Dragomir Anđelković

Kako u svom čuvenom „Rečniku simbola“ ističu A. Gerbran i Ž. Ševalije, „broj dva je simbol suprotnosti“. Njegov odraz je „prva i najradikalnija od svih deoba“. On može da bude „i začetak stvaralačkog razvoja“ i polazna tačka „kobne propasti“. Stoga nije ni čudo što – verovatno ne sa nečijom zemaljskom namerom, već sa nama nedokučivom pozadinom – na neki način simboliše i uobličavanje tzv. Druge Srbije.

U pitanju je onaj segment delatnika na našoj društveno-političkoj sceni za koji je veliki majstor njihovog opskurnog reda, intelektualac sa bolesno prepumpanom reputacijom, Radomir Konstantinović, rekao da je to pre svega blok koji se „ne miri sa zločinom“.

U pitanju je naravno laž, i to najgoreg tipa, jer poluistina je gora od totalne neistine. Teže se razobličava i duže ima kontaminirajući efekat. Stvar je u tome što se tzv. Druga Srbija i te kako miri sa jednim zločinima, dok gorljivo osuđuje pa i izmišlja druge. Njena esencija je titoizam presvučen u kvaziliberalno ruho i ukrašen NATO bedžom. Otuda, sve što Srbi čine u prilog svojih interesa za nju je „zločin“ a istinsko klanje Srba je, manje-više, irelevantno.

Austrougarski kaplar pa komunistički maršal J. B. Tito – koga slično kao što zaluđeni gledaoci TV INFORMERA vole zlog Vučića te ubeđuju svoju decu da je dobar, do danas obožavaju izdanci sličnih žrtava jugo-boljševičke indoktrinacije – bazirao je državnu i nacionalnu politiku na srbofobiji. Granice jugoslovenskih republika krojene su na srpsku štetu; tako drastično umanjena matična republika sprskog naroda dobila je pokrajine koje su postepeno prerasle u skoro pa republike; deo Srba je sistematski odnarođivan i administrativno proglašen za nove nacije (crnogorska, muslimanska, nasilno pretvaranje Srba katolika u Hrvate i Srba na severu i zapadu SR Makedonije u Makedonce); o masovnim ubistvima da šire i ne govorimo, samo na teritoriji Republike Srbije gotovo da je popisano sto hiljada žrtava crvenog terora počevši od 1944. godine (a ko zna koliko ljudi je pobijeno na drugim srpskim prostorima, odnosno u Srbiji pre navedene godine).

Bitno je naglasiti poslednje jer većina onih koji se kao bore ili su se borili protiv zločina a, kao, u prilog demokratije i ljudskih prava, a utemeljivači su tzv. Druge Srbije, bili su lojalni elementi titoističkog krvavog sistema (po pravilu i funkcioneri ili propagandisti) – i nisu im smetali njegovi progoni, utamničenja i likvidacije neistomišljenika – dok je „majka“ tog opakog ideološkog talasa, Latinka Perović, krajem 60-ih i početkom 70-ih godina bila čak i jedna od najznačajnijih ličnosti u rukovodstvu organizacionog nosioca jugoslovenskog i srpskog totalitarizma – Savezu komunista.

Nije onda ni čudo što ideologija tzv. Druge Srbije – jasno definisane (a prethodno u praksi iskristalisana) u knjizi  „Druga Srbija deset godina posle (1992-2002)“, koju je izdao Helsinški odbor Sonje Biserko 2002. godine – podrazumeva mazohističko mirenje Srbije za otmicom Kosova i Metohije; zalaganje za što veću autonomiju Vojvodine; potkopavanje temelja Republike Srpske sve do njenog razaranja; prihvatanje laži o primarnoj srpskoj krivici za raspad Jugoslavije i za većinu zločina do kojih je posle toga došlo i to sa akcentom na usvajanju obmane da smo počinili „genocid“ u Srebrenici; pristupanje NATO falangi; vođenje kulturno-identitetske politike u duhu ideje da je savremena (krnja) Srbija mala Jugoslavija a ne srpska država; svođenje SPC na senku onoga što je bila vekovima (ključna nacionalna a ne samo verska institucija).

