Edmond Paris

(METAFIZIKA Beograd, 2026.)

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fašizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvorili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vremenima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asimilovani i stoga su bili osuđeni na smrt.

Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, posebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvatskim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“

Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveštenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugoslovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili ustaša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim okolnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom.

S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Velimirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Glavni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 osoba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Motliju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija prema Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“

Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progonom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina.

U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj

jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski genocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je svedočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objektivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperijalizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvorima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao.

Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju odgovornih za ovu dramu.

Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazovem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o strašnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

REGENTSTVO, KONKORDAT I TROJNI PAKT

Kralj Petar II je imao samo jedanaest godina kada mu je otac ubijen. U skladu sa testamentom kralja Aleksandra, ustanovljeno je regentstvo, kojim je predsedavao princ Pavle. Sva neslaganja, obustavljena samo na kratko, ponovo su počela, i to sa većim intenzitetom. Za parlamentarne izbore 5. maja 1935. godine, formiran je opozicioni blok, koji je okupljao radikale, demokrate, Srpsku agrarnu stranku, Hrvatsku seljačku stranku, Nezavisne demokrate, Katoličku slovenačku stranku i Jugoslovensku muslimansku stranku. Šef vlade, Boško Jeftić, nije mogao da održi svoju poziciju i nasledio ga je ekonomista Milan Stojadinović. Ovaj profesor ekonomije postigao je veoma zadovoljavajuće rezultate sa ekonomske i finansijske tačke gledišta. Politički gledano, uspeo je da okupi radikale, katoličke Slovence i Jugoslovensku muslimansku stranku oko svoje vlade. Ali uprkos pregovorima u Brežicama, 1936. i u januaru 1937. godine, sa šefom Hrvatske seljačke stranke, Vlatkom Mačekom, ovaj drugi je odbio da mu pruži svoju podršku.

Stojadinović je mislio da može da smanji ovu sistematsku opoziciju, tako destruktivnu za zemlju, praveći značajne ustupke Katoličkoj crkvi. Gajio je nadu, s obzirom na glasanje o Konkordatu, zaključenom za života Aleksandra i ratifikovanom od Jeftićeve vlade, da može da ubedi Katoličku crkvu u Hrvatskoj da napusti svoj neprijateljski stav prema državi i vladi. Ovaj projekat, sastavljen u tajnosti, izazvao je trenutne i intenzivne emocije u svim krugovima čim se saznalo za njegovo postojanje, što je rezultiralo žestokim polemikama.1 Srpska pravoslavna

Javnost je saznala za potpisivanje tek nakon što ga je neko predao srpskim crkvenim zvaničnicima, koji su ga objavili. crkva, kao i druge crkve, zamerale su vladi što se pridržava odredbi Konkordata koji je Katoličkoj crkvi dao privilegije i garancije koje oni sami nisu uživali. Verovali su da je to kršenje ustavnog principa verske jednakosti. Konkordat između Jugoslavije i Vatikana bio je predmet mnogih rasprava kako u domaćoj tako i u stranoj štampi. Izgleda da je preliminarni nacrt Konkordata, koji je sastavila jugoslovenska komisija kao osnovu za pregovore, Vatikan odbacio od samog početka. Odbijen je zato što je italijanski fašistički režim tek došao na vlast, a papa Pije XI nije želeo da izazove sumnju kod Musolinija otvaranjem bilo kakvih pregovora sa Jugoslavijom. Tek nakon što je Musolini potisnuo svaku opoziciju i učvrstio svoj režim, pokrenuti su tajni pregovori između Kvirinala i Vatikana kako bi se rešilo ovo „bajkovito“ pitanje. Stoga je papa Pije XI pristao da započne zvanične pregovore koji su trebali da se održe u junu 1925. godine, a jugoslovenska delegacija je otputovala za Rim.

Ali pored ovog poslanstva, u Rim je otišao i zagrebački nadbiskup Bauer, sa članovima rukovodstva Hrvatske katoličke biskupije. Svrha njihovog boravka tamo postala je jasna od početka. Tokom prvog sastanka jugoslovenske i vatikanske delegacija, mons. Borgodini Duka je rekao da su biskupi razgovarali o jugoslovenskom nacrtu Konkordata i da su došli do zaključaka koji su prosleđeni Vatikanu. Biskupi su zamolili Svetu Stolicu da ne potpisuje Konkordat pre nego što se ispuni niz njihovih crkvenih i političkih uslova, što je zapravo značilo povratak na uslove koji su vladali 1918. godine u Austro-Ugarskoj. Dalje je rekao da je Sveta Stolica prihvatila uslove koje su podneli biskupi i ponudila svoj kontrapredlog Konkordatu, na sopstvenu odgovornost, nezavisno od odgovarajućih kongregacija i Svete Stolice, te su tako diskusije nastavljene. U stvari, ono što su Vatikan i više sveštenstvo želeli da postignu ovim pregovorima bilo je negiranje jugoslovenskog suvereniteta i traženje privilegovanog položaja za Katoličku crkvu u zemlji. Ovaj neprijateljski stav Vatikana i njegovog višeg sveštenstva u vezi sa Konkordatom razmatran je tokom sednice Jugoslovenskog ministarskog saveta, na kojoj je ministar prosvete, Stjepan Radić, kao šef najjače hrvatske stranke, odlučno govorio protiv neprijateljskog stava Vatikana i njegovog sveštenstva. Optužio ih je za klerikalnu pretencioznost i zatražio od njih puno poštovanje suvereniteta države.

