Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Do političkog potresa u Nemačkoj došlo je 20. septembra 1998. godine. Demo-hrišćanska stranka, pod vođstvom kancelara Helmuta Kola, pretrpela je izborni poraz od koalicije socijaldemokrata i Zelenih. Posle nekoliko godina visoke stope nezaposlenosti, visokih poreza i ekonomskog pada, čije posledice su povećane pripremama za prelazak na evro, Nemačka nije bila srećna zemlja. Ravnotežu je dodatno pormetila uverljiva većina, koju je levica osvojila u bivšoj Istočnoj Nemačkoj.

Novi kancelar Gerhard Šreder je pre izbora pokazivao crtu evroskepticizma, pa je čak evro nazivao „bolešljivim nedonoščetom“ i „posledicom brzoplete monetarne unije“. Ali njegov skepticizam je bio predizborni trik, koji je smišljen uglavnom zato da bi se dodvorio lokalnim moćnicima iz nemačkih regionalnih centara, koji su se plašili da će im Evropska unija skresati ovlašćenja. Posle izbora, kada je Oskara Lafontena, vođu levog krila svoje stranke, i zelenog koalicionog partnera Jošku Fišera morao da postavi za ministre, Šrederovi stavovi o EU su počeli da se menjaju. U prvom govoru u federalnom parlamentu, 11. novembra, govorio je o jedinstvenoj evropskoj valuti kao o „važnom koraku na putu prema evro-integracijama“. Dodao je da će se „samo kroz nastavak razvoja političke unije uspeti u oblikovanju Evrope bliske njenim građanima“.

Šrederova verzija „evropske budućnosti“ bila je veoma različita od one kojoj je bila sklona većina njegovih kolega, a da se ne pominju članovi Evropske komisije. Zapravo, iz njegovih stavova je na kraju nastao ključni predlog za ustav Evropske unije, kojim su ograničena ovlašćenja Komisije i zaštićena autonomija evropskih regija.

Dve nedelje kasnije, u Briselu se okupilo jedanaest socijalističkih ministara finansija, među kojima i Gordon Braun, s namerom da naprave socijalistički manifest za Evropu. Pre uvođenja evra, to je bio poziv na harmonizaciju poreza u EU kako bi se osigurao, prema rečima austrijskog ministra Edingera, „zajednički ekonomski krov za našu zajedničku evropsku kuću“. Iako je britanski ministar Braun potpisao dokument, odmah je izazvao buru izjavom da je Britanija spremna da iskoristi veto da bi blokirala sve poteze koji vode ka harmonizaciji poreza.

Velika kriza je zahvatila Evropsku uniju 9. decembra 1998, kada je Pol van Bujten, holandski računovođa zaposlen u Komisiji kao pomoćnik revizora, evro-parlamentarcima poslao pismo na 34 stranice, uz 600 stranica propratnih dokuemnata, u kome je detaljno opisao slučajeve korupcije. Među slučajevima koje je on istraživao nalazili su se i oni u koje su direktno bile uključene dve komesarke.

Van Bujtenove optužbe nisu izazvale veliko iznenađenje. Medijski izveštaji i tračevi o korupciji, prevarama i finasijskim zloupotrebama u Komisiji odavno su kružile Briselom. Odbor za budžetsku kontrolu Evropskog parlamenta u februaru 1998. optužio je Komisiju zbog davanja lažnih informacija i sprečavanja istraga o prevarama njenih službenika. Višemilionske prevare su trajale desetak godina, ali zvanični organi, kao što su Komisija za borbu protiv korupcije i njena specijalna jedinica UCLAF bile su neuspešne. Ipak, posle izveštaja revizora Van Bujtena, mediji su otvorili skandal sa Kancelarijom za humanitarne delatnosti Evropske zajednice (ECHO), koji je vodila Ema Bonino. Više od 500.000 ecua iz humanitarne pomoći, koja je bila namenjena Ruandi i Burundiju, poslovni partneri su skrenuli u svoje džepove. U jeku te afere, Komisija se našla na stubu srama jer je morala da poništi rezultate prijemnog ispita za svih 30.000 kandidata za funkcije u briselskoj administraciji. Pitanja su procurila u javnost, a haotični nadzor je doveo do masovnih prevara.

