Glavni agencija za statistiku, na osnovu zvaničnih podataka, tvrdi da je na kraju 2024. godine prosečna nominalna obračunata zarada u Rusiji bila 87.952 rublje, što je za 18,3% više nego godinu dana ranije, dok je prosečna plata u zemlji 51.380 rubalja. A sociolozi, kao i Rosstat, bazirali su svoje proračune na zvaničnim podacima iz izveštaja, i dobili da je plata samo 30.708 rubalja.

Piše: Jurij Aleksejev

Takve značajne razlike povezane su s tim što Rosstat uzima u obzir samo informacije o velikim i srednjim preduzecìima, dok akademski sociolozi uzimaju u obzir mesečne prihode u malim preduzecìima, zatim prihode samozaposlenih, pa čak i neformalno zaposlenih.

Viši naučni saradnik Instituta za sociologiju Ruske akademije nauka Anastasija Karavaj, uporedila je medijalne prihode u celoj Rusiji i u prestonici i ispostavilo se da prosečna tročlana moskovska porodica koja dobro zarađuje može da računa na 400.000 rubalja mesečno (dve medijalne plate po osobi u glavnom gradu su otprilike 140.000 rubalja). Istovremeno, ista porodica u drugim ruskim regionima ne može da zaradi više od 300.000 rubalja (krajem prošle godine dve medijalne plate u celoj Rusiji bile su 104.000 rubalja mesečno). Maksimalni prihod najbogatijih zaposlenih građana, kako pokazuju ankete, krecìe se od 1,25 do dve medijalne plate po osobi. Za deset godina (od 2014), Rusi sa visokim zaradama uspeli su da obnove svoje prihode. Ostali žitelji zemlje (oko 60%), prema anketama sociologa, smatraju da za deset godina nisu uspeli da poboljšaju svoje blagostanje, koje su izgubili 2014. godine.

Da bi se prosečnim nivoom plate od 100.000 rubalja obuhvatilo 75% stanovništva Kubana, prema istraživanju RIA Novosti, potrebno je devet godina, a stanovnicima Krima potrebno je oko 13 godina. A dobra polovina stanovnika Jamalo-Neneckog autonomnog okruga već danas zarađuje u proseku 100.000 rubalja, za njima slede Čukotski autonomni okrug i Magadanska oblast.

Ipak, nije mali broj Rusa koji sebe smatraju prilično imućnim ljudima kojima plata „pokriva“ i aktivnu rekreaciju, i kaficìe i udobnost doma. Da bi poboljšali svoje materijalno stanje, trećina Rusa ima honorarni posao, a 14-15% odraslog stanovništva (uglavnom iz ugroženih slojeva) povećava dužničko opterećenje.

Pritom Rosstat beleži veliki jaz između bogatih građana (oni poseduju 31% ukupnog novčanog prihoda stanovništva zemlje) i siromašnih. Na svakog bogatog mesečno odlazi 240.000 rubalja, a na 10% najsiromašnijih po 14.500 rubalja (oni poseduju 1,9% svih prihoda).

Ali čak i oni koje kod nas smatraju bogatima, ne mogu po prihodima da se porede sa 146 ruskih dolarskih milijardera (za poslednjih godinu dana oni su uspeli da uvećaju svoje bogatstvo za 48,7 milijardi dolara), čiji se ukupni kapital procenjuje na 63,3 triliona rubalja, što je više od svih bankarskih depozita ostalog dela stanovništva (1. januara 2025. godine iznosio je 57,5 triliona rubalja).

S jedne strane, broj ruskih porodica koje imaju dovoljno novca za sve što im je potrebno rekordno je porastao, a s druge – nivo nejednakosti (Džinijev koeficijent) na kraju 2024. godine u Ruskoj Federaciji se povećao.

