Da li je Srbija u posledinje dve dekade razvoja doživela ekonomsko-finansijsko i razvojno „zlatno doba“? Da li je Srbija poslala „ekonomski tigar“ i privreda po rezultatima ,,za ugled drugima u Evropi“? Da li se Srbija nalazi u „zlatnom dobu“ kako to često tvrdi Vučić?

Prof. dr Slobodan Komazec

Da li je liberalizacija spoljne trgovine pomogla razvoj i prosperitet nacionalne privrede i društva? Otvorenost privrede jc sve veća, ali i deficit spoljne trgovine. To je i osnovno pitanje – koliko jc spoljna trgovina podstakla domaći privredni razvoj, a koliko domaću potrošnju i robnu ponudu na tržištu.

Ekonomija ima sve manje mogućnosti da se izvuče iz „zagrljaja“ visoke uvozne zavisnosti. Ne postoji uopšte nekakva selektivna uvozna i zaštitna politika. Nestale su potpisom SSP i to pre vremena i ishitreno na našem „putu u EU“ – na kojem bezglavo i dalje lutamo i tumaramo. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmercn i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i visokom domaćom relativnom inflacijom (i troškovima) gotovo potpuno neatraktivan – rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Liberalizacija je istovremeno služila kao paravan za rasprodaju državnog sektora stranom kapitalu. Sada se mora postavit i pitanje: ko to danas iz Srbije izvozi?

Rukovodeće političke i nestručne ekipe uvele su neoliberalizam i potpuno otvorili našu privredu razornom delovanju inostranog novčanog i robnog kapitala. Neoliberalnom dogmom i politikom precenjenog kursa dinara imamo za posledicu da je deficit spoljne trgovine u ovih dvadeset godina dostigao 107 milijardi evra (ili 120 milijardi dolara) i preko dva i po puta je veći od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2021. godini (52,9 milijardi, po proceni statistike). Politika precenjenog kursa dinara koja se godinama „vuče“ (i do 46%) dovela je do prave eksplozije uvoza. Model razvoja je baziran na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji, koji je uz privatizaciju i masovne pljačke i odliv kapitala doveo do razaranja nacionalne ekonomije. Potpisivanjem SSP i pre pristupanja EU Srbija je otvorila privredu svetskoj konkurenciji, pri tome nezaštićena i onesposobljena, u višegodišnjoj krizi i opštoj nelikvidnosti i u procesu propadanja.

Da li iznenađuje da je prihod od carina pao sa 65 milijardi iz 2008. na svega 55 milijardi u 2021. godini, upravo zbog politike liberalizacije i opšteg smanjivanja carina. Stepen otvorenosti privrede povećanje sa 52% iz 2001. na 93% u 2013. godini i 110% u 2018. godini i 120% u 2021 godini.

Posledice brze liberalizacije spoljnotrgovinskih odnosa je vrlo visok godišnji deficit spoljne trgovine (kod uvoza i izvoza roba i usluga), tako da je u periodu 2002-2021. ukupan deficit narastao na 107 milijardi evra ili 120 milijardi dolara. U isto vreme ukupan prirast bruto domaćeg proizvoda iznosi se svega oko 40 milijardi evra. Nekontrolisani uvoz „svega i svačega“ doveo je preko precenjenog kursa dinara do gušenja nacionalne proizvodnje i pravu „poplavu“ strane robe.

Domaća privreda i proizvodnja su ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke vrlo skupim gotovinskim kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost (posebno preko kredita sa deviznom klauzulom). To se mora zaustaviti. Ne postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika (osim liberalizacije i smanjivanja carinske zaštite).

Druge države, posebno najrazvijenije, vode više ili manje otvorenu protekcionističku (zaštitnu) politiku domaće privrede, uz veliki broj skrivenih zaštitnih klauzula. Pri tome se razvijaju koncept snažne stimulacije izvoza. Nama se nudi liberalizacija i to za jednu razorenu i nekonkurentnu i nedovoljno podržavanu privredu.

