Slučaj potpunog poraza politike Evropske unije na prostoru takozvanog Zapadnog Balkana (u Srbiji, Crnoj Gori, BiH), nije ništa novo, i mnogo toga govori da EU nema odgovora ni na jedno krupno pitanje za Balkan. Ipak, Brisel je danas kao „ranjena zver“, pa će srpski diktator Aleksandar Vučić, koga je ta anemilna zajednica beskrajno tolerisala, da plati svoje greške skupo. Dobra je prilika za EU da se pokaže da je još živa, baš u nabrojanim zemljama, gde je Evrposka komisija otvoreno ili prećutno (prikriveno) bila u savezu sa lokalnim političkim i poslovnim mafijama.  Dokaza za to ima doslovno u svakom dokumentu, svakoj izjavi i svakom potpisanom aktu ili „Non paper“ podvali, aranžiranom od strane „velikodostojnika“ u Briselu i njihovih balkanskih klovnova. Ipak, kako izgleda, samodražac u Srbiji ima da plati za svoje grehe, a sudiće mu oni koji su ga uzdigli visoko.

Nikola Vlahović

Protekli „istorijski“ samit zemalja Evropske unije u Crnoj Gori (Tivat) koji se događao 4. i 5. juna ove 2026. godine, ostaće upamćen po praznim frazama i neutemeljenom optimizmu, kako i priliči jednom orkestru okorelih evro-birokrata. Ali, ovaj estradni skup zaslužuje poseban osvrt zbog svega onoga što se tamo dešavalo „ispod radara“ domaće, regionalne i svetske javnosti, a što su ispratili vrlo kvalifikovani „insajderi“ ovog dvonedeljnika…

Dan ranije saznalo se detaljno o svemu što se ticalo specijalnog čarter-leta od Surčina do Tivta i bataljonom Vučićevih bilmeza i batinaša, secikesa i razbojnika, svi sa kriminalnim dosijeima, te kako su vraćeni „pošiljaocu“.

Ipak, mnogo ozbiljnije stvari dešavale su se u narednih 48 sati…Pre svega, potpuno je neprimentno prošao dolazak Aleksandra Vučića u Tivat i njegove delegacije u sastavu: Siniša Mali, ministar finansija, Tanja Miščević, ministarka za evropske integracije, Marko Đurić ministar spoljnih poslova, Nemanja Starović, državni sekretar u MSP, Ana Brnabić, predsednica parlamenta, Nikola Selaković, savetnik predsednika za međunarodne odnose, Zoran Drobnjak, direktor Puteva Srbije. Delegacija je „po propisu“ stigla vladinim avionom iz Beograda, uz pojačane mere bezbednosti, kakve nisu viđene kad su druge delegacije bile u pitanju. Samit se održava pod sloganom „Shared Prosperity and Stability of the EU and the Western Balkans“ (Zajednički prosperitet i stabilnost Evropske unije i Zapadnog Balkana), a njemu nisu prisustvovale ni italijanska poremijerka Đorđa Meloni, ni Kaja Kalas, predstavnica Evropske unije za spoljne poslove i bezbedonosnu politiku. Ukupno je bilo 35 (trideset pet) delegacija što je takođe retkost u istoriji EU, da se u tolikom broju okupe van granica te zajednice naroda i država. Pratile su ih čitave armije tajnih službi, koje su bile ta dva dana sve samo ne tajne i trudili su se na svakom koraku da demonstriraju svoje prisustvo.

Na dan 5. juna rano ujutro, oko 05, 30 h ujutro, viđen je predsednik Republike Francuske Manuel Makron kako u trenerci trči praznim pristaništem „Porto Montenegra“, a nedugo zatim i kako jede burek za stolom ispred obližnje pekare (inače, svih 48 sati delovao je tako da pokaže kako je „prijatelj Crne Gore“, iza čega je stajao plan o potpisivanju brojnih strateških ugovora Francuske sa ovom malom balkanskom državom).

Ali, ono što je „upalo u oči“, bila je potpuna izolacija Aleksandra Vučića u svim neformalnim okupljanjima, kako unutar luksuznog hotela gde su delegacije bile smeštene, tako i van njega. Francuski predsednik koji je ranije predstavljan kao veliki prijatelj AV, upadljivo ga je izbegavao…Razlog je bio vrlo jasan: dogovor svih predsednika država i vlada EU je bio da Vučića dovedu u „magareću klupu“.

