Međunarodni istraživački centar World Inequality Lab (WIL), uz podršku Programa za razvoj UN i Evropske unije, objavio je „Izveštaj o svetskoj nejednakosti 2026″. Na izveštaju je radilo više od 200 naučnika iz celog sveta, između ostalog i poznati nobelovci Toma Piketi i Džozef Stiglic. Glavna poruka autora međunarodne studije je da društveno raslojavanje raste širom sveta. Porast broja bogatih ljudi je uglavnom uslovljen kombinacijom tržišnih sila.

Piše: Jurij Aleksejev

Rusija se našla među zemljama sa srednjim nivoom prihoda. Ali problem unutar zemlje se, po oceni autora, pogoršava zato što 10% državljana naše zemlje zarađuje 32 puta više nego najsiromašnija polovina stanovništva. Na tu elitu, kako tvrde naučnici, odlazi 51% svih prihoda, dok istovremeno na gotovo polovinu siromašnih odlazi samo 16%. Pritom, imovina je raspoređena krajnje neravnomerno čak i unutar te elitne grupe. U rukama samo 1% superbogatih Rusa koncentrisano je 47% ukupnog kapitala zemlje.

Brojke iznete u izveštaju radikalno se razlikuju od zvanične ruske statistike. Prema podacima Rosstata, koeficijent fondova (razlika između 10% najviše i 10% najniže plaćenih), na kraju 2024. godine iznosio je 15,1%, a 2025. se smanjio na 12,7 puta. To je najniža brojka za sva statistička posmatranja od 2000. godine. Najbogatiji zaposleni zarađuju preko 315 hiljada rubalja, a najsiromašniji – 25.000. Ali to uopšte ne znači da Rosstat snižava lestvicu socijalne nejednakosti.

Direktor Centra za istraživanje socijalne ekonomije Aleksej Zubec objašnjava razilaženje u ocenama time što nejednakost može da se odredi na dva potpuno različita načina – kapitalom, akumuliranom imovinom (bankovnim računima i poreskim prijavama) i time ko koliko novca prima iz blagajne kompanije ili na bankovnu karticu. Tako da razlika od 32 puta, koja se navodi u izveštaju, po njegovom mišljenju, mogucìa je samo ako se saberu prihodi onih koji se trude u proizvodnji i onih koji „čeznu za zlatom“, gledajucìi kako im imovina raste u bankarskim depozitima. Ovi poslednji imaju nepristojno visoku stopu rasta prihoda. A čisto u pogledu prihoda većine populacije zaposlene u privredi, kaže Zubec, brojke o raslojavanju ruskih građana su u rasponu od 10 do 15, što je blizu podacima Rosstata. „Ako uklonimo faktor velike zaposlenosti u „sivoj zoni“, ispostavlja se da cìe ta razlika biti 4 ili 6 puta vecìa“, objašnjava Zubec. „Generalno, to odgovara međunarodnim standardima.“

Kada bi svi ljudi imali istu količinu novca, Džinijev koeficijent bi bio nula. A kada neki ljudi kupuju dijamante i bisere za svoje voljene, poseduju hiljade hektara zemlje, luksuzne automobile i nekretnine u inostranstvu, dok su drugi zadovoljni skromnim osnovnim prihodom, nejednakost dostiže svoje maksimalne nivoe.

Indeks Džinijevog koeficijenta (statistički pokazatelj koji meri nivo nejednakosti u raspodeli prihoda), kao standardni kriterijum nejednakosti, posebno primenjuju Svetska banka i MMF, a ovaj indeks se obično koristi kao orijentir pri određivanju društvenog blagostanja bogatih i siromašnih zemalja i ne daje celu sliku životnog standarda opšte populacije.

Agencija „Jednakost medija“ je analizirala podatke WID-a (svetske baze podataka o nejednakosti), Banke Rusije i Rosstata, i dobila je svoju ocenu nejednakosti, čiji su koreni u 1990-im godinama. Analitičari kažu da su u to vreme oni iz reda 1,5 miliona najbogatijih Rusa bili 802 puta (!) bogatiji od predstavnika 73 miliona najmanje bogatih. Za poslednjih 35 godina, vrh ruskih bogataša je porastao i više nego udvostručio svoj udeo u ukupnom bogatstvu, a za 50% manje imucìnih građana, naprotiv, prihodi su smanjeni, s obzirom na to da 46% porodica ima neizmirene kredite. Pritom, oko 15% Rusa agencija navodi kao čiste dužnike, a 13% njih redovno podižu kredite. Svoj dom nema 20% stanovništva, 63% nema svoj automobil, a 51% živi od plate do plate.

