Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

„Za osvetljavanje stepena grupaštva i navika da sa beskrupulozno vrši pritisak na savesti ljudi, karakteristično je i pismo koje je Vojin Lukić uputio Komisiji IK CK 22. jula 1966. godina.

On u pismu traži da se jedan od učesnika u zloupotrebama, koji se našao u zatvoru, pusti na slobodu: …Ovo molim jer se za to osećam obaveznim i kao čovek i kao komunista, pošto on u tom slučaju nema nikakve krivica niti odgovornosti. On je samo kao sposobni operativac uspešno organizovao izvršenja naloga koja je dobijao. Ako nije hteo da prizna za drugu verziju to je činio samo zato što se osećao obaveznim prem meni, koji sam to od njega tražio tj. da se drži druge verzije. Mojom izjavom on je oslobođen te obaveze…

Ovo Lukić piše, podvlačimo, 22. jula. Dakle, on ga oslobađa obaveza da ćuti pred Komisijom o zloupotrebama Službe bezbednosti dvadeset dana posle IV plenuma! Lukić je samo sebe mogao da oslobodi te obaveze, pošto su svi ostali pre njega rekli pravu istinu. Po kakvoj to moralnoj i političkoj logici on nje ga kao komunistu pred komisijom moslobađam obaveze da ćuti. Ustvari, tu se otkriva deformisana i gruba policijska logika da se o stvarima iz službe, u slučajevima kada su se jedni drugima zaverili, ni pred kim, ni u kakvoj situaciji, pa ni komunista pred svojom organizacijom ne srne i ne treba da bude iskren. Ovo je tim teže što takvo mišljenje ima čovek koji je bio na dužnosti sekretara Centralnog komiteta i to posle svega što se događalo i što je o tim takvim metodama govoreno poslednjih nedelja. Vojin Lukić je, ne samo na dužnosti u unutrašnjim poslovima već i sa nove dužnosti sekretara CK, nalagao i sprovodio kontrolu i praćenje pojedinih političkih funkcionera na odgovornim dužnostima bez znanja bilo koga u Centralnom komitetu i Izvršnom komitetu (osim ukoliko se ne radi o ljudima iz resora). Naročito neuobičajen i sumnjiv karakter ima njegov zahtev krajem prošle godine da se iz sefova Službe bezbednosti izvade i aktiviraju dosijei nekoliko poznatih društveno-politićkih radnika. Vojin Lukić je najpre uporno odbijao da je ma šta slično tražio. Posle nekoliko izjava drugih drugova iz Službe državne bezbednosti, koji su izneli pravo stanje stvari, on je rekao da se nije radilo o konkretnim ličnostima već o materijalima vezanim za oslobodilački pokret u ko me su ovi drugovi učestvovali. Međutim, Komisija je došla do ubeđenja da su iza toga stajali smišljeni politički ciljevi. Postavlja se pitanje otkuda da baš Lukić iz CK posreduje, traži dosijea za ove drugove i da određena dosijea šalje Svetislavu Stefanoviću. Kako to da se baš on u tu igru upusti, pored toliko odgovor nih funkcionera u resoru, kod toliko političkih i partijskih zadataka u CK-u posle VIII Kongresa i u vreme sprovođenja privredne reforme?

Ako bi to bila stvar navike i druženja sa svojim ranijim kolegama, stvar inercije, radoznalosti, ljubavi za tu vrstu posla, zašto je onda to bilo potrebno da se krije od drugih, od Izvršnog komiteta Centralnog komiteta SKS, a i od Komisije sve do današnjeg dana. Zašto se sve to tako eksplozivno, hitno i na brzinu radilo? Zašto je Vojinu Lukiću bilo potrebno da tako uporno skriva najpre da je ma šta tražio od Srbe Savića. Teško je ustanoviti šta je stvarni cilj jedne takve akcije. Ali, neka zadnja namera je svakako postojala kada je trebalo tako žurno i tako tajno prikupljati materijale. Do današnjeg dana Vojin Lukić odbija da potvrdi ono što su izjaviti šestori ca drugova iz Službe državne bezbednosti da je hitno tražen sa njegove strane dosije o kome je reč.