Tako su, intervencijom Stjepana Radića, pregovori sa Vatikanom odloženi, ali ne i prekinuti. Kao rezultat toga, i ubrzo nakon toga, u vreme kada je pokrenuto pitanje Svetog Jeronima u Rimu, Vatikan je pojačao svoj neprijateljski stav prema Jugoslaviji i njenim suverenim pravima. Da je sporni Konkordat iz 1936. godine dao Katoličkoj crkvi privilegovan položaj, priznali su nadbiskup Bauer i njegov vikar Stepinac u deklaraciji od 31. marta 1936. godine: „Katolička crkva se nimalo ne protivi tome da i Srpska pravoslavna crkva dobije sve ono što možda sada nema, a što je Katoličkoj crkvi garantovano Konkordatom.“ Ovakav snishodljiv stav rimske prelature nije mogao a da ne iritira srpsko pravoslavno sveštenstvo i ne izazove osećaj frustracije. Politička opozicija je iskoristila ovu priliku i dolila ulje na vatru. Uznemirujuće vesti su kružile širom zemlje, smatrajući Konkordat odgovornim za teško stanje srpskog patrijarha Varnave, čija se bolest znatno pogoršala. Situacija je postala još opasnija nakon što su vlasti zabranile ulične demonstracije pravoslavnih Srba. Agitatori su odbili da slušaju, a policija je, da bi ih impresionirala, pribegla nasilju. Crkveni barjaci su se gazili, a bilo je mnogo ranjenih, među njima i šabački episkop Simeon, čija je episkopska kruna uništena i bačena na zemlju. „Takvi prizori nikada ranije nisu viđeni, čak ni od Turaka“, bio je vapaj koji se dizao iz naroda.

 „Pitanje“ Svetog Jeronima u Rimu uključuje njegovo značajno, ali kontroverzno, vreme provedeno tamo kao učenjaka-sekretara pape Damasusa I, njegov kritički stav o rimskom svešteničkom luksuzu koji je doveo do sukoba, i njegov konačni odlazak, iako su njegove mošti na kraju stigle u rimsku baziliku Santa Marija Mađore, trajno ga povezujući sa gradom kao Učitelja Crkve, poznatog po Vulgati i vatrenim spisima (urednik). Stav Hrvatske seljačke stranke izrazio je njen vođa, Vlatko Maček, koji je u maju 1937. godine dopisniku lista Kurir Varšavski dao sledeću izjavu: „Ostajemo sasvim ravnodušni prema ovom pitanju jer Vatikan pokušava da zaključi Konkordat sa srpskom pravoslavnom vladom, a ne sa rimokatoličkim stanovništvom Hrvatske.“

Kralj Aleksandar je vrlo rano želeo rešenje crkvenih pitanja sa Svetom stolicom, i u skladu s tim, pregovori o zaključivanju Konkordata počeli su još 1920, a njegova formulacija je bila spremna do kraja 1921. godine, ali uslovi nisu bili pogodni baš u to vreme za njegovo finalizovanje. Međutim, godina 1925. izgledala je povoljna za njegovo zaključivanje, pošto je Stjepan Radić, u to vreme vođa Hrvatske seljačke stranke, bio član vlade i ministar prosvete. Vladu su činili Srbi, Hrvati i Slovenci, koji su predstavljali svoje najjače stranke. Tokom sednice vlade, Voja Janić, koji je bio ministar pravde, podneo je izveštaj o Konkordatu Skupštini sa ciljem pokretanja diskusija koje su trebalo da dovedu do konačnog prihvatanja. Međutim, odmah nakon završetka Janićevog izveštaja, Stjepan Radić je ustao da govori i snažno se usprotivio njegovom predlogu, navodeći da je Konkordat previše klerikalistički i da ga Hrvati nikada neće prihvatiti; Praktično je ukorio Janiju, Srbe i pravoslavca, zbog previše klerikalističkog stava u predlaganju takvog konkordata. Generalno, može se reći da su sve religije bile protiv Konkordata 1936. godine, uključujući i većinu katoličkih Hrvata. U publikaciji pod nazivom Javnost, koju je uređivao Niko Bartulović, katolik-Hrvat, objavljen je članak u kojem se analizira Konkordat. U pokušaju da se dokaže da je ovakav Konkordat štetan za državu, navodi se:

Štetno je jer otvaraju vrata Katoličkoj crkvi da uđe u škole, domove i među one koji to žele ali i one koji to ne žele, zapravo svuda; dajući joj kontrolu nad svime, dok je država lišena bilo kakvog prava mešanja u bilo koju od katoličkih ustanova ili organizacija.