Ako je prirast bruto domaćeg proizvoda u periodu 2002 – 2024. iznosio 65 milijardi evra, a deficit spoljne trgovine 134 milijarde evra, postavlja se pitanje čemu je služio tako visok uvoz, ako nije imao odraz na privredni rast.

Domaća proizvodnja je do sada gotovo uništena, a industrija u pravom infraktnom stanju. „Od 50 država koje su na putu da nestanu kao države u svima je odsustvo industrije njihova zajednička crta“. (Erik Rajner, Spontani haos, 2010.)

Koliki je značaj uvoza u odnosu na domaći bruto proizvod i njegovo kretanje u nizu poslednjih godina, vidi se iz sledećeg pregleda.

Učešće uvoza u bruto proizvodu povećano je sa 41% na gotovo 55%, što je veoma visoko učešće u „dopuni“ domaće potrošnje.

U celom periodu od 2001 -2024. godine prirast bruto proizvoda iznosio je 65 milijardi, a deficit spoljne trgovine 130 milijardi evra ili l50 milijardi dolara, to znači da je država postala potpuno uvozno zavisna. Ovde treba navesti jedan vrlo poučan stav:

„Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to „naučno“ kaže snagom tržišta.

Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija, a mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi a ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija – nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda nije važno. Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti“.(Nebojša Katić u „Politici“, Beograd, 27.02.2010.).

S navedenim stavom se potpuno slažem. Šta nam to radi i kakvu politiku vodi naša politička oligarhija i makroekonomski priučeni „ekonomski upravljači“ našom sudbinom i budućnošću? Sve suprotno od navedenog.

VISOKA UVOZNA ZAVISNOST I STALNI UVOZNI PRITISAK

Ekonomija ima sve manje šanse da se izvuče iz „zagrljaja“ uvoznog pritiska i visoke uvozne zavisnosti. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i relativno višom domaćom inflacijom (i troškovima) gotovo obeshrabren i nestimulativan – rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Da vidimo do čega je dovela ova politika potpuno „otvorene“ privrede i visoko uvozno zavisne u fazi istovremenog gušenja domaće privrede.

Šta se može očekivati od nacionalne privrede u kojoj preko 54% učestvuje uvoz, a svega oko 30%-41% izvoz? Liberalizacija je imala, vidimo, poražavajući efekat na privredu. Rast se mnogim godinama usporava – do stagnacije ili čak retardacije (2012, 2014. i 2020. godina), učešće uvoza se godinama povećava, rast relativno stagnira, a učešće deficita stalno povećava. Privreda se uvodi u visoko uvoznu zavisnost. Marginalna sklonost uvozu je izuzetno visoka i kreće se u nekoliko poslednjih godina između 0,75 i gotovo jedinice. To implicira potpunu neefikasnost domaće privrede, nekontrolisani uvoz (svega i svačega, formiranje uvoznog lobija, nepostojanje nikakve uvozne – selektivne politike, ali ni izvozno stimulativne politike).

Ovde treba posebno istaknuti sledeće faktore visokog deficita i visoke sklonosti uvozu:

1)Relativno viša stopa inflacije (znatno iznad spoljno trgovinskih partnera),

2)Snažan rast tražnje proizvoda za tekuću reprodukciju, ali i ostalih oblika potrošnje u odnosu na proizvodnju,

3)Visoka uvozna zavisnost (sklonost uvozu),

4)Ograničavanje i blokada domaćih faktora razvoja.

To dovodi do sve većeg raskoraka u izvozu i uvozu i stvaranje deficita spoljnotrgovinskog bilansa. Porast domaće proizvodnje sve više zavisi od uvoznog sadržaja. Izvozni multiplikator je neutralisan (multiplikativni efekti izvoza na domaći bruto proizvod).