Žonglirajući brojkama, analitičari pružaju najraznovrsnije pristupe proceni broja bogatih i siromašnih. Ali njihova mišljenja se slažu u jednom – socijalno raslojavanje „cveta“ u celom svetu. U Kini, na primer, razlika u prihodima između najbogatijih i najsiromašnijih iznosi 264 puta, u Nemačkoj 376 puta, u SAD 1171 put (siromašni Amerikanci su duboko u dugovima).

Prema istraživanju The Wealth Report, koje je objavila međunarodna kompanija Knight Frank, u ovom trenutku u našoj zemlji živi oko 8400 superbogatih ljudi sa ličnim bogatstvom od 30 miliona dolara. Za poslednjih pet godina njihov broj je porastao za 7%, a do 2031. godine već možemo da imamo 9300 dolarskih milionera. Nismo ni prvi ni poslednji na listi bogatih. Broj ljudi sa kapitalom od 30 miliona dolara u svetu, po ocenama analitičara, povećao se još primetnije. Za poslednjih pet godina njihov broj je dostigao više od 713.600 ljudi, što je gotovo za trećinu više nego 2021. godine. Najveći rast broja bogatih zabeležen je u Poljskoj, Kataru, Turskoj, Rumuniji i Grčkoj. Apsolutni rekorder po broju bogatih ostaju SAD (251.400), Kina (121.700) i Nemačka (38.200).

Magazin Forbs prati ogromno bogatstvo ruskih dolarskih milionera i milijardera i redovno objavljuje njihove liste. Ali to je samo vrh ledenog brega. Proračuni se zasnivaju na podacima koji su lako dostupni i uključeni su u zvanične izveštaje.

Vlasnike bogatstva vrednog milijarde dolara, koji nisu uključeni u Forbsove liste, Istražni komitet i Generalno tužilaštvo identifikuju iz godine u godinu, izvlače ih iz senke i šalju na optuženičku klupu. Među njima je nemali broj javnih funkcionera koji su se ogradili od naroda neosvojivom tvrđavom od opljačkane robe. Samo na osnovu nekoliko poznatih slučajeva, npr. bivših gradonačelnika Sočija i Vladivostoka, prvog čoveka Krimskog rejona, bivšeg vlasnika „Južuralzolota“, prebrojani konfiskovani kapital dostiže stotine milijardi rubalja. Snage bezbednosti su morale da prevoze plen u kamionima sa prikolicama. Samo 2025. godine, kako je rekao državni tužilac Aleksandar Gucan, od korumpiranih zvaničnika je oduzeto 2000 nekretnina i druge nezakonito stečene dobiti ukupne vrednosti 1,6 triliona rubalja.

Napad na one koji su, izgledalo je, mogli lepo da žive, traje vecì nekoliko godina. Ali broj najbogatijih, prema ocenama Rosstata, samo raste, bez obzira na usporavanje ekonomije, ali i bez obzira na to što se nemali broj naših domaćih oligarha rasuo po svetu, uzeo drugo državljanstvo, prebacio svoje kapitale u Englesku, Švajcarsku, Uzbekistan, Letoniju i druge zemlje i što više sebe ne smatraju državljanima Rusije.

U ukazu predsednika „O nacionalnim ciljevima razvoja RF do 2030. godine i o perspektivi do 2036. godine“, postavljen je cilj da se za četiri godine smanji Džini koeficijent na 0,37, a do 2036. na 0,33. Pritom, niko bez suđenja ili istrage necìe oduzeti ono što je stečeno mukotrpnim radom.

Država, prema rečima Vladimira Putina, teži tome da onaj ko je preduzetnik u našoj zemlji, mora biti patriota i plemenit čovek. Nekome to može da izgleda previše ambiciozno. Da li se biznis, čiji koreni sežu u divlje devedesete, kada su tržišta nadgledali reketaši iz kriminalnog sveta, može prestrojiti? Svaki grabežljivac je po prirodi navikao da razmišlja o profitu, a ne o interesima države. Potrebne su decenije da se formira klasa svesnih i savesnih vlasnika.