Odbor za budžetsku kontrolu je optužio direktora administracije Stefana Šmita da istrage usmerava ka zataškavanju, zbog čega je njegova kancelarija izgubila kredibilitet. Kada se otkrilo da je nestalo 40 miliona funti iz programa namenjenog saradnji između EU i njenih mediteranskih suseda, Odbor je utvrdio da je čak 26 finansijskih kontrolora iz Komisije odbilo da preda relevantnu dokumentaciju o ugovorima sa poslovnim partnerima, koji su angažovani u tom projektu. Najveću štetu je izazvao slučaj Edit Kreson, bivše francuske premijerke, tada na funkciji komesarke za obrazovanje. Kada je pozvana da u Evropskom parlamentu odgovara na pitanja o tom korupcionaškom skandalu, Kreson je odbila da se pojavi. Poslala je svog portparola, koji nije hteo da razgovara sa evro-parlamentarcima.

Evropska komisija je potvrdila da je kancelarija ECHO uništila dokaze o 2.000 ugovora sa kompanijama koje su angažovane u projektu. Vrednost tih ugovora je bila 800 miliona funti. Kreson i Bonino, koje su se našle u srcu afere, pretile su tužbama protiv medija koji su o tome izveštavali. Belgijski Le Soir objavio je naslov „Evopska komisija se pretvara u zmijsko gnezdo“. Kriza se razvijala tako brzo da se činilo da je Žak Santer gotov, baš kao i njegove nade da će dobiti drugi mandat. Bivši italijanski premijer Romano Prodi već je smatran njegovim naslednikom.

Novi udarac je stigao kad je Revizijski sud odbio, i to peti put zaredom, da prihvati tzv. Završni račun. Predsednik suda Bernard Fridman, predsednik Suda, izjavio je da bi skandal mogao uništiti Evropsku uniju, jer je Komisija uhvaćena u zloupotrebi fondova.

Pojavilo se još detalja. Revizijski sud je utvrdio da je projekat nuklearne bezbednosti u istočnoj Evropi, čija ukupna vrednost je bila 600 miliona funti, postao „žalosni neuspeh“. Svi rokovi su probijeni, potrošeno je tek nešto više od trećine novca, a većina je otišla konsultantskim agencijama koje su dobile ugovore mimo tendera.

Britanska ministarka za međunarodni razvoj Kler Šort kritikovala je program Evropske unije za prekomorsku pomoć, vredan 2,7 milijardi funti. Šort je ocenila da je taj program, za koji je trebalo da Britanija izdvoji 530 miliona funti, „užasan, loše zamišljen, slabo nadziran i štetan“, zbog čega je njeno ministarstvo odbilo da ga finansira.

Prvog dana 1999. godine, više od 30.000 ljudi učestvovalo je u uličnom slavlju pred Evropskom centralnom bankom u Frankfurtu, kako bi obeležili pokretanje evra i prve privredne i ekonomske unije u Evropi nakon Rimskog carstva. Orkestar je svirao živahnu melodiju, kojom je obeležen taj istorijski dan. Zanimljivo, to nije bila Betovenova „himna“ Evropske unije već Land Of Hope And Glory (Zemlja nade i slave).

Kako je nova valuta odmah povećala vrednost za jedan cent, od 1,17 dolara na 1,18 dolara, ministri finansija zemalja EU predviđali su da bi evro uskoro mogao da parira dolaru kao svetska valuta. Da bi obeležio nemačko predsedavanje, njen ministar za Evropu Ginter Verhagen je rekao za BBC: „Jedinstvena valuta je dugo predstavljana kao poslednji korak u procesu političke integracije. Sada, jedinstvena valuta nije završni već početni korak.“ Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer je rekao da evropska valuta stvara novu političku dimenziju: „Valuta, bezbednost i ustav su tri ključne komponente suvereniteta modernih država i uvođenje evra predstavlja prvi korak ka potpunom objedinjavanju u Evropskoj uniji. Najveći nedostaci u EU mogu se danas naći na poručjima političke integracije i evropske demokratije. Kako možemo da napredujemo po tim pitanjima? Nakon Mastrihta i Amsterdama pozivanje na evropski ustav biće mnogo glasnije nego pre.“

Na trenutak, međutim, pažnja je usmerene na krizu koja je nastala kada su se NATO snage pod američkim vođstvom pripremale na intervenciju na Kosovu. Napetost je rasla i oko Iraka.

Veći problem za Brisel su predstavljali protesti poljoprivrednika. Oko 30.000 besnih seljaka okupilo se u Briselu. Protesti su se odvijali i u drugim gradovima zemalja EU. Pod tim pritiskom, francuska vlada je prihvatila zahtev poljoprivrednika da odbije briselski predlog za reformu agrara, koja je podrazumevala smanjenje subvencija.

Kada je propao pokušaj tzv. harmonizacije poreza u zemljama EU, samo tri meseca od uvođenja, evro je izgubio deset odsto vrednosti. Jedna kriza je pratila drugu.

(U sledećem broju: Svi preziru Tonija Blera)