U svojoj prvoj knjizi „The Bill Gates Problem: Reskoning with the Myth of the Good Billionaire“ („Problem Bil Gejts: Obračun sa mitom o dobrom milijarderu“, novinar iz Vašingtona, Tim Švab, objavio je rezultate svog višegodišnjeg istraživanja Gejtsovog uticaja na tehnološku industriju, javnu politiku, obrazovanje, globalni zdravstveni sistem, medije… Švab je opisao Gejtsovu brutalnost s kojom je uništavao prijatelje i neprijatelje, otimao kompanije i gradio monopolski položaj, a sve to skrivajući se iza imidža detinjastog filantropa. Iza sebe, na putu do statusa najbogatijeg čoveka na svetu, Gejts je ostavio bezbrojne žrtve.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz knjige Tima Švaba, koja je dobila pozitivne kritike i bila izabrana za „Editors’ Choice“ od strane The New York Times-a, dok je Publishers Weekly ocenio da Švabova kritika „pogađa suštinu“ kada detaljno opisuje kako su inicijative Fondacije Gejts često imale minimalne koristi uprkos milijardama potrošenih dolara.

Tim Švab

Svaki veliki čovek teži da ostavi svoj trag. Industijalac i filantrop Endrju Karnegi izgradio je hiljade biblioteka, od kojih mnoge i dalje ovekovečuju njegovo nasleđe. Mostovi, autoputevi i parkovi koje je izgradio Robert Mozes zauvek su promeni Njujork, a neki i dalje nose njegovo ime.

Šta je nasleđe Bila Gejtsa? Microsoft Windows? Zbirka preuveličanih tvrdnji o životima koje je spasao, potkrepljena studijama koje je platio? Inicijativa „Giving Pledge“, kojom je podsticao milijardere na humanitarne aktivnosti? GAVI, njegov složeni mehanizam naručivanja vakcina, koji se zasniva na prikupljanju novca od vlada širom sveta za kupovinu Fajzerovih proizvoda? Svi njegovi projekti pokazuju koliko je zamagljena granica između Gejtsovih dobrih namera i njegovog ogromnog ega. Gejts će učiniti sve što može da unese malo suštine u sve dimne zavese i obmane, koje je prodavao pompezno najavljujući svoje humanitarne inicijative. U tome će biti uporan, bez obzira na troškove, kritike stručnjkaka ili štetu koju bi mogao da izazove.

Saradnici Bila Gejtsa ističu milijarde dolara koje je donirao. Za njih, on je izgledao kao „kasica prasica“, koja im je omogućila ne samo da vode bolji, nego i svrsishodniji život. Dobili su priliku da rade u modernim laboratorijama, da sa najuspešnijim kolegama vrše naučna istraživanja čiji rezultati mogu da koriste čovečanstvu. Oni su uvereni da je „bolje imati podršku jednog takvog milijardera, sa svim ograničenjima koja on nameće, nego nemati nijednog. Drugim rečima, on je dobronameran, čak i kad greši, kad njegova dela nisu savršena.

Takav narativ se dopada milijarderu jer omogućava da njegove zasluge procenjujemo na osnovu medijskog cirkusa koji je stvorio. U tim analizama nedostaje činjenica da Gejts u svojim aktivnostima ne zagovara pomoć siromašnima koliko njemu. Svakim svojim postupkom Gejts nam sugeriše da se ne fokusiramo na probleme s kojima se suočavaju ugroženi pojedinci i narodi, već na njegove filantropske napore da ih spase. Bilo da se on nalazi na podijumu Svetske zdravstvene organizacije ili Svetskog ekonomskog foruma, da li pozira pored siromašne dece u nekoj neimenovanoj državi „Trećeg sveta“ ili sedi u studiju CNN-a, u njegovom fokusu nije globalno siromaštvo, nego – Bil Gejts. Kad se uzmu u obzir medijska pažnja, poreske olakšice, nagrade i politička moć, najveći korisnik Gejtsove Fondacije je sam Bil Gejts.

