U svojoj prvoj knjizi „The Bill Gates Problem: Reskoning with the Myth of the Good Billionaire“ („Problem Bil Gejts: Obračun sa mitom o dobrom milijarderu“, novinar iz Vašingtona, Tim Švab, objavio je rezultate svog višegodišnjeg istraživanja Gejtsovog uticaja na tehnološku industriju, javnu politiku, obrazovanje, globalni zdravstveni sistem, medije… Švab je opisao Gejtsovu brutalnost s kojom je uništavao prijatelje i neprijatelje, otimao kompanije i gradio monopolski položaj, a sve to skrivajući se iza imidža detinjastog filantropa. Iza sebe, na putu do statusa najbogatijeg čoveka na svetu, Gejts je ostavio bezbrojne žrtve.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz knjige Tima Švaba, koja je dobila pozitivne kritike i bila izabrana za „Editors’ Choice“ od strane The New York Times-a, dok je Publishers Weekly ocenio da Švabova kritika „pogađa suštinu“ kada detaljno opisuje kako su inicijative Fondacije Gejts često imale minimalne koristi uprkos milijardama potrošenih dolara.

Tim Švab

Pandemija Kovida 19 bila je dobar posao za farmaceutske kompanije, koje su prioritet u prodaji vakcina dale bogatim zemljama, koje su mogle da plate veću cenu. Neke od tih kompanija obećale su da će, dok traje pandemija, svoje proizvode prodavati po ceni kojom bi samo pokrile troškove. Međutim, ta obaveza nije promenila logiku tržišta. Bogate zemlje su bile spremne da plate visoke cene, pa siromašne nisu mogle da nabave vakcine ni godinu dana kasnije.

Da bi se sprečila neravnopravna podela pokrenut je program Kovaks. Ipak, upravo je Kovaks poslao dvostruko više vakcina u Veliku Britaniju nego na ceo afrički kontinent.

„Najsiromašnije zemlje su zapale upravo u onu nevolju koju je Kovaks trebalo da preupredi: zavisnost od hirova i politike bogatih zemalja, koji smo često viđali u prošlosti“, izvestio je Asošiejted Pres, ali ni ta agencija, kao ni većina drugih medija, koji su objavljivali kritičke izveštaje o Kovaksu, nije pomenula je to projekat Fondacije Bila i Melinde Gejts.

Više od sto nacionalnih vlada potpisalo je peticiju Svetskoj trgovinskoj organizaciji da suspenduje pravo na patent za vakcine protiv Kovida 19. Kad bi se to uradilo, mnoge svetske farmaceutske kompanije mogle bi da započnu proizvodnju vakcina i povećaju dostupnost dovoljnih doza za manje bogate i srećne. Odustajanje od prava na patente, samo po sebi, ne bi rešilo problem (velike farmacije bi i dalje morale da dele znanje i pomažu proizvođačima), ali to bi bio prvi korak. Kao odgovor na zahtev, Bil Gejts je tvrdio da siromašne zemlje koje traže suspenziju patenata – a to su upravo one za koje je on tvrdio da im pomaže njegova Fondacija – ne razumeju kako svet funkcioniše. „Ponuda vakcina nije ograničena propisima koji štite intelektualnu svojinu, već zato što nema dovoljno fabrika sposebnih da sprovedu komplikovaniji proces njihove proizvodnje“, napisao je Gejts.

Tako je tokom 2021. godine Bil Gejts postao najvidljiviji branilac patentnih prava velikih farmaceutskih kuća. U nekoliko intervjua ponavljao je tvrdnju da licenciranje nije problem. Koliko je bio van kontakta sa realnošću vidi se po njegovim izjavama o uspešnoj borbi protiv pandemije: „Nismo zaslužili najvišu, ali jesmo veoma visoku ocenu za sve što smo uradili.“

