Dragomir Anđelković

Neke stvari su sa stanovišta nacionalnih interesa, ako se posmatraju racionalno, suštinski bitne, ma ko bio na vlasti. To što ih glavešine zloupotrebljavaju radi svojih egoističnih potreba, ili što su njihova dela u raskoraku sa proklamovanim principima, ta načela ne diskvalifikuje, dogod su i dalje u skladu sa realnošću. Naprotiv! Trebalo bi ona da budu važan faktor koji dodatno ukazuje da je poželjno što pre odbaciti takve političare, a pri tome biti pažljiv da na njihovo mesto ne dođu slični.

Da na spoljnopolitičkom planu konkretizujem rečeno. Sada već „daleke“ 2009. godine, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić sa svojim timom, definisao je našu spoljnopolitičku doktrinu „Četiri stuba“. Kao takvi određeni su: Evropska unija, Rusija, SAD i Kina. Polazilo se, osnovano, od toga da su prioriteti spoljne politike Srbije: (1) zaštita teritorijalnog integriteta i (2) obezbeđivanje uslova za dalji ekonomski i generalno civilizacijski razvoj. Polazeći od geopolitičkih okvira u kojima se nalazimo, radi toga smo bili i ostali osuđeni na balansiranje.

Sa Zapadom smo morali (i moramo) da težimo kolikogod je moguće boljim odnosima – bez obzira što su tamošnje vodeće sile izvršile agresiju na Srbiju 1999, okupirale deo naše teritorije i tu stvorile svoju kosovsku marionetsku kvazidržavnu tvorevinu – jer u suprotnom (1) može da nam napravi još više problema, (2) tamo imamo veliku dijasporu (skoro onoliko Srba i ljudi srpskog porekla koliko i na balkanskim prostorima), (3) naš ekonomski ambijent u mnogome zavisi od njega. Opet, saradnju ne treba mešati sa slepim pristankom na uslove druge strane, što EU propagandisti nameću kao uslov bez koga se ne može.

Rusija i Kina su nam od ogromnog značaja kao ključne sile koje podržavaju teritorijalnu celovitost Srbije (direktno ali i tako što od njihovog stava zavisi opredeljenje po tom pitanju niza država Afrike, Azije i Latinske Amerike). Isto važi i kada se radi privrženosti očuvanju državnosti Republike Srpske i Dejtonskog sporazuma koji nju međunarodno potkrepljuje (koji je Zapad koristio kao prevaru za Srbe, sa ciljem da nas malo po malo slomi i centralizuje BiH).

Konačno, Kina kao ekonomska sila u usponu i krajem prve decenije 21. veka imala je enormni globalni ekonomski značaj (a kamoli ga ima danas), dok je Rusija bila i ostala za nas bitan partner u vezi sa zadovoljavanjem energetskih potreba.

U skladu sa svim tim, kolikogod da je nekadašnji DS režim asimetrično naginjao Briselu i Vašingtonu – umnogome i stoga što je bio svestan da je njihova meka moć u vezi sa Srbijom takva da u svojim rukama drže ključeve kapija bastiona vlasti (što su pokazali 2012. jer Tadić nije dovoljno brzo davao ono što su tražili) – ipak se trudio da održi pa i unapredi što funkcionalnije veze sa Pekingom i Moskvom. „Žuti“, pošto je Zapad zauzeo neutralan stav a nije ih podržavao kao 2008. godine, platili su 2012. godine ceh zbog svih tranzicionih devijacija koje su došle u prvi plan posle izbijanja Svetske finansijske krize 2007-2008, koja se kod nas nešto kasnije prelila ali je potrajala do kraja vlasti Borisa Tadića.

Korupcija i druge sistemske devijacije više su stigmatizovale njegov režim u očima građana od geopolitike, mada su mu (s razlogom) stavljani na teret i gresi u vezi sa predajom južnog dela Kosova 2008 (pristanak na misiju EULEKS tj. prepuštanje tamo primata EU u odnosu na UN, gde Rusija i Kina imaju pravo veta). Na to se nadovezalo i početak (2011) ono što je kasnije dovelo do SNS isporuke severnog Kosova Prištini, iako se lično Tadić, za razliku od većeg dela njegove partije, protivio onome što je kasnije uradio Vučić (ali je i Boris aminovao za to uvodni „Sporazum o slobodi kretanja između Prištine i Beograda“ i „Dogovor o integrisanom upravljanju prelazima između Kosova i centralne Srbije“).