Što je još važnije, siromašni nikada nisu tražili od Gejtsa da bude njihov spasilac. Nisu proveravali njegovu kandidaturu ili političke stavove, a zatim ga izabrali na funkciju. Nikada nije bilo javne debate o njegovom liderstvu, njegovim prioritetima ili agendi koju sprovodi. Isto važi i za bogate zemlje, čiji su poreski obveznici uložili milijarde dolara u Gejtsova javno-privatna parnerstva uz vrlo malo debate ili nadzora nad tim novcem. Gejts je, jednostavno rečeno, preuzeo vlast preuzimajući vođstvo u nepopularnim i teškim oblastima, kao što su ishrana, obrazovanje i zdravstvena zaštita siromašnih.

Kada dozvolimo osobi – bilo kojoj, bez obzira koliko je dobronamerna – da stekne ekstremno bogatstvo, mi joj dajemo ekstremnu moć. Umesto pitanja kako najbolje iskoristiti Gejtsov novac treba postaviti pitanje zašto dozvoljavamo bilo kome da ima toliko novca i moći.

I sa praktične tačke gledišta trebalo bi da se zapitamo o legitimnosti njegovog ogromnog bogatstva, koje je nastalo u jednom od najistaknutijih monopola u istoriji sveta. Gejts je iskoristio svoj uticaj na tržište kako bi u naše živote uveo jedan osrednji, a često i tehnički neispravan softver. Da i ne pominjemo česte kritike Majkrosofta zbog utaje poreza. S obzirom na ove i mnoge druge sporne stvari u njegovom poslovanju, da li možemo reći da je Gejts pošteno zaradio svoje bogatstvo? Da li ga zaslužuje? Da li ga može slobodno koristiti za promociju svog političkog pogleda na svet? Da li društvo ima koristi od ovog angažmana?

Takođe, moramo postaviti egzistencijalna pitanja o prikladnosti milijardera – bilo kojeg milijardera – koji gradi društveni status kroz filantropiju. Gejtsov uspeh zavisi od mita o dobroćudnom tiraninu, od našeg verovanja da je nedemokratska predaja moći jednom čoveku cena koju moramo platiti da bismo, na primer, vakcinisali siromašne.

Pa ipak, kao što smo videli, njegovi rezultati se ne mogu opisati kao impresivni, efikasni ili delotvorni, niti njegovi napori donose ravnopravnost za koju tvrdi da predstavlja glavni cilj njegovih kampanja. Ovakvim pristupom, Gejts suprotstavlja siromašne zemlje jedne protiv drugih zbog ograničenih donacija. On zdravstvenu zaštitu smatra privilegijom i poklonom, a ne ljudskim pravom. Ogromne sume novca troši na političku i medijsku pompu kako bi naveo svet da poveruje da je on najbolje, ako ne i jedino rešenje.

Nesporno je da bogatstvo koje Gejts kontroliše – njegovo privatno bogatstvo od sto milijardi dolara i zadužbina od 54 milijardi dolara – može u velikoj meri koristiti društvu.

Da, svetu je potreban novac Bila Gejtsa, ali mu nije potreban Bil Gejts. Rešenje problema zvanog Bil Gejts, dakle, podrazumeva odvajanje osobe od njenog novca. Umeren pristup podrazumeva planiranje reforme Gejtsove Fondacije i traženje načina da ona funkcioniše kao istinski dobrotvorna organizacija koja daje novac, ali ne za potrebe sticanja političke moći, ne kao mehanizam za oslobođenje od poreza i ne kao mašina za odnose sa javnošću koja gradi idolopoklonički kult svog tvorca.

Fondacija Bila i Melinde Gejts, od svog osnivanja, sama sebe reguliše. Ipak, ta privilegija pripada Kongresu SAD-a, koji bi mogao da nametne nova stroga pravila, kojima bi zahtevao od nje da deluje transparentnije i korisnije za društvo. Na kraju krajeva, na izabranim zakonodavcima i na ljudima koji ih biraju u Kongres je da odluče kako će se regulisati filantropija.