Zapravo, tog 5. juna je u specijalnoj maloj sali za poslovne sastanke u pomenutom hotelu, organizovan sastanak sa njim, van očiju medija i javnosti, kome je u posebnom svojstvu prisustvovao i izvor MT. Tog jutra, nakon što je Makron izbegao te mučne scene (izabrao je „džogiranje“ i doručak van hotela, umesto toga), komesar za proširenje, Oliver Varhelyi (Varhelji) i potpredsednica Komisije Marta Temido zatražili su da od Vučića da u najkraćem roku javno objavi sve ugovore sa kineskim i ruskim kompanijama koji se vode kao „državni projekti“, da hitno omogući uvid Evropskoj komisiji u finansijske tokove koji prolaze kroz ambasade i državne fondove, da prekine svoje „privatne diplomatske misije“ koje nisu pod kontrolom Ministarstva spoljnih poslova, i da je završeno sa time da Evropa „kupuje stabilnost po cenu demokratije“. Varheljiju koji je ozbiljno kompromitovan upravo zbog Vučića, nije bilo nimalo prijatno. A, ostali prisutni diplomatski predstavnici su kasnije u hotelskim kuloarima opisali ovu atmosferu kao „vrlo hladnu“, da je Vučić pred njima bio kao pred disciplinskom komisijom. U istoj sobi, gde se sve dešavalo, skoro dva sata AV je slušao kako se smenjuju evropski komesari i govore ono što mu do sada nisu govorili: da dostavi izveštaj o reformi pravosuđa i medija, da odmah prestane sa svojim „ličnim pogodbama“ i „ekonomskom diplomatijoim“ koja je već duže vremena predmet istraga evropskog tužilaštva, a prema izveštajima diplomata spisak „trenutnih obaveza“ sastavljen je tako da AV i njegova vlada mogu odmah da odstupe sa vlasti ili završe svoju agoniju u kratkom roku.

Osim Varheljija i Marte Temido, ovom zatvorenom sastanku prisustvoivali su i Josep Borrell (Borelj) visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, Paolo Gentiloni, komesar za ekonomiju, Kadri Simson, komesarka za energetiku, Ylva (Ilva) Johansson, komesarka za unutrašnje poslove i migracije, Dubravka Šuica, potpredsednica Komisije za demokratiju i demografiju, Nicolas Schmit (Šmit), komesar za zapošljavanje i socijalna prava, Adina Vãlean,  komesarka za transport, Stella Kyriakides, komesarka za zdravlje i bezbednost hrane…

Kako je Vučić dočekao ovaj „frontalni napad“ na njegovu dilktaturu u Srbiji? Navodno je predložio „regionalni energetski forum pod srpskim vođstvom“, što je Kadri Simson oštro odbila.

Sa Paolom Gentilonijem, Vučić je pokušao da predstavi Srbiju kao investiciono pouzdanu, a  Gentiloni mu je odgovorio: „…Sa vama ne mogu da radim, jer vi ne znate šta je transparentno trošenje EU fondova„.  Sa Dubravkom Šuicom, starim Tuđmanovim kadrom u EU, pokušao je da se predstavi kao „partner u stabilnosti“, ali mu je i ona odgovorila hladno, da „stabilnost bez demokratije nije održiva“. Kad su komesari postavljali konkretna pitanja o transparentnosti, Vučić je probao svoju staru „tehniku zavlačenja“ pa je odgovarao sa frazama „to su tehnička pitanja“, „mi radimo po zakonu“.

Uglavnom, „crni dan“ Vučićeve 14 goidina duge diktature desio se tog 5. maja 2026., kad mu je u lice rečeno da Europol odavno prati sve njegove „transnacionalne finansijske tokove“ te da traju „nezavisne istrage Evropske komisije o zloupotrebama diplomatskih privilegija“.

Posebno ga je pogodilo, što su mu prisutni predstavnici Evropske organizacije za bezbednost i saradnju jasno stavili do znanja da prekine sa svakim daljim političkim pritiskom na crnogorske institucije, medije i partije, te da ćše svaku dalju takvu aktivnost tumačiti kao pokušaj destabilizacije Crne Gore, te reagovati u skladu sa tim, da EU neće dozvoliti da se njegova „regionalna politika“ koristi kao sredstvo kontrole nad susedima, te da „za svoje dobro Srbija treba da podrži, a ne da usporava evropske procese u regionu“.

