U svojoj prvoj knjizi „The Bill Gates Problem: Reskoning with the Myth of the Good Billionaire“ („Problem Bila Gejtsa: Obračun sa mitom o dobrom milijarderu“, novinar iz Vašingtona, Tim Švab, objavio je rezultate svog višegodišnjeg istraživanja Gejtsovog uticaja na tehnološku industriju, javnu politiku, obrazovanje, globalni zdravstveni sistem, medije… Švab je opisao Gejtsovu brutalnost s kojom je uništavao prijatelje i neprijatelje, otimao kompanije i gradio monopolski položaj, a sve to skrivajući se iza imidža detinjastog filantropa. Iza sebe, na putu do statusa najbogatijeg čoveka na svetu, Gejts je ostavio bezbrojne žrtve.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz knjige Tima Švaba, koja je dobila pozitivne kritike i bila izabrana za „Editors’ Choice“ od strane The New York Times-a, dok je Publishers Weekly ocenio da Švabova kritika „pogađa suštinu“ kada detaljno opisuje kako su inicijative Fondacije Gejts često imale minimalne koristi uprkos milijardama potrošenih dolara.

Tim Švab

Ovo je teška knjiga jer je o teškom čoveku, jednom od najbogatijih i najnedostupnijem u svetu. U vreme pisanja ove knjige, Bil Gejts nije ni odgovorio na moje ponovljene zahteve za intervju. Ni iz njegove Fondacije niko nije bio dostupan za razgovor sa mnom.

Čak i pre nego što sam objavio prvi članak o Gejtsu, početkom 2020. godine, ili pre nego što sam počeo da izveštavam o Gejtsovoj Fondaciji kao strukturi moć, a ne kao besprekornoj humanitarnoj organizaciji, Fondacija je odbila bilo kakav kontakt sa mnom. I dok sam radio u tom sistemu, dok sam objavljivao svoja istraživanja u časopisima Nation, British Medical Journal i Columbia Journalism Review, Fondacija se nije oglašavala. Ignorisanje i tišina u ophođenju nisu bili isključivo primenjeni prema meni.

Humanitarna organizacija, po pravilu, nikada ne stavlja sebe ili svoje rukovodioce u situacije u kojima bi mogli da budu primorani da odgovaraju na kritička pitanja. Kao i svaka moćna institucija, Gejtsova Fondacija, procenjena na 54 milijarde dolara, kontaktira sa medijima samo u uslovima u kojima ona kreira pravila igre.

Istovremeno, pošto danas ima toliko ljudi i institucija koje zavise od Gejtsovih donacija, mnogi izvori nerado govore iz straha od posledica. U ovoj knjizi objavljena su mnoga anonimna svedočanstva. Nema sumnje da su opravdani razlozi zbog koji su sagovornici zahtevali da ne otkrivam njihov identitet. „Izvršio bi samoubistvo onaj ko bi tražio donaciju, a javno kritikovao Fondaciju“, rekao je Mark Kejn, bivši Gejtsov saradnik na projektima vezanim za istraživanje i proizvodnju vakcina. On je potvrdio da je Fondacija veoma osetljiva na pitanja koja mogu da naruše njen imidž u javnosti.

Takođe, želim da odmah razjasnim zašto se Melinda Frenč Gejts ne pojavljuje ravnomerno sa Bilom Gejtsom u ovoj knjizi. Naprosto, ona nije na istom nivou uticaja u Fondaciji. To znam pouzdano, a to će potvrditi i mnogi zaposleni. To je objavila i Fondacija 2021. godine, nakon razvoda Bila i Melinde Gejts. U saopštenju je tada navedeno da Fondaciju neće napustiti Bil, nego Melinda posle dvogodišnjeg prelaznog perioda ako ne uspeju da postignu dogovor o tome ko će i kako kontrolisati organizaciju. Fondacija se, najvećim delom, finansira novcem koji je Bil Gejts stekao zahvaljujući Majkrosoftu. Na kraju krajeva, na njemu je da odluči kako će se taj novac potrošiti. Ali, to ne umanjuje značaj Melindinog veoma uticajnog glasa u organizaciji.

