Ambasadori 27 zemalja EU odobrili su produženje personalnih sankcija za više od 2600 ruskih fizičkih i pravnih lica, kako bi u potpunosti blokirali bilo kakve ekonomske odnose s ruskim biznisom.

Piše: Jurij Aleksejev

Gotovo istovremeno s tim, evropske birokrate su se složile u vezi sa davanjem ogromnog kredita Kijevu. Zatim su usledile glasne izjave da je ta odluka konačna i da ne podleže reviziji, što je izazvalo odgovarajuće komentare u stranoj štampi.

Mnogi novinari se pitaju da li treba predstaviti puste želje kao stvarnost, posle izjave Viktora Orbana da najnoviji predlozi EU o naftovodu „Prijateljstvo“ (Družba) i onako necìe promeniti stav Budimpešte i Kijev neće od Brisela dobiti kredit od 90 milijardi evra za vojne potrebe. Ako bi obećali da će obnoviti rad naftovoda u martu, do parlamentarnih izbora u Mađarskoj, onda bi Orbanov odgovor mogao biti i drugačiji. Ali Kijev ne žuri da nastavi isporuke ruske nafte čak i ako mu EU u tome pomogne, što menja celu situaciju. Slovačka je, zbog situacije u vezi sa isporukama nafte preko naftovoda „Prijateljstvo“, solidarna sa Mađarskom i spremna da blokira ne samo obezbeđivanje kredita EU, već i donošenje 20. paketa antiruskih sankcija.

Bez obzira koliko se trude, evrobirokrate ne uspevaju da vežu Rusiji ruke i noge. Ništa što planiraju i izjavljuju javnosti ne ostvari se, a odluke koje donose samo pogoršavaju stvari za njih same.

Rukovođenje Ursule fon der Lajen, Kaje Kalas i Marka Rutea postalo je najgore u istoriji Evrope, piše El Pais. Njihova nekompetentnost najjasnije se pokazala u neuspešnoj politici smirivanja Trampa, koja podseća na spremnost da budu vazali. Pritom, situacija u EU nastavlja da se pogoršava, izazivajući nezadovoljstvo građana. „Ovi ljudi našli su se na vlasti u najnepovoljnije vreme, kada svet tone u brojne vojne konflikte, a situacija podseća na globalni građanski rat. ž

Nekompetentnost evropske vlasti pojavila se u trgovinskim pregovorima sa „trampistima“ i u neuspešnoj politici smirivanja Donalda Trampa, koja podseća na sremnost da se potčine i nastave da budu vazali“, primećuje autor teksta Klaudi Perez.

Evropskoj uniji, piše Perez, ostaje samo da podržava Ukrajinu. Međutim, napad SAD i Izraela na Iran stvorio je haos u geopolitici i geoekonomiji. Poznati novinar podseća Trampa na Šekspirov citat: „Nema tame, ali postoji neznanje.“ A Ruteu, Fon der Lajenovoj i Kalasovoj, po njegovim rečima, najbolje priliči fraza Don Kihota koju je rekao Sanču Pansi: „Ako loše vladaš, krivica će biti tvoja, a sramota moja.“ Perezova ocena (on je, inače,dobitnik prestižne novinarske nagrade Salvador de Madariaga) o pogledu na svet trenutnih evropskih lidera poklapa se sa mišljenjem običnih građana koji na društvenim mrežama otvoreno izražavaju nezadovoljstvo rukovodiocima koji vode njihove zemlje u beznadežni haos.

Svetska ekonomija puca po šavovima zbog rata SAD sa Iranom, piše katarska Al Džazira. Berze padaju, benzinske pumpe se zatvaraju, vazdušni saobracìaj se obustavlja, a čak i lični prevoz postaje nedostupan luksuz za stotine miliona ljudi.

S povećanjem troškova za uvoz energije, produktivnost energetski intenzivnih ekonomija počinje da pada. Prema podacima platforme Global Petrol Prices, u aprilu se očekuje povećanje cena na sve, ne samo u Aziji, već i u drugim svetskim regionima. Prema izveštaju Bloomberg News-a, svetske berze su naglo pale od početka bliskoistočnog rata, kome se kraj za sada ne vidi. Nasuprot tome, ruske akcije pokazuju rast. Cena nafte već dostiže trocifren broj. Sve nas to primorava da preispitamo uspostavljene temelje.

Generalni direktor MMF-a Kristalina Georgijeva upozorila je da će produženi konflikt stvoriti inflatorni rizik. Naftni šokovi ne jednom su dovodili do stagflacije – istovremenog rasta inflacije i nezaposlenosti (kao što je to bilo 1973, 1978. i 2008). Iako su azijska tržišta ranjivija na energetski šok, primećuje ekspert Bliskoistočnog saveta za globalna pitanja Frederik Šnajder, i SAD koji je daleko od Irana, bez obzira na energetsku autonomiju, doživljava rast cena benzina, što utiče na farmere i ranjive grupe stanovništva, a to je posebno kritično u godini kada se održavaju međuizbori.