Dugoročna posmatranja finansijskog položaja ruskih domaćinstava govori o tome da se struktura prihoda bogatih i siromašnih u principu ne menja. Oni koji žive sa malo novca postaju siromašniji, a bogati postaju još bogatiji. Prema izveštaju Rosstata „Socijalnoekonomsko stanje Rusije“, Džinijev koeficijent (koji meri nejednakost) je 2024. porastao do 0,408 u poređenju sa 0,405 koliko je bilo 2023. godine. Treba napomenuti da ovo nije najviša brojka u poslednjoj deceniji. „Koeficijent nejednakosti“ je maksimalni nivo dostigao 2018. godine – 41,4%. Nakon toga, ovaj indikator je opadao (s blagim odstupanjem naviše 2021. godine) i 2022. godine dostigao minimalnu vrednost od 39,8%. U poslednje dve godine nivo društvene nejednakosti ponovo je počeo da raste. Prosečni prihod ljudi sa dobrim platama dostigao je 240.519 rubalja mesečno, a najsiromašniji žive sa 14.479 rubalja. Na 10% najbogatijeg stanovništva odlazilo je 30% svih prihoda prošle godine (postali su bogatiji tokom godine), dok je 10% najmanje bogatih činilo samo 2% (brojka se nije promenila tokom godine).

Naravno, u bliskoj budućnosti niko ne očekuje da Džinijev koeficijent kod nas stigne do nule i da nastupi apsolutna jednakost u prihodima, ali neće dozvoliti ni da stigne do jedinice (apsolutna nejednakost). Ukaz predsednika RF iz maja 2024. postavio je cilj da se Džinijev koeficijent snizi na 37% do 2030. godine, i na 33% do 2036. godine. Poseban odeljak Jedinstvenog plana za postizanje nacionalnih ciljeva posvecìen je ostvarivanju ovog zadatka.

Generalno, prema podacima Rosstata, nivo siromaštva u Rusiji na kraju 2024. godine pao je na 7,2%, dostigavši novi istorijski minimum. Prema podacima statističke službe, prošle godine je 10,5 miliona ljudi moglo biti klasifikovano kao siromašno, što je za 1,7 milion ljudi manje nego 2023. Sadašnji nivo siromaštva u Rusiji Putin je nazvao „sasvim zadovoljavajućim“, a potpredsednica vlade Tatjana Golikova – najnižim u celoj istoriji Rusije. Nema ničeg iznenađujućeg u tome. Jedinstvena socijalna davanja (isplacìena porodicama sa decom čiji prihodi ne dostižu regionalni egzistencijalni minimum) i povecìanje minimalne zarade iznad egzistencijalnog minimuma omogucìili su smanjenje siromaštva. Penzioneri takođe imaju pravo na dodatnu isplatu ako iznos penzije ne dostigne egzistencijalni minimum u regionu.

Ipak, ne treba zaboraviti da je 7,2% stanovništva koji zvanično spadaju u siromašne u stvari više od 10 miliona ljudi. U planovima vlade do 2030. godine, nivo siromaštva treba da bude snižen na 6%.

Takav cilj, kako smatra profesor Finansijskog univerziteta pri vladi RF Aleksandar Safonov, u potpunosti je ostvarljiv. Za to je potrebno dalje povećanje minimalne zarade i borba protiv inflacije koja najteže pogađa siromašne, „ispirajucìi“ novac iz budžeta. Što je više visokokvalifikovane radne snage u privredi, sa odgovarajucìim platama koje bi rasle zajedno sa produktivnošcìu, a ne samo zbog nedostatka radnika, to je vecìe blagostanje građana i manje problema sa siromašnima.

Direktor Instituta za novog društvo Vasilij Koltašov smatra da bez obzira na rast prosečne plate koji beleži Rosstat, u periodu 2023-2024. većina Rusa sa skromnim platama je osetila ozbiljne gubitke u svojim realnim prihodima zbog devalvacije rublje i, kao posledicu toga, rasta cena.

Pritom, nije malo broj građana naše zemlje koji su počeli da žive značajno bolje i, zahvaljujući njihovim naglo povecìanim prihodima, imamo pozitivnu prosečnu statistiku. Zahtevi ljudi sa pristojnim prihodima su toliko visoki da proizvođači robe i usluga ne mogu da isprate njihovu povecìanu potražnju. To, prema izjavama zvaničnika, stvara određeni rizik za inflaciju i višak novca u ekonomiji, i vodi jačanju socijalne nejednakosti.