Treba istaći i Pola Alena. Njegovo ime vam možda ništa ne znači, ali on je bio neophodna svećica zahvaljujući kojoj se pokrenuo motor Majkrosofta, tog mehanizma koji je postao jedna od najuticajnijih korporacija sveta. I, jedno vreme, Alen je bio poslovni partner i najbolji prijatelj jednog od najznačajnijih moćnika koji su postojali na Zemlji. (Alen se kasnije oženio jugoslovenskom teniserkom Monikom Seleš)

Možda vam je nepoznato i ime Vilijama Henrija Fejtsa Trećeg. Tako impozantno ime tipično je za ljude koji lete visoko, koji su naviknuti na bogatstvo i privilegije, koje se prenose iz generacije u generaciju. Majka Bila Gejtsa potiče iz bogate bankarske porodice, a njegov otac je bio istaknuti advokat u Sijetlu.

Kako sam Gejts kaže, odrastao je slušajući roditeljske razgovore kao „U redu, guverner dolazi na večeru“ ili „hajde, podržaćemo Fulanita u njegovoj predizbornoj kampanji“. Već u njegovom ranom detinjstvu, mreža porodičnih veza sa uticajnim ljudima pružila je Bilu najneobičnije prilike.

Pokojni Pol Alen, s druge strane, potekao je iz srednje klase, kao sin bibliotekara. Njegova porodica je morala da podnese mnoge žrtve da bi uspela da ga upiše u Lejksajd, najelitniju privatnu školu u Sijetlu, gde se sprijateljio sa Bilom Gejtsom. „Stavili su me u razred sa 48 učenika, sa decom bankara i biznismena, advokata, profesora i ostalih vodećih ljudi Sijetla i države Vašington. Uz nekoliko izuzetaka, ti dečaci su pripadali klasi bogataša“, napisao je Alen u svojoj autobiografiji.

Činjenica da je Lajksajd bila bogata škola odrazila se na različite prerogative, neuobičajene za đake tog vremena. Jedna od prednosti bila je pristup računarima, što je bila retkost početkom 70-ih godina prošlog veka. U računarskoj učinionici nastalo je neobično prijateljstvo Pola Alena i Bila Gejtsa. „Sprijateljili smo se u sekundi. Bio je veoma inteligentan i takmičarski nastrojen. Želeo je da svima pokaže koliko je pametan. I, bio je veoma, veoma uporan“, napisao je Alen.

Strast dvojice dečaka prema računarima, dok su otkrivali načine da iskoriste svoje sve veće znanje o programiranju, ubrzo je podržana njihovim preduzetničkim duhom. Radna atmosfera je podsticala i njihovu konkurentnost. Jednom prilikom, Alen je dobio ugovor da napravi program za obračunavanje plata. Mislio je da to može da napravi bez Gejtsa. Kad je obavestio Gejtsa o tome, dobio je zastrašujući odgovor. Gejts je sam, nekoliko decenija kasnije, opisao svoju reakciju: „Rekao sam mu da je potcenio taj projekat. Rekao sam mu da ću, ako me zamoli da ponovo sarađujemo, preuzeti komandnu ulogu u tom projektu, kao i svemu što u budućnosti budemo radili. Naprosto, prirodno je da ja budem glavni.“ Istina, Alenu je na kraju bila potrebna pomoću tom projektu.

Tako je, uz pomoć svog oca, Gejts osnovao prosperitetnu kompaniju za kompjutersko programiranje. Za sebe je uzeo mesto predsednika i četiri puta veći procenat profita od onoga koji je dodeljen Alenu.

Nakon što su diplomirali, Gejts i Alen su ostali u kontaktu, ali već su krenuli različitim pravcima. Alen je otišao na državni univerzitet u Sijetlu, a Gejts na Harvard. Alen je tvrdio da su on i Gejts bili primorani da se presele na istok SAD-a kako bi dobili priliku da svoju ljubav prema računarima pretvore u nešto jedinstveno. Nije trebalo mnogo vremena da Alenov nestabilan akademski put dođe u ćorsokak. Napustio je fakultet i preselio se u Boston. Kao „čovek od ideja“, kako je sam sebe opisivao, Alen je stalno predlagao poslovne ideje Gejtsu, koji je imao ulogu hladnog šefa. On je to ovako opisivao: „Uvek smo pričali o tome kako da sastavimo mnogo mikroprocesora u jedan moćan sistem. Da li bismo mogli da napravimo 360 emulator koristeći mikrokontolere? Da li bismo mogli da stvorimo sistem koji će povezati mnogo ljudi, pa da preko njega delimo informacije koje su bitne potrošačima? Razmenjivali smo mnogo ideja svih vrsta.“