Uzroci preteranog uvoza nalaze se i u zanemarenoj domaćoj ukupnoj proizvodnji, posebno sirovinskoj i energetskoj proizvodnji, nedostatku politike supstitucije uvoza, nedostatka selekcije u asortimanu i specijalizacije proizvodnje (posebno kod proizvoda usmerenih dominantno za domaće tržište), čime je uvozna zavisnost ne samo finalnih proizvoda, već i proizvoda široke potrošnje ogromno povećana. Ona se podržava velikim kreditima stanovništvu za kupovinu uglavnom strane robe. Privatizacijom je, uz to, dodatno uništena domaća proizvodnja. Osim toga, niska je tehnološka i ekonomska produktivnost i modernizacija privrede sa velikim faktorom slabljenja izvoza i narastanja deficita“ trgovinskog bilansa. Ovakvom spoljnotrgovinskom politikom nastao je pravi slom bilansa spoljne trgovine, uz sve veće teškoće u finansiranju deficita, posebno iz deviznih rezervi, ali i sve skupljih inostranih kredita.

STRUKTURA IZVOZA I UVOZA PO EKONOMSKIM NAMENAMA

1) KOLIKO JE UVOZ RAZVOJNO USMEREN

Po ekonomskim namenama i delovanju na razvoj privrede struktura uvoza je dosta nepovoljna, jer na sredstva za rad dolazi npr. u 2016. oko 2 milijarde evra (11% uvoza), dok na sredstva za reprodukciju (najvećim delom, energenti i materijali) otpada preko 9 milijardi evra(53%). Posebno je problem visoko učešće potrošnje robe (zajedno sa neklasifikovanom robom po nameni) na koju otpada preko 6 milijardi evra (35%) od ukupno 17 milijardi uvoza u 2016. godini. Slično je i u sledećim godinama.

Na sceni je „otimanje lanaca ishrane“, što neki autori nazivaju „korporativni fašizam“. Podsetimo se ovde jedne izjave Henri Kisindžera „kontrolišite hranu i kontrolisaćete sve ljude“.

Dovoljno za sve organe koji vode makroekonomsku politiku, posebno njihov odnos prema razvoju poljoprivrede.

Najveći deo deficita spoljne trgovine odnosi se na uvoz mineralnih goriva, hemijskih i električnih proizvoda, mašina i transportnih uređaja, a posebno kod gotovih proizvoda.

Ovo je stalna tendencija, a posebno kada je došlo do velikog povećanja cena energenata koji povećavaju visinu uvoza i deficit spoljne trgovine.

Iz navedenog se jasno vidi da izvoz i uvoz ne mogu biti stihijske pojave i nekontrolisani i potpuno neusmereni robni spoljnotrgovinski tokovi. Mora da postoje osmišljeno i programirano, vrlo selektivno stimulisana ili destimulisana robna razmena s inostranstvom, ali i potrebna zaštitna politika (protekcionizam). Protekcionizam inače narasta u svetskoj trgovini, ne samo vezano za novu politiku SAD, već i u Evropi i svetu.

Započeti geopolitički procesi i zaoštravanje odnosa u svetu upravo vode tome, nasuprot neoliberalnoj dogmi.

Pogledajte samo detaljnu strukturu izvoza i uvoza po vrstama roba i usluga, po zemljama i regionima koji se prate u Statističkom godišnjaku Srbije, tada će slika biti mnogo jasnija, koliko to mora biti dobro organizovano, planirano i podržavano područje aktivnosti države.

Vrednost uvezene robe široke potrošnje u periodu krize (2007 – 2016) iznosi 26,7 milijardi evra, što je jednako tadašnjem ukupnom spoljnom dugu Srbije. Istina, i izvoz robe široke potrošnje u tom periodu iznosila je oko 17,7 milijardi evra, tako daje neto uvoz oko 9 milijardi evra.

2) GLAVNI IZVOZNICI I NETO IZVOZNICI – IZVOZ BEZ SRPSKE PRIVREDE

Da vidimo ko su glavni izvoznici Srbije i njihov udeo u ukupnom izvozu. Dajemo podatke za 2021. godinu. FAS Srbije 286 miliona evra, Hesteel Serbia 369 miliona, Tyres – Tigar 430 miliona, Philip Moriš 206 miliona, Naftna industrija Srbije 482 miliona, Petrohemija 235 miliona, Gorenje 162 miliona, Viktoria grupa 173 miliona, Tetra pak 176 miliona, MK grupa 158 miliona, Yura corp 301 milion, Hemofarm 220 miliona, Robert Bosh 237 miliona, Leoni Wiring Svistems 349 miliona, Jugoimport 145 miliona, HBIS grupa 753 miliona evra, Cidin Bor 750 miliona, Henkel – Srbija 370, Grundfos 238 miliona, ZF Srbija – Pančcvo 216 miliona, Čukarički 392 miliona.