To je štetno jer otvara put klerikalizmu koji nikada nijednu zemlju nije usrećio. Štetno je jer Katoličkoj crkvi daje široka i izuzetna prava pomoću kojih ona stiče privilegovan položaj u poređenju sa drugim religijama u državi. Pogrešno je jer podstiče druge religije u zemlji da pokušaju da za sebe zahtevaju jednaka prava i privilegije koje uživa Katolička crkva, što znači da je država primorana da pod pretnjom noža svima njima čini ustupke svih vrsta. Pogrešno je jer ne bi bilo politički oportuno da se naša država u ovom trenutku opterećuje kontroverznim crkvenim pitanjima. I konačno, pogrešno je jer rečima i duhom je protiv stabilizacije sadašnjih uslova u političkom, društvenom i ekonomskom smislu, i umesto da ograniči neka crkvena prava, naprotiv, primorana je da ih poveća i podstiče druge religije da zahtevaju ista prava.

Pitanje rešavanja verskih pitanja u našoj zemlji je od velikog značaja za državu. Stoga, Konkordat treba posmatrati kako sa stanovišta države tako i sa stanovišta njenih sopstvenih ciljeva. Ali ako se posmatra samo sa verske strane, ne bi trebalo da bude prihvaćen. Država ima pravo i dužnost da organizuje verska pitanja unutar svojih granica sa svog stanovišta i za svoju dobrobit. Viktor Novak, profesor istorije i hrvatski katolik, napisao je o Konkordatu, a posebno o klauzuli koja se tiče crkvenih službi na slovenskom jeziku, sledeće:

Za dugotrajni razvoj hrvatske glagoljice, odnosno obavljanja crkvenih službi na staroslovenskom jeziku, ovo je bio jedan od najvećih i najtežih prestupa, pojačan tragičnim ćutanjem Hrvata. Ako bi Konkordat bio legalizovan, u sadašnjem stanju, to bi značilo da bi već atrofirana glagoljica u svojoj oazi bila osuđena na propast, što bi dovelo do tačke bez povratka, i to u veoma bliskoj budućnosti. Međutim, najgore od svega je signum temporia, tj. nedostatak političke zrelosti našeg vremena. Ko će preuzeti odgovornost za ovo pred istorijom? Hoće li to biti narod ili njegovi „duhovni vođi“? Hoće li to biti Vlada? Ako jeste, koja? Ko će biti taj koji će izgovoriti poslednje reči na kraju tragične trilogije hrvatske „glagoljice“ – „Tragedija je okončna“.

Najteži udarac Konkordatu koji je došao od Hrvata, međutim, zadala je Demokratska seljačka koalicija, čiji je predsednik bio Vlatko Maček, a koja je formirana od Hrvatske seljačke stranke i Nezavisne demokratske stranke. Prva je bila čisto hrvatska, a druga je imala većinu Srba (ali sama po sebi veoma malobrojnu). Izvršni odbor Seljačke demokratske koalicije zauzeo je veoma negativan stav prema Konkordatu tokom sastanaka održanih 24. i 25. januara 1937. godine. U njegovoj rezoluciji je rečeno da se Konkordat, koji je potpisan između Vatikana i Jugoslavije, sada koristi za uznemiravanje pravoslavnih masa – dok je, s druge strane, pastirsko pismo koje su izdali katolički biskupi predlagalo fašističko uređenje države. Očigledno je samo mala manjina hrvatskog naroda protestovala protiv nelegalizacije Konkordata. To su bili hrvatski ultramontanci i „starčevičevci“ sa krajnjim nacionalističkim sklonostima.

U parlamentu, nakon donekle burnih debata, projekat je us-vojen 23. jula 1937. godine glasovima 166 prema 129. Istog dana, tokom večere koju je predsednik vlade priredio za poslanike koji su glasali za, odjednom su zvona svih srpskih pravoslavnih crkava počela da zvone patrijarhu Varnavi. Takva koincidencija ostavila je veliki utisak na javno mnjenje. Burna atmosfera koja je nadvladala celu zemlju primorala je vladu da odloži rasprave pred Senatom za kasnije, i na kraju je ceo projekat odbačen. Nakon toga, prema jugoslovenskim novinama, premijer Milan Stojadinović je izjavio da „Konkordat sa Vatikanom, u takvom obliku, neće biti podnet na odobrenje Skupštini. U svakom daljem rešavanju odnosa sa Vatikanom i u regulisanju svog položaja sa Rimokatoličkom crkvom u Kraljevini Jugoslaviji, jugoslovenska vlada će poštovati i u najvećoj meri sprovoditi principe jednakih prava svih zakonski priznatih religija u zemlji, garantovanih Ustavom i važećim zakonima“. Ali stav Njegove Milosti, Stepinca, koadjutora cum jure successionis, nadbiskupa Bauera, bio je sasvim suprotan. Nadbiskup Bauer, u osamdesetim godinama, bio je na samrti kada je 6. decembra 1937. godine, apostolski nuncije iz Beograda, Njegova Milost Pelegrineti, na putu za Rim da bude rukopoložen za kardinala, prošao kroz Zagreb. Njegova Milost Stepinac je otišao da pozdravi prelata na stanici i u svom obraćanju je izjavio sledeće:

