Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Četrdeset godina nakon Rimskog sporazuma, činilo se da je projekat „evropskog ujedinjenja“ daleko stigao. Evropska unija je imala vlastiti glavni grad Brisel, vlastito državljanstvo, zastavu, himnu i pasoš, čak i vlastitu vozačku dozvolu. Preuzela je ovlašćenjai kontrole i donošenja zakona u mnogo više područja aktivnosti nego što je većina građana bila svesna, od poljoprivrede i ribarstva do trgovine, transporta, energetike i životne sredine. Članstvo EU je naraslo sa šest na 15 država.

Niko, međutim, nije detaljno objasnio gde ide i koji je cilj procesa „učvršćivanja Evropske unije“. U odsustvu bilo kakve dogovorene definicije tog krajnjeg cilja, različiti učesnici počeli su da razvijaju vlastite ideje, a to je potpalilo žestoku i dugačku raspravu o tome kakvu Evropu žele.

To je predstavljalo poseban problem za Britance. Sukobi su se često prikrivali prividom dogovora, uz upotrebu tako kodiranog jezika da je ponekad bilo teško raspoznati u saopštenjima o čemu se uopšte razgovaralo. Britanski i kontinentalni političari koristili su iste reči, ali su im pripisivali drugačija značenja. Na primer, mnogi su govorili o potrebi za „nastavkom integracija“, pa se činilo da se međusobno slažu, dok su te reči zapravo kod svakoga značile nešto sasvim drugo. Insistiranje britanskog premijera Džona Mejdžora na fleksibilnoj Evropi nacionalnih država predstavljalo je verziju koja jednostavno nije postojala u ostalim članicama Evropske unije. Kada je Toni Bler došao na vlast, najavio je da će Velika Britanija preuzeti „vodeću ulogu u Evropi“. Činilo se da njegovo viđenje Evrope nije mnogo drugačije od onoga koje je zastupao Mejdžor. Bler je predstavio viziju „Evrope u kojoj su ujedinjene nacionalne države“, kao da nije svestan prirode nadnacionalizma, koji je 40 godina bio glavna stvar u projektu. Bler, takođe, nije bio sposoban da prizna kako je stvaranje jedinstvene evropske valute bio politički pre nego ekonomski poduhvat. 

U centru projekta našla se potreba za dovršetkom procesa kojim su ovlašćenja nacionalnih vlada mogla da budu preneta na nadnacionalnu vladu u Briselu. To je uključivalo ukidanje nacionalnog veta i njegovu zamenu glasanjem kvalifikovanom većinom, čime bi se dovršila transformacija Evropske komisije u „Vladu Evropske unije“. Ali ono što se činilo relativno lakim dok se sve moglo predstaviti u sferi „niže politike“, gde je proširenje ovlašćenja opravdavano uspostavljanjem zajedničkog tržišta, postalo je mnogo komplikovanije kad je zahvatilo ona područja politike, koja su vezana za osećaj nacionalnog identiteta. Mnoge članice EU, koje su načelno prihvatile osetljivu ideju o zajedničkim spoljnim poslovima, odbrani i pravosuđu, nisu htele da u stvarnosti prepuste kontrolu tih sektora Evropskoj komisiji. Tako je ponovo došlo do napetosti, koja je u srcu projekta „ujedinjene Evrope“ vladala od De Golovih dana, kad su nacionalni lideri počeli da insistiraju na većoj ulozi u upravljanju, nego što su to zamislili osnivači Evropske zajednice.

Kako su napori Evropske komisije da preuzme potpunu kontrolu nad svim segmentima postajali sve upadljiviji i napadniji, građani Unije su je sve više doživljavali kao udaljenu, birokratizovanu, nedemokratsku i neodgovornu. Decenijama je ideja „evropske saradnje“ idealistički nadahnjivala ljude, ali u praksi Evropa se većini činila nebitnom, osim onima čiji životi su trpeli direktnu štetu odlukama iz Brisela, kao što su britanski ribari, poljski poljoprivrednici i drugi. Kako se širilo razočarenje, povećavala se potreba za podrškom naroda.