Da se sada, pre nego što krenemo dalje, vratimo simbolici u svetlu istorije. Izraz „Druga Srbija“ rođen je 1992. godine. Tada je, u jeku rata za tzv. „jugoslovensko nasleđe“, kod nas održano nekoliko antiratnih (zapravo ne principijelno takvih već primarno antisrpskih) manifestacija, a govori sa njih izdati su u vidu dva zbornika, od kojih je jedan i nazvan „Druga Srbija“. Zapadni i regionalni centri moći koji su se sukobili sa sprskim narodom, preko Soroševih i drugih kanala finansijskog i idejnog uticaja, stvarali su strukturu koja je radila protiv Srba unutar Srbije. Ona je dobila novi polet 2002. godine, pošto su evroatlantski stratezi pomislili da se kod nas učvrstio novi poredak rođen 5. oktobra, te je došlo vreme da njihova ovdašnja „peta kolona“ u potpunosti preuzme ideološke dizgine.

Kako su njeni jurišnici govorili, nastupio je čas da se iskorene ostaci nacional-boljševizma (tako je tretiran Milošević od strane njegove antinacional-boljševičke nekadašnje titoističke „sabraće“) kao i autentičnog sprskog nacionalizma (koji je pozitivan i ne treba ga mešati sa šovinizmom i lažnim patriotizmom). Srećom u tome nisu uspeli. Srpstvo je „tvrd orah“ i „voćka čudnovata“. No, njegovi mračni neprijatelji se ne predaju. Novu šansu su prepoznali u godini, koja je ponovo kao i pomenute prethodne, povezana sa brojem kobnih podela, koji neki žele da nas dovede do potpune nacionalne propasti. Radi se o 2022. Krenuli smo od jedne (1992), pa preko dve (2002), stigli smo do tri dvojke (2022). Simboli u politici uvek imaju veliki značaj. Setimo se samo šta se sve, da to ne nabrajam, dogodilo kroz istoriju na Vidovdan!

Te 2022. godine, posle početka rusko-ukrajinskog sukoba (zapravo posrednog NATO rata sa Rusijom), u vrhovima evroatlantskih struktura doneta je odluka da se pre neke nove Jalte okonča okupacija tzv. Zapadnog Balkana, što podrazumeva uvlačenje Srbije i Bosne i Hercegovine u NATO (koja tamo nije samo zbog stava Banjaluke), kao i okončanje onoga što se u domenu državno-nacionalne arhitekture regiona već godinama nameće (centralizacija BiH, prihvatanje kosovske secesije od strane Beograda, podela SPC na nekoliko eks-jugoslovenskih republičkih pravoslavnih crkvi). U tom kontekstu je, kao katalizator planiranih procesa, obelodanjen tzv.

Francusko-nemački plan čija potka je naše suštinsko priznaje Kosova i otvaranje vrata za njegov ulazak u UN, koji je Vučić usmeno prihvatio što je bilo dovoljno da on postane uslov za ulazak Srbije u EU (tj. da ubuduće bude deo 35 pregovaračkog poglavlja Srbije sa EU).

Aleksandar bez Kosova bio je spreman da ide putem koji mu je određen, ali onda je počeo da reterira i plan nije zvanično potpisan. Srbija, već razbuđena povodom potencijalnog litijum-genocida, počela je ozbiljno da se komeša. Interno rađena istraživanja za uzurpatora Andrićevog venca, pokazala su da čak ni Vučićeve pristalice nisu u stanju da progutaju okončanje faktičkog priznanja lažne albansko-kosovske države od strane oficijelnog Beograda. Uplašen od posledica, SNS kartel je počeo da razvlači realizaciju preuzetih obaveza. To je naljutilo njegove zapadne gospodare koji su videli da im prvobitni plan propada, ali dok su razmišljali šta da preduzmu, i bez njih se Srbija jako uzburkala.