Viši porezi za bogate mogli bi da promene situaciju. U SAD je, u vreme Drugog svetskog rata, na snazi bio porez za višak profita korporacija, čija je stopa 1943. godine dostigla 95%. Slične mere, ističu eksperti, mogu da mehanički snize Džini koeficijent, mada istovremeno one nose i rizik od ogromnog iznošenja kapitala iz zemlje.

Ruske vlasti su odlučile da krenu drugim putem: da povećaju poreze za bogate, ne oštro i odmah, već meko i postepeno (za sada samo za 15%), da ne bi, kako objašnjavaju zvaničnici, uplašili investitore, ali pritom i kako bi ubrzali proces čišćenja biznisa od preduzetnika koji su zaprljani krivičnim i ekonomskim zločinima, intenzivirajucìi napad na one koji ne placìaju poreze i žive „ne osecìajucìi zemlju pod sobom“.

Danas, uz pomoć veštačke inteligencije, lako je prebrojati one koji su navikli da skrivaju prihode, da rade na netransparentan način, da vode dvojno knjigovodstvo, da se sakrivaju u ofšor zonama, da troše više nego što zarađuju. Da bi mirno radili i povećavali svoju imovinu, milijarderima novog talasa sugeriše se da bez problema izađu iz senke, legalizuju svoj biznis, da pređu na transparentan elektronski sistem za knjigovostvo i placìanje poreza, ili da rasprodaju biznis i napuste poslovnu scenu.

Na susretu sa preduzetnicima predsednik je povezao savremene pristupe za odgovorno poslovanje sa tradicijom ruskog preduzetništva, čiji predstavnici nisu žalili novac za dobrotvorne delatnosti, koji su gradili škole, bolnice, domove za stare. Onima koji su spremni da rade na nov način, predlaže se da zaključe Nacionalni inkluzivni sporazum koji je pokrenula Agencija za strateške inicijative (ASI).

Suština sporazuzma se svodi na to da se podstaknu bogati „vlasnici fabrika, novina, brodova“ i drugih kompanija, da ne troše novac na skupe hotele i kazina, već da im nađu dostojnu upotrebu u svojoj domovini: da se bave dobrotvornim radom, da pomažu porodicama sa više dece, da grade stanove za radnike (svoje zaposlene), da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, da podržavaju učesnike specijalne vojne operacije.

Kako tvrdi korporativni direktor ASI-ja Svetlana Čupševa, za samo nekoliko godina, 1500 preduzetnika je već podržalo ovaj poziv. Čupševa je posebno izdvojila 24 velike kompanije, uključujući Rusal, X5 Group, SIBUR, GK Delo, Abrau-durso, Gazorombank, čiji je doprinos ostvarivanju nacionalnih ciljeva tokom četiri godine premašio tri triliona rubalja. Vlasnici ovih kompanija su na prvi poziv investirali u zdravlje nacije, obrazovanje, ekologiju, tehnologije. Tako je, na primer, NOVATEK našao novac za besplatnu pripremu više od hiljadu studenata za naftno-gasnu industriju. Kompanija En+ je platila naučnu ekspediciju za ekološki monitoring Bajkalskog jezera. Osnivač mreže Magnit Sergej Galicki niije žalio četiri milijarde rubalja za izgradnju parka u Krasnodaru. Suvlasnik korporacije Tehnonikol Igor Ribakov je poželeo da u Podmoskovlju izgradi „grad budućnosti“ za 10.000 ljudi. Vlasnik Norilskog nikla Vladimir Potanin je izrazio spremnost da dodatno uloži u razvoj Norilska 150 milijardi rubalja (što je više od 81 milijrade rubalja za koje se kompanija obavezala da će izdvojiti na osnovu sporazuma potpisanog sa vlastima).

Dobro je što se pojavljuju ovakvi projekti. Važno je da prve laste ne budu i poslednje. Pravac je dobro postavljen i svakako ga treba nastaviti. Vlast želi da pređe sa pojedinačnih sporazuma za pomocì siromašnim regionima na implementaciju nefinansijskog izveštavanja u skladu sa Standardom javnog kapitala. Njegova suština se svodi na to da što više novca uložiš u razvoj grada ili oblasti, to ćeš od države dobiti više preferencija (povlašcìeni krediti, državne nabavke, ugovori, porezi). Takav standard će, kako smatraju u vladi RF, pomoći da se izgrade jake veze među kompanijama, građanima i državnim institucijama. Kada ljudi osete da im biznis realno pomaže, onda će se, možda i odnos prema bogatima promeniti.