Evropska komisija je nastavila da raspravlja o integraciji, postavljajući kao glavni prioritet rešavanje praktičnih zadataka, koji su bili neophodni za ubrzanje procesa proširenja. Vodeći političari su morali da nastave sa pripremama za ekonomsku i monetarnu uniju.

Santer je 16. juna 1997. najavio u Evropskom parlamentu da će se pristupni pregovori otvoriti sa šest država: Poljskom, Mađarskom, Češkom, Estonijom, Slovenijom i Kiprom. Još pet država – Bugarska, Litvanija, Letonija, Rumunija i Slovačka – čekalo je na odluku o početku pregovora, ali Evropska komisija je u tom trenutku procenila da nisu zadovoljili „kopenhačke kriterijume“.

Kao rešenje problema mogućeg bankrota Evropske unije ako nove članice budu tražile novac iz strukturnih fondova, Santer je predložio novi plan, koji je nazvao „Agenda 2000“. Ideje nisu bile potpuno nove. Santer je predložio nastavak smanjenja subvencija u proizvodnji, što bi cene u poljoprivredi uskladilo sa svetskim cenama i okončalo intervencionističko otkupljivanje i prisilno odbacivanje. Ali, u tom slučaju, trebalo je naći kompenzaciju, koja će zadovoljiti poljoprivrednike. Takođe, predložio je objedinjavanje strukturnih mera i mera za zaštitu životne sredine u seoskim gazdinstvima u novu „političku ruralnog razvoja“. Novac za finansiranje tog eksperimenta našao bi se „rezanjem“ isplata velikim poljoprivrednim kompanijama. Moralo je da dođe i do smanjenja u resornom fondu, koji je obuhvatao 20 milijardi funti.

Santerovi predlozi dobili su predvidljivo neprijateljske odgovore. Portugal, Grčka i Irska snažno su protestovale zbog smanjenja subvencija njihovim poljoprivrednicima. Španija je pretila da će vetirati proširenje ako se takne u njena finansijska sredstva. Ali najveći gubitnik, po svim stavkama, bila je Britanija. Njene velike farme izgubile su najviše subvencija.

Klub „Šestorice“ osnivača EZ ionako je bio podeljen po pitanju proširenja, zabrinut da bi primanje 12 novih članica moglo da razvodni „duh zajednice“. Manje zemlje su se bojale da će izgubiti uticaj, a veće su upozoravale da će se na administrativne službe EU sručiti veliki teret, da će biti potrebno čak 4.000 prevodilaca koji će morati da prevode svaki dokument i govor na 11 novih jezika. Ni zgrade Komisije i Parlamenta nisu mogle da smeste nove službenike.

Što se tiče stresa koji je nastao tokom priprema za uvođenje evra, novi francuski premijer, socijalista Žospen, otkrio je da se evropski kriterijumi iz Mastrihta ne slažu sa njegovim predizbornim obećanjima. Ipak, prihvatio je evro, odgodio obećano smanjenje poreza i prodaju France Telekoma, prekršivši predizborno obećanje koje je dao komunistima, sa kojima je napravio vladajuću koaliciju. Vazduh u Parizu je bio zasićen optužbama za prevaru glasača.