Sagnute glave, kako svedoli izvor MT, Vučić je reagovo uzdržano, ponavljajući da „Srbija poštuje suverenitet Crne Gore“…

Ali, tog dana i sutradan, 6. maja, do njega su stigle informacije koje su ga bacile u novi očaj: Sjedinjene Američke države nastavljaju istrage o pranju novca njegovih milionera u Americi, a planira se i širenje istraga na finansijske tokove iz Srbije ka EU bankama, u saradnji sa Europolom. Cilj: razotkrivanje mreže SNS-povezanih kompanija koje koriste SAD kao paravan za legalizaciju kapitala. U panici, Vučić u tih par dana daje intervju za američki Breitbart?News u kome je rekao da je Trump „najpragmatičniji američki predsednik“ i da „razume male narode koji žele stabilnost„. Dodao je da „tri četvrtine Srba želi Trumpovu pobedu“ i da je „Trump u Srbiji voljen više nego u Kentuckyju ili Louisiani“.

Tramp se povodom ovoga našalio, pa je u svom stilu, na svojoj internet platformi?Truth?Social objavio screenshot Vučićevog intervjua uz komentar: „In?Serbia, they?love?me!“ („Oni me u Srbiji vole!„). Vučić je onda brže-bolje na Instagramu uz Trumpovu objavu napisao: „Hvala predsedniku?Donaldu Trumpu na poštovanju prema našoj zemlji. Verujem da će odnosi Srbije i Amerike ići samo uzlaznom linijom.„

Izjava je odmah naišla na oštre reakcije u evropskim medijima, koji je tumače kao signal udaljavanja Srbije od evropskih vrednosti i vodi je u diplomatska izolacija…

Ali, to što se predsednik SAD šali, to je jedna strana priče. Na drugoj strani, State Department je u ovoj 2026. blokirao direktne kontakte sa Vučićevim kabinetom, prebacujući komunikaciju na tehnički nivo (ambasade, sektorske radne grupe). Američke finansijske institucije (Exim Bank, IFC) obustavile su sve kreditne linije za projekte u Srbiji dok se ne razjasne veze sa kineskim investicijama…

U pripremi je mehanizam nadzora nad srpskim državnim ugovorima koji uključuju američke kompanije kao deo šireg programa „Clean Deal Balkans“ („Čisti poslovi nsa Balkanu“). Uzgred sadašnja vlada SAD podržava nezavisne medije i istraživačke mreže a u političkom smislu je za decentralizaciju, jačanje lokalnih vlasti i civilnog sektora.

No, paklene muke srpskog diktatora ne prestaju, pa je baš u vreme održavanja samita u Tivtu, saznao za vest da je italijansko tužilaštvo u Milanu potvrdilo prijem krivične prijave protiv Aleksandra Vučića, u kojoj se povezuje sa pranjem novca preko frakcija italijanske mafije.

Američki FBI i Ministarstvo pravde SAD (Department Of Justuce-DOJ), tretira ove slučajeve kao transnacionalni organizovani kriminal, jer se novac iz Srbije i regiona „pere“ kroz legalne američke firme. Istrage se vode pod oznakom „Chameleon Carrier Scheme“, što označava zatvaranje i ponovno otvaranje firmi pod novim imenima radi izbegavanja kazni. Američke institucije sarađuju sa Europolom i Interpolom, jer se tragovi kapitala protežu kroz EU banke i balkanske posrednike, među kojima se Vučićev „klan“ i on lično visoko kortiraju.

Angažovani u su vezi sa ovim i sudovi u Njujorku, a na meti su posrednici sa registrovanim adresama u ovom gigantskom gradu, Igor Brnabić i Predrag Mali (brat Siniše Malog). U Belgiji i Holandiji, upravo ovih nedelja u toku je istraga o trgovini oružjem preko diplomatskih kanala Republike Srbije i njihovih službenika. U Švajcarskoj i Španiji traje istraga o srpskim narko kartelima i nakro bosovima i Srbije i Crne Gore.

Ali, ono najgore koje se sprema kao olujni oblak nad AV režimom je odgovornost za dug od preko 120 milijardi evra (spoljni i unutrašnji zajedno), gde se uključuju i dugove privatnog sektora, lokalnih samouprava, javnih preduzeća i garancije države, o čemu se zvanično ćuti, a u izveštajima Ministarstva finansija Srbije otvoreno iznosi neistina, gde se kaže da su strane kompanije u periodu od 2012. do 2026. ostvarile ukupne profite u Srbiji koji se procenjuju na između 35 i 45 milijardi evra, uključujući redovne prihode i tzv. ekstraprofite iz subvencija, poreskih olakšica i koncesija.

