu evra, a ne nominalno (sa uključenom inflacijom i provedenim “korekcijama”) oko 82,3 milijarde evra. Dakle, malo je stvoreno realno bogatstvo (roba i usluga) koje se može usmeriti u potrošnji. Ako sc država opredeli za promenu sistema raspodele nacionalnog dohotka sa hčne (C) i javne potrošnje (G) na investicije i usmeri najveći deo nacionalnog dohotka na investicionu potrošnju, uz adekvatno snižavanje lične i opšte (budžetske) potrošnje, dolazi do pada standarda stanovništva, ali i ugrožavanja svih vitalnih funkcija države. Ovako napregnuti bilansi potrošnje ne mogu dugo izdržati (na duži rok sa odricanjem), tako da se država odlučuje u prvoj liniji na bankarsko (domaće) finansiranje investicija. Ako je bankarski

sistem u rukama stranog kapitala, banke će preferirati kratkoročna, niskorizična i visoko ptinosna (kamatama) ulaganja u sektor stanovništva ili u kupovinu hartija od vrednosti države (čime finansiraju javnu potrošnju) ili u kupovinu hartija centralne banke (čime se vrši demonetizacija). Investicije na

bazi bankarskog kreditiranja se teško mogu očekivati, posebno dugoročne koje traže veliku masu sredstava, a često su nisko profitabilne (a društveno su potrebne i korisne). U tom slučaju država se okreće korišćenju stranog kapitala.

Da bi održala potrošnju na dostignutom nivou ili je (povećala) država kreće u zaduživanje bilo u inostranstvu, bilo kod “domaćih” banaka. Privid porasta standarda (lične potrošnje) ili visokih investicija plaća se pravom eksplozijom spoljnih dugova, a time i obaveza iz dugova (otplata i kamata) koje dospevaju. Ako uz to država ostvaruje spor rast iz koga može da podmiruje kamate – to je sistem koji vodi u sigurnu finansijsku krizu.

Šta se u stvari događa u makroekonomiji? Da pogledamo globalnu (proširenu) funkciju potrošnje preko koje se ogleda i vođenje makroekonomske politike (BDP + M + D = C + I + G + X).

Dakle, imamo domaći bruto proizvod (realan), uvećan za robni uvoz koji popunjava ponudu, nasuprot čega se formira lična, investiciona i javna potrošnja i deo koji odlazi na izvoz. Kako je bruto proizvod mali on se redovno “dopunjava” uvozom. Pošto se iz bruto proizvoda ne ostvaruje potrebna štednja za finansiranje investicija, država se okreće zaduživanju (D). Dugovi postaju osnova za finansiranje ne samo investicija, već i delom lične i javne potrošnje, a delom i za finansiranje potrebnog uvoza. Bruto domaći proizvod u tim tokovima postaje sve više marginalan, a time i značaj i sposobnost (samostalnost) nacionalne privrede. Privreda se pretvara u klasičnu dužničku ekonomiju, pri čemu prirast BDP uglavnom odlazi za plaćanje kamate na dugove. Proces finansijske kolonizacije i porobljavanja je otvoren.

Da pogledamo navedene odnose i formiranu dužničku omču (2024.godina).

Napred navedenim odnosima dodajmo i činjenicu da se od ukupno stvorene dobiti u 2023.godini od 9 milijardi evra na strane firme odnosi 6,1 milijarda, na domaću privredu 2,9 milijarde evra (u tome strane banke odnose 2,2 milijarde evra, a domaće svega 300 miliona). Godišnje se odliva oko 10 milijardi evra. Slično je i u 2024.godini. Može li se ovakva privreda razvijati bez potpunog oslonca na inostrane dugove?