Na ova preduzeća otpada oko 5,5 – 6,0 milijardi evra izvoza ili 29% ukupnog. Bilo bi interesantno videti i njihov uvoz, da bi se video neto izvoz i pretežni izvoznici i uvoznici. Vrlo je značajno koliko su to naša, a koliko strana preduzeća koja rade kod nas i izvoze proizvode.

Samo na 15 najvećih korporacija odnosi se od 5,5 – 6 milijardi evra izvoza u 2021. godini. Nije daleko od istine konstatacija da ,,u izvozu Srbije nema Srba“.

Kod ovih glavnih izvoznika interesantno bi bilo videti i sve olakšice i stimulanse koje dobijaju. Preko navedenog se može razraditi i određena podsticajna politika izvoza i selektivna politika uvoza. Drugačiji pristup je obična stihija, parcijalni pristup ili politika gotovo od slučaja do slučaja.

LIBERALIZACIJA SPOLJNE TRGOVINE I IZOSTANAK PODSTICAJNE IZVOZNE POLITIKE

Brza liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne stimulativne izvozne politike, pogrešna kursna i kamatna politika, izostanak potrebne strategije (selekcije, strukture i programa) razvoja, imalo je za posledicu katastrofalne razvojne, finansijske i socijalne efekte, uz razaranje realne nacionalne privrede i proizvodnje. Razvijene privrede glavne „izvoznice“ dogme liberalizacije zadržavaju visoko -subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da „uguši“ i neutrališe i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu. Razvijene države, poznato je,vodile su selektivnu zaštitu domaće proizvodnje, dok nisu postale dovoljno snažne da se takmiče sa stranim korporacijama.

Privredni sistem koji stalno podstičc uvoz, trgovinu (robama iz uvoza, novcem i kreditima), dakle zaduživanjem države, građana i preduzeća – mora završiti u dubokoj krizi. U okvirima ovakve ekonomske paradigme izlaza iz krize kao da nema.

Izvoz iz države je investicija dugoročna i vrlo kvalitetna, koja uz kvalitet robe i usluga traži i odgovarajuću podršku u pripremi izvoza, samoj proizvodnji za izvoz, i konačno, izvozu kao finalnoj fazi (finansijski efekti).

Izvozna privreda kod nas nema ni jedan stimulativni instrument izvozne politike.

Da vidimo šta se od mogućnosti može koristiti u podsticaju izvoza:

MAKROEKONOMSKJ INSTRUMENTĆ PODSTICA.JA IZVOZA PREKO MONETARNE, FISKALNE I SPOLJNOTRGOVINSKE POLITIKE

I MONETARNA IZVOZNA POL.  II FISKALNA POL.

1)Krediti za pripremu izvoza 1) Povraćaj poreza,

2)Krediti za izvoz                                               2) Smanjenje ili oslobađanje       od poreza izvoznih preduzeća

3)Niska kamatna stopa                                        3) Carinska zaštita domaće

prioritetne proizvodnje

4)Konkurentan i stimulativan 4) Poreski kredit devizni kurs

5)Odgovarajući rokovi kredita             5) Poreska stimulacija

investicija u izv. privredi

6)Osiguranje izvoznih poslova             6) Ubrzana amortizacija

izvozne privrede

7)Kreidti za prioritetan i vrlo selektivan uvoz

III SPOLJNOTRGOVINSKA POL. IV POL. DOHOTKA

1) Selekcija i kontrola uvoza                              1) Oslobađanje ili stimulacija investicija za izvoznu proizvodnju