Politička zloupotreba odgovornosti položaja koji je Vojin Lukić imao u CK-u, vidi se iz njegovog odnosa prema žalbi sekretara jednog opštinskog komiteta na široke razmere i štetne političke posledice nezakonitih postupaka i istraga koje su tamo vodili organi unutrašnjih poslova. On je sekretara opštinskog komiteta, koji mu se u vezi s tim obratio, uputio sekretaru za unutrašnje poslove Republike – Životiju Saviću, ali ga on nije primio. Vojin Lukić nije našao za potrebno da se zainteresuje za činjenice u vezi sa intervencijom sekretara opštinskog komiteta, već ga upućuje onome na koga se on u krajnjoj liniji i žali.

Za vreme političkih diskusija oko Ustava o položaju autonomnih pokrajina, Vojin Lukić je kao republički sekretar za unutrašnje poslove insistirao kod rukovodilaca Službe bezbednosti u Vojvodini da obaveštavaju o tzv. autonomaštvu u Vojvodini i kada oni to nisu činili jer su smatrali, kako izjavljuju, da to nije njihov posao, onda im je Vojin Lukić jednom prilikom rekao: U sledećoj rotaciji nemojte da računate na raspored u resom, neka se Pokrajinski komitet brine o vašem rasporedu. Nije neophodno da Komisija ovde ističe kako je položaj sekretara u Centralnom komitetu ne samo stvar poverenja toga komiteta i članova Saveza komunista, već da je to i visok društveni položaj koji zahteva poštovanje toga poverenja. Minimum za dokaz toga poštovanja jeste da se zastupa istina, da se bude iskren pred partijom. Držanje Vojina Lukića u tom pogledu bilo je negativno. On je obmanjivao Komisiju i istovremeno protestovao zašto se njegovi iskazi dovode u sumnju, da bi posle izjava drugih potvrdio očevidne činjenice ili odbi jao do kraja da to učini.

Vojin Lukić je bez sumnje bio čovek koji je znao mnoge stvari za koje je pitan, ali nije rekao istinu. Nekoliko slučajeva koje je Komisija u izveštaju pomenula spadaju u grube političke zloupotrebe ne samo Službe bezbednosti, već i funkcije u Centralnom komitetu SKS. Komisija smatra da Centralni komitet mora da osudi takvo po našanje kao i metode zakulisnog i frakcionaškog rada. Politička odgovornost Životija Savića odnosi se kako na deo odgovornosti za izvesne deformacije i zloupotrebe koje su se događale u Službi bezbednosti na teritoriji naše Republike, tako i na neke slučajeve za koje je on lično odgovo ran. Drug Savić je jedan od učesnika oko kontrole i ozvučavanja izvesnih ruko vodilaca. Savić je kao republički sekretar za unutrašnje poslove politički odgovoran za određene nezakonitosti i zloupotrebe koje su vršili pojedini službenici Državne bezbednosti. Iz njegovih se izjava vidi da on još uvek ne uočava ozbiljnost i težinu brojnih zloupotreba i deformacija u Službi bezbednosti na teritoriji naše Republike. Komisija je, međutim, došla do podataka o ozvučavanju i prisluškivanju jednog broja društveno-političkih radnika, o čemu je drug Savić bio upoznat. Utvrđeno je, isto tako, da su vođeni dosijei za veliki broj društveno političkih radnika, poslanika, javnih i kulturnih radnika. Šta je sve to ako ne političke zloupotrebe i nedostojni metodi? Takav rad je suprotan partijskim odlukama i zaključcima. On, isto tako, kaže da kadrovski sastav nije u potpunoj meri izražavao nacionalni sastav. Težina problema je, nažalost, mnogo veća. Kadar iz redova narodnosti je bio svesno zaobilažen i ignorisan, naročito u republičkim i pokrajinskim organima bezbednosti. Osim toga, to nije samo karakteristično za Kosmet, već i za Vojvodinu i uopšte za odnos prema narodnostima.

