Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Jedan od vodećih albanskih kadrova Kosova i Metohije koji su učestvovali u raspravama za vreme i nakon Brionskog plenuma o „slučaju Ranković“, bio je i Veli Deva, koji se javio za reč nakon velikog broja govornika, sve članova tadašnjeg CK Srbije.

Deva je tada između ostalog rekao: „…Društveni život se kod nas obogatio i kako se on sve više razvijao i kako se sve više ostvarivala politika nacionalne ravnopravnosti koje dosledno sprovodi Savez komunista, kod UDB-e je i njenog rukovodstva sve više rastao osećaj ne sigurnosti, opasnosti po socijalizam u Pokrajini. U našoj Pokrajini praćen je veliki broj građana i članova Saveza komunista, iz gleda da ima oko 120 hiljada bilo je dosijea, a od toga samo po liniji UDB-e preko 50 hiljada. Od 1960.godine uspostavljeno je preko 900 dosijea za političke ljude od sela, pa preko članova Pokrajinskog komiteta, CK Srbije i CK Jugoslavije, pa do svih vrsta poslanika, od pokrajinskih do saveznih.

Sumnjivi su postali kadrovi koji su se na bilo koji način bavili političkim radom i koji su bili od značaja za život u sredini u kojoj su se nalazili. Posebne mere su preduzimane prema inteligenciji iz redova Šiptara. O tome se govorilo jako mnogo posle Četvrtog plenuma i u redovima komunista UDB-e. Ipak, u najtežem položaju bili su nastavnici šiptarskog jezika, književnosti i istorije. Oni su veoma često pozivani u UDB-u i govoreno im je šta ne treba da predaju iz programa, naročito kad se radi o tom i tom književniku, o tom i tom istorijskom događaju, mada je to bilo predviđeno u programu koji je odobrio Savez za prosvetu i kulturu Republike Srbije.  U jednom našem gradu krupno pitanje je postalo pitanje predavanja o jednom književniku, pesniku iz Albanije, koji spada u socijalne pisce i koji pomalo liči na Petra Koćića, Ivana Cankara, Vašu Pelagića. Međutim, u tom mestu i u toj školi on je postao predmet UDB-e i nije bilo dozvoljeno da se on predaje u školama.

 Tako je inteligencija držana na tapetu, a o tome govore primeri koje su iznosili komunisti u jednoj organizaciji SUP-a, pre svega to se vidi prema onome kako su oni sastavljali svoj plan rada. Na toj liniji je vrlo teško. To je ostavilo svoje posledice. Bilo je raznih insceniranih procesa. Poseban problem za nas predstavljaju zloupotrebe izvršene nad građanima, koje predstavljaju krivična dela a vršene su naročito u 1956. godini i to se provlači sve do 1963. godine. Ne želim da se duže zadržavam, ali mislim da je ovo za naše prilike u Po krajini, za rad ne samo partijskih organizacija nego uopšte, stvorilo poseban problem u odnosima koji se sada odvijaju.  Stvaralo se poverenje kod naroda, a to nije lako bilo stvoriti. To je trebalo u zubima nositi. Na svakom konkretnom pitanju je trebalo stvoriti po verenje i osnovu za jedinstvo masa. Međutim, ovaj rad organa SUP-a i UDB-e posebno je uneo svoje momente i sve je to imalo određenog uticaja.

Drugo, moramo svim snagama činiti napor da ne dođe do nepoverenja prema srpskom narodu, prema srpskim kadrovima i prema Srbiji kao zajednici kojoj pripadaju. Moramo isto tako da otvoreno računamo sa potrebom da se suzbije uticaj i zaoštravanje konzervativnih neprijateljskih, reakcionarnih i drugih snaga koje ni su odmah došle do izražaja šire ni u jednom području, ali one su tu, i nastoje da unesu nepoverenje prema svemu, i prema Jugoslaviji i prema Savezu komunista i uopšte. Mi smo svesni, što je rekao i drug Šane (Dušan Petrović) u svojoj diskusiji, da naša aktivnost posle IV plenuma leži u tome da obezbedimo takvu društvenu atmosferu, takvu društvenu akciju u celini, da se naš razvoj u naredno mperiodu, počev od danas, bazira na samoupravljanju, na ulozi radnog čoveka itd. Zabeležio sam da i o tome nešto kažem, ali s obzirom na vreme, ne bih se na tome zadržavao. Brionski plenum oslobodio je mnoge ljude, komuniste od straha…“