O čemu se radilo u scenariju koji je u izvornom vidu propao: pošto bi Vučić dobio poslednju ratu nadoknade za veleizdajnički rad tako što bi mu bilo ostavljeno da zaključno sa 2027. završi EKSPO pljačku te uzme svoj deo plena od metastaze projekta Beograd na vodi (2 i 3. faza, od Sajma preko Čukaričkog rukavca do Terazija), on bi se povukao iz politike i otišao iz Srbije. Tada je bilo planirano da u unapred izrežiranoj borbi za vlast, uz pomoć dela režima  i nekih ljudi iz redova navodnih njegovih protivnika, bude borbeno polarizovana Srbija. Nastupila bi faza višemesečnih protesta, sukoba, intenziviranih političko-medijskih prljavih igara. Programirano bi kulminirala kriza.

Zašto? Pa zato što kada se ona užari, ljudi počnu da misle uprošćeno. Sve se svodi na crno-belo, na opredeljivanje za ili protiv nekoga od onih koji su od strane faktora koji povlače konce određeni da budu alternative. U poplavi emocija nema kritičkog mišljenja, niti uzimanja u obzir boja i nijansi, koji istinski čine kompleksni društveno-politički život. U tu bitku, tako da se obavezno nađu na poraženoj strani, sa Vučićem je utanačeno da budu uvučeni SPC, SANU, vojni i policijski vrh, sve naše specijalne službe, Matica srpska, kao i druge institucije koje nešto znače. Takođe i zapadnu mrski geopolitički činioci, pre svega Rusija i Kina.

Tako bi sve nabrojano bilo ogađene velikom delu naroda, koji bi u tome video pomagače onih koji hoće da nastave Vučićevo nedelo.  Onda kada bi bila konsolidovana nova vlast – koja je zamišljeno da bude hibrid prozapadnog dela SNS kartela i evroatlantski orijentisanih opozicionih stranaka i pokreta (pre svega lokalnih, kakve smo već imali prilike da vidimo na delu u Nišu) – započeo bi obračun sa onima na koje bi, kao kod ritualnog žrtvovanja jagnjeta, bili prebačeni svi Vučićevi gresi.

On bi pobegao sa blagom, a za njegova nedela bi platile račun, između ostalog, sve makar nominalno srpski profilisane institucije (SPC, SANU, Matica srpska) kao i nacionalno nastrojeni pojedinci u sistemu. Isprogramirani veliki društveno-politički sukob bio bi tako iskorišćen za okončanje pokoravanje Srbije 2027. godine, te onda ostvarivanje svih zacrtanih ideoloških zadataka tzv. Druge Srbije.

Takav razvoj događaja po NATO scenariju narušen je nesrećom koja se dogodila u Novom Sadu 1.  novembra 2024. Posle nje je počeo autentičan studentsko-građanski demokratski ustanak koji do danas traje. Međutim, on nije ostao potpuno naš. Preovlađujuće srećom i dalje jeste, ali zapadni organizatori „obojenih revolucija“ – koji su sa Vučićem planirali „obojene igre“ za 2027. godinu – i tako besni na njega što kukavički izbegava da od 2022. energično odradi ono što je obećao kao naknadu za dovođenje na vlast i tolerisanje njegove kriminalne aktivnosti, počeli su da se ubacuju u celu priču. Forsirano su startovali sa implementacijom onoga što su isplanirali za kasnije!

Voljni su da žrtvuju ponešto od Vučićevih interesa radi svojih, kako ne bi propustili šansu da završe okupaciju Srbije. No, on se tome suprotstavlja. Sluga je počeo da se taktički opire. Ne zato što strateški neće da im prepusti našu zemlju, već stoga što hoće pre toga još dodatno da je opljačka.

On je pijavica koja sisa krv i kada je nje već prepuna. Zato se sada odvija, površinski gledano zbunjujuća, trojna borba. Većinska Srbija, uključena u studentsko-građanski pokret ili spremna da ga podrži, rodoljubivo je opredeljena i želi nacionalno koliko i demokratsko oslobođenje naše zemlje. Opet, slabo je organizovana i povezana, te često i nesvesna onoga što se zapravo dešava.