Po nivou prihoda, stanovništvo može da se podeli u nekoliko grupa. U jednoj od njih materijalno stanje se poboljšalo, u drugoj se realni prihodi nisu povećavali i čak su se smanjili zbog inflacije. Ali do naglog pada prihoda kod onih koji su navikli da rade a ne da se žale na život, po mišljenju ekonomiste, nije došlo, niti se očekuje. O tome govori rast prerađivačke industrije, proizvodnje hrane, razvoj transportnog sistema i infrastrukture. Kod nas se realizuju veliki nacionalni projekti, građevinski sektor je prepun porudžbina. Tako da će tražnja za tehnički pismenim radnicima samo rasti. Ali oni koji su navikli da budu zadovoljni malim i koji nisu hteli da poboljšaju svoje kvalifikacije ili da savladaju nova znanja i pređu na prestižniju profesiju, a uz to su uzimali kredite, moracìe da se suoče sa poteškocìama.

Udeo građana s prihodima ispod „minimuma“, prema statističkim podacima, stalno se snižavaju od 2016. godine. Pritom, troškovi života se stalno preračunavaju u skladu sa inflacijom. Generalno, 2024. godine, šriom zemlje, oni su iznosili oko 15.500 rubalja (u nekim regionima bili su viši), a 2025. oni su stigli do 17.700 rubalja. Bez obzira na to kako se izračunava nivo siromaštva, ovo su zvanični proračuni koji su neophodni da bi se razumela dinamika onoga što se dešava.

U svetskoj praksi postoji više od deset raznih varijanti obračuna nivoa siromaštva. Izbor zavisi od nivoa ekonomskog razvoja zemlje. Što je zemlja bogatija, obračuni su složeniji. U nekim afričkim zemljama, siromašnima se smatraju oni čiji je prihod manji od jednog dolara. Za razliku od Engleza, mi u potrošačku korpu ne uključujemo troškove za pametne telefone. Ali stvar nije u tome. Ljudi nisu navikli da o svom blagostanju sude na osnovu zvaničnih podataka, već po svojim potrošačkim sklonostima. Domaćinstvo bez automobila, po današnjim merilima, smatra se siromašnim, iako po prihodima ne možete svaku takvu porodicu nazvati onom koja ima niske prihode.

Istraživači kažu da je najpristupačniji „društveni lift“, koji omogucìava brzo poboljšanje finansijske situacije, preseljenje iz sela u regionalni centar, a zatim, po mogućstvu, i u Moskvu ili Podmoskovlje. Sociolozi su do ovog zaključka došli na osnovu zvaničnih podataka više od polovine onih koji su bili među najsiromašnijima 2010. godine. Preseljenje u regionalni centar omogućilo im je da nađu bolje plaćeni posao i da nekoliko puta uvećaju svoje prihode. Ali postoje i drugi primeri, kada za dobrim platama ne morate daleko da idete. U Jaroslavskoj oblasti, na primer, agroholdinzi ne samo da su zaustavili odliv seoskog stanovništva, već su ustanovili plate koje nisu niže od moskovskih.

Bankarski izveštaji, koji se koriste za analizu podataka platnog sistema u realnom vremenu, ukazuju na to da je rast realne (prilagođene inflaciji) potrošnje počeo da se usporava. Usporavanje potrošačkih aktivnosti, ipak, za sada, nije „frontalno“: trenutno ono ne utiče na troškove za hranu. Ali, bez obzira na dobre pokazatelje 2024. godine, tražnja potrošača nije samo porasla, već se i ubrzala. Dakle, rizik da cìe potrošačko tržište uskoro prestati da bude pouzdan pokretač industrija, raste. Na to upozoravaju eksperti RIA Novosti, nakon analize statistike maloprodaje, sektora placìenih usluga i ugostiteljstva i obrativši pažnju na njihovu ukupnu dinamiku.

Pristupi definisanju nivoa siromaštva se stalno menjaju. Nije važno samo identifikovati ljude kojima je zaista potrebna ciljana državna pomocì i raspodeliti im novac, vecì i učiniti da taj novac funkcioniše. Od ove godine, na primer, dečji dodatak se više necìe uzimati u obzir kao prihod siromašnih porodica prilikom procene njihove finansijske situacije za dobijanje pomocìi po socijalnom ugovoru. Prema očekivanjima vlade, broj novih socijalnih ugovora rašće za približno 118.000 godišnje.