Nakon višemesečnog tumaranja u mraku, Alen je došao na ideju koja se dopala Gejtsu – da naprave programerski jezik za Altair, jedan od prvih kućnih računara. Iz svog studentskog doma na Harvardu, Gejts je pozvao sedište kompanije koja je proizvodila Altair u Nju Meksiku. U svom stilu, blefirajući, rekao je da radi na razvoju novog softvera za Altair, da taj sistem radi i da će uskoro biti spreman za široku primenu. Kompanija ga je pozvala da dođe i demonstrira kako radi njegov proizvod, pa su Bil i Pol proveli osam iscrpljujućih nedelja radeći na na programu.

Kad je došlo vreme za susret sa rukovodećim ljudima Altaira, u avion se ukrcao Pol Alen. Iako nije bio savršeno hladnokrvan prevarant, kakav je bio Bil Gejts, barem nije izgledao kao pubertetlija, nego kao mlad čovek. Bil je, čak i u vrlo zrelom dobu, nastavio da privlači pažnju svojim detinjastim izgledom, koji je Majkrosoft kasnije iskoristio da ga promoviše kao „čudo od deteta“.

Sporazum je zaključen, i to sa takvim uspehom da je Gejts napustio Harvard kako bi se fokusirao na svoj novi poduhvat. Iako je Alen imao fundamentalnu i suštinsku ulogu u poslu sa Altairom – on je, štaviše, skovao ime Majkrosoft kao skraćenicu od reči mikroprocesor i softver – Gejts je insistirao na tome da ima većinski udeo u kompaniji Majkrosoft. Gejts je uzeo 60% akcija. Alen je kasnije rekao da je bio iznenađen takvim postupkom svog prijatelja i poslovnog partnera, ali nije želeo da mu se suprotstavi. Izgleda da je Bil tu popustljivost shvatio kao priliku da traži još više. Ubrzo je, bestidno ali opušteno, zatražio veći udeo.

– Većinu posla sam ja uradio. I napustio sam Harvard, a to je velika žrtva. Zaslužujem više od 60% – rekao je Gejts.

– Koliko više?

– Mislio sam o podeli 64:36.

Alen je u autobiografiji napisao da nije imao hrabrosti da se ponovo svađa sa Gejtsom, ali je duboko u sebi (bar se stiče takav utisak) teško prihvatao to što mu se dešava, da ga vara najbolji prijatelj. „Nešto kasnije, kada se naša veza već ohladila, pitao sam se kako je Bil došao do tog iznosa, koji je zatražio tog dana. Pokušao sam da se stavim na njegovo mesto i da shvatim njegov način razmišljanja. Došao sam do zaključka da se on jednostavno zapitao: ‘Koliko najviše mogu da izvučem iz njega?’ Nije ga bilo briga što brojke odražavaju doprinos svakog pojedinca, on je pravio razliku koja se zasniva na startnim pozicijama, koja je postojala između deteta bibliotetkara i sina bogatog advokata. Mene su roditelji učili da je dogovor – dogovor, i da je reč – zakon. Bil je bio malo fleksibilniji po tom pitanju.“

Majkrosoft je brzo rastao. Kompanija se preselila u Sijetl. Alen je ostao „čovek od ideja“. On je ispričao kako je došlo do važnog rešenja, koje je omogućilo razvoj Majkrosoftvog softvera za Eplove računare, koristeći hardver pod nazivom SoftCard. Proizvod je 1981. otvorio novo i široko tržište za Majkrosoft i generisao milione dolara prihoda.

Alen je i dalje verovao da su on i Gejts korektni partneri i kolege, pa je odlučio da uspeh SoftCard-a iskoristi kao polugu kojom će izvršiti pritisak da bi dobio veći udeo u vlasništvu nad kompanijom. Kad je Gejts mogao da ponovo pregovara o svojim procentima, zašto ne bi on?

– Ne želim da mi ponovo pominješ to – rekao je Gejts, odbijajući svaku mogućnost o pregovorima.

„Kao da je u meni nešto umrlo u tom trenutku. Mislio sam da je naše partnerstvo zasnovano na ravnopravnosti, ali tada sam se uverio da je Bilu važan samo lični interes. Moj partner je želeo da uzme najveći deo zajedničkog kolača, a to je nešto što nisam mogao da prihvatim“, opisao je Alen.