Američko zakonodavstvo je šezdesetih godina prošlog veka preduzelo „mučnu reviziju“ filantropije. Ta rešenja su odavno prevaziđena, pa bi trebalo da usvojimo nova pravila i propise kojima bismo regulisali aktivnosti milijardera – filantropa. Takođe, morali bismo da razmotrimo šta se dešava sa Poreskom upravom i državnim tužiocem Vašingtona, čiji je mandat da direktno nadgleda Gejtsovu organizaciju. Poreska uprava i tužilaštvo su odlučili da ne koriste svoja ovlašćenja, bilo zbog nedostatka resursa ili političke volje.

Slično tome, moramo zahtevati od Ministarstva pravde da istraži navode o antikonkurentskom ponašanju, sa kojima se Fondacija suočava u farmaceutskoj oblasti.

Reformski orijentisani pojedinci su već predložili neka nova, prilično umerena pravila, namenjena regulisanju privatnih fondacija. Možda bi ova pravila mogla da obuzdaju Gejtsovu fondaciju. Poreski stučnjaci žele da fondacije svake godine poklanjaju veći procenat svog budžeta, umesto trenutnih pet odsto. Prisiljavanje na isplaćivanje većih suma ubrzaće njihov put ka likvidaciji, smanjujući drugoročni politički uticaj koji može imati organizacija poput Gejtsove Fondacije.

Moramo insistirati da se kao donacije prikazuju samo iznosi koji su stvarno namenjeni drugim ljudima. Kao što Linzi Mekgoi ističe u svojoj knjizi „Nema besplatnog poklona“: „Ako je donacija istinska, tj. ako donator poklanja novac, on nema pravo da bude uključen u njegovu raspodelu“.

Ako Fondacija Gejts želi da ubrizga milijarde dolara u grupe pod svojom kontrolom – ako novac daje svojim predstavnicima i surogat entitetima – to ne bi trebalo da se smatra dobrotvornim delom, niti bi to trebalo računati u onih pet odsto. U „donacije“ ne treba računati ni izuzetne sume koje Fondacija troši na svoju prenaduvanu internu birokratiju. Gejtsova Fondacija godišnje plaća milijardu dolara konsultantskim kompanijama kao što je MekKinzi, ili na administrativne troškove i troškove održavanja njenog raskošnog sedišta u Sijetlu.

Još jedan argument za preispitivanje humanitarne prirode donacija proizilazi iz situacija u kojima donator i njegova porodica imaju privatnu korist. To se odnosi i na sto miliona dolara, koje je Gejtsova Fondacija dala elitnoj privatnoj školi u koju su išla njegova deca. Isto vredi i za velikodušna sponzorstva medija, koji su osvetlali ugled Fondacije i porodice Gejts. Donacije medijima i drugim privatnim kompanijama trebalo bi smatrati poslovnim ugovorima, a ne humanitarnim projektima. Stoga, treba ih isključiti iz bilo kakvih poreskih olakšica.

Reformatori „velike filantropije“ predložili su rešenja za povećanje transparentnosti, čime bi se od Fondacije Gejts zahtevalo da bolje objasni svoj rad. Ovo uključuje jasan pregled njenih finansijskih tokova i kraj kulture „mračnog novca“. Donacije bi morale da budu zabeležene u javnoj evidenciji, gde bi bili popisani svi grantovi i ugovori.

Potrebno je napraviti drugačiju strukturu upravljanja Fondacijom, sa jakim i nezavisnim odborom poverenika, kako bi se osiguralo da Bil Gejts ne može samostalno kontroliše na šta se i koliko novca troši. Da bi Fondacija nastavila da postoji, Bil Gejts ne bi trebalo da ima bilo kakvu institucionalnu ulogu u njoj. Kad Gejts prebaci deo svog privatnog bogatstva u svoju privatnu Fondaciju, to nije dobrotvorna organizacija, nego poslovno preduzeće. Ali, ako ne Bil Gejts, ko bi trebalo da vodi njegovu Fondaciju? Grupa marioneta koje je on imenovao?