Na sadnici Izvršnog komiteta CK SK Srbije, koja je održana 5. jula 1966. godine, u duhu Zaključaka IV sednice CK SKJ, odlučeno je da se formira komisija sa zadatkom da nastavi sa istraživanjem, da ispita i ustanovi političku odgovor nost pojedinih članova našeg Centralnog komiteta i nekih najodgovornijih funkcionara Službe državne bezbednosti za političke zloupotrebe i deformacije ko je su se događale u našoj Republici. U sastav Komisije ušli su sledeći drugovi: Kekić Danilo, Zatezalo Simeon i Popović Mirko. Radu Komisije su se docnije priključili i drugovi: Drulović Milojo i Tepavac Mirko. Povremeno su učestvovali i pomagali Komisiji u radu članovi CK SK Srbije Leković Voja i Durić Milisav. Centralni komitet CK Srbije dobio je od CK SKJ materijale Komisije CK SKJ o Vojinu Lukiću, Životiju Saviću i Milisavu Lukiću.

Komisija je otpočela sa radom 11. jula 1966. godine. Komisija je u toku svoga rada obavila više razgovora sa Vojinom Lukićem i Životijem Savićem i jednim brojem rukovodilaca i drugih službenika SUP-a. Prilikom formiranja Komisija je dobila zadatak da posveti pažnju, pre svega, ustanovljenju činjenica o političkoj i moralnoj odgovornosti izvesnih partijskih rukovodilaca i najodgovornijih službenika u Državnoj bezbednosti, kao i o bitnim idejnim i političkim pitanjima, političkim zloupotrebama i deformacijama iz rada Službe bezbednosti u Republici. Izvršni komitet je na svojoj sadnici od 5. septembra usvojio izveštaj Komisije.

Na osnovu svega toga Komisija podnosi Centralnom komitetu Srbije sledeći izveštaj (uz koji se članovima Centralnog komiteta stavlja na uvid iscrpna dokumentacija). Pre iznošenja ličnih odgovornosti pojedinaca Komisija smatra da je potrebno da iznese nekoliko posebnih konstatacija: postojeći materijal, izjave i činjenice koje je Komisija prikupila i do kojih je došla, potvrdili su ocene CK SKJ od 1. jula 1966. godine o političkim zloupotrebama pojedinih organa Službe državne bezbednosti…

„…Službu državne bezbednosti u našoj Republici karakterisala je birokratska zaostalost i nazadnost političke koncepcije o njenoj funkciji u društvu. Delokrug njihovog posla je daleko prevazilazio kompetencije i mogućnosti Službe bez bednosti i dolazio u sve veći raskorak sa putevima i razvojem demokratskog samoupravnog sistema. Služba je bila zatvorena prema društvu i prema predstav ničkim telima, opterećena pretenzijama da prati, ocenjuje i utiče na celokupni društveni život. Sve to potvrđuje zaključke IV plenuma o tendencijama da se ta služba stavi iznad samoupravnih, predstavničkih organa, iznad društvenih i poli tičkih organizacija – dakle, iznad čitavog sistema samoupravnih odnosa. Koliko je politički štetna takva koncepcija Službe bezbednosti, govore informacije iz Beograda i sa Kosmeta.

U Beogradu se Služba bezbednosti široko bavila praćenjem tzv. antisocijalističkih pojava: na Univerzitetu, u privrednom životu, u kulturnom i javnom životu, u naučnim ustanovama, u udruženjima, u svim važnijim javnim službama grada. Rad u tom pravcu se granao i proširivao tako reći iz dana u dan. Takozvani klasifikator pojava, kojima služba treba da se bavi, daleko prevazilazi okvire borbe protiv neprijatelja i inostranih obaveštajnih službi i obuhvata: komentare o svim značajnim privrednim i kulturnim događajima, komentare na govore i istupanja istaknutih rukovodilaca i partijskih radnika; obuhvata dela nesavesnog poslovanja i prinudne likvidacije radnih organizacija, materijalne zloupotrebe i rasipništvo, štetne ugovore i nelojalnu konkurenciju, nepotrebna putovanja u zemlji i inostranstvu, sprečavanje ili neizvršavanje odlu ka organa samoupravljanja, dekadentna shvatanja i delovanja u kulturno-umetničkim sredinama, antimarksistička shvatanja kod naučnih radnika, lokalizam i partikularizam, vraćanja partijskih knjižica i slično.