Da bi poniženje bilo još veće, Alen je – tokom oporavka od mučnog lečenja od ne-Hodgkinovog limfoma, što je i okončalo njegov život – saznao da Gejts razmatra promenu vlasničke strukture u Majkrosoftu. Gejts je pripemao operaciju, kojom je nameravao da u posao uključi još nekoliko partnera, što bi dodatno umanjilo Alenov udeo u kompaniji. Nakon što ga je prinudio da svoje akcije smanji sa 50 na 40, a potom i na 36 odsto, Gejts je želeo da nastavi s tim trendom.

„Dok sam se vozio kući, stalno sam razmišljao o tom našem razgovoru. Što sam više razmišljao, to su mi se sve užasnijim činili Bilovi postupci. Ja sam pomogao u osnivanju kompanije i ostao sam njen aktivni član, iako ograničen mojom bolešću. A onda sam otkrio da moj partner i kolega sprovodi manipulativne radnje kako bi me prevario. Jednostavno i jasno, Bil se ponašao kao mafijaš“, naveo je Alen na tužnom kraju svoje autobiografije, koja nesumnjivo predstavlja prikaz njegovog iznenađujućeg uspona do imovine vredne nekoliko milijardi dolara, ali istovremno i sumornu refleksiju na neuspeli prijateljski i poslovni odnos sa Bilom Gejtsom.

Pokazalo se da Gejts, koga je Alen voleo i poštovao, nije sposoban za pravo prijateljstvo, pošto je bio uveren da je bolji i važniji od svih ostalih ljudi. Kao što ga je Alen opisao, Gejtsovo pravo „ja“ uvek ga je primoravalo da demonstrira superiornost, i to u stilu: „ne samo što hoću da te pobedim, nego ću te i zgnječiti, ako mogu“.

O Bilu Gejtsu su napisane desetine knjiga, većina njih tokom 1990-ih i početkom 2000-ih. U njima su široko opisani njegov dominantni duh i agresivnost. Mnogi svedoci su opisali njegovo impulsivno, arogantno, pa i nasilničko ponašenje prema svima, i prijateljima i neprijateljima. Gejts je opisivan ne samo kao strastven i duboko emotivan, već i kao detinjast čovek, koji ne želi ili nije sposoban da kontroliše sopstveni temperament. Časopis Plejboj je, sredinom devedesetih, njegov „menadžerski“ stil opisao kao mešavinu ponižavanja i provociranja zaposlenih u Majkrosoftu. Pol Alen opisuje Gejtsove „kritike“, „maltretiranje“ i „verbalne napade“ kao uznemiravanje i pritisak na saradnike, ali i štetan uticaj na produktivnost kompanije. Gejts je koristio krilaticu, kojom je na najnegativniji način odbijao predloge saradnika: „To je najveće sranje koje sam čuo u životu“.

Ima i onih koji tvrde da su takav tip narcizma i žestina u komunikaciji neophodni u svakoj velikoj industriji, posebno na nivou na kojem je Gejts upravljao Majkrosoftom. Kako god pokušavali da opravdamo takvo ponašanje, ostaje jasno da je Gejts vladao gvozdenom pesnicom i da je sektor globalne visoke tehnologije smatrao svojim privatnim teritorijem. Takvo postupanje ubrzo je počelo da povećava broj žrtava.

– Bil se grubo obraćao ljudima na veoma visokim pozicijama u drugim kompanijama, vlasnicima i inženjerima. Vikao je na njih, zahtevajući da svoje računarske sisteme prilagode Majkrosoftovim performansama. Pretio je da će, ako ne bude prihvaćen njegov zahtev, isključiti softvere na njihovim računarima. Šta možete da učinite kad vam se tako preti? Najebali ste! Niko nije mogao dozvoliti sebi da Majkrosoft prestane da podržava njegov hardver, zato je bilo bolje da prihvate ono što on zahteva – kaže Skot Mekgregor, jedan od prvih zaposlenih u Majkrosoftu.

Još jedan bivši rukovodilac iz devedesetih, menadžer softvera, napomenuo je da je takvo ponašanje bilo „deo Bilove strategije da zgnječi ljude“.