Naravno da ne! Bogatstvo Fondacije trebalo bi da kontrolišu ljudi, koji su izabrani među korisnicima njenih sredstava: nastavnici, studenti, poljoprivrednici, lekari i pacijenti u siromašnim zajednicama, kojima su donacije namenjene. Oni bi mogli da preuzmu Fondaciju, pa da svake godine troše novac na projekte od kojih će svi imati koristi. Takav čin dobročinstva bi omogućio najsiromašnijima da sami donose odluke o tome gde će trošiti Gejtsov novac. To neće promeniti svet, ali bi postiglo mnogo bolje rezultate nego što to uspeva Bilu Gejtsu, koji primenjuje stav: „Samo ja znam šta treba da se radi“.

Da li treba verovati da će Bil Gejts, ako se sprovede takva reforma „visoke filantropije“, zaista tiho otići, odustajući od moći, koju mu daje njegovo humanitarno carstvo? Neće, naravno. Fondacija je potrošila velike sume novca stvarajući široku interesnu grupu, zaduženu za odbranu slobode Bila Gejtsa da radi bez ikakvih zakonskih ograničenja. Fondacija iz Sijetla je doprinela sa oko 500 miliona dolara onome što bi se moglo nazvati filantropsko-industrijskim kompleksom, subvencionišući čitavu kastu „belih okovratnika“, koju čine političke pristalice, medijski promoteri i stručnjaci. Oni predstavljaju ogromnu prepreku reformskim naporima.

Postoje velike korporacije u farmaceutskom, poljoprivrednom i obrazovnom sektoru – ne isključujući ni Stejt department – sa jakim korporativnim interesima da se filantropska karijera Gejtsa nikada ne završi. Nimalo slučajno, on se predstavlja kao uticajni državnik koji, dok tvrdi da pomaže siromašnima u svetu, vrlo posvećeno pomaće bogatima da promovišu svoje poslovne interese. To podržava i vlada SAD-a, koja ima ekonomski interes da preko Gejtsove Fondacije proširi svoj uticaj na strana tržišta, bilo da je reč o visokoj tehnologiji, Fajzerovim vakcinama ili genetski modifikovanim proizvodima kompanije Monsanto (sada Bajer).

Kada bi se usvojili novi propisi, koji bi uticali na Gejtsovu Fondaciju, moglo bi se očekivati da je on zatvori i da počne da poklanja novac preko privatne kompanije. Ovo je pristup koji su usvojili osnivač Mete (Fejsbuka) Mark Zakerberg i njegova supruga Priscila Čen. Oni su svojoj filantropiji dali pravni oblik društva sa ograničenom odgovornošću, umesto da se odluče za privatnu neprofitnu fondaciju. To znači odustajanje od nekih poreskih olakšica, ali zauzvrat dobijaju pravo na manju transparentnost, štiteći detalje svoje filantropske aktivnosti od javnog nadzora. Koliko god bili ograničeni trenutni propisi o fondacijama, oni nam daju bar uvid u aktivnosti fondacija poput Gejtsove. Na primer, njihove godišnje poreske prijave daju uvidu u kretanje novca.

U nekim aspektima, Bil i Melinda Frenč Gejts izgleda slede Zakerbergov primer, jer sve više posvećuju novac i vreme sporednim projektima kao što su Breakthruough Energy, Pivotal Ventures, Gates Ventures i drugim kvazi-filantropskim inicijativama, koje se sprovode kroz privatne kompanije.

Jasno je da pravo rešenje problema sa Bilom Gejtsom mora ići dalje od pukih zakonskih reformi koje utiču na njegovu Fondaciju. Sve dok Bil Gejts zadržava prekomerno bogatstvo, on će ostati bič za demokratiju. Pronaći će načine da iskoristi svoje ogromno bogatstvo da na nedemokratski način stekne i upotrebi moć, ako ne kroz privatnu Fondaciju, onda preko drugih mehanizama.