„Budite uvereni, Ekselencijo, a uverite takođe i Svetog Oca, da nas bilo kakva oluja što ovih dana preti brodu Svetog Petra nikada neće uznemiriti.“ Izgovarajući ove reči, ratoborni koadjutor je krasnorečivo potvrdio legendu o „progonjenoj“ Rimokatoličkoj crkvi, i time je prikrio istinu koja se lako mogla proveriti, tj. usvajanje Konkordata je bilo posledica povoljnih glasova srpskih pravoslavnih poslanika. I tako, deset dana kasnije, 16. decembra 1937. godine, papa Pije XI, uredno obavešten o započetoj „oluji“ koja je, prema rečima Njegove Milosti Stepinca, pretila brodu Svetog Petra, počeo je da širi apokaliptične opaske tokom konzistorije gde su posvećivani novi kardinali, među kojima je bio i Njegova Milost Pelegrineti: „Doći će dan“, nastavio je Njegova Svetost, „kada će mnogi zažaliti što nisu u potpunosti, velikodušno i efikasno prihvatili veliki blagoslov koji je Hristov namesnik ponudio njihovoj zemlji, i koji je ponudio ne samo crkvenom i verskom telu nacije već, pre svega, političkom i društvenom životu, iako Njegova Svetost nerado meša svoje poslove i svoj rad sa pitanjem politike.“

Pretnja protiv Jugoslavije i Srpske pravoslavne crkve, koja se smatra odgovornom za neuspeh Konkordata, bila je previše očigledna.

SPORAZUM CVETKOVIĆ-MAČEK

Na vrhuncu političke i verske krize 8. oktobra 1937. godine, stranke opozicije potpisale su međusobni sporazum nazvan „Farkašićev sporazum“. U slučaju izborne pobede, predložile su formiranje vlade koja bi ukinula Ustav iz 1931. godine i zamenila ga drugim koji bi ostao na snazi do odlučujućeg glasanja.

Na izborima održanim 11. decembra 1938. godine, opoziciona lista je dobila 1.364.524 glasa, a vladina 1.643.783, što je bila mala većina. Ovaj neznatan uspeh dodatno je pogoršao nestabilnu situaciju u Evropi, podstakao je Regentstvo da traži modus vivendi sa Hrvatskom seljačkom strankom, što je bilo još neophodnije jer se činilo da se Stojadinović sve više približavao silama Osovine, dok je Regentstvo pokušavalo da očuva prijateljske odnose sa Francuskom i Engleskom. Već 25. marta 1937. godine potpisan je politički i ekonomski sporazum sa grofom Ćanom o „iskrenom i trajnom prijateljstvu“ između dve zemlje.

Knez Pavle je, nakon izbora 1938. godine, smenio svog šefa vlade i zamenio ga Dragišom Cvetkovićem, čija je uloga bila da pronađe zajednički jezik za razumevanje sa Hrvatskom seljačkom strankom. Pregovori u tu svrhu počeli su 3. marta 1939. godine, ali im je bilo suđeno da se odugovlače, jer je istovremeno Maček, igrajući dvostruku igru, počeo da pregovara sa Ćanom preko svojih agenata, Karnelutija i grofa Bombelesa. Prema dnevniku koji je vodio Ćano, a koji je objavljen posle rata, Maček je bio spreman da organizuje ustanak u Hrvatskoj za koji bi zatražio pomoć od Italije u formiranju hrvatske republike koja bi se na kraju ujedinila sa Italijom. Ćano je 21. marta 1939. primio Karnelutija i dao mu instrukcije da kupi vreme produžavanjem pregovora sa Beogradom. Bombeles je, s druge strane, nakon razgovora 5. aprila sa ustaškim vođom Pavelićem posetio Ćana, a zatim se vratio u Zagreb da vidi Mačeka pre nego što se vratio u Rim.

Nakon druge audijencije kod Karnelutija, grof Ćano je 26. maja 1939. godine napisao sledeće u svom dnevniku o njihovom razgovoru:

Imao sam sastanak sa Karnelutijem, koji se upravo vratio iz Zagreba. Potvrdio mi je da je Maček čvrsto odlučio da prekine bilo kakve pregovore o sporazumu sa Beogradom i da podrži ustanak. Dogovorili smo se o sledećim tačkama:

1. Italija će finansirati Mačekov hrvatski ustanak sa 20.000.000 dinara;

2. On prihvata odgovornost za pokretanje ustanka u roku od četiri do šest meseci;

3. Potom će odmah pozvati italijanske trupe da osiguraju mir i red;

4. Hrvatska će proglasiti svoju nezavisnost i konfederaciju sa Rimom. Imaće svoju vladu, ali spoljni i vojni poslovi biće jedno sa Italijom…

Duče je pročitao izveštaj i složio se sa njim. U istom trenutku pregovori sa Cvetkovićem su zapali u ćorsokak zbog Mačekovih neprihvatljivih zahteva za nehrvatskim pokrajinama i, pre svega, određenim delovima Bosne i Hercegovine. Takvi zahtevi naišli su na žestoko protivljenje Srba obe veroispovesti, pravoslavnih i muslimana. Vođa ovih poslednjih, dr Mehmed Spaho, ministar komunikacija, pretio je ostavkom ako Regentstvo pristane na podelu Bosne i Hercegovine.

