Ustav Republike Srbije definiše građane kao ključne nosioce suvereniteta, što praktično znači da je na svakom pojedincu i pravo i obaveza da se brine o državi. Istim dokumentom definisano je i to da je državno uređenje demokratsko, i da je na snazi posrednička demokratija, što znači da građani delegiraju deo svog suvereniteta na 250 poslanika koji u Narodnoj skupštini donose odluke u ime onih koji su ih delegirali. Princip je, dakle, jednostavan i u teoriji sprovodiv, ali problemi nastupaju kada se dođe na teren praktične primene, jer se, nažalost, mnogi bave prevarama i zloupotrebama demokratije kao modela (izbori se kradu i nameštaju). U slučaju našeg naroda, međutim, mislim da postoji i jedno dubinsko nerazumevanje – da od odluke svakog pojedinca zavisi kako će nam svima biti, i da biti građanin Srbije znači imati i prava i obaveze, a biti Srbin podrazumeva još veću odgovornost, jer srpstvo je starije od države, zaključuje kolumnista  dr ing Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Namerno sam napravio ovakav uvod da bih objasnio paradoks situacije oko Naftne industrije Srbije i čitave Vučićeve igre oko te kompanije. Naime, NIS je došao u vlasništvo Gasproma (tačnije Gaspromnjefta) na osnovu dokumenta „Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede“. Navedeni sporazum najpre je potpisan od strane ovlašćenih predstavnika januara 2008. godine, da bi 9. septembra iste godine bio ratifikovan u Narodnoj skupštini sa 214 glasova za. Pri tome, izbori 2008. bili su potpuno fer i sastav Narodne skupštine verno je oslikavao raspoloženje građana Srbije.

Zanimljivo je da je istog dana, na istoj sednici, Narodna skupština ratifikovala i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, i to sa 140 glasova za. Ideja je bila da se vodi izbalansirana spoljna politika, i zato su ta dva dokumenta usvajana istog dana – s tim da je očigledno da je za energetski sporazum sa Rusijom glasalo neuporedivo više poslanika nego za onaj koji je definisao odnose sa EU.

Kada ovu priču vratimo u ravan demokratskih principa, jasno je da je u slučaju postizanja energetskog sporazuma sa Rusijom ispoštovan najviši demokratski standard (više od dve trećine poslanika glasalo je za), dok je za SSP taj procenat bio manji, ali i dalje reprezentativan. Dalje, svi izbori nakon 2008. potvrđivali su ovakvo raspoloženje naroda, pa je podrška sporazumu sa Rusijom uvek ostajala iznad dve trećine javnosti, dok je podrška EU opala i kreće se oko polovine.

Ono što upada u oči jeste da SSP, nakon usvajanja, nikada nije bio dovođen u pitanje, niti su vrednovani njegovi efekti. Takođe, nikada nije ozbiljno analizirano šta je koja strana potpisnica sprovela iz dogovorenog. Sa druge strane, od prvog dana traju napadi na energetski sporazum sa Rusijom, zaključno sa aktuelnim momentom u kojem se, od strane SAD (za sada neformalno), traži nacionalizacija NIS-a, što bi automatski dovelo do pada čitavog strateškog sporazuma.

Postavlja se pitanje – da li su ti napadi opravdani? Ako pogledamo stanje NIS-a 2008. godine, kada je dobio strateškog partnera, i danas, uočavamo drastičnu razliku. Od kompanije koja je knjižila preko 50 miliona evra gubitaka godišnje, sa zastarelom tehnologijom prerade nafte u rafinerijama i benzinskim pumpama lošijim od svake privatne, došli smo do kompanije koja svake godine beleži dobit od više desetina miliona evra, od kojih oko 30% ide direktno u budžet Srbije na ime vlasništva.

Pored toga, mnogo značajniji novac ide u budžet na ime poreza i akciza, tako da NIS obezbeđuje okvirno oko 5% BDP Srbije na godišnjem nivou. Rafinerija u Pančevu je modernizovana i spada u rang najboljih u ovom delu Evrope; sve benzinske stanice su obnovljene, a izgrađena je i gasna elektrana snage 200 MW. Pored toga, napravljen je dogovor i preuzeta Petrohemija, koja je konačno ponovo u proizvodnom pogonu.

Međutim, nije samo NIS bio deo sporazuma, već i gasni sektor. Tu je urađeno još više, imajući u vidu da je 2021. godine završen gasovod koji od Rusije, preko Crnog mora, vodi do centralne Evrope, a Srbija se našla na tranzitnoj ruti, uz kompresorsku stanicu kod nas i gasno skladište u Banatskom Dvoru. Uzgred, oni koji govore protiv energetskog sporazuma često navode da Rusi nisu izgradili „Južni tok“ i da time nisu ispoštovali ugovor, a istina je da se u ugovoru nigde ne spominje Južni tok, već se opisuje gasovod kapaciteta deset milijardi kubnih metara godišnje, dok je Srbija dobila gasovod od 16 milijardi kubika – dakle, 60% veći kapacitet.

U najkraćem, ruska strana je sve elemente strateškog sporazuma sprovela, tako da ne postoji osnov za njegov raskid. Isto tako, član 2 strateškog sporazuma eksplicitno navodi da NIS, gasovodi, gasna skladišta i drugi objekti ne mogu biti nacionalizovani, niti se može pokrenuti bilo koji drugi proces koji bi po efektima bio ekvivalent nacionalizaciji.

To znači da, ako Vučić krene u operaciju preuzimanja NIS-a, time direktno krši ugovor, što će, u nekom periodu, završiti na međunarodnoj arbitraži.

A sada da se vratim na početak: ako je za neki sporazum glasalo 214 poslanika, ako je sporazum u potpunosti sproveden, i ako je ovo društvo imalo korist merenu milijardama evra od tog sporazuma – postavlja se pitanje da li je moralno i normalno raskidati ga pri prvom pritisku? Kako je Srbija suverena država koja vodi neutralnu politiku ako se tako lako povinuje ultimatumu jedne strane protiv druge?

Za Vučića znamo da je licemer i neko ko će učiniti sve da sačuva vlast. Ali, da li smo i mi, građani, takvi? Vredi li naš građanski suverenitet išta, ili je samo puko mrtvo slovo na papiru Ustava?!