Fondacija opisuje svoje inicijative kao „vođene verovanjem da svi životi imaju jednaku vrednost“ i kao način za pružanje pomoći „svim ljudima da vode zdrav i produktivan život“. Ta misija i vizija su veoma pohvalne, ali nas teraju da zamislimo svet u kome svako ima osnovna prava i privilegije i može da zadovolji svoje najosnovnije potrebe: pristojno mesto za život, osnovnu zdravstvenu zaštitu, čistu vodu i dovoljno hrane, obrazovne mogućnosti, šansu za pronalaženje plaćenog posla, pravnu zaštitu od diskriminacije i druga osnovna demokratska prava.

Možemo li sa apsolutnom sigurnošću reći da nas Gejtsova Fondacija vodi u tom pravcu? Prema Gejtsovom modelu, siromašni u svetu nikada neće imati čistu vodu, ali neki će imati pristup vakcinama protiv rotavirusa i poliomijelitisa, koje pružaju izvesnu zaštitu od bolesti izazvanih nečistom vodom i lošim sanitarnim uslovima.

Siromašni nikada neće imati pristup osnovnim zdravstvenim sistemima, koji nude redovne preglede za rak, ali neki će moći da pristupe HPV vakcinama, koje pružaju izvesnu zaštitu od raka grlića materice. Siromašne žene nikada neće imati potpunu autonomiju nad svojim reproduktivnim zdravljem, ali neke će imati pristup ograničenim opcijama kontracepcije, koje subvencioniše Gejts. Poljoprivrednici u mnogim afričkim zemljama imaće pristup rešenjima koje izabere Fondacija, kao što su sintetička đubriva i, možda, genetski modifikovano seme, ali će biti obavezni da preuzmu ogroman dug ili da gledaju kako im se zemljište derogira unosom hemijskih sredstava.

Slično tome, škole u najsiromašnijim okruzima Sjedinjenih Država biće podvrgnute novim mehanizmima testiranja i praćenja, za koje Gejts veruje da su im potrebni za uspeh, ali učenici u tim mestima nikada neće imati ohrabrenje i slobodu da razvijaju svoja intelektualna interesovanja, koju su imala Gejtsova deca.

Trebalo bi da postavimo pitanje da li nas Gejtsov model dobrotvornih aktivnosti vodi u pravom smeru ili, bolje rečeno, da li stvara smetnje i prepreke za stvarne, sistemske promene koje su nam potrebne. Da li ćemo zaista moći da postignemo jednakost kroz rešenja koje nude milijarderi – oligarsi? Zar ne uviđamo i ne shvatamo da se Gejtsov model svodi na osnaživanje najbogatijih ljudi na planeti da donose odluke u ime najsiromašnijih?

Ova pitanja će samo dobijati na značaju u vremenu koje je pred nama, jer je Bil Gejts ubedio skoro 250 najbogatijih ljudi na svetu da potpišu „Zavet davanja“, obavezujući se da će većinu svog bogatstva donirati u dobrotvorne svrhe. Od nas se traži da se radujemo takvim izrazima velikodušnosti i da se divimo potencijalu stotina ili čak hiljada milijardi dolara, koje će oliharsi pokloniti siromašnima. Međutim, pažljiva analizma mora uzeti u obzir efekte tih istih stotina ili hiljada milijardi dolara izgubljeni poreskih prihoda.

Takođe, treba postaviti i pitanje da li filantropija nadoknađuje značajne štetne društvene efekte koji dolaze sa stvaranjem većine ovih ogromnih finansijskih imperija. Pogledajmo neke primere. Bogatstvo filantropa Marka Zakerberga dolazi iz kompanije koju muče optužbe za toksišno ponašanje, od utaje poreza do skandala sa Kembridž Analitikom i narušavanja privatnosti, pa i širenja lažnih vesti. Džef Bezos je, sa svoje strane, dospeo na naslovne strane krajem 2022. godine, kada je objavio da će većinu svog bogatstva posvetiti dobrotvornim akcijama.