Maček to poriče u svojoj autobiografiji, ali događaji koji su se odigrali i Mačekov stav prema njima navode na utisak da je grof Ćano govorio istinu. Na takav zaključak čovek je primoran zbog načina na koji je napustio vladu u kojoj je bio potpredsednik. Stigao je u Zagreb 10. aprila 1941. godine i preko radija apelovao na hrvatski narod da lojalno prihvati Nezavisnu Državu Hrvatsku, koju su stvorili Hitler i Musolini, i da pomogne njihovoj novoj vladi. To je učinio sedam dana pre nego što je jugoslovenska vlada potpisala akt o kapitulaciji. Ovo se smatra činom izdaje, kažnjivim po zakonu u svakoj organizovanoj zemlji. Musolini je, preko posrednika švajcarske banke, odobrio dvadeset miliona dinara potrebnih za finansiranje ustanka u Hrvatskoj. Ali novi događaj, iznenadna smrt dr Mehmeda Spahe, poglavara muslimana u Bosni i Hercegovini, 29. juna 1939. godine, olakšala je zaključivanje sporazuma između Mačeka i Regentstva u Beogradu, kojim su određeni delovi ove pokrajine pripojeni Hrvatskoj. Javno mnjenje je bilo uvereno da je muslimanski vođa otrovan.

Tako dobijen ustupak, a možda i donekle odbojan stav Berlina prema tome kako Hrvatska potpuno pada u italijansku orbitu, naveli su Mačeka da odustane od svog projekta. Shodno tome, 26. avgusta 1939. godine, u Beogradu je intervenisao kompromis in extremis. Sporazumom (ugovorom) koji je potpisala Hrvatska seljačka stranka, Hrvatskoj je dodeljena široka politička i finansijska autonomija, sa sopstvenom vladom i sopstvenom skupštinom. Ban (guverner) je predstavljao kraljevsku vlast u Zagrebu, dok je Beograd kontrolisao spoljnu politiku, nacionalnu odbranu, delimično finansije, poštansku službu, telegraf, telefon i druge komunikacije, i, uopšte, interese čisto nacionalnog karaktera. Autonomni poslovi Banovine Hrvatske obuhvatali su: unutrašnju upravu, pravosuđe, narodno obrazovanje, poljoprivredu, šumarstvo i rudarstvo, finansije, građevinarstvo, zdravstvo i socijalnu politiku.

Princip centralističke države je stoga definitivno napušten, a Jugoslavija je od tada usvojila federalističku formulu, nikada jasno definisanu. Baš na dan potpisivanja sporazuma, u Beogradu je formirana nova Cvetkovićeva vlada, a Vlatko Maček je preuzeo mesto potpredsednika.

Sporazum je eksplicitno računao na to da će njegov tekst ratifikovati parlament, ali shvativši da ovo telo neće dati povoljan glas i da će Sporazum biti odbijen, vlada Cvetkovića-Mačeka je odmah raspustila parlament i 26. avgusta ukinula izborni zakon, kao i sve ostale političke zakone, koji su postali zastareli. U stvarnosti, Ustav iz 1931. godine je opstao. Od tada je vlada Cvetkovića-Mačeka, ne uspevši da organizuje obećane slobodne izbore, pristala na Sporazum, vladavinu bez parlamenta, i tako je postalo sasvim očigledno da se Hrvatska seljačka stranka, umesto da se bori za pravu demokratiju, borila samo za povećanje hrvatske teritorije. Tako se našla uvećana za devet okruga iz Bosne i Hercegovine i dva iz pokrajine Srem, što je 13.809 kvadratnih kilometara, naseljenih sa 656.000 duša, od kojih je većina bila nehrvatskog porekla. Od tog vremena, broj stanovnika Hrvatske banovine iznosio je 4 miliona i 500 hiljada, među kojima je bilo 3 miliona i 180 hiljada katolika, oko 1.000.000 pravoslavnih Srba, 204.000 muslimanskih Srba, a ostatak su činili pripadnici različitih vera.

Srbi, pravoslavni i muslimani, koji su tako uklonjeni pu-kim okretanjem pera, bez prethodnog javnog konsultovanja, ener-gično su protestovali protiv ove proizvoljne akcije i odmah su počeli da organizuju otpor. Sporazum je bio uzrok opšteg ne-zadovoljstva u zemlji; ubrzo nakon što je potpisan, širila se glasina o hrvatskoj hegemoniji. I to nije bilo preuveličano, prema poverljivom pismu u to vreme upućenom svim organiza-cijama Seljačke stranke u Hrvatskoj, a posebno tačkama 13 i 15 ovog pisma, koje su dale precizne detalje o stavu koji se očekuje od pristalica.

Tačka 13 je izražena na sledeći način: „Mora se uvek naglašavati da situacija koju je stvorio Sporazum pred-stavlja samo prvu fazu ka realizaciji našeg programa sutraš-njice. To je razlog zašto bismo uvek trebali govoriti o slobodnoj i nezavisnoj Hrvatskoj…“

Tačka 15 precizira: „Prateći ova uputstva, iskoristićemo svaku okolnost za ostvarivanje našeg cilja. Versajski sporazum je na pragu raspada, a Jugoslavija je bila jedna od njegovih veš-tačkih tvorevina. Naši lideri će se kolebati između sila oso-vine i demokratija. Imamo ljude koji će se prikloniti jednom ili drugom od ovih političkih sistema. Naša glavna preokupa-cija je raspad Jugoslavije. Da bismo to postigli, možemo računati na Katoličku crkvu s jedne strane i na međunarodni komunizam s druge.“