2) Prioriteti u uvozu,                                                         2) Smanjenje kamatne stope i unos sredstava u izvozne poslove

3) Politika supstitucije uvoza,                                           3) Povećanje amortizacije za izvoznu proizvodnju

4) Regionalno usmerenje                      4) Oslobađanje dela dohotka

uvoza i izvoza                                                     usmerenog u robne reserve

5) Carinska zaštita             5) Stimulacija sredstava

6) Vezivanje uvoza i izvoza                                             

7) Politika reciprociteta

Uzimamo samo date kredite banaka za uvoz i izvoz. Krediti za uvoz iznose 58 milijardi dinara, a za izvoz nema milijardi. Takvi krediti su potpuno nestali. Šta se tu stimuliše?

Dakle, ne postoji osmišljena i planirana politika izvoza i uvozna politika. Gotovo se radi o stihijskim procesima, kao da se radi o privatnom i pojedinačnom interesu. Podsetimo se samo velikog uspeha „pet tigrića“ iz Istočne Azije, koje su države uspešnim kombinacijama niza mera uspele da ostvare vrlo dinamičan ekonomski rast, oslobode se tereta spoljnih dugova, reše platnobilansne probleme (i inflaciju), uz nagli rast nacionalnog bogatstva i per capita dohotka i konačno približe se nivou razvoja visoko razvijenih zapadnih država.

U strateškoj promeni položaja uvozno – izvoznog sektora može se delovati u sledećem pravcu:

01) Podsticaji investicija zasnovanih na domaćim faktorima razvoja, uz odgovarajući selektivan potreban uvoz,

02) Podsticaj izvoza u svim njegovim fazama (priprema proizvodnje za izvoz, proizvodnja za izvoz, usmeravanjc izvoza, selekcija izvoza i uvoza, okrupnjavanje i povezivanje izvoznika),

03) Koordinacija monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske uvozno-izvozne politike,

04) Kontrola i selekcija uvoza i ograničavanje nebitnog uvoza.Carinska selektivn ausmerena politika,

05) Postepeno smanjivanje deficita spoljne trgovine,

06) Podsticanje priliva kapitala i usmeravanje na izvozni sektor privrede,

07) Podržavanje od strane monetarne politik esvih faza izvozno orijentisane privrede,

08) Brže i usklađeno kursno „prilagodavanje“ u odnosu na precenjenost kursa dinara,

09) Prenos podsticaja i subvencija izvoznicima nasuprot do sad stranim investitorima,

10) Preusmeravanje delakreditnog potencijala banaka na izvoznu privredu.

DEFICIT SPOLJNE I RGOV1NE l BUDŽETSKI DEFICIT

SPOLJNA TRGOVINA I FINANSIRANJE BUDŽETSKE POTROŠNJE

Delovanje spojne  trgovine (uvoza i izvoza) i njihova dinamika i odnosi, uglavnom se    posmatraju u vezi dinamike i strukture privrednog rasta.

Malo ili gotovo zanemarivo se izučava i „sporedno“ delovanje uvoza i izvoza na budžet i politiku javnih prihoda i rashoda.

Sasvim je postalo jasno da je uvoz postao jedan od osnovni izvora javnih sredstava.

Naime, porez na dodatnu vrednost (PDV) na uvoz je postao jedan od osnovnih (glavni) izvora javnih sredstava. Uz akcize i carine, to je dominantan izvor sredstava budžeta.

Budžet je „popunjen“ sa PDV iz uvoza oko 34%, carinama 4,2%, a akcizama oko 20%. To iznosi oko 60% ukupnih budžetskih prihoda. Ako se tome doda i ostali PDV bruto domaće privrede (224 milijarde- najvećim delom uvozna roba u trgovini) od 105% to prelazi 68% javnih prihoda.