Šovinistički ispadi Savića u Makedoniji za vreme boravka u gostima kod Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove, bez obzira što su učinjeni u pripitom stanju, moraju biti osuđeni, tim pre jer se to događa posle III Plenuma. Savić je ne samo uoči IV sednice, već i posle nje imao više sastanaka sa Stefanovićem. Zatim je govorio o nekim akcijama i postupcima državne bezbednosti i izneo da je njegova odgovornost za maltretiranje ljudi u jednoj od takvih akcija državne bezbednosti na području uže Srbije samo delimična: „Koliko su ljudi bili maltretirani u toj akciji, ja nisam obavešten, ali mislim da su one stvari koje tvrdi komisija tačne“. Dalje je potvrdio tačnost navoda Komisije da se neposredno pre Plenuma kao i posle viđao sa Stefanovićem. On je rekao da je Stefanović dolazio kod njega u stan i kancelariju i da su se viđali na ulici. Međutim, odriče da su ti kontakti imali politički i grupaški karakter i kaže da su oni bili privatne prirode. 

On je pokazao rezervisanost i prema merama koje su preduzimane, naročito uoči Plenuma. On se i kasnije, pred Komisijom IK CK SKS, držao zatvoreno i prilično neiskreno. Podešavao je svoje držanje prema stepenu otvorenosti ili zatvorenosti drugih. Nije pokazao dovoljno spremnosti da pomogne Komisiji da se rasvetle pitanja koja su važna za ocenjivanje stanja u službi bezbednosti. Komisija konstatuje da se Životije Savić kategorički ogradio i osudio frakcijsko-grupaške tendencije, nacionalističko-konzervativne orijentacije u cilju borbe za vlast…“

Povodom ovog dela Izveštaja Komisije, javio se Savić ponovo pa je rekao: …Teške zloupotrebe koje su činjene na Kosmetu i o kojima su govorili drugovi Veli Deva, Kolj Široka i Ali Šukrija potresle su me i zapanjile kao čoveka. Tu celu atmosferu teško sam primio i posle svega toga teško mi je da diskutujem. Ja sam za energične mere prema svima onima koji su mogli da počine ovakve / ovolike prljavštine. Ja nisam znao za sve to. Ja sam republički sekretar za unutrašnje poslove samo poslednju godinu dana i ograđujem se zbog toga od ovih grozota. Savić je zatim dao objašnjenja o informaciji o radu Službe koju je kao republički sekretar podneo na zatvorenoj sednici Izvršnog veća Srbije. „Što se tiče ocena rada službe u Beogradu koju je dao drug Doronjski, mogu da kažem da su one u načelu tačne“, nastavio je Savić. Neke pojedinosti i zaključci čini mi se da nisu izraz pravog stanja stvari, ali u ovoj prilici i za ovu opštu našu političku orijentaciju, to nije ni bitno. Što se u svemu tome tiče moje lične odgovornosti, ona je onolika koliko sam ja dosledno sledio i sprovodio principe i sistem koji je politički osuđen i koga mi novim kursem Saveza komunista posle IV plenuma konačno i napuštamo. I sada izjavljujem da sam prihvatio i da prihvatam odluke Četvrtog plenuma, da sam spreman da se iskreno založim za njihovo oživotvorenje. Kao što je poznato partijskoj komisiji Izvršnog komiteta takav stav sam imao i odmah posle Brionskog plenuma. Naročito želim da istaknem da odlučno osuđujem i ograđujem se od sva kog grupaškog i zavereničkog rada i akcija koje je osudio Četvrti plenum, a koji je energično osuđen na ovom plenumu.“

Svoje izlaganje Savić je zaključio sledećim rečima: „Ako sam u svom radu činio greške, a sigurno je da sam ih činio, te greške nikada nisu bile politički zlonameme, niti je ikada u njihovoj osnovi bila želja za suprotstavljanjem politici koju je utvrdio i imao Savez komunista. Razume se, ja primam svu odgovornost kao funkcionar službe u kojoj je bilo takvo stanje, o čemu ćete vi odlučiti…Mislim da sam radio predano i savesno i bio uveren da doprinosim svojim radom stvari socijalizma. Ostavljam vama da ocenite stepen te moje odgovornosti i mog rada i da donesete odluku“.