Istog dana je Amazon, kompanija koja ga je učinila toliko bogatim, odbjavila da otpušta 10.000 radnika. A Bezosova bivša supruga, Mekenzi Skot, takođe je dobila pljusak pohvala i priznanja za soj revolucionarni pristup filantropiji, sa masovnim, bezuslovnim donacijama za projekte koji podržavaju nedovoljno zastupljene zajednice. Međutim, potrebno je proceniti štetu koju je naneo Amazon, kompanija koja drži monopolski položaj na tržištu, plaća vrlo malo poreza i ometa sindikalne aktivnosti usmerene protiv zloupotrebe radnika.

Dalje, milijarder Čak Fini zaslužuje priznanje jer je održao obećanje da će pokloniti skoro celokupno svoje bogatstvo, veći deo anonimno. Ali, naravno, on je svoje bogatstvo akumulirao kroz složenu šemu izbegavanja poreza i prodaju štetnih proizvoda poput cigareta i alkohola. Sem Bankman Frid, kripto mogul koji se suočava sa federalnim optužbama za prevaru, kupio je podršku javnosti obećanjem da će 99% svog bogatstva pokloniti u dobrotvorne svrhe. Ali, kad se njegovo kripto carstvo srušilo, krajem 2022. godine, jedna od najvećih žrtava bio je penzioni fond nastavnika iz Ohaja, koji su izgubili skoro sto miliona dolara.

Čak i u slučaju najvećih milijardera filantropa, mora se računati sa štetom, pohlepom ili utajom poreza, koji podstiču njihovo dobrotvorno delovanje. Ako nam je zaista stalo do jednakosti i ako želimo da svet bude pravednije mesto, trebalo bi da reorganizujemo našu ekonomiju i društvo na načine koji ne dozvoljavaju akumulaciju tako ekstremnog bogatstva od strane tako male grupe ljudi. Postoji mnogo načina da se to uradi, ali najočiglednija korektivna mera je uvođenje nove ere oporezivanja. To znači ukidanje mehanizama za izbegavanje poreza, koje koriste milijarderi i bogate korporacije. Bez tih mehanizama bi Bil Gejts i velike farmaceutske, tehnološke i druge kompanije plaćali pravedniji deo poreza.

Kad govorimo o promeni sveta, lako je biti ciničan ili skeptičan, ali bilo bi dobro shvatiti da u stvarnosti nemamo mnogo izbora. Borba je već počela! Svet se već okreće protiv ljudi poput Bila Gejtsa.

Pogledajte pop-kulturu i širenje filmova i TV emisija – „Silikonska dolina“, „Nasleđe“, „Ozark“, „Plen“, „Ne gledaj gore“, „Staklena kupola“ itd. – gde su milijarderi predstavljeni kao amoralni zlikovci, a njihova filantropija kao političko oruđe i instrument u službi njihove egoistične sujete. Svuda oko nas znaci jasno ukazuju na rastuće nepoverenje i odbojnost prema oligarhiji i lažnim obećanjima filantropskih mogula iz sveta tehnologije. Uzmimo, na primer, pandemiju Kovida 19, ona je razotkrila koliko je groteskno neefikasan naš ekonomski sistem, koji daje prioriter potrebama bogatih nad interesima siromašnih, kao i prednost pravima na patente koje poseduju velike farmaceutske kompanije, u odnosu na javno zdravlje i ekonomsku dobrobit planete. Pogledajte političke i društvene pokrete poput „Okupirajmo Volstrir“ i „Životi crnaca su važni“, o kojima se Gejts ne izjašnjava. Oni zahtevaju reorganizaciju našeg društva koja direktno dovodi u pitanje višak bogatstva i mentalitet spasioca koji pokreće filantropski rad Bila Gejtsa.

Na godišnju gala večeru Fondacije Gejts, održanoj krajem 2022. godine, pozvana je aktivistkinja u borbi protiv klimatskih promena Mikaela Louč. U kratkom nastupu, Louč je kritikovala vrste promena koje Fondacija predlaže, tvrdeći da je ekonomski sistem zasnovan na nekoliko velikih pobednika i mnogo više gubitnika, pa takav ne može da obezbedi ravnopravnost koju Gejts zagovara.

– Mislim da milijarderi ne bi trebalo da postoje – rekla je Louč.

U pravu je.

(Kraj feljtona.)