U Nemačkoj, slepa ulica deficita stigla je do kritične tačke. Ministar finansija Teo Vigel procenio je da je jedini način na koji mogu da se zadovolje mastrihtski kriterijumi povećanje poreza i smanjenje penzija, uz smanjenje nemačkih uplata u budžet EU za sedam milijardi maraka. Kriza je bila tako ozbiljna da su poslanici 5. avgusta vraćeni sa godišnjih odmora na raspravu o tim merama tokom vanredne sednice Bundestaga. Predsednik nemačkog parlamenta je opisao finansijske probleme kao „najveći izazov sa kojim se Nemačka suočila u poslednjih pedeset godina“. U međuvremenu, jake nemačke regionalne vlade, tzv. Lenderi, pod vođstvom Bavarca Edmunda Stojbera, insistirale su da se mastriški kriterijumi strogo primenjuju u svim članica. Pritom, istraživanja su stalno pokazivala da se većina Nemaca protivi odustajanju od Deutschmarke. I nemački zvaničnici su tvrdili da je „sasvim realno“ odlaganje uvođenja evra, što je zadalo ozbiljan udarac autoritetu kancelara Helmuta Kola.

Odvojeni od većine tih tema, britanski političari su još bili zaokupljeni pitanjem da li Britaniji uopšte treba evro. Premijer Toni Bler je, uz podršku svog glavnog spin-doktora Pitera Mendelsona, prihvatanje evra smatrao presudnim za ispunjenje svoje želje da preuzme „vodeću ulogu u Evropi“. Ali u korist od tog poteza isticala je većina političara, uključujući i tadašnjeg ministra finansija, što je potvrdila glavna priča iz The Timersa 18. septebra 1997. sa naslovom: „Braun isključuje jedinstvenu valutu dok postoji ovaj parlament“.

Kada je Komisija objavila da 14 od 15 članica zadovoljava mastriške kriterijume (samo se Grčka nija kvalifikovala), Santer je pojačao pritisak na Britaniju, upozoravajući je da će propustiti priliku da pripada „pobedničkom timu“ ako ne prihvati zajedničku valutu.

Dok se približavalo britansko predsedavanje Evropskim parlamentom, decembar je doneo događaj koji je shvaćen kao poniženje Britanije. Ministri finansija EU isključili su britanskog kolegu Brauna iz novog odbora „Euro-X“, koji je osnovan radi koordinacije ekonomske politike u evrozoni. Braun je prigovorio da bi to moglo da „podeli Evropu“, ali Nemac Vigel nije bio impresioniran tom pretnjom: „Ne možete da budete i unutra i spolja“. Mediji su to zabeležili kao prvu krizu u odnosima laburističke vlade i Evropske unije.

U pokušaju obnove poverenja u evropske integracije, Bler je 5. decembra u raskošnom stilu najavio britansko predsedavanje. Kao mesto događaja izabrao je londonsku železničku stanicu Vaterlo, na koju stižu vozovi iz tunela La Manš. Dok su razni ugledni kontinentalni gosti silazili sa voza, Bler ih je uveravao da je Eurostar „simbol naših neraskidivih veza sa državama sa druge strane kanala“. Ali, mnogi gosti su smatrali da Bler nije naročito taktično izabrao da takav događaj priredi na stanici nazvanoj po engleskoj pobedi nad Francuzima u Vaterolou. Blerovi pokušaji da se predstavi kao iskreni zagovornik ideje evropskog ujedinjenja nije impresioniralo ostale lidere EU. Uzalud je pokušao da ih uveri da ponovo razmotre odluku o isključivanje Britanije iz odbora „Euro-X“, njegovi napori su dočekani uzastopnim odbijanjima. Zato je Bler promenio igru. Insistirao je da novi odbor mora da bude podređen Ecofinu. To je odbacio Žospen, koji je za Finacial Times rekao: „Tek treba da napravimo pravila za funkcionisanje Euro-x, ali Velika Britanija, koja se već separatisala, ne bi trebalo da se žali što je isključena“. Bler nije bolje prošao ni na sednici Evropskog saveta 12. i 13. decembra 1997. u Luksemburgu. Posle pet sati žustre rasprave dobio je samo nejasno obećanje da će Britanija i drugi „spolja“ (ili „oni koji još nisu unutra“, kako su ih zvali) moći samo da učestvuju u raspravi o „zajedničkom interesu“, ali ne i u donošenju odluka.

(U sledećem broju: Evropski komesari u korupcionaškim aferama)