Istina je da su strane kompanije ostvarile profit i ekstraprofit skoro jednak dugovima Srbije, dakle, preko 120 milijardi evra, a podatke o tome imaju klubovi poverilaca u Parizu i Londonu, što može da proveri svaki krupniji biznismen iz regiona sa boljim vezama u ovim finansijskim centrima.

Evropski komesari žestoko su napali Aleksandra Vučića zbog neformalnih kontakata sa kompanijama i njihovim vlasnicima u Evropskoj uniji, jer, kad su u pitanju sektori energetike, infrastrukture, telekomunikacija i finansija, tu je Brisel vrlo osetljiv. Ti Vučićevi razgovori su često vođeni van zvaničnih protokola na raznim marginama foruma, sajmova ili privatnih susreta. Energetika i građevinarstvo, koncesije za rudnike, elektrane i autoputeve, sve je to bezimenim „poslovnim ljudima“ nudio srpski diktator, bez procedura i bez čekanja.

Europol zna za sve njegove ljude i sve njihove prljave finansijske transfere i ulaganja kroz fondove u Luksemburgu, Kipru i Austriji.

UN su napravile izveštaji o izvozu oružja iz Srbije ka zemljama pod embargom, i tu se sprema jedna kolektivna reakcija evroatlanske koalicije koja raspolaže sa doikazima o njegovim privatnim kontaktima sa trgovcima energentima i oružjem. Većina ovih kontakata nije imala zvanične ugovore, ali su kasnije rezultirali državnim projektima i investicijama. Pisani tragovi postoje u vidu dokumenata i međunarodnih izveštaja, ali ne i u zvaničnim arhivama Vlade Srbije.

Vučićev režim je u više navrata koristio ambasade Srbije kao instrument paralelne, polutajne ekonomske diplomatije, u periodu od 2014. do danas. Takva praksa se najčešće odvijala kroz neformalno posredovanje ambasadora i konzula u poslovnim pregovorima, mimo zvaničnih procedura Ministarstva spoljnih poslova. Upravo ovo mu je direktno saopšteno tamo odakle nikad ranije nije: iz Evroposke komisije.

Srbija trenutno ima oko 73 ambasade širom sveta, uz dodatnih više od 100 konzularnih predstavništava i nekoliko stalnih misija pri međunarodnim organizacijama. Ambasade kao posrednici u investicijama – pojedini ambasadori su, po nalogu iz Beograda, organizovali sastanke sa investitorima i lobistima, bez prisustva ekonomskih atašea. Korišćenje diplomatskih pošiljki i privilegija – u nekoliko slučajeva (posebno u Africi i Aziji) mediji su navodili da su diplomatske misije korišćene za prenos dokumentacije i novca povezanog sa privatnim ugovorima. „Ekonomski izaslanici“ bez formalnog statusa – osobe bliske kabinetu AV su putovale pod okriljem ambasada, predstavljajući se kao „specijalni savetnici“ za investicije.

Ruski FSB ima operativne dosijee o srpskim kriminalnim strukturama, ali ih koristi više kao instrument političkog pritiska nego kao klasične krivične istrage. U praksi, ruske službe „drže otvorene“ te dosijee – spremne da ih aktiviraju ako se odnosi sa vladom u Beogradom pogoršaju.

Ako se „film“ o srpskom diktatoru vrati malo unazad, onda će se svako setiti da se taj isti Aleksandar Vučić sa bivšom nemačkom kancelarkom Angelom Merkel sastao više od 15 puta između 2014. i 2021. godine, uključujući bilateralne posete u Berlinu i Beogradu, susrete na samitima Berlinskog procesa, multilateralne skupove u Parizu, Davosu, Sofiji i Helsinkiju, kao i video-konferencije tokom pandemije 2020. godine…

Dakle, oko dvadesetak ličnih susreta i na stotine  telefonskih razgovora. Od 2014. do 2021, dok je Merkel bila kancelarka, bila je to kombinacija bilateralnih poseta, multilateralnih samita i video-konferencija, a predviđeni projekat (Trans-balkanski elektroenergetski koridor i gasni interkonektor Srbija-Bugarska), trebao je da kruniše ovo navodno prijateljstvo.