Jasno je da je politika gušenja i gotovo uništavanje domaće privrede morala dati ovakav rezultat. Ne samo da se uvozom roba i usluga „popunjava“ mali bruto proizvod i ponuda na domaćem tržištu, već se i veliki deo javnih rashodal finansira prihodima PDV iz uvoza i prodajama strane robe u stranoj trgovačkoj mreži kod nas. Sada se veliki deo ovih sredstava PDV preko buddžetske potrošnje (lični rashodi u budžetu, investicije i socijalna davanja) vraća preko kupovine strane robe opet u inostranstvo. Na toj osnovi i na dugovima budžetska potrošnja postaje izraz vrlo razvijenog, a na pogrešnoj osnovi, državnog intervencionizma (interesi stranog kapitala i stranih korporacija). To jc jedan od brojnih kanala kojima kapital iz privrede otiče u inostranstvo, a ne u reprodukciju domaće privrede.

Ovim se samo naduvava domaća potrošnja, dok njeni efekti u razvoju domaće privrede potpuno izostaju. Ako je prirast BDP u periodu 2012 – 2021. 18,1 milijardi evra. a prirast uvoza 19,7 milijardi evra, jasno je da visok uvoz ne podstiče razvoj, već potrošnju bruto proizvoda. Poseban problem ec što se najveći deo uvoza i izvoza odnosi na strane korporacije u Srbiji, tako da ti tokovi idu „izvan“ delovanja domaćih faktora razvoja. Dakle, taj deo izvoza i uvoza (oko 50% ukupnog) je gotovo paralelan tok. Stoga ni spoljnotrgovinski multiplikator i akcelerator potrošnje ne deluju u nacionalnoj privredi.

Ovakav sistem i delovanje spoljnotrgovinskih odnosa posebno jc raširen u visoko otvorenoj nacionalnoj privredi koja se kreće u intervalu od 110% od 123% godišnje.

U navedenom delovanju visokog uvoza na privredni rast i domaću potrošnju, sigurno je da je različito delovanje pojedinih delova ostvarenog uvoza.

Naime, uvoz opreme ( u zavisnosti od vrste opreme, njene ugradnje, efikasnosti i sl.) sigumo je različit u odnosu na delovanje uvezene robe široke potrošnje kao i delovanje uvezenog repromaterijala i energenata. Stoga se ne može posmatrati delovanje uvoza u celini, već u njegovoj strukturi, jer se tu sagledava delovanje svetskog tržišta preko uvoza (energenti, sirovine, repromaterijal) na domaću privredu – njen razvoj i stabilnost, ali i na efikasnost makroekonomske razvojne i stabilizacione politike. Upravo iz navedenih razloga politika uvoza ne moeže se prepustiti liberalizaciji, već visokoj selekciji u zavisnosti od ciljeva koji se žele ostvariti.

Ovde je potrebno dati osvrt i na dva aktuelna pitanja spoljnotrgovinskih odnosa:

1)Sporazum o liberalizaciji spoljne trgovine sa Kinom i

2)Slobodni „Balkan“, kao koncept slobodne trgovine (bez ograničenja, carina, usmerenja, selekcije,difersifikovanja carinske politike i dr.).

Sporazum o liberalnoj trgovini s Kinom je razvojno i plantnobilansno gledano velikI promašaj. Naime, slabo razvijena i nekonkurentna, siromašna i visoko uvozna privreda u odnosu na razvijeniju, s visokom ponudom jeftinih proizvoda, finansijski sposobnom za  stimulaciju izvoza u osvajanju tržišta drugih država, domaću privredu izlaže razarajućem  delavanju stranog uvoza, gušenju domaće proizvodnje i ponude, uz blokiranje domaćih faktora razvoja. U osnovi to je destruktivni, a ne razvojni proces.

U konceptu „Slobodni Balkan“, koji znači dalju liberalizaciju spoljne trgovine s nizom manje razvijenih država u okruženju, dolazi do gušenja domaće privrede slobodnim uvozom

Slične proizvodnje. To je samo otvaranje domaće privrede za uglavnom poljoprivredne proizvode iz manje razvijenih privreda. Ovaj koncept treba staviti pod režim kontrolisanog i carinskog sistema.

Da vidimo kakva je „ravnoteža“ javnih finansija. Radi se o stvarnom teretu budžeta ex ante slobodnom potencijalu javnih sredstava za vođenje fiskalne politike.