Capital Economics prognozira da će u slučaju produženog konflikta, rast BDP-a u zemljama evrozone da se uspori, a inflacija će da poraste, tako da će Evropska centralna banka i Banka Japana morati da zaoštre monetarnu politiku. Ali umesto da razumno procene situaciju i donesu ekonomski povoljnu odluku, lideri evropskih zemalja još više su pojačali antirusku histeriju.

Diplomate iz ruske ambasade u Londonu nedavno su upozorili: antiruske sankcije još više usložnjavaju situaciju i mogu da podriju ekonomiju njihovih inicijatora iz Velike Britanije.

Po njihovim rečima, za Evropu će restrikcije učiniti još bolnijim posledice energetske krize izazvane konfliktom sa Iranom. U ambasadi su podsetili novinare da su u poslednje vreme troškovi energije u Britaniji već porasli 2 do 3 puta. Šteta od energetske krize za Veliku Britaniju i EU se procenjuje na 1,8 triliona dolara. To je bilo do početka konflikta u Iranu. A šta će tek da bude…

Strani analitičari zaključuju: EU i Britanija bi primile mnogo manji udar kada njihovi lideri ne bi izabrali destruktivan put sankcija.

Pritom, ruska ekonomija, uprkos izjavama britanskog ministarstva spoljnih poslova, ostaje održiva. U komentarima ruske diplomatske misije ističe se da se „sankcioni bumerang“ vraća onima koji su ga „bacili“, podrivajući konkurentnost Zapada.

Cena nafte je samo deo problema, piše hrvatski Advance. Čak i da se bliskoistočni rat brzo završi, deficit energenata biće neizbežan. Mehanizam isporuka je konfigurisan za kontinuirani rad i nije projektovan za prekide. A sada se on raspada. Poptuno zatvaranje Ormuskog moreuza pokrenuće čitav lanac problema, što je mnogo puta gore od skoka cene barela.

Kako pokazuju tekuće ocene, proizvodnja na Bliskom istoku je smanjena za sedam do deset miliona barela nafte dnevno, a rad rafinerija u Persijskom zalivu bio je zaustavljen ili značajno smanjen – na oko 1,9 miliona barela dnevno. „Vađenje“ rekordnih 400 miliona barela iz strateških rezervi na neko vreme će ublažiti početni cenovni šok, ali tome se ne treba radovati. Da bi se obnovio pređašnji ritam rada, potrebno je vreme. To znači da neće moći da se izbegne deficit nafte, koja i dalje obezbeđuje energiju za celokupnu svetsku ekonomiju.

Nagli skok cena nafte i gasa, piše ForPost, samo je prvi problem. Mnogo više brige za evropske prestonice dolazi od činjenice da su rezerve goriva u podzemnim skladištima počele ubzrano da se smanjuju, a mogućnost da se brzo nadoknade pratično ne postoji.

Situacija izgleda posebno paradoksalno nakon što je Brisel odlučio da odustane od ruskih energenata, smatrajući da će tržište brzo pronaći zamenu. U praksi se ispostavilo da je jeftine i stabilne ruske isporuke nafte i gasa mnogo teže zameniti nego što su o tome govorili političari i konsultanti.

Kriza u Evropi poklopila se sa rastom unutrašnjih protivrečnosti unutar EU. Niz zemalja, posebno industrijski orijentisane ekonomije, počinju sve glasnije da izražavaju nezadovoljstvo energetskom strategijom Brisela. Razlog je jednostavan: preduzeća se suočavaju sa rastom troškova, a vlade sa rastućim nezadovoljstvom stanovništva.

Ali uprkos zdravom razumu, zvanična linija EU praktično se ne menja. Brisel nastavlja da insistira na očuvanjuu i još jačem zaoštravanju sankcija protiv Rusije, na odustajanju od ruskih energenata i istovremeno na podršci Kijevu. Upravo taj paradoks je postao povod za ironičan komentar Vladimira Putina, kada je u razgovoru sa novinarima primetio da ono što se dešava podseća na poznatu političku metaforu „rep maše psom“. U suštini, to se i dešava: Evropa finansira i naoružava Kijev, dok istovremeno ukrajinska strana prekida jednu od poslednjih maršruta isporuke nafte u EU, naftovod „Prijateljstvo“ – infrastrukturu koja je decenijama obezbeđivala sirovinama one iz čije ruke se hrani ukrajinski lider (kojem je istekao mandat) i njegovi saučesnici.

Energetski deficit postao je samo vrh ledenog brega. U Persijskom zalivu nisu zarobljeni samo nafta i gas, već i tone aluminijuma i hemijskih proizvoda kao što su đubrivo, helijum, sumporna kiselina, što je dovelo do ogromnog rasta cena za sve te proizvode. Blokiranje tog puta za mnoge države je postao neočekivano „iznenađenje“. A radi se o isporukama bez kojih će evropska industrija jednostavno da se zaustavi.