Radićev naslednik, Maček, „preorijentisao je Hrvatsku se-ljačku stranku u fanatični nacionalistički pokret koji je, po-stajući sve smeliji, postao aktivan faktor rastućih političkih tenzija unutar Jugoslavije. Od ovog perioda pa nadalje separa-tizam je postao ključna reč hrvatskog nacionalizma, što je re-zultiralo time da je ovaj drugi sve više počeo da ide na ruku katoličkoj hijerarhiji, a samim tim i Vatikanu.“

Iako izgleda cinično, uputstva Hrvatske seljačke stranke precizno su objasnila situaciju. Rimokatolička crkva i Moskva, iako iz različitih uglova, savršeno su se složile oko ove tačke. Još 1925. godine, Đorđe Dimitrov, tadašnji generalni sekretar Kominterne, pred posebnom komisijom tog tela posvećenog jugoslovenskom pitanju, dao je sledeću izjavu: „Nikakav ozbiljan komunistički rad neće biti moguć na Balkanu dok se Jugoslavija ne raspadne. Dakle, Jugoslavija mora biti dovedena do raspada tako što ćemo tamo pomagati separatističkim po-kretima.“

Za Dimitrova, bugarskog porekla, problem je bio formi-ranje velike Makedonije ujedinjenjem stranaka ovog oblasta koji su anektirale Jugoslavija, Grčka i Bugarska. Ova nova država, pod kontrolom Bugarske, postala bi tada neka vrsta „odskočne daske“ za Rusiju, što bi Sovjetima omogućilo pristup Jadranu radi kontrole Otrantskog moreuza, a samim tim i celog istoč-nomediteranskog pomorja. Tek 26. novembra 1942. godine, tokom zasedanja AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije) u Bihaću, Jugoslovenska komunistička partija odu-stala je od ideje o potpunom raspadu svoje zemlje i izjasnila se za federalizaciju malih pokrajinskih entiteta.

POČETAK RATA

Potpisivanje Sporazuma dalo je signal za „čistku“ admini-strativnog osoblja u Hrvatskoj, koja je sada postala autonomna i poznata kao Banovina Hrvatska. To je sprovedeno direktnim me-todama, pri čemu su srpski funkcioneri proterani ili primo-rani da odu zbog zlostavljanja i, pre svega, zbog pretećih pisama. Ubijani su desetinama na ulicama Zagrebaod ubica koje policija „nikada nije uspela“ da otkrije. Pa ipak, niko nije bio nesvestan da su krivci pripadali poluvojnoj organizaciji (Hrvatska ci-vilna odbrana) povezanoj sa Mačekovim Seljačkim strankom. Organizovan je bojkot srpskih prodavnica i svega što je bilo srpsko. U svim mestima gde su živeli mešoviti elementi, odnosno Srbi i Hrvati, formirana su takozvana „ekonomska društva“ koja su se zvala „Svako sebi“. Svrha ovih organizacija bila je bojkot celog srpskog ekonomskog života.

Hrvatski dnevnik, novine Hrvatske seljačke stranke, objavi-le su sledeće u svom broju od 28. avgusta 1939. godine: „Hrvatska neće moći da zadrži na svojoj teritoriji određene ljude Šmislim na SrbeĆ koji nemaju poverenja u hrvatski narod; osim toga, Hrvat-ska im neće moći dati penzije, jer ih ne zaslužuju.“

Hrvati su otišli toliko daleko u svojim provokacijama i neprijateljstvu da je hrvatska opština Privlaka čak otpustila i Stevu Nikolića, hvatača pasa, zato što je bio pravoslavni Srbin. Čak je i vladin list Vreme (Beograd) objavio članak iz Osijeka 26. novembra 1939. godine, u kojem je u vezi sa otpušta-njem Srba pisalo sledeće: „Otpuštanje Srba iz gradskih službi i gradskih preduzeća se nastavlja. Pored otpuštanja koja su ne-davno objavljena, još sedam srpskih radnika je otpušteno iz gradskog tramvajskog preduzeća, i sada se broj otpuštenih ljudi popeo na trideset.“

Sve ove žalosne i neoprostive mere bile su direktna posle-dica fašističkog i ustaškog uticaja koji je preuzeo kontrolu nad Hrvatskom seljačkom strankom. Tokom sastanka ove stranke u Splitu, 23. avgusta 1937. godine, sekretar stranke je rekao: „Mogu vam obećati da sviće nad suverenom Hrvatskom i da će uslediti nezavisnost. Kada Hrvatska bude slobodna, onda možete da sre-dite svoje račune za godine od 1918.“ Sasvim je očigledno da je ovo bio apel za vrstu nasilja koja je toliko karakteristična za sve rasiste. Dodatna klauzula jasno pokazuje da ova deklaracija nije bila samo slučajna već deo političke i sistematske propagande. Ivan Pernar, tadašnji poslanik Hrvatske seljačke stranke (a koji danas živi u Sjedinjenim Državama), bio je jedan od najbližih saradnika Vlatka Mačeka. U obraćanju koje je održao 10. oktobra 1937. u Našicama, takođe je zapretio da će „svi stranci biti pro-terani u roku od dvadeset četiri časa i poslati u carstvo cara Dušana (aludirajući na Kraljevinu Srbiju tokom četrnaestog veka)“. Nepotrebno je dodati da je direktno apelovao na proteri-vanje Srba iz Hrvatske.