Kada je Vučić (prvo u paketu sa Nikolićem, a onda pošto ga je marginalizovao samostalno) preuzeo vlast, nastavio je (asimetrično) da nadograđuje – vratimo im se jer su centralni deo naše teme – četiri spoljnopolitička stuba. U početku je intenzivirao odnose sa Moskvom i Kinom, što je predstavljao kao unošenje iskrenosti u našu već definisanu spoljnopolitičku doktrinu, jer, kako je jednom rekao, „stari režim je varao narod da mu je Istok blizak koliko i Zapad, a zapravo se iz svojih interesa njemu dodvoravao“. Cinično, nema šta, s obzirom šta je sve Alek zakulisno radio još grđe stvari.

On je geopolitičko balansiranje – a većina Srba je želela (i želi) da imamo što bolju protivtežu Zapadu koji nas pritiska – iskoristio kao zastor iza koga je totalno predao sever Kosova od 2013. do 2022. Onda je 2023. usmeno pristao i na Francusko-nemački plan o faktičkom priznanju Kosova u celini, čime se njemu (koliko je do nas) otvara put u sve međunarodne institucije, uključujući i UN, te se eliminišu španske, grčke i ostale barijere za njegov ulazak u EU (kada ispuni za to druge uslove, odnosno Brisel eventualno stvarno reši da se sveobuhvatno širi na prostoru tzv. Zapadnog Balkana).

Kada je taj posao (odnosno presudni njegov prvi deo) obavio, a evroatlantsko-ruski sukob kulminirao na prostoru Ukrajine 2022. godine, videlo se koliko je pozersko Vučićevo spoljnopolitičko balansiranje. Oficijelni Beograd se ozbiljno distancirao od Rusije, a samo zato što ona – polazeći od toga da joj iz geopolitičkih ali i unutrašnjih propagandnih razloga tada nije trebala neka nova priča nalik onoj iz 1948. (sukob Tita i Staljina i ondašnje okretanje Jugoslavije NATO silama) – nije adekvatno reagovala skoro pa ispoljavajući mazohizam, Vučić je očuvao kakve-takve veze sa njom i dočekao neprijatnost da u maju ove godine mora da ode u Moskvu na poklonjenje. Došla je olinjala balkanska maca na ruska vratanca onda kada je osetila da tone.

Mnogo toga se promenilo, ali geopolitički okvir u kome se nalazimo – nije. Da bi ga, potpuno na uštrb Srbije izmenili, naši kvislinški vlastodršci moraju da preuzmu veliki rizik. Bez obzira što su beskrupulozni, nisu znali da li će izdržati eksploziju narodnog besa pa nisu srljali (sada je do nje došlo ali pre zbog korupcije i kriminala, iako u pozadini svega tinja i plamen nacionalnog nezadovoljstva). Isto tako, pune istine radi, kada bismo imali naglašeno nacionalnu vlast i bezrezervno poveli spoljnu politiku kakva bi bila normalna u okolnostima kada nam neko podriva teritorijalni integritet – što podrazumeva ozbiljno konfrotiranje sa Zapadom – realno bismo imali mnogo problema.

Ekonomska šteta i bar delimično odsecanje naše dijaspore, zbog radikalnog raskida sa EU, na neko vreme bi užasno pogodili srpsku privredu, finansijske tokove ali i porodične veze mnogih građana. Pitanje je kako bi zbog toga reagovali i neki od onih kojima su usta puna srpstva.