Javne finansije niti su uravnotežene, niti su stabilne. Tako u 2024. nisu sa deficitom od 263 milijarde (2%), već 1283 milijarde ili 1308%. U 2025. očekuje se deficit od 314 milijardi (3,2%), a stvarni deficit je 1338 milijardi (16,4%). Šta će se desiti sa „ravnotežom“ budžeta i javnim finansijama u celini kada dospeju obaveze iz dugova uzetih za EXPO i nabavku nepotrebnog i „mrtvog“ kapitala u obliku naoružanja?

Nema tih rewdovnih budžetskih prihoda iz oslabljene (i u krizi) privrede koji će moći da pokriju i uredno servisiraju dospele obaveze. Tome će dosta doprineti rasipnička i neodgovorna ponašanja Vučića i Malog potpuno nekontrolisana i bez uvida i odluka javnosti. Zloupotreba i rasipanje javnih sredstava poprimila je do sada nezabeležene razmere. Kriza javnih finansija koja će uslediti biće uvod u opšti finansijski slom  sa velikim izgledima za pojavu klasičnog bankrota države. Blagovremeno to treba sprečiti pre svega odustajanjem od EXPA, izgradnje stadiona, otkazivanja naručenih oblika oružja, produženog sistema finansiranja velikih infrastrukturnih projekata.

DEFICITI PLATNOG BILANSA I INVESTICIONI DEBALANSI

PLATNOBILANSNI I INVESTICIONI DEBALANSI

1)DEFICIT PLATNOG BILANSA I NERAVNOTEŽA

 ŠTEDNJA-INVESTIRANJE

Nemarno privredni sistem sposoban i okrenut ka stvaranju nacionalne

štednje za finansiranje potrebnih investicija i razvoja. Sve veći raskorak ili gep između štednje potrebnih i mogućih investicija, zatvaran je i sklopivim osloncem na strani kapital(dugovi).

Da li se radi o stranim direktnim investicijama (SDl) u javnom ili privatnom

sektoru ili dugovima u inostranstvu (krediti) vrlo je značajno zbog njihove upotrebe, kontrole korišćenja i efekata koje daju. Tu se ogleda i strategija i politika ekonomskog rasta i politika osposobljavanja privrede za samostalan razvoj ili ulazak u dužničku krizu i vrtlog zaduživanja. Poluge razvoja su izabrane kao investicije i izvoz. Od  2012. do 2024.godine SDI su dostigle iznos od 36,5 milijardi evra, dok su dounake iz inostranstva u tom periodu iznosile 45,7 milijardi evra. To je u izvesnom smislu  „kompenzovalo“ nedostatak nacionalne štednje (akumulacije). Upravo SDI  dovode do visokog uvoza investicionih i potrošnih dobara, a ove strane velike korporacije su postale glavni izvoznici i uvoznici – na koje naša aktuelna makropolitika izvoza i uvoza malo ili nimalo ne deluje. Postoji i druva strana ove medalje.

Visoke strane investicije, zaduženja (dugovi) i devizne doznake dovode do velikog priliva deviza kojima se pokriva veliki deficit tekućeg računa platnog bilansa, koji je stoga „skriven’4 u svojoj punoj visini, a i ne izaziva veću pažnju javnosti kao problem. Naime, ne javlja se dugoročna fundamentalna neravnoteža platnog bilansa i vrlo lako ulaženje u zonu nelikvidnosti i nesolventnosti – koje stvaraju velike probleme državi u međunarodnim platnim i ekonomskim odnosima.

Ogroman deficit spoljne trgovine koji samo u poslednjih deset godina iznosi preko 77 milijardi evra, kao i prethodne dekade od 57 milijardi cvra, svom snagom bi kao ograničavajući faktor udario na nacionalnu privredu.

