Predsednik SAD odavno pokazuje pretenzije prema Kubi, ali u poslednje vreme njegova retorika je postala intenzivnija i strašnija. Vašington je faktički uveo blokadu ostrva, preteći sankcijama zemljama koje Kubu snabdevaju gorivom.

Piše: Valerij Brut

Tramp želi da uradi ono što nije uspelo desetorici predsednika SAD pre njega, počevši od Džona Kenedija – da promeni politički režim na Kubi koji opstaje bezmalo 70 godina. Pritom on prikriva svoje delovanje navodnom brigom o „ugnjetenom narodu“. „To je neuspela nacija“, govori Tramp. „Vidite i sami. Raspada se. Nemaju naftu, nemaju novac. Ali mi smo tu da pomognemo – da pomognemo porodicama, ljudima.“

„Kruna pomoći“ postale su akcije SAD protiv 94-godišnjeg bivšeg šefa države Raula Kastra. On, i još pet Kubanaca, proglašeni su krivim za uništavanje dva američka aviona organizacije za ljudska prava Brothers to the Rescue (Braća u ime spasenja) iznad međunarodnih voda 1996. godine. Tada je poginulo četiri čoveka, od kojih tri državljanina SAD. U to vreme Kastro je bio na mestu ministra odbrane.

Kubanska vlada tada je izjavila da je udar lovaca bio legitiman odgovor na ulazak aviona u vazdušni prostor Kube. Fidel Kastro je primetio da ministar odbrane nije dao konkretno naređenje za obaranje aviona.

Od tada je prošlo 30 godina i niko nije pominjao ovaj slučaj. I odjednom… „Otvaranje sudskog procesa u vezi sa ovim krivičnim delom protiv takvog protivnika SAD kao što je Kastro, podsetilo je na ranije podignute optužbe za ilegalnu trgovinu narkoticima protiv bivšeg predsednika Venecuele Nikolasa Madura, saveznika Havane“, piše Politiko. „Trampova administracija iskoristila je ove optužbe kao opravdanje za upad američke vojske u Karakas 3. januara, tokom kojeg je Maduro bio uhvaćen i prebačen u Njujork zbog podizanja optužnice. On nije priznao da je kriv.

Uzgred, Madura je čuvalo nekoliko desetina kubanskih vojnika. Oni su poginuli tokom napada američkih specijalaca. Verovatno se na Kubi već temeljno spremaju za odbranu rezidencije Raula Kastra ili drugog tajnog mesta na kojem se nalazi…“

Iako je Tramp izjavio da optužbe protiv bivšeg kubanskog lidera neće podrazumevati nikakvu američku akciju, teško da se ovim rečima može verovati. Za podizanje autoriteta koji je prilično uzdrman zbog okršaja sa Iranom, Trampu je očajnički potreban veliki uspeh.

Žudi da se pozabavi Kubom i državni sekretar Marko Rubio, sin kubanskih migranata. Verovatno su pogodile njegovu dušu Trampove reči o tome kako je „odlična ideja“ da ga postave za predsednika Ostrva slobode.

Situaciju već nazivaju „kubanskim gambitom“ – još jednom proverom strategije američke administracije, usmerene na jačanje ekonomskog pritiska uz pomoć blokada i verovatno primene sile za kapitulaciju protivnika. CNN citira naučnog saradnika Instituta za odgovorno upravljanje državom Kvinsija Lija Šlenkera koji smatra da optužnica protiv Raula Kastra može imati neprijatne posledice za Belu kuću, jer će zatvoriti put za potencijalni sporazum sa Kubom. „To će izazvati efekat okupljanja oko zastave i ojačati kubansko rukovodstvo u njegovom „opkoljenom mentalitetu““, uveren je on.

Kao potvrda ovih reči, usledila je izjava kubanskog ministra spoljnih poslova Bruna Rodrigesa Parile, koji je uveravao da se njegovi sunarodnici ne spremaju „da ustuknu pred pretnjama i ucenama i da neće odustati od neotuđivog prava da sami biraju svoj put“. A predsednik Kube Migel Dijas-Kanel je obećao da će „štititi otadžbinu do poslednje kapi krvi“.