Orijentacija je bila, pre svega, obrađivanje negativnih pojava u raznim sredinama što je, uz veliku meru subjektivizma, tendencioznost i nestručnosti kadrova koji su to radili, činilo najčešće ove informacije nekvalifikovanim, neobjektivnim i štetnim. Najčešće su se iz njih mogli izvlačiti pogrešni zaključci i ocene. U izveštaju Pokrajinskog komiteta za Kosovo i Metohiju konstatuje se da su tamo deformacije i zloupotrebe ove službe bile izrazito teške, naročito u nekim opštinama i da su stvarale i ostavile krupne političke probleme. U informaciji Pokrajinskog komiteta stoji: …Političke ocene su davane od strane ove službe za sve naše akcije počevši od kooperacije, setve, žetve pa do izvršavanja planskih zadataka, rada organa samoupravljanja i društveno-političkih organizacija. Takve ocene su davala nestručna lica, idejno i politički slabo izgrađena, koja su unosila mnogo subjektivnog i nerealnog. Takve ocene su bile nerealne i suprotne svim ocenama koje su davane u organizacijama Saveza komunista i Socijalističkog save za…Na osnovu takvih ocena koje su u ovoj službi išle vertikalno do saveznih organa – kaže se u izveštaju PK, ovo je područje proglašeno kao najugroženije u Jugoslaviji. Takvo je mišljenje vladalo kod saveznih, republičkih i pokrajinskih organa SUP-a. Služba DB bila je u Pokrajini orijentisana na šiptarsku narodnost…U njiho vim dosijeima nalazili su se mnogi pošteni građani, kao i članovi Saveza komunista, pa i veliki broj lokalnih rukovodilaca: od sekretara osnovnih organizacija, rukovodilaca privrednih organizacija do opštinskih i pokrajinskih političkih rukovodilaca… Pod sumnjom su držali građane iz čijih porodica je neko imao negativnu prošlost, iako se radilo o mladim ljudima i lojalnim građanima koji nemaju ništa zajedničko sa inkriminisanim licem i njegovom rodbinom, sumnja je padala na sve veći broj građana…

U diskusijama komunista koje su vođene u organizacijama SUP-a posle IV sednice CK SKJ, iznošeni su i kritikovani brojni vidovi protivzakonitosti i zloupo treba: materijalne prirode, u rešavanju radnih odnosa, u odnosima prema građanima i slično. U organizacijama na Kosmetu kritikovano je mešanje službe u kadrovsku politiku direktno ili indirektno; praksa zaštite službenika i saradnika Službe bezbednosti čak i od krivične odgovornosti; pojedinci niskih moralnih i političkih kvaliteta davali su sud o rukovodećim ljudima i komunistima; iznošeno je da su prednost u dobijanju dozvole za oružje imala ona lica za koje je služba imala interesa, a često su to bila politički negativna lica. Blago se postupalo prema grubim primarima neopravdanog političkog sumnjičenja i maltretiranja ljudi, a bilo je reči i o grubom kršenju zakonitosti u postupanju prema licima u zatvoru i pod istragom i slično.

Pažnju CK zaslužuju i veoma oštre kritike koje su iznosili komunisti koji rade u organima unutrašnjih poslova, a koje se odnose na: jako izraženu surevnjivost, subjektivizam i neobjektivnost u kadrovskoj politici, međusobnu netrpeljivost, intrige i podmetanja, na preterana tzv. diskreciona prava rukovodilaca, na gušenje javne reči i kritike. Nije stvar ovoga izveštaja da ocenjuje podrobnije sadržinu i kvalitet diskusi ja koje su vođene među komunistima u organizacijama SUP-a. Ali je značajno da je u diskusijama učestvovalo više od jedne trećine članstva.