U to vreme, današnja predsednica Evropske komisije Ursula?von?der?Lajen bila je ministarka odbrane Nemačke (preciznije: od?2013.?do?2019.?godine, dakle šest?godina). Ursula?von?der?Lajen se u Nemačkoj suočavala sa istragom zbog tzv. „afere savetnika“ (Berateraffäre) – slučaja koji je obuhvatao sumnje na zloupotrebu javnih nabavki, nepotizam i brisanje dokaza tokom njenog mandata kao ministarke odbrane (2013-2019).

Iako nije formalno optužena, parlamentarna komisija je utvrdila ozbiljne nepravilnosti u načinu na koji su dodeljivani višemilionski ugovori konsultantskim firmama. Ministarstvo odbrane Nemačke je potrošilo stotine miliona evra na spoljne konsultante (McKinsey, Accenture, SVA) bez javnih tendera. Dva službena telefona vraćena ministarstvu potpuno obrisana, čime su potencijalni dokazi izgubljeni. Ali, ta McKinsey&?Company je otvorila svoju kancelariju uBeogradu 1.septembra 2016. godine, kao deo regionalne mreže u Centralnoj i Istočnoj Evropi, gde je (pored?Budimpešte, Bukurešta, Zagreba,Varšave i Praga) Vučićev kabinet koristio usluge velikih međunarodnih konsultantskih kuća. McKinsey ima kancelariju u Beogradu, bez zvanično potvrđenih ugovora sa Vladom Srbije, ali sa brojnim „nezvaničnim poslovima“…Najveći obim saradnje bio je sa Roland Bergerom, PwC-om i Deloitte-om, posebno u projektima javne uprave i digitalizacije.

Takođe kompromitovani Antonio Košta (António Costa), predsednik Evropskog saveta od 2024, bivši je premijer Portugala (2015-2024) i član Socijalističke partije. Njegova karijera je bila duga i stabilna, ali je krajem 2023. bio pogođen korupcionaškom aferom i istragama poznatim kao „Operação Influencer“, koje su dovele do njegove ostavke na mestu premijera. Ni do danas nije formalno optužen, ali istraga u Portugalu i dalje traje, međutim, to ga je „preporučilo“ u vrhove EU.

U novembru 2023, nakon što je portugalsko tužilaštvo pokrenulo istragu o zloupotrebama u projektima zelenih investicija i data-centara (ključni projekat, Start Campus-data-centar, finansiran iz fondova za digitalnu tranziciju). Taj i takav Antoni Košta bio je glavni „igrač“ koji je Vučića uveo u poslove „Data centara“ u Srbiji. Brat i sestra Brnabić su ovlašteni kao glavni operativci tih poslova.

U skorijoj prošlosti i Johannes Hahn i Federika Mogerini su bili oni koji su najviše podržavali Vučića u Evropskoj komisiji, dok je Oliver Varhelji nastavio tu liniju, ali uz manje javnih kritika (sada već u ulozi „presvučenog“ kritičara AV).

Dakle osoba koja je bila ministar odbrane Nemačke, a kasnije predsedenik EK, i koja je godinama podržavala Aleksandra Vučića, danas ćuti i čeka da posao „ekskominikacije“ tog krvožednog tiranina obave njeni delom već duboko kompropmitovani komesari.

Udarac koji mu spremaju udruženi interesi SAD i evroatlanskih država, tiču se one „crvene linije“ koju ne mogu da mu oproste: naime, AV je sa Kinom u poslednje dve godine potpisao ukupno preko 40 sporazuma i memoranduma, uključujući najnovijih 23 strateška sporazuma i dve zajedničke deklaracije u Pekingu 2026..i dve zajedničke deklaracije, čime je saradnja Srbije i Kine podignuta na nivo „zajednice sa zajedničkom budućnošću“. To je najobimniji paket sporazuma do sada, a odnosi se na ekonomiju, tehnologiju, energetiku i obrazovanje, tu je još i veštačka inteligencija i digitalna ekonomija, razvoj zajedničkih projekata i tehnoloških inovacija, energetika, nuklearna energija (navodno za mirnodopske svrhe), zelena energija, solarni i hidro projekti. Infrastruktura – nastavak projekata u okviru Belt and Road Initiative (autoputevi, železnica, luke).

Sve to Evorpska unija i SAD ne mogu dozvoliti u srcu kontinenta oko koga se kreće čitava budućnost sadašnje civilizacije. Svoj kraj je sam potpisao, a tamoi gde ga nije svojom rukom potpisao, označio ga je pogrešnim uverenjem da je bitan.