Ovako visoki neto uvoz (deficit) i odliv deviza po osnovu kamata i dividendi je prepolovljen i „finansiran“ doznakama i SDI. To dovodi i do visoke ponude deviza na deviznom tržištu u odnosu na tražnju (za plaćanja uvoza i obaveza), čime se i kurs dinara održava u zoni stabilnosti. Tada i centralna banka često mora da interveniše kupovinom deviza da bi tražnjoni pokrila njihov kurs, a dinar očuvala od štetne precenjenosti. Taj problem efekata precenjenog kursa dinara ovde smo šire razradili nešto kasnije.

Ovde treba napomenuti da se kod doznaka ne radi o direktnom finansiranju deficita spoljne trgovine (većeg uvoza od izvoza), već se radi o statističko – bilansnom „uravnotežavanju“. Jer, u kategoriji doznake iz inostranstva se nalazi veliki broj različitih priliva sredstava (npr. penzije) koji nemaju nikakve veze sa finansiranjem uvoza, ali imaju sa stvaranjem dodatne nacionalne lične potrošnje.

Da bi se osigurala jasna strategija razvoja i operativna politika treba menjati i model razvoja sa izborom razvojnih prioriteta i odgovarajućih brojnih stimulativnih mera i instrumenata. Suprotno tome je vođenje stihijske, više slučajne, parcijalne i trenutno inspirisane politike, a to nije politika programiranog i osmišljenog razvoja.

Nije održiva teorija međunarodnih ekonomskih odnosa da se male zemlje oslanjaju na mala i sitna preduzeća da bi ostvarile brzi privredni rast i veći prodor na svetska tržišta većim izvozom. Već je dokazano da i manje zemlje sa nekoliko (ili većim brojem) sopstvenih velikih sisitema i korporacija imaju veći uspeh u izvozu od onih koje su orijentisane na mala i sitna (nesposobna i nekonkurentna) preduzeća ili pak oslonjene na strane korporacije i njihove direktne investicije. One ne razvijaju nacionalnu privredu, izvlače profit, a visoku tehnologiju i razvoj zadržavaju u domicilnoj privredi.

Ako nekoliko velikih korporacija koje rade u Srbiji, uz niz manjih, ostvaruju učešće u ukupnom izvozu od 40 – 50%, ali i u uvozu, postavlja se pitanje njihovog doprinosa dinamici dugoročnog razvoja i uravnotežavanju platnobilansnih odnosa.

Tako je i Svetska banka u svojoj studiji („Nova agenda za privredni rast Srbije“) konstatuje da polovina srpskog izvoza potiče od firmi u stranom vlasništvu. „Firme sa učešćem stranih direktnih investicija nabavljaju mali deo sirovina u Srbiji. Domaći inputi s izuzetkom radne snage i energije, čine samo 9% troškova inputa u 2019.godini. S druge strane, gotovo 30% povećanja izvoza uključuje uvoz robe na preradu u Srbiji, nakon čega se izvozi u zemlju porekla. Zbog toga su male mogućnosti za prelivanje pozitivnih efekata i učešće lokalnih preduzeća u globalnim lancima vrednosti“. Dakle , nema ni primarnih ni sekundarnih efekata na podsticanje razvoja i osposobljavanja doamćih preduzeća.

Isto tako, efekti stranih direktnih investicija koje uglavnom idu u infrastrukturne projekte odlivaju se na bazi kredita kamatama u inostranstvo, profit se odliva u matične države koje daju kreditni kapital za finansiranje ovih investicija, dok sve obaveze ostaju u zemlji dužniku – „investitoru“. Često su ove investicije dugoročne (saobraćajnice) sa neizvesnim dohodnim efektom, uz visoke troškove održavanja (uz već stvorene kreditne obaveze), tako da se postavlja pitanje, da li se radi o „mrtvim kapitalima“ koji će se slabo konvertovati u prihode i otplatne obaveze. Stoga je od presudnog značaja celi sistem SDI i njihova struktura, troškovi, rentabilitet, efikasnost, kontrola korišćenja i upotreba kapitala u SDI. Taj problem smo šire razradili u studiji (2022) „Strani kapital – faktor razvoja ili osvajanja država“ (Kolonijalni sistem „upravljanja“ društva i iscrpljivanja privrede“.