Javljajući se za reč u diskusiji Voja Leković je podvukao da je Komisija Izvršnog komiteta za ispitivanje političke odgovornosti pojedinih rukovodilaca radila sa punom odgovornošću i da on, kao jedan od njenih članova, energično odbacuje navode Vojina Lukića i njegove pokušaje da opovrgne ili podvede sumnji tačnost izveštaja. Leković je rekao da Lukić nije promenio držanje koje je zauzeo na početku rada Komisije, sem u slučajevima u kojima su ga činjenice na to primorale, u kojima su stvari jasne i očigledne. Dušan Petrović („Šane“) u kraćem osvrtu na pojedine tvrdnje iz izlaganja Vojina Lukića na sednici, naveo je niz činjenica koje pokazuju kako se Lukić služio policijskim metodama u rešavanju partijskih i političkih pitanja, smišljeno, po dogovoru sa Rankovićem, obmanjujući rukovodstvo kome je pripadao. I Slavko Zečević je skrenuo pažnju na uporno, konsek ventno odbijanje Vojina Lukića da ma šta kaže o stvarnim zbivanjima u službi državne bezbednosti, mada je deset godina bio njen rukovodilac u Republici Srbiji i dve godine sekretar Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova Jugoslavije. Činjenice, međutim, govore da je u UDB-i stvorena druga UDB-a, i da su idejne vođe te „druge UDB-e“ bili Ranković, Stefanović i Vojin Lukić. Postojala je i posebna obaveza – zakletva za ljude koji su tu radili. Uporedo s tim, likvidacijom pojedinih normalnih aktivnosti službe državne bezbednosti, i otklanjanjem sa dužnosti pojedinih ljudi, slabljena je borba protiv stvarnog neprijatelja. Tu leži njihova politička i svaka druga odgovornost. Što se tiče Kosova i Metohije, Zečević je rekao da je Lukić bio u toku akcija koje su tamo sprovodene. On je to ilustrovao konkretnim činjenicama, koje po kazuju da je Lukić dnevno bio obaveštavan o tome šta se tamo radi, a dao o tome nisu pravljene analize i ocene. Podsećajući na Lukićevu tvrdnju da nije imao nikakve veze sa ozvučavanjem, Zečević je izneo materijalne dokaze o kontroli velikog broja poštenih građana, javnih i društveno-političkih radnika, pokazujući da to nije moglo da se radi bez znanja Saveznog sekretara, u to vreme savezni sekretar bio je Lukić. Pobijajući tvrdnje Životija Savića da UDB-a grada u Beogradu nije vršila prisluškivanja, Zečević je izneo pojedinačne i statističke dokaze da se prisluškivanje vršilo uz učešće pojedinih organa Uprave državne bezbednosti u Beogradu. On je izrazio žaljenje što kod Životija Savića nije do kraja pobedila partijnost. Zečević je dalje istakao pokušaje da se oteža istraga kako bi se skinula sopstvena odgovornost, nastojanjem da se pošteni ljudi iz službe bezbednosti uvuku u ovo vrzino kolo. Ti ljudi ovih dana traže da oni koji su sve ovo zamutili snose političku i zakonsku odgovornost. Zečević je na kraju još jednom osudio držanje i neiskrenost Vojina Lukića i danas, pred Centralnim komitetom. Zečević je rekao da sve ono što je na sednici izneo može da se potkrepi činjenicama detalj po detalj…Spasenija Cana Babović predložila je da se Aleksandar Ranković isključi iz Saveza komunista Jugoslavije. Taj predlog upućen je, kako Statut SKJ na laže, Centralnom komitetu SKJ. Odluka o isključenju, dakako, sa obrazloženjem nikada nije uručena Aleksandru Rankoviću. Frakcionaš, zaverenik, šovinista, inspirator i podstrekač zločina na Kosmetu…Ima li kraja optužbama? Nema još…

Jednog septembarskog jutra 1966. godine, u kabinetu Edvarda Kardelja, vodio se neobičan dijalog. Avdo Humo, bliski prijatelj Aleksandra Rankovića, koji, ponajviše zbog toga nije želeo da učestvuje u diskusiji na Brionskom plenumu, došao je na Kardeljev poziv. Evo kako je tekao taj dijalog…

– Želim da Te obavestim da si određen da budeš predsednik Komisije koja će, u ime Saveznog izvršnog veća, podneti Izveštaj o Rankoviću poslanicima u Skupštini!

