Nedavna ostavka britanskog premijera Kira Starmera, njegov susret sa direktorima obaveštajnih agencija i najava mogućeg početka procesa povratka Britanije u Evropsku uniju (koji bi podržale Irska i Škotska), otvara niz pitanja o tome šta tim povodom čeka Srbiju i zemlje regiona gde je u prošlosti spoljna politika Londona redovno donosila više konflikata nego razrešenja problema.

N. Vlahović

. Kir Starmer (Sir Keir Rodney Starmer) objavio je 22 jun 2026. da podnosi ostavku na mesto lidera Laburističke partije, pa i ostavku na mesto premijera Velike Britanije.

Dan ranije, Starmer je imao „bliski susret“ sa direktorima ključnih obaveštajnih službi koji su ga suočili sa činjenicom da je njegova vlada potpuno izgubila kontrolu nad islamskim ekstremizmom na čitavoj teritoriji države, te da je prema informacijama kojima raspolažu, u pripremi proglašenje Britanskog Kalifata, pa čak i ozbiljna pretnja vođa islamske zajednice u ovoj zemlji, da će zahtevati i priznanje njegovog postojanja od strane najviših vlasti u ovoj zemlji. Na spisku „kalifata“ su britanski gradovi sa dominantno islamskim stanovništvom: londonski okrug Tauer, Bradford, Luton, Blekburn, Lester, Biringmen, pregrađa Mančestera…

Starmer je sa druge strane, suočen sa dugom Velike Britanije koji prelazi 100% BDP-a, dok troškovi za zdravstvo i socijalnu zaštitu rastu brže od prihoda, da u ključnim službama u Britaniji nema kvalifikovane radne snage, da njegova vlada prikriva stvarno stanje britanske ekonomije i da se etnička zajednica autohtonih Britanaca (belih Engleza, Velšana Iraca i Škota) masovno budni i preti da preraste u krvavi građanski rat sa drugim rasama.

NIje nepoznato da u Velikoj Britaniji islamistički pokreti deluju kroz čitavu mrežu organizacija i pojedinaca povezanih sa ideologijom političkog islama gde se nalazi i Muslimansko bratstvo, Hizb ut-Tahrir i mreže propovednika koji koriste društvene mreže i univerzitete za širenje uticaja. Novca imaju u neograničenim količinama čije poreklo niko ne ispituje jer je po zakonima zvanične Britanije za njihovo finansiranje koje stiže iz islamskih fondova širom sveta dovoljno da poštuju domaće poreske obaveze.

Britanija i njene institucije su nemoćne da se suprotstavi ideologiji koja se maskira u verske slobode. To je izgleda i bio ključnu razlog zašto je britanski premjer Kir Starmer nakon susreta sa direktorima obaveštajnih agencija, javnosti ponudio ostavku.

Ovaj bivši vrhovni javni tužilac za Englesku i Vels dobio je 2014. titulu „Ser“ za zasluge u pravosuđu, jer je radio i na pitanjima terorizma, korupcije i zloupotrebu moći u policiji. Od tada traje njegov stalni konflikt sa zajednicom policijskih službi u Britaniji, koja tvrdi da je Starmer kao premijer „osiromašio“ britansku policiju, uvek nesposobne ljude u nju i otvoreno stao na stranu islamske zajednice u ovoj zemlji, čineći nezapamćenu štetu državi i Britancima.

Ali, Starmera prati i skandal koji je „otvoren“! i dalje, a u pitanju je slučaj imenovanja lorda Pitera Mandelsona za britanskog ambasadora u Sjedinjenim Državama, koji je kasnije razotkriven zbog veza sa osuđenim seksualnim prestupnikom Džefrijem Epstinom (snimci sa maloletnicama). Mandelson je kao Starmerov prijatelj prošao bezbednosnu proveru uprkos upozorenjima službi, što je kasnije dovelo do optužbi da je sa pozicije premijera obmanuo Parlament tvrdeći da je „procedura potpuno poštovana“. Opozicija i deo Laburističke partije su tvrdili da je slučaj pokazao nedostatak kontrole i prosuđivanja u Starmerovom kabinetu. Skandal je dodatno pogoršan ostavkom zamenice premijerke Anđele Rejner.

Činjenica da je Mandelson bio dugogodišnji laburistički strateg i blizak saradnik Kira Starmera, vodila ga je prirodno prema mestu ambasadora u SAD 2025.

Ali, već u januaru 2026. godine, američko Ministarstvo pravde objavilo je deo Epštajnovih e-mail poruka koje pokazuju da je Mandelson delio vrlo poverljive ekonomske informacije tokom finansijske krize 2008. godine i da je primao velike uplate povezane sa Epštajnovim fondovima. Nakon te objave, podneo je ostavku na mesto u Domu lordova, a onda britanski Kabinet pokrenuo internu istragu o zloupotrebi službenih informacija. Početak Starmerovog kraja, a možda u nastavku ove britanske „balade“ čak i sudski proces“, bili su snimci iz Epštrajnovih porno-jazbina, sa kojima je bio upoznat ali ih nije nikada pominjao.

U govoru ispred rezidencije u Dauning stritu broj 10., Starmer je tog 22 juna 2026. rekao je da će ostati na funkciji samo dok njegov naslednik ne bude na tom mestu. Mnogi koji zavise od njegove politike nadaju se da ipak neće otići sa funkcije premijera.

Ali, ono zbog čega je čitav galimatijas britanske politike i kriminala postao zanimljiv za evropske države, pa i ove na Balkanu gde je čitav region na neki način upleten u interese politike Velike Britanije (ne od juče, nego decenijama, pa i dva veka unazad), to je pre svega najava njenog povratka u okrilje Evropske unije. Wes Streeting, bivši ministar zdravlja i kandidat za lidera Laburista, nazvao je Brexit „katastrofalnom greškom“ i otvoreno podržao povratak u EU. Prema istraživanju European Council on Foreign Relations (ECFR) iz juna 2026: 66% građana EU podržava povratak Britanije u Uniju.

Čak 75% Britanaca želi bliže veze sa EU, uključujući slobodno kretanje ljudi i zajedničke ekonomske programe. I birači desničarskih partija u EU (npr. AfD u Nemačkoj, Nacionalni front u Francuskoj) izražavaju podršku za jače veze sa Londonom. Emanuel Makron, predsednik Francuske republike, nedavno je izjavio: „Vrata su uvek otvorena“, a španski premijer Pedro Sánchez dodao: „Španija bi apsolutno podržala britansko članstvo!“ Ukratko, scenario u narednim godinama je postepeno reintegrisanje kroz sektorske sporazume …

Ako se taj proces bude pokrenuo (a, sve govori da već jeste!), prve će se na udaru naći zemlje takozvanig Zapadnog Balkana, tačnije, samostalne države nastale raspadom nekadašnje Jugoslavije. Starmerovom odlazak ne znači akt spasenja ove nekadašnje imperije, niti nagle promene u njoj, ali može da znači prekretnicu u spoljnoj politici Londona, koja je na mnogo načina upletena u događaje koji su trajno obeležili Srbiju i zemalja regiona.