Ni u Americi u to ne sumnjaju. „Bilo kakav napad SAD ili invazija specijalaca, mogu dovesti do mnogo većeg otpora i potencijalnih žrtava sa američke strane nego što je to bio udar američkih operativaca po Maduru“, piše CNN. „Kubanska vojska ima malo resursa, njihova tehnika je često zastarela, ali oni ipak mogu nanaeti štetu bilo kojim ekspedicionim snagama SAD.“

Ali možda necìe ni docìi do velike borbe. Vredi podsetiti da je pre nekoliko dana direktor CIA-e Džon Ratklif putovao na Kubu, gde se sreo sa ministrom unutrašnjih poslova ove zemlje Lazarom Albertom Alvaresom Kasasom, prvim čovekom obaveštajne službe i Raulom Kastrom. Ali ne sa legendarnim revolucionarom, nego sa njegovim unukom Raulitom, 41-godišnjim pukovnikom ministarstva unutrašnjih poslova Raulom Giljermom Rodrigesom Kastrom.

Ratklif je isporučio pozdrave od Trampa i obecìao „poklone“ – novac, ekonomsku pomocì, saradnju i druge radosti, ako Kuba napravi „fundamentalne promene“. Iza te lakonske formulacije, kriju se uslovi sporazuma – promena državnog uređenja i, verovatno, odlazak s vlasti trenutnih rukovodilaca.

To jest, to je „poziv“ na kapitulaciju. I, ako se ovaj susret održao, da li to onda znači da je neko iz kubanskog rukovodstva spreman da prihvati američke uslove?

Još jedno pitanje na koje nema odgovora. Verovatno je Kastrov unuk ispričao dedi o susretu sa Ratklifom. Interesantno bi bilo saznati šta o tome misli komandant (Kastro stariji). Uztred, nije jasno ko u stvari rukovodi Kubom i da li, koliki i kakav uticaj porodica Kastro i dalje ima.

Raul Kastro je živa relikvija kubanske revolucije. On je poslednji od odvažnih barbudosa, koji su svrgnuli s vlasti diktatora Fulhensija Batistu, kojeg su podržavle SAD. Raul je sa svojim bratom Fidelom, Če Gevarom i drugim istomišljenicima, dugo i naporno gradio socijalizam u zemlji. Ali bez obzira na njhove napore, ispostavilo se da je trošan, da ga raznose vetrovi i da se stalno savija pod udarcima političkih tornada i uragana. Režim su podržavali samo entuzijazam, strastveni govori i burne demonstracije.

Decenijama su se Kubanci nadali da će njihov život nekad ući u normalne tokove. Ali on se samo pogoršavao i danas se zemlja bukvalno nalazi pred propašću. I ljudi su se umorili od verovanja u svetlu budućnost. Danas muškarci i žene ravnodušno prolaze pored plakata i parola, portreta Fidela i Če Gevare, razmišljajući samo o tome gde da nađu hranu i najjednostavnije potrepštine.

Prodavnice prehrambenih proizvoda su izgubile na značaju jer u njima nema proizvoda, a apoteke – jer nema lekova. Prema rečima profesora Univerziteta u Teksasu Horhea Pinjona, kriza se „graniči sa očajanjem“ zbog delovanja Trampove administracije. Ali teško da je on kriv za to što su svi energetski sistemi u zemlji zakazali i što su sve zamislive i nezamislive nesrecìe pogodile zemlju. Nedavno je Ostrvo slobode potponulo u mrkli mrak – i to je simbol današnje Kube.

Patriotske reči su sve tiše i tiše, novine, pa i glavno glasilo vlasti Granma, izlaze sve ređe zbog nestašice papira. Ali to, izgleda, ide naruku rukovodstvu Kube, koje mora da troši manje reči da bi pokušalo da umiri svoje građane. Po svemu sudeći, ni predstavnici vlasti ne znaju kuda da vode umorne ljude.

U avgustu ove godine navršava se 100 godina od rođenja Fidela Kastra, osnivača Republike Kube. Tim povodom planirana je velika proslava. Ali da li će se i održati? I uopšte, šta će se do avgusta desiti sa Ostrvom slobode? Da li će se pokoriti SAD ili će se očajnički boriti?