Najveći poslovni uspeh Majkrosofta dogodio se početkom 1990-ih, kada ga je IBM, tada jedna od najvećih kompjuterskih kompanija u svetu, angažovala da napravi operativni sistem za njene personalne računare. Većina medija je tu iznenađujuću odluku IBM-a opisala kao izraz nepotizma. Gejtsova majka je bila član upravnog odbora United Way-a, jedne od najvažnijih humanitarnih fondacija na svetu. U tom upravnom odboru, pored nje, nalazio se i direktor IBM-a. Ta veza je otvorila vrata njenom sinu. Sa svoje strane, razvoj Bilove softverske kompanije pomagao je i njegov otac. Saradnja je išla do te mere da je, na kraju, Majkrosoft postao najveći klijent advokatske kancelarije Gejtsa starijeg.

Problem u poslu sa IBM-om bio je taj što Majkrosoft nije imao operativni sistem. Međutim, Gejts je pronašao firmu koja je imala takav sistem, pa je kupio njen softver. IBM-ova dominantna tržišna pozicija je novostvoreni MSDOS učinila industrijskim standardom, a na tim temeljima je Majkrosoft izgradio uticaj vredan mnogo milijardi dolara.

Decenijama kasnije, veliki procenat računara širom sveta i dalje radi na Majkrosoftovom operativnom sistemu, nazvanom Windows. Bil Gejts je svoju poslovnu mantru pretvorio u stvarnost: „Na svakom stolu u svakom domu treba da stoji kompjuter sa Majkrosoftovim softverom“.

Ako u Gejtsu postoji neka vrsta genijalnosti, ona nije vezana za inovacije, tehnologiju ili nauku, nego za biznis. Njegova genijalnost leži u sposobnosti da razume komercijalne mogućnosti tehnologije, da vodi poslovne pregovore i da se ne zaustavlja dok ne preuzme kontrolu nad celim procesom.

Vremenom, Bil Gejts je postao jedan od najuticajnijih lidera u globalnom biznisu. Kao je rastao, Majkrosoft se proširio izvan uskih granica računarskih softvera. Gejts je kupio Tiketmaster, kompaniju sa gotovo monopolskim položajem u sektoru onlajn prodaje karata za koncerte i sportske događaje. Potom, Majkrosoft je pokrenuo časopis i televizijski kanal MSNBC, iz koga je kasnije izašao. „Svi u medijskom biznisu su paranoični povodom Majkrosofta, uključujući i mene“, rekao je tada Rupert Mardok.

Došlo je do tačke na kojoj Majkrosoft liči na poslovnu imperiju koja ima monopol na globalnom tržištu. Druge kompanije i vlade stranih zemalja vide ga kao vojni aparat Sjedinjenih Država. Jednostavnim manevrom, kako nosačem aviona tako i Majkrosoftom, Pentagon je spreman da pošalje tihu, ali veoma važnu i moćnu poruku: „Vaša budućnost je u našim rukama“.

– Godinama se borim protiv Majkrosofta, ali nisam shvatao koliko je on postao veliki. Ne samo kao kompanija, već kao brend i deo nacionalne svesti. Sve je nametnuo Majkrosoftov predatorski marketing: tehnološke proizvode, bogatstvo Bila Gejtsa, naslovne strane u svim časopisima, sve… – rekao je 1998. godine Erik Šmit, tada izvršni direktor u kompaniji Novell, a kasnije izvršni direktor kompanije Google.

Međutim, ni takav gigant nije nepobediv. Majkrosoft je napravio nekoliko velikih grešaka pod Gejtsovim vođstvom, kao što je nesposobnost da se prepozna potencijalno ozbiljna pretnja koju predstavlja internet. Majkrosoft je reagovao prekasno, kad su konkurenti već zauzeli veći deo komercijalnog prostora na internetu, zato je Gejts smislio plan kako da sahrani neke od njih. Pre svih, udario je na internet servis America Online, u kome je Pol Alen imao važan udeo. Gejts je rekao Alenovom poznaniku: „Zašto bi Pol želeo da se takmiči protiv nas? Ja sam spreman da gubim novac iz godine u godinu dok ne postanem vodeći internet provajder na tržištu. Niko ne može da se tome suprotstavi“. Alen je shvatio poruku iz tog biblijskog proročanstva, koje je predvidelo katastrofu, i prodao je svoj udeo u America Online.