Aktivni centri tzv. Druge Srbije i njima skloni medijski delatnici, usredsređeno rade na tome da u što većoj meri uzurpiraju tzv. studentsku listu, kako bi sakriveni tuđim perjem, sproveli „obojenu evoluciji“, što znači zamenili Vučića a nastavili da vode njegovu veleizdajničku politiku do pune materijalizacije snova Radomira Konstantinovića, Latinke Perović, Sonje Biserko i njima sličnih srbomrzaca.

Konačno, Vučić sa svojim izvršiocima gleda da ceo proces što duže razvuče, kako bi u mutnom ulovio ono što mu je prethodno obećano za služenje neprijateljima Srbije. On je sa njima napravio sporazum 2007-2008. godine, jer su shvatili da frontalno ne mogu da obave posao koji su želeli, već im treba neko sa radikalsko-nacionalističkim kredibilitetom, da može uspešno da izdaje dok priča o patriotizmu. Tako je SNS stvoren a Vučić fazno izguran za lidera Srbije.

Nije mu povereno da „tek“ preda Kosovo i Metohiju i potkopa Republiku Srpsku, već i da svojom bahatošću i beskrupuloznošću, u cilju dubinskog trijumfa načela tzv. „Druge Srbije“, ubije patriotski duh. Oni koji su uz njega vremenom prihvataju da je zvanični patriotizam samo prevara za narod, koja im omogućava sve moguće zloupotrebe. Oni koji su protiv njega a nisu iskonski anti-Srbi, baš zbog prethodnog, počinju da se gade vojske i njenog vrha, policije, specijalnih službi, akademije, crkvenog vođstva, pa i nacionalnog narativa. Tako sa dve strane (kolikogod posvađane ipak povezane Vučićeve i tzv. drugosrbijanske, te one druge, neiskvarene ali manipulaciji podložne narodno-antirežimske) nameravano je da budu razoreni temelji srpske države i njenog uticaja na preostalim srpskim prostorima.

To je ta, već sada u toku, paklena igra po principima koji proizlaze iz simbolike „dvojke“, koja kroz „radikalne podele“ treba da nas dovde do „kobne propasti“. Satanini lovci u njoj su i Aleksandar Vučić, i njegovi oponenti iz redova tzv. Druge Srbije (infiltrirani u studentsko-građanski pokret, te prisutni u medijskoj i NVO sferi, i naravno onoj partijskog tipa), statisti su „obični“ građani, a konci se povlače iz Brisela, Berlina, nekih vašingtonskih središta moći.

Tome možemo da se odupremo, o čemu je bilo reči u prethodnom mom tekstu, samo tako ako nacionalno svesna i politički pismena Srbija ne dopusti da nam borbu protiv Vučićeve diktature, tj. studentsko-građanski pokret koji je nosi, preotmu drugi puleni onih koji su i njegovi mentori (sa kojima se, posle dešavanja 2022, ne slaže samo oko vremenskog okvira svog odlaska a ne i prepuštanja Srbije i razaranja Srpstva), a oslobodilački boj do pobede nastavimo na nacionalno-demokratskim osnovama! 

Još nešto na kraju da ponovim i istaknem: ne dopustimo da nam ogade važne državno-nacionalne institucije zato što se njihov korumpirani vrh sabio oko Vučića. One su bitne za našu nacionalnu egzistenciju i zato su na meti, a zlotvori lukavo žele da ih postave tako da sagore između dve vatre. Ne rušimo SPC ili SANU, već one koji su ih, isto kao i Vučić Srbiju, uzurpirali i devastirali za njegov račun. Ne okrećimo se protiv svoje vojske i policije, već pametno radimo na tome da ih očistimo od mangupa koji su ih zakaljali slepim služenjem veleizdajničkom i kriminalnom režimu. Bes ne sme da nas zaslepi da mi obavimo ono što naši neprijatelji odavno žele, samo nisu uspeli da ostvare!

Rukama Ace fejk Srbina obavili su jedan deo prljavog antisrpskog posla, a sada pokušavaju da drugi njegov deo, nesvesno odrade oni koji se iz najboljih namera bore protiv njega. Nadam se da im to neće proći. Srbi umeju da budu zbunjeni ali se pre smrtonosnog pada u ponor ipak probude. Dokažimo svima da je tako!