Povećanje dostupnosti državne podrške dovešće do povećanja prihoda i poboljšanja kvaliteta života. Za sufinansiranje troškova u sledećih šest godina u ruske reigone biće usmereno ne manje od 100 milijardi rubalja.

Vlada očekuje da socijalni ugovor (specijalni sporazum između službi socijalne zaštite i građana sa niskim prihodima) omogući građanima sa niskim prihodima da se prekvalifikuju i poboljšaju kvalifikacije, da otvore sopstveni biznis, da razviju ličnu pomocìnu poljoprivrednu proizvodnju ili, ako se nađu u teškoj životnoj situaciji, da dobiju novac za kupovinu odecìe, obucìe i školskog pribora za decu.

Ne treba računati na veliki novac od dražve, ali u ruralnim područjima dobro dođe i 200.000 rubalja za razvoj pomoćne poljoprivredne proizvodnje. Za taj novac može da se kupi sitna oprema, sadni materijal, stoka i živina.

Nezaposleni mogu da računaju na isplate u visini egzistencijalnog minimuma pre nego što pronađu posao i još tri meseca nakon što pronađu posao.

Svrha socijalnih ugovora šire se svake godine. Sada je uz njihovu pomoć moguće platiti obrazovanje dece, lekove, stambene i komunalne usluge i osnovne potrepštine. Da bi ova mera podrške profunkcionisala u potpunosti, važno je da regioni efikasno realizuju program, pravovremeno raspoređuju sredstva i pomažu u zapošljavanju ili razvijanju poslovnih planova za porodice koje žele da se izvuku iz siromaštva.

U Državnoj dumi je predloženo da se konfiskuje imovina rođaka korumpiranih funkcionera

Zašto se oni ne boje?

Deputat Državne dume Mihail Deljagin (Pravedna Rusija – Za pravdu) podneo je Donjem domu predlog zakona koji predviđa konfiskaciju imovine od članova porodice lica osuđenih za korupciju.

Piše: Nikolaj Petrov

U svom obrazloženju uz nacrt napominje da se sadašnja institucija konfiskacije, prema čl. 104.1 Krivičnog zakonika RF, primenjuje samo na imovinu direktno korišcìenu za izvršenje krivičnog dela ili stečenu kao rezultat krivičnog dela. Ovo „određuje visoku atraktivnost koruptivnih aktivnosti“, jer nakon odsluženja kazne, službenik dobija priliku da „udobno živi od prihoda stečenog u nerešenim krivičnim delima koja je počinio“.

S tim u vezi, deputat Deljagin predlaže da se konfiskuje imovina, uključujući i onu stečenu u dobroj nameri, ne samo od samih učesnika organizovanih kriminalnih grupa (ako ne sarađuju u istrazi), već i od članova njihove porodice. Ukoliko se inicijativa usvoji, nada se deputat, nestaće mogućnost da lica koja su učinila krivično delo korupcije zaštite svoju pokretnu i nepokretnu imovinu prebacivanjem na svoje rođake. A rođaci, sa svoje strane, dobijaju „ozbiljnu motivaciju za sprečavanje i suzbijanje kriminala, kao i identifikovanje pravih razloga za nastanak neopravdanog bogatstva kod njihovih najmilijih“.

Pritom, predložene mere ticaće se samo državnih i lokalnih činovnika koji su izvršili krivično delo korupcije u sastavu organizovane kriminalne grupe i koji su odbili da aktivno doprinesu otkrivanju krivičnog dela.

Ovde odmah treba primetiti da ovakav zahtev nije mogao docìi u bolje vreme. Potreba za početkom najbespoštednijeg iskorenjivanja korupcije postala je posebno očigledna nakon što je za vršioca dužnosti guvernera Kurske oblasti postavljen deputat Državne dume Aleksandar Hinštejn. Ono što je otkrio kada je stupio na dužnost, užasnulo ga je. Rezultat toga bila je njegova nedavna izjava u kojoj je ukazao da je korupcija u Kurskoj oblasti dobila zaista neviđene razmere. On je primetio da lica sa krivičnim dosijeom ne treba da rade u državnim organima.