I pored osećanja degradiranosti i potištenosti pojedinaca, psihoze neizvesnosti zbog reorganizacije i kadrovskih promena, komunisti su bez oklevanja, odlučno iznosili i kritikovali pojave odstupanja od Ustava i zakona, birokratizam i netrpeljivost u odnosima, potcenjivanje rada Saveza komunista, koje se pravdalo specifičnošću službe i isticali su zahteve na što odlučnijoj reorganizaciji i što bržem moralno-političkom i organizaiconom osposobljavanju službe za rad.

Komisija je došla do zaključka da je u službi Državne bezbednosti na teritoriji Socijalističke Republike Srbije vođena politika kadrovske diskriminacije prema narodostima. U Državnoj bezbednosti Republičkog sekretarijata nema nijedan Šiptar ni Mađar; u službi Pokrajinskog sekretarijata Vojvodine nijedan Mađar, a u službi Pokrajinskog sekretarijata Kosova i Metohije samo jedan Šiptar, a i u nižim organima bezbednosti ih ima veoma malo…“

Bio je stalno prisutan odnos nepoverenja prema narodnostima, čak i kada se radi o najodgovornijim političkim i partijskim funkcionerima, uglednim i zaslužnim ličnostima iz redova narodnosti. Kadrovi iz ove službe u razgovoru sa Komisijom su isticali da su uočavali svu političku apsurdnost ovakvog odnosa prema narodnostima i da su uočavali šte tu koju su u svom radu zbog toga imali, a naročito političku štetu koju su trpeli odnosi među narodima u našoj Republici, ali da nisu nailazili na razumevanje najodgovornijih funkcionara službe u federaciji i Republici, često su na našim političkim sastancima iznošene primedbe i kritike što se zanemaruju narodnosti u kadrovskoj politici. Ali, ono što se u tom pogledu primećuje u ovoj službi po političkoj štetnosti prevazilazi sve političke greške koje su u tom pogledu do sa da činjene. Nije poblem samo u broju i proporciji kadrova. Radi se o ideološkoj osnovi na kojoj se rodila ta politika. Ideološka osnova takve politike u resom Srbije jeste, u stvari, nacionalizam i šovinizam. Diskusije koje su vođene u organizacijama posle IV sednice CK SKJ su potvrdile da u Savezu komunista, kod komunista koji rade u Službi državne bezbednosti postoji odlučnost da se takva praksa prevaziđe, u čemu moramo biti dosledni. Komunisti Srbije ne mogu govoriti o jedinstvu, bratstvu, internacionalizmu a da budu popustljivi prema defor macijama i šovinizmu takve vrste. Reperkusije ovakve politike prevazilaze domen resora unutrašnjih poslova i personalne politike i to je moralo ostaviti teške posledice u svesti i raspoloženju pripadnika narodnosti, čak i članova Saveza komunista i političkog aktiva.

Na Petom kongresu SKS su veoma kritički iznete slabosti po nacionalnom pitanju kod nas, kritikovane pojave nacionalizma i šovinizma. Ti zaključci, kao i stavovi VIII kongresa SKJ, bili su snažan podstrek komunistima za doslednost u realizaciji nacionalne politike, u borbi protiv nacionalizma i šovinizma. Ali, u ovom domenu koji je bio birokratski ograđen, fetišizovan, postavljen iznad i mimo politike Saveza komunista, nije se sprovodila ova politika. U radu Službe državne bezbednosti bilo je grubih odstupanja od Ustava i zakona. Bilo je kod nekih najodgovornijih funkcionara odomaćeno shvatanje: da služba bezbednosti kojoj smeta zakon, nije dobra služba! To potvrđuju i određeni slučajevi nezakonitosti koje je Komisija posebno ispitivala. Najveći broj komunista iz Službe državne bezbednosti prihvatio je zaključke i stavove četvrte sednice Centralnog komiteta SKJ sa punim uverenjem o njiho voj dalekosežnosti i značaju. Oni su izrazili spremnost da sa punom svešću i odgovornošću pomognu da se razne zloupotrebe, nezdrave pojave i deformaci je u službi državne bezbednosti sa svom ozbiljnošću uoče i otklone.