Da budemo pošteni:  od četiri stuba teško možemo da pobegnemo ako ne želimo sebi da napravimo veću štetu nego što ovako ili onako možemo da izvučemo korist. Toga svako ko namerava da smeni Aleka bez Kosova – bio razumno proevropski (EU kurs) ili održivo suverenistički orijentisan – mora da bude svestan. Nije nacionalno odgovorno svoje ideološke strasti stavljati iznad objektivnih nacionalnih potreba. Prihvatljivo je politiku njihovog zadovoljavanja ideološki stilizovati, ali nikako žrtvovati ih zbog fanatizma bilo koje vrste. A odnosi u svetu u kome sada živimo, samo ako budemo imali minimalno dobronamerne i (geo)politički pismene vlastodršce, našoj doktrini „Četiri stuba“ daju veći potencijal nego ikada pre. Iskreno primenjena na odmeren način, predstavlja recept za uspeh.

Amerika koja je zakuvala sukob na Istoku Evrope, pošto je Trapam krajem 2024. drugi put postao predsednik, izvršila je geopolitički kopernikanski obrt. Shvativši da je nerealno Moskvu slomiti, a da Peking produženi sukob Zapada sa Rusijom koristi kako bi još više ojačao na uštrb dominacije SAD, Vašington je radikalno promenio pristup.

Neće da bude dugoročno gledano deo gubitničkog kruga. Pri tome tu se radi, to treba imati u vidu, o surovo pragmatičnom stavu većeg dela američkog poslovno-političkog zakulisnog establišmenta, a ne nekakvoj kontra eliti koja je „revolucionarno“ došla na vlast, iako se propagandno predstavlja da je sve što se dešava samo do novog predsednika i njegovih „kontroverznih“ ideja kako da Ameriku ponovo učini velikom.

Vašington je gurnuo EU u sukob sa Rusijom, iako je bilo logično da Berlin, Pariz, Rim, razvijaju maksimalno dobre odnose sa Moskvom koja kontroliše resurse od kojih umnogome zavisi njihovo razvoj. Tako su SAD želele da spreče tihu emancipaciju svojih evropskih klijenata, a nadale su se i da će nekako prisiliti Kremlj da se pokori Zapadu, te će tako njegove prekomorske perjanice dobiti poslednju reč u vezi sa ruskim arktičkim i sibirskim bogatstvima, odnosno svog novog velikog klijenta iskoriste u sledećoj fazi istočnog pohoda (tada već protiv Kine).

Kada su američki stratezi shvatili da je drugi deo tog plana propao, munjevito su reagovali sa namerom da dugoročno profitiraju na uspesima iz prve etape. Perverzno su svoje nahuškane EU klijente ostavili da se protivprirodno rvu sa Ruskom Federacijom, a oni, potpaljivači vatre, trude se da se postave kao medijator među njima i da iz toga izvlače maksimalnu korist.

Primera radi to je: izvoz oružja u Evropu i preprodaja njoj ruskih energenata, ulazak u eksploataciju dela Sibira i Arktika sa ruskim partnerima, umanjivanje ruskih veza sa Pekingom na novi način.

Ta formula nije bez odziva i u Moskvi. Rusija je bila prisiljena da se ozbiljno okrene Kini, ali se i te kako plaši daljeg jačanja njenog ekonomskog i svakog drugog upliva u rusku zbilju. Rusima, u okolnostima kada EU nastavlja da radi sebi na štetu, najviše odgovora da grade paralelne strateške veze sa Kinom i SAD, od zajedničkih velikih ulaganja u ruske resurse (koje je RF sada u stanju da samostalno eksploatiše sa manje od 10 posto) do toga da Moskva bude kinesko-američki medijator, kao što SAD postaju na EU-RF liniji.

Ni Kina, razume se, ne sedi skrštenih ruku. Na geopolitičke i geoekonomske igre koje su u toku, odgovara nastojanjem da ojača svoj EU spoljnopolitički vektor. Tako se krug oko naša četiri stuba zatvara. Kako je ovih dana poručio predsednik Si Đinping u razgovoru sa kancelarom Mercom, „Kina je spremna da započne novo poglavlje svestranog strateškog partnerstva sa Nemačkom“ (i preko nje sa EU).

Koliko god da je briselska politička elita konfuzna, ideološki zaslepljena i nejedinstvena, EU poslovne strukture razumeju šta je njihov interes i da ako ga se drugi put u kratkom roku odreknu (prvi put su tu učinili kada su upale u zamku prekida sa Rusijom), Evropa propada. Iz svega toga će, neminovno, proizađi bar izvestan nivo približavanja sa Pekingom. To su objektivne potrebe obe strane.