Novine Hrvatske seljačke stranke, Hrvatski dnevnik (20. septembra 1940), objavile su sledeći članak pun hvalospeva o veleumnom nacističkom Rajhu:

Hrvati su narod koji, u pogledu svog odnosa sa Nemačkom, nije imao potrebe da se preorijentiše, jer nikada nije bio neprijateljski nastrojen. Uvek smo poštovali prava velikog naroda kao što je nemački narod i bili smo uvereni da će se ovaj narod, zahvaljujući svom velikom osećaju za organizaciju, ponovo uzdići nakon teškog udarca koji mu je zadao Versajski sporazum. Iako se Nemačka nikada nije mešala u unutrašnju politiku Jugoslavije, sa zadovoljstvom smo primetili sve što se pojavilo u nemačkoj štampi, a koja je u raznim prili-kama pokazala veliko razumevanje za položaj hrvatskog naroda i ulogu koja mu je data u ovom delu Evrope. Znaci saosećanja koje nam je Nemačka ukazala bili su spontani. (20. novembar 1940.) Čim je Hrvatska postala gospodar svoje sudbine, već je po-čela da tone u blato nereda, anarhije i korupcije. Tako je, kada su Sile Osovine započele napad 6. aprila 1941. godine, postala najranjiviji deo cele zemlje.

Rat se sve više približavao jugoslovenskoj teritoriji, a vlada Cvetkovića i Mačeka nije posedovala potrebna ovlašćenja da koncentriše snage zemlje i pripremi ih za veliko iskušenje. Štaviše, nemačko-italijanski pritisak se ozbiljnije osećao od Čeličnog pakta (22. maja 1939). Kada su počela neprijateljstva u Evropi, ponovljene pobede Nemačke (njeno napredovanje do nacionalnih granica i njeno prisustvo u Mađarskoj, Rumuniji i Bugar-skoj), uz istovremenu okupaciju cele Albanije i napad Italije na Grčku, ostavile su ogroman utisak na stanovništvo. Uprkos frankofilskim i anglofilskim simpatijama većine predstav-nika, vlada se postepeno udaljavala od tradicionalnih prija-teljskih odnosa. Dana 14. februara 1941. godine Hitler je, kako bi pomogao italijanskim trupama u njihovoj opasnoj situaciji u Grčkoj, zatražio od Beograda, ili bolje rečeno naredio Beo-gradu, da dozvoli transport ratnog materijala kroz Jugoslaviju. Dana 5. marta, princ Pavle je imao razgovor sa Firerom u Berh-tesgadenu, gde su mu predstavljeni uslovi trojnog pakta, kojim bi Jugoslavija ušla u nemačko-italijansku orbitu. Hitler je ga-rantovao bezbednost jugoslovenskih granica baš kao što je to učinio sa Čehoslovačkom, a Ribentrop je svečano izjavio da Ne-mačka nema nikakve političke interese na Balkanu. Štaviše, deo grčke Makedonije, sa lukom Solun, bio bi ustupljen Jugoslaviji. Od 18. do 20. marta, Savet Regentstva je razmatrao svoje pri-stupanje Trojnom paktu. Srpski predstavnici su bili podeljeni, ali su Hrvati, Slovenci i Muslimani dali svoj pristanak. Treba napomenuti da je Njegova Milost Stepinac, po povratku iz Rima, početkom meseca, obavestio Vlatka Mačeka, potpred-sednika Ministarskog saveta, da fašistička vlada već ima iz-rađen plan za podelu Jugoslavije. I tako, 6. marta postignut je sporazum između njih da se uspostavi duhovna i vremenska jedi-nstvenost stavova o hrvatskoj politici uopšte, a 25. marta, Dragiša Cvetković, šef vlade, i dr Cincar Marković, njegov ministar spoljnih poslova, potpisali su Trojni pakt u prisu-stvu Hitlera u Belvederu u Beču. Ali kada je ovaj pakt objav-ljen, Beograđani su ustali u znak protesta vičući: „Rat, a ne pakt!“ (Bolje rat, nego pakt). Sledeće ponosne reči izgovorio je patrijarh Gavrilo: „Ako ćemo živeti, živimo u slobodi, a ako ćemo umreti, umrimo za slobodu!“ Potom, 27. marta, u zoru, dr-žavni udar, koji su organizovali srpski oficiri i garnizon u Beogradu, svrgnuo je vladu i Regentstvo. Koaliciona vlada, koju su činili svi ostaci demokratskih stranaka, formirana je tog jutra, sa generalom Dušanom Simovićem kao predsednikom Mi-nistarskog saveta. Petar II je trebalo da sedne na presto pet me-seci pre nego što je postao punoletan.