Iznenađen jednom takvom odlukom najviše zbog toga što mu je Kardelj nije rekao ko ga je odredio i zašto baš njega, Avdo Humo je, u prvi mah, odbio da prihvati tu ulogu. Ali, Kardelj je uporno insistirao:

– Obrazloženje o Markovom delovanju možemo jedino ti, ja, možda, Veljko Vlahović, da damo javnosti zbog nepristrasnosti koja se tu traži. Ali, i zbog poverenja koje javnost ima u nas!

– Pa, zašto onda Ti to ne uzmeš na sebe?

– Znaš kako je, ipak bi to moglo da bude pogrešno shvaćeno!

Još dugo je Kardelj insistirao. Pominjao je Partiju. Govorio mu je i o teškim i počesto neprijatnim zadacima koje ona, Partija, postavlja pred svoje članove. I Avdo Humo je, konačno, pristao. Kardelj je u tome razgovoru „zaboravio“ da mu kaže na čiju inicijativu, na čiji je predlog izabran. Kao savestan i predan član Partije i disciplinovan vojnik Revolucije, sa ogromnim moralnim ugledom u javnosti, Humo je prionuo na posao. Nastojao je da na osnovu činjenica i materijala koji su mu bili dostavljani i u koje ni je imao nikakvog razloga da sumnja izvede i svoje zaključke. Međutim, osetio je, čim bi prešao na utvrđivanje činjenica, da se ipak tu pojavljuju izvesne teškoće. Saopštio je to jednoga dana Petru Stamboliću, tadašnjem predsedniku Saveznog Izvršnog veća. Stambolić mu je bez dvoumljenja odgovorio: „Pogrešno si, Avdo, shvatio svoj posao! Nije tvoje da ideš po terenu i da isleđuješ. Za to postoje stručnjaci koji su dovoljno poznati i pouzdani i u koje ne treba sumnjati. Tvoj je posao da na osnovu dobijenih podataka izvedeš zaključke i doneseš sud. A činjenice su već dovoljno utvrđene i ocene donete, pa Tvoj rad i rad Komisije ima manje-više samo formalni značaj!“

Humo je poslušao Stambolića. Jedino nije pristao da se u Izveštaju pominje ime Slavke Ranković, iako su to mnogi od njega tražili, pozivajući se na nalaze stručnjaka…

9. decembra, na sednici Saveznog veća Savezne Skupštine razmatran je Izveštaj SIV-a, o zloupotrebama u nekim organima Službe državne bezbednosti. Uvodni ekspoze o Izveštaju podneo je Avdo Humo, član jugoslovenske vlade: Savezno izvršno veće se pred Skupštinom obavezalo da ispita zbog čega su i u kojoj meri pojedini organi SDB mogli biti zloupotrebljeni kao oruđe protivustavne delatnosti i da sa razmerama i posledicama te pojave upozna ovaj visoki dom. Izveštaj koji SIV podnosi Skupštini rezultat je veišemesečnog rada i istraživanja. Jasno je da je pozadina delatnosti grupe mnogo ozbiljnija i opasnija nego što se to moglo naslućivati u političkim ocenama o deformacijama u Službi državne bezbednosti. Saveznom izvršnom veću u ovome poslu putokaz je bio istančani revolucionarni instinkt druga Tita. Želim posebno da istaknem dva momenta. Prvo, grupa oko Aleksandra Rankovića sistematski je nastojala da razvije i podržava sve vidove deformacija državne bezbednosti, kao najpogodnije baze za njenu osnovnu političku akciju. Njena koncepcija o ulozi, radu i metodama rada Državne bezbednosti zasnivala se na totalnom praćenju svih pojava i uticaju na tokove i zbivanju u društvu, na masovnoj kontroli građana, a da su se kršila, pri tome, njihova ustavna prava, kao i prava samoupravnih organizacija. Grupa je, na ime, forsirala Službu državne bezbednosti da prodire u sve samoupravne i državne organizme, u društveno-političke organizacije i da se protivustavno meša u njihov rad, rušeći njihova samoupravna prava. Raznim agenturnim obradama i analizama ona je hranila svoju konzervativnu svest / stvarala iluzije o mogućnosti uspeha zaverenićkih akcija…

(Nastavak u sledećem broju)