Ukratko, Amerika nastoji da gradi svoju geopolitičku i ekonomsku budućnost igrajući između EU i Rusije, te uz sofisticiranu saradnju sa Moskvom koči ekspanziju Kine. Rusija preko Amerike stremi da nesimetrično raskrči svoje trenutno blokirane zapadne magistrale, a da na evroazijskom prostoru bude medijator (ne samo na relaciji Peking – Vašington, već i kada se radi o odnosima Kine i Indije, ali i šire). Peking pokreće svoju EU ofanzivu kako bi američki pritisak na tamošnje činioce iskoristio za povećanje svog ekonomskog i političkog manevarskog prostora, sa namerom da kompenzuje sve otvorenije antikinesko delovanje Vašingtona (što ne isključuje i taktičke, svakako privremene, nagodbe sa njim).

Opisana je geopolitička šahovska tabla, na kojoj je raspored figura za Srbiju povoljniji nego u ranijim posthladnoratovskim periodima. Kakvigod bili naši aktuelni i prethodni vlastodršci, u okviru doktrine „Četiri stuba“, makar i iz sebičnih interesa, pokazalo se da i „ćorave koke nekada ubodu“. Imamo već funkcionalne ekonomske i druge veze sa EU, koje nam u mnogim sferama omogućavaju da delujemo skoro kao da smo deo te zajednice država (druga stvar je kako smo i koliko to platili, ali prosuto mleko ne može da se pokupi).

Izborili smo se za bescarinske i druge povoljne ekonomske aranžmane sa Rusijom i njenom Evroazijskom unijom, kao i sa Kinom. Imamo sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskoj. Sa Vašingtonom, uz svo nedavno Vučićevo degutantno šibicarenje, imamo potencijal za unapređenje spona.

Nesumnjivo, raspolažemo važnom geopolitičkom lokacijom i regionalnom ulogom, koju veliki vide i spremni su da uvaže. No, samo ako se postavimo uistinu „trgovački izbalansirano“ (tj. racionalno se cenkamo na raznim stranama oko svoje nacionalne koristi), a ne prepuštamo zdravo za gotovo bilo kome. U okviru, makar nominalno, očuvane vojnopolitičke neutralnosti, imamo respektabilne potencijale sa višeslojne nagodbe.

Čak i EU, koja će verovatno da bude besna zbog našeg, kako se nadam, budućeg nepristajanja na dalje vođenje kripto-evroatlantske politike, moraće da uvaži realnost. Ne isplati joj se da u delikatnom trenutku po sebe (a Peking tu može da nam bude dobar posrednik) umanjuje nivo odnosa koje sada ima sa Srbijom, a za nas je, ako sve elemente koje sada imamo povežemo u harmoničan mozaik, to mnogo isplativije nego članstvo u EU i kada bi nam ono uistinu bilo ponuđeno.

Sve to, naravno, neće doći samo od sebe. Da bi Srbija iskoristila potencijale „Četiri stuba“, važno je da se oslobodimo korumpirano-kriminalnih vlastodržaca (Vučićeve kartel) koji su ucenjeni raznim aferama tipa one „Oskar“, te moraju da rade šta im se naredi iz nekog evroatlantskog centra uticaja, a da ne dopustimo da ih zamene oni koji su EU fanatici (ili plaćenici).

Čak ako posle pada SNS bande dobijemo neki, kako bi to „braća“ Hrvati rekli, „politički gemišt“, globalni geopolitički vetrovi bi naš brod ipak nosili u smeru koliko-toliko produktivne spoljnopolitičke orijentacije. Oni su za nas sami po sebi povoljni, ako ne veslamo na drugu stranu protivno svojim interesima. Nije srpska stvar još izgubljena, ali lako je proćerdati i ono što nam je ostalo ako (većinska) patriotska Srbija bude konfuzna i dopusti da ponovo bude prevaren i stvari ipak odu u evroatlantsku krajnost!