Gejts i Majkrosoft su takođe usmerili pažnju na internet pretraživače, oblast kojom dominira Netscape. Majkrosoft je počeo da vrši pritisak na proizvođače računara, zahtevajući da instaliraju njegov pretraživač Internet Explorer, zajedno sa njegovim operativnim sistemom Windows. To je, ujedno, označilo početak Gejtsovog kraja u Majkrosoftu.

Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država optužilo je 1998. godine Majkrosoft za zloupotrebu monopolskog položaja. U neobjašnjivo arogantnom stilu, uveren da će moći da nadmudri tužioce, Gejts je pristao da se pojavi na saslušanju. Snimak tog saslušanja, koji je dostupan na YouTube-u, otkriva njegov sraman nastup, koji je naneo štetu njegovoj kompaniji. Gejts je danima igrao ulogu „gospodina Sveznalice“, koji zamara i dosađuje stalnim ispitivanjem formulacije svakog pitanja koje mu je postavljeno. Čak je raspravljao i o definiciji reči „definicija“, pokazujući prezir prema tužiocima koji su ga suočili sa obaveštajnim podacima koji su inkriminisali Majkrosoft. To je bio prikaz pravih Bilovih sposobnosti, kojim je raskrinkan njegov kompleks boga.

Pol Alen, kao i ostatak sveta, prisustvovao je malom pozorištu. Gejtsova publika je reagovala sa mešavinom fascinacije i užasa. „Anti-Majkrosoftovo raspoloženje je postalo raširenije i intenzivnije, a to je uticalo na Bila“, rekao je Alen, i dodao: „Bil je bio miljenik medija, tehnološki genije i biznismen koji se pojavio niotkuda. Sada su ga mediji prikazali kao nasilnika koji je prešao granicu kršeći pravila.“

Presudom iz 1999. godine, Majkrosoft je proglašen krivim za monopol, kojim je gušio inovacije. Iako su mu u prvostepenoj presudi izrečene stroge sankcije, uključujući i gašenje kompanije, one su ukinute u žalbenom postupku. Međutim, Majkrosoft je nastavio da se suočava sa značajnim pravnim izazovima, naročito od strane konkurenata iz Evropske unije. To je dodatno učvrstilo reputaciju Majkrosofta kao toksične kompanije.

Odjednom su se pojavili ljudi koji su, prilikom njegovih javnih nastupa, bacali pite i torte u lice Gejtsu, a i „Simpsonovi“ su ismevali njegovu potrebu da poriče stvarnost i na sve načine gradi monopolski status. I Gejtsu, kao i njegovoj kompaniji, bile su potrebne promene. Iz te potrebe rođena je Fondacija Melinde i Bila Gejtsa.

(U sledećem broju: Mračni vitez)

Af

Nagrade za istraživača Gejtsovih manipulacija

Tim Švab je stekao master diplomu iz novinarstva 2006. godine na Univerzitetu Ilinois u Urbana-Šampejnu. Tokom studija, fokusirao se na istraživačko novinarstvo, što je postavilo temelje za njegovu kasniju karijeru u toj oblasti.

Reputaciju je stekao serijom tekstova objavljenih u uglednim časopisima kao što su The Nation, Columbia Journalism Review i British Medical Journal. Njegovo istraživanje o Fondaciji Bila i Melinde Gejts donelo mu je nekoliko nagrada, uključujući i Izzy Award i Deadline Club Award, a časopis The Nation ga je 2019. godine nominovao za Pulicerovu nagradu. Švab je nekoliko godina radio u redakcijama dva dnevna lista i kao istraživač za organizaciju Food & Water Watch.

U svom najznačajnijem delu, knjizi o Bilu Gejtsu, koja je objavljena krajem 2023. godine, Švab iznosi tvrdnje da taj milijarder koristi filantropiju kao sredstvo za sticanje političkog uticaja bez odgovarajuće demokratske kontrole. Knjiga kritikuje Gejtsovu ulogu u oblikovanju globalnih zdravstvenih politika, obrazovnih standarda i poljoprivrednih reformi, za koje se tvrdi da nisu demokratske i efikasne. Na primer, Švab navodi da je Fondacija Gejts imala dominantnu, ali neuspešnu ulogu u programu COVAX za distribuciju vakcina protiv COVID-a 19.