„Moja pozicija je: ljudi koji su već jednom uhvaćeni na delu, ne treba da rade u vlasti. Tim pre u regionu gde je nivo korupcije dostigao najviši nivo“, napisao je Hinštejn na svom Telegram kanalu.

On je rekao da je u ovom trenutku napravljen spisak na kome je više od 70 zaposlenih u državnim organima i podređenim institucijama, protiv kojih su ranije pokrenuti krivični postupci, kao i onih koji su bili oslobođeni od odgovornosti iz razloga koji ne dovode do rehabilitacije. Istakao je da će svaki od njegovih specijalizovanih zamenika dobiti ovaj spisak, dok će rad sa šefovima orkuga biti posebno organizovan.

Osim toga, na svom Telegram kanalu je vršilac dužnosti guvernera Kurske oblasti pokrenuo anketu, da bi saznao mišljenje pratilaca o dopustivosti imenovanja lica sa krivičnim dosijeom na položaje u organima vlasti. Predložene su tri varijante odgovora: Da, Ne i Ja sam osuđeno lice.

Pitanje borbe protiv korupcije u organima vlasti Kurske oblasti postalo je posebno aktuelno nakon hapšenja bivšeg guvernera Alekseja Smirnova i njegovog zamenika Alekseja Dedova. Oni su optuženi za krađu više od milijardu rubalja, koje su bile izdvojene za izgradnju fortifikacijskih objekata. Prema odluci Meščanskog suda iz Moskve, Smirnov i Dedov su stavljeni u pritvor.

Do čega su dovele mahinacije ove dvojice uhapšenih? Do toga da je upravo nedostatak dobro pripremljenih utvrđenja u Kurskoj oblasti bio jedan od glavnih razloga koji je omogućio kijevskim snagama da upadnu u Kursku oblast i da pljačkaju, siliju i ubijaju mirne stanovnike.

Prema poslednjim podacima, u vreme tog upada, poginulo je oko 300 žena, staraca i dece. Mnoga sela su uništena, spaljena i porušena. Tek posle pola godine su okupatori izbačeni sa ruske zemlje, uz pogibiju stotine ruskih vojnika, kao i vojnika iz Severne Koreje koji su im pritekli u pomoć. Da li sada ovi korumpirani funkcioneri, krivi za narušavanje izgradnje utvrđenja, treba da odgovaraju i za to, a ne samo za običnu krađu, korupciju i zloupotrebu službenog položaja? U stara vremena, za takvo krivično delo u našoj zemlji u vreme rata bila je samo jedna kazna – streljanje. I zar to nije bilo pravedno?

A do kakvih dramatičnih posledica su dovele, na primer, mahinacije uhapšenih generala, odgovornih za komunikacije u vojsci: načelnika Glavne uprave veze Oružanih snaga RF – zamenika načelnika Generalštaba, general-lajtnanta Vadima Šamarina, zbog primanja mita, i zamenika načelnika Generalštaba Oružanih snaga Rusije Halila Arslanova, kojeg su mediji proglasili glavnim oficirom za komunikacije ruske armije, a koji je još pre nekoliko godina optužen za proneveru 2,2 milijarde rubalja, da bi tokom istrage ova suma porasla na 6,7 milijardi rubalja. Njihova krivica je, kako su pisali mediji i vojni blogeri, što se u početku specijalne vojne operacije ruska vojska suočila sa ozbiljnim problemima kada je o komunikacijama reč. I zbog njihove krivice ginuli su naši vojnici. Kako oni za to odgovaraju? Kao za banalnu krađu i korupciju?

A korupcija je u punom cvatu ne samo u Kurskoj oblasti i ne samo u armiji.

Ali ako je suditi po video-snimcima i fotografijama snimljenim u vreme hapšenja korumpiranih zvaničnika, često se ne primećuje da su oni mnogo uplašeni. Zašto? Iz jednostavnog razloga – ne preti im naročito stroga kazna.