Te večeri istog dana, princ Pavle, prvi regent, seo je voz za Sloveniju, ali je zaustavljen na putu i savetovano mu je da se vrati u Beograd. Međutim, sišao je u Zagrebu, gde se konsultovao sa dr Vlatkom Mačekom, potpredsednikom pale vlade, i dr Iva-nom Subašićem, „banom“ Hrvatske, o nedavnim događajima. Maček je pokušao da utiče na kneza Pavla da se pridruži otporu. Tvrdio je da je gospodar situacije u svim hrvatskim po-krajinama, da ima kontrolu nad hrvatskim trupama, pa je čak po-zvao i šefa policije Zagreba, Rikarda Vikerta, tražeći od njega garanciju da će moći da uhapsi generala Nedeljkovića, koman-danta oblasta, u slučaju da se protivi planovima. Ali knez, pla-šeći se da će se njegov stav smatrati preduzimanjem akcije u pobuni protiv Petra II i podsticanjem građanskog rata, saveto-vao je Mačeku da se okupi oko vlade generala Simovića. I upravo je Simović sledećeg dana pozdravio kneza Pavla na sta-nici u Beogradu i pratio ga do Ministarstva rata, gde je regent potpisao njegovu abdikaciju.

Istog dana, posebnim vozom, Pavle je sa porodicom stigao do grčke granice, gde su ga Englezi čekali da ga odvedu u Keniju, britansku koloniju u Istočnoj Africi. Ovo je postalo njegovo prebivalište u egzilu gde će ostati do kraja rata. Četvrtog aprila, Maček, dobivši garanciju da će se Spo-razum poštovati, konačno je prihvatio mesto potpredsednika u novoj vladi i ponovo se vratio u Beograd. Maček je čekao povra-tak inženjera Košutića iz Beograda pre nego što je otišao tamo i u svojoj autobiografiji je napisao sledeće: „Košutić se vratio u Zagreb ujutru 31. marta. Doneo je dobre vesti što se tiče spremnosti nove vlade da dodeli veća ovlašćenja Banovini Hrvatskoj.“  Bio je zainteresovan samo za „više ovlašćenja za Banovinu Hrvatsku“, ali ne i za tragičnu situaciju Jugoslavije. Kakav veliki patriota!

U svojim odnosima sa Berlinom i sa željom da služi Hrva-tskoj, Maček nije bio previše iskren u pitanjima koja se tiču Jugoslavije. Verovatno pod uticajem osećaja krivice, dao je tome naivan preokret u svojoj autobiografiji, navodeći: „U međuvre-menu, Mitelhamer, dopisnik nemačke novinske agencije DNB, preneo mi je savet nemačkog Ministarstva spoljnih poslova da se ‘držim podalje od Beograda.'“ Ovo se dogodilo neposredno nakon Košutićevog povratka iz Beograda, 31. marta. Zatim je na-stavio da govori o poseti Hitlerovog izaslanika iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova: „Popodne 3. aprila, neposre-dno pre nego što je trebalo da napustim Zagreb, Moltke, spe-cijalni izaslanik fon Ribentropa, doneo mi je poruku da je vreme da se Hrvatska odvoji od Srbije. Ponuđena mi je nemačka pomoć u sprovođenju ovog projekta. Odgovorio sam da bi takvo odvajanje bilo moguće samo putem rata i da stoga ne bih preduzeo ništa slično.“ Mitelhamer je 31. marta upozorio Mačeka „da se drži po-dalje od Beograda“, što je značilo da je Nemačka već u to vreme odlučila da napadne Jugoslaviju. Moltke je svoj predlog Mačeku izneo 3. aprila, što još snažnije potvrđuje da je nemačka od-luka bila konačna. Ovo je mogla biti dragocena informacija za Simovića, i nema sumnje da bi mu mnogo pomogla da ju je saznao istovremeno kada i Maček. Pitanje je zapravo da li je Maček is-punio svoju ulogu lojalnog građanina prema sopstvenoj zemlji i da li je tu informaciju preneo svojoj vladi, čiji je potpred-sednik bio? Čak i ako su njegovi odnosi sa Berlinom zaista bili naivne prirode, kako on želi da ih predstavi, i dalje ostaje pi-tanje njegove lojalnosti sopstvenoj državi.

U međuvremenu, odmah nakon „puča“ 27. marta 1941. godine u Beogradu, Vilhelmštrase je prekinula odnose sa jugosloven-skom vladom i ojačala ih sa ustašama u inostranstvu, na čijem je čelu stajao Branko Benzon, lekar, koji je radio kao kardiolog u jednoj od bolnica u Berlinu. Pošto ova grupa nije bila naročito jaka, Benzon je, u dogo-voru sa nacistima, pozvao ustašu, Adriju Artukovića, koji se nalazio u Slovačkoj, u Berlin, koji je stigao avionom iz Brati-slave 9. aprila 1941. Nacisti su smestili ove ustaše u poznati hotel „Kajzerhof“. Da bi širili dezinformacije, nacisti su stavili na raspolaganje nekoliko radio emisija ustašama. Ova ustaška grupa emigranata sastojala se uglavnom od sledećih: Adrije Artukovića, Branka Benzona, Nikole Rusinovića, Vilka Rigera, Ivana Derezića, Josipa Mamića, Perčevića itd.

Poručite knjigu

“Metafizika“ Jevrejska 20, Beograd,

0113036440             i             062336460

www.metaphysica.rs

cena knjige u tvrdom povezu formata 14 x 21 cm i 340

strana je 2200,00 dinara