Kao što je rečeno Komisija je, pre svega, imala zadatak da ustanovi konkretnu političku odgovornost članova Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – Vojina Lukića i Životija Savića-Srbe. Komisija je vodila razgovor i sa funkcionerima u Državnoj bezbednosti. U autonomnim pokrajinama, u Beogradu i u većini srezova formirane su komisije od strane rukovodstava Saveza komunista koje su obavile i još uvek obavljaju onaj deo partijsko-politićkih zadataka koji spadaju u delokrug rada Saveza komunista.

Komisija se upoznala sa njihovim dosadašnjim radom, iako one nisu još sasvim završile svoj rad. Pored toga, kao što je poznato, postoje komisije koje su formirane od izvršnih veća Republike i Pokrajine, grada Beograda i nekih srezova za ustanovljavanje zloupotreba u Službi bezbednosti, kao i za poslove reorganizacije Službe državne bezbedno- sti, koje će svoje izveštaje podnositi predstavničkim organima.

Komisija je nastojala da ustanovi konkretne vidove političke odgovornosti Vojina Lukića za ono što je učinio kao dugogodišnji visoki funkcioner u resoru unutrašnjih poslova, kao i na dužnosti sekretara CK SK Srbije, jer su izvesne okolnosti o kojima će kasnije biti reči, govorile da je on grubo politički zloupotrebljavao i Službu državne bezbednosti i svoju funkciju sekretara u CK SK Srbije, bilo inicirajući ili izvršavajući naloge Rankovića i Stefanovića, revnosno sledeći njihovu frakcionašku aktivnost. Vojin Lukić se u razgovorima sa Komisijom držao krajnje neiskreno i uporno je nastojao da sakrije istinu, čak i onda kada su to drugi, sa kojima se dogovarao o verzijama i ćutanju, saopštili Komisiji. On je neposredno ili u dogovoru organizovao agenturno praćenje i proveravanje nekih partijskih i državnih funkcionara i onda kada nije bio na dužnosti u unutrašnjim poslovima, već u Centralnom ko mitetu.

lako njegovo neiskreno držanje nije osnovno za onu političku odgovornost koju on objektivno ima, ono ipak pokazuje njegov politički i moralni lik, deformisanost, njegov odnos prema Savezu komunista. Utoliko pre što su razgovori sa njim vođeni posle četvrte sadnice CK SKJ. Od strane Komisije skrenuta mu je pažnja, a to je on i sam znao, da greške pre IV plenuma imaju jednu dimenziju, a sakrivanje istine ili nastavljanje grešaka posle IV plenuma ima posebnu težinu. Uprkos tome, Vojin Lukić se držao krajnje neiskreno, zatvoreno i stalno je o notornim stvarima o kojima pouzdano zna istinu, Komisiji govorio o onome što ga nije pitala, a za ono što je pitala govorio je da ne može da se seti, da ne zna i slično.

Njegova odgovornost ima dva perioda, pa prema tome i težinu: odgovor nost na dužnosti republičkog i saveznog sekretara za unutrašnje poslove i od govornost, poslednje godine, u svojstvu sekretara Centralnog komiteta SKS. Komisija se uverila da je Vojin Lukić, naročito dok je radio u Republici i federaciji (deset godina kao sekretar za unutrašnje poslove Srbije i dve godine kao državni sekretar za unutrašnje poslove Jugoslavije), pripadao najužem krugu tvoraca politike i prakse u radu Službe državne bezbednosti koja je osuđena i kritikovana na Brionskom plenumu. Brojne političke zloupotrebe te službe u našoj Republici: frakcionašenje, tolerisanje pojava nezakonitosti, nacionalistički i šovinistički tretman narodnosti (naročito na Kosmetu), angažovanje Službe bezbednosti da kontroliše sve domene političkog i društvenog života, vezani su za njegove praktične postupke i kriterijume.

Vojin Lukić nijednog trenutka nije po kazao spremnost da otvoreno, istinito i kritički govori o pojavama zloupotreba i te politički štetne prakse uopšte, u duhu stavova CK SKJ na Brionskom plenumu. Umesto toga on objašnjava, pravda i brani tu praksu, što pokazuje da on u suštini nije usvojio stavove i odluke IV sednice CK SKJ…“

(Nastavak u sledećem broju)