Pretpostavimo da će biti osuđeni na 6-7 godina. To znači da za tri godine, sa „čistom savešću“, mogu da izađu na slobodu na osnovu uslovnog otpusta. Uzeće keš koji ih je čekao kod rođaka i prijatelja i proživeće ostatak svog života u zadovoljstvu i blagostanju. A mogu i da organizuju izložbe svojih slika u najboljim muzejima u zemlji, čime se sada bavi bivša činovnica Ministarstva odbrane Evgenija Vasiljeva, koja je odslužila svoju, ne tako dugu kaznu, za višemilionske pronevere prilikom prodaje imovine pomenutog ministarstva.

Sve ovo se dešava vecì dugo vremena. Poslednjih godina, hapšenja visokopozicioniranih zvaničnika, koja su nekada glasno odjekivala, sada su postala deo redovnih vesti. U zatvoru je nekoliko guvernera, izgubljen je broj osuđenih viceguvernera, u zatvoru je čak i bivši rukovodilac celog ruskog zatvorskog sistema Aleksandar Rejmer, a sada hapse čak i generale Generalštaba i zamenike ministra odbrane.

Izgleda da ruska kaznena mašina radi punom parom. Ali ni krađe ne prestaju. Gromoglasna hapšenja, koja se odvijaju jedno za drugim, tok krivičnih dela, uopšte ne izazivaju osećanje bliske pobede nad korupcijom. Štaviše, oni izazivaju potpuno suprotan efekat.

Ne tako dva davno, od dva uhapšena pukovnika, Zaharčenka i Čerkalina, zaplenjen je samo novac u vrednosti 21 milijarde rubalja. Šta onda raditi, uzimajući u obzir činjenicu da u Rusiji, pa i za najgora krivična dela, po svemu sudeći neće biti uvedena smrtna kazna? Verovatno bi trebalo raditi ono što predlaže Deljagin. Zatvoriti pred korumpiranim zvaničnicima sva vrata i prozore koji im daju mogućnost da sačuvaju svoje prihode ostvarene zahvaljujući mitu i korupciji. Predlažu se i druge mere za jačanje borbe protiv korupcije.

„Možete, koliko god hoćete, da govorite o tome da je korupcija nepobediva, da je tako bilo i da će biti, kao i o raznim načinima da se ona iskoreni, uključujući i streljanje korumpiranih zvaničnika u Kini. Ipak, pravedni gnev, podizanje obrva i javno „au-au“, ne zaustavljaju one koji žele da se hrane iz državnog džepa“, rekao je u intervjuu za nedeljnik AiF, ugledni ruski pravnik Ivan Solovjov. „Prvo i najvažnije, ono što je neophodno, to je odsustvo dvojnih standarda. Ne bi trebalo da postoje oni koji mogu i oni koji ne mogu, i oni koji ne mogu, ali ako podele, onda mogu. Potrebno je da se isti pristup primenjuje i za nižeg službenika koji nije naveo bankovni račun na potvrdi o prihodima i za njegovog najstarijeg šefa koji je počinio sličan prekršaj. Drugo: sasecanje u korenu korporativne solidarnosti, interesa ministarstava i njihovih odeljenja i lokalizma. Neophodno je identifikovati pojave korupcije i pozvati na odgovornost, bez obzira na to kako cìe to uticati na autoritet određenog ministarstva, grada ili regiona. Postoji još nekoliko korisnih stvari koje bi se mogle primeniti. Na primer, da se bivšim visokim zvaničnicima zabrani da budu članovi nadzornih i javnih odbora korporacija. Uostalom, uz njihovu pomocì vladini ugovori na volšeban način završavaju u njima podređenim strukturama. A to znači mito, naduvavanje troškova rada, smanjenje kvaliteta… Mnogo toga može da se uradi! Kad samo jednom rukom ne bismo izveštavali o borbi protiv korupcije, a drugom stvarali razloge i uslove za njen rast.“

Zaista ima mnogo predloga za iskorenjivanje korupcije, ali da li će naši zakonodavci prihvatiti sasvim razuman predlog deputata Deljagina? Zaista, nešto se mora preduzeti. Pepeo mirnihi građana Rusije poginulih u Kurskoj oblasti to traži od nas.