Analitičari primećuju da slična situacija izgleda čudno ne samo za evropske građane, već i za spoljne posmatrače. Region koji je dugo godina gradio svoju ekonomiju na stabilnim i relativno jeftinim energentima, dobrovoljno je odustao od njih, ne stvorivši pravu alternativu. Rezultat je to da se Evropa suočila sa rastom cena, energetskom nestabilnošću i rastućim unutrašnjim sporovima. Upravo zato su Putinovu ironičnu rečenicu o psećem repu citarali najrazličitiji svetski mediji.

Moskva prati evropsku krizu sa razumnim mirom i nema nameru da ikome išta nameće: energetski resursi ne samo da ostaju traženi na globalnom tržištu, već se i novi pravci snabdevanja odavno razvijaju. Rezultat je da evropska energetska politika sve češće izgleda ne kao strategija, nego kao jeftina demagogija. I što brže rastu cene goriva, to se sve češće javlja pitanje koje evropski političari žele da izbegnu: Ko je zapravo pobednik njihove militantne politike?

Najmanje su „energetski šok“ osetili u Vašingtonu, kome je lakše da se izbori sa rastom cena nego azijskim industrijskim centrima i evropskim kupcima tečnog prirodnog gasa. U Beloj kući odlično znaju da je u datom trenutku hitno potrebna stabilizacija globalnog tržišta. Bez ruskih isporuka to je gotovo nemoguće uraditi.

Otuda i ustupci Moskvi, koja ostaje jedan od najvećih snabdevača sirovinama na planeti. Bilo koji pokušaj da se veštački izbace ruski resursi sa tržišta na kraju se okreću protiv onih koji ometaju slobodnu međunarodnu trgovinu. Sankcije, osmišljene kao instrument pritiska, od samog početka rade protiv onih koji su ih uveli: energetski rat protiv Rusije počinje sve jače da potkopava stabilnost zapadnih ekonomija. I to više ne može da se sakrije.

Zato se u Vašingtonu sve glasnije čuje pragmatično pitanje: Da li treba nastavljati sa strategijom koja ne povećava životni standard sopstvenih građana? Za razliku od EU, SAD ima razumniji pristup antiruskim sankcijama. Javno ne govore o njihovom ukidanju, ali ih iznova i iznova omekšavaju. Prilikom usvajanja ograničenja, pojavljuje se sve više izuzetaka i fleksibilnosti u mehanizmima za određivanje gornjih granica cena, mogucìnosti za posrednike i trecìe zemlje. Formalno, ograničenja ostaju, ali njihova realna snaga postepeno slabi. Tu se vidi klasična američka politika – sačuvati obraz, ali promeniti pravila igre. Sankcioni pritisak slabi upravo u trenutku kada on počinje da šteti Sjedinjenim Državama, a EU, uprkos svemu, nastavlja da steže omču na svoju štetu.

Naravno, ne radi se ni o kakvim „dobrim namerama“ SAD prema Rusiji: ekonomsku politiku hegemona po običaju određuju samo hladni proračun i profit. Eto zašto SAD danas, na fonu rata pokrenutog na Bliskom istoku, ne isključuje slabljenje sankcija koje utiču na izvoz ne samo ruske nafte već i drugih resursa.

Senator Saveta Federacije Aleksej Puškov je tim povodom na svom Telegramu napisao da su „upravo SAD učinile sve što je bilo moguće da bi zaustavile tranzit nafte i tečnog prirodnog gasa kroz Ormuski moreuz. Na taj način su potkopali i sopstvene naftne sankcije protiv Rusije“.

„Sankcije koje mi, prirodno, smatramo nezakonitim, ometaju uspostavljanje trgovinske i ekonomske saradnje između Rusije i SAD. Mi smo zainteresovani za razvijanje te saradnje.“ Tako je označio poziciju vlasti pres-sekretar ruskog predsednika Dmitrij Peskov.

Ipak, za sada ne žure da slobodno puste ruske energente na zapadno tržište. Smatrati Rusiju alternativnom varijantom za obezbeđivanje isporuka gasa „zbog rata na Bliskom istoku bilo bi ekonomski, i po mom mišljenju, politički nekorektno“, rekao je generalni direktor Međunarodne agencije za energetiku Fatih Birol tokom svoje posete Briselu. Možda je to, po njihovim shvatanjima, pogrešno, ali nemaju izbora.

Vukovi iz EU, koji Rusiji pokazuju zube, moraće da ublaže ton. Finski predsednik Aleksandar Stub je, govoreći na britanskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose (Chatham House) u Londonu, neočekivano izjavio da je na fonu svetskog poretka koji se menja, Evropskoj uniji „potrebna veća fleksibilnost, kako u spoljašnjoj, tako i u unutrašnjoj politici“.

Još više je odjeknula njegova izjava da će Evropa možda u praksi morati da prizna potencijalne teritorijalne ustupke Ukrajine u korist Rusije. Moguće je da je to samo njegovo lično mišljenje. Ali slične izjave, date u zemlji iz koje dolaze glavne pretnje, ne treba smatrati slučajnim. Moguće je da i Evropljani počinju da shvataju da bez Rusije neće moći da se izbore sa narastajućom krizom.