U isto vreme kada je Gejts hvalio tzv. odgovor na krizu, kojim je u potpunosti rukovodila njegova Fondacija – sa svim ovlašćenim proizvođačima vakcina, koji su radili punim kapacitetom – iste te kompanije su počele da plasiraju saopštenja za javnost, koja su zvučala kao optužbe. Neke od njih su tvrdile da su zapravo isključene iz proizvodnje. „Imamo objekte i opremu, bioreaktore, kapacitete za punjenje i završnu obradu. U zavisnosti od oblika transfera tehnologije, mogli bismo da za nekoliko meseci pokrenemo proizvodnju“, saopštila je kanadska firma Biolyse. Isti stav iznelo je još nekoliko farmaceutskih kompanija u raznim zemljama. Lekari bez granica, Human Rights Wach i druge organizacije sastavile su listu od 100 pogona širom sveta, koji bi mogli da proizvode vakcine. Nobelovac i ekonomista Džozef Stiglic naveo je: „Za osudu je svako kašnjenje u obezbeđivanju najšire moguće dostupnosti vakcina i terapija. To je nemoralno i glupo, kako u pogledu javnog zdravlja, tako i u pogledu ekonomije. Za napredak, ključni prvi korak predstavlja suspenzija patentnih prava na vakcine.“ Čak se i Čelsi Klinton uključila u tu borbu. Pozvala je predsednika Bajdena da od američkih kompanija zahteva da podele svoju tehnologiju vkacina sa drugima koji imaju proizvodne kapacitete. Ćerka Bila Klintona je, kao pozitivan primer, istakla Rusiju, koja je omogućila Indiji da brzo i jeftino organizuje proizvodnju vakcina u farmaceutskim fabrikama koje to nikada ranije nisu radile.

Suočen sa sve ozbiljnijim dokazima da su prava na patente usko grlo, Bil Gejts je počeo da pruža još žešći otpor, sagorevaju sav politički kapital koji je akumulirao tokom prve godine pandemije. U čestim nastupima pred novinarima, sve agresivnije, a ponekad i vrlo emotivno, zalagao se za zaštitu patenata. U jednom intervjuu čak je upotrebio svoju čuvenu pogrdnu opasku iz vremena kada je vodio Majkrosoft: „To je najveće sranje koje sam ikada čuo!“ Gejtsov stav se svodio na gotovo rasističku ideju da siromašni nisu dovoljno napredni da proizvode doze i da bi, ako se i oni uključe u taj posao, nastali bezbednosni problemi koji bi naštetili ljudima i povećali skepticizam prema vakcinama.

Ako bi se prihvatio taj argument, otvara se pitanje autoriteta Bila Gejtsa, koji je sam sebe proglasio najvećim stručnjakom i vizionarom, koji je predvideo pojavu pandemije. Ako je zaista predvideo takve probleme, zašto nije tražio rešenja? Njegova Fondacija je dve decenije radila u toj oblasti zdravstva. Imala je fond od 54 milijarde dolara. Bil Gejts se hvalio kako je znao šta će se desiti, a nije mu palo na pamet da planira izgradnju dovoljno opremljenih fabrika za proizvodnju vakcina u siromašnim zemljama.

Sjedinjene Države su u maju 2021. godine, pod pritiskom optužbi za rastući aparthejd vakcinacije, objavile da će se pridružiti državama koje pozivaju na suspenciju prava na patente. To je uticalo na odluke Gejtsove Fondacije, koja je sutradan, podvijenog repa, podržala taj zahtev. Bio je to iznenađujući pomak za instituciju koja je čvrsto zastupala ideju da patenti nisu problem.

Neuspesi i utisak o neiskrenosti, pa čak i nesposobnosti Fondacije postali su toliko očigledni da su čak i mediji priznali: car je go! Mediji su 2020. godine smatrali da je Fondacija previše važna da bi bila kritikovana. Taj stav je počeo da se menja 2021. godine, kada je časopis The New Republic pristao da objavi moj tekst u kome sam analizirao motive njegove odlučne odbrane prava na intelektualnu svojinu u oblasti javnog zdravlja, koja se pokazala destruktivnom i opstruktivnom. Tekst je ilustrovan crtežom Bila Gejtsa sa đavolskim rogovima.

Kritički članci su se pojavili i u publikacijama kao što su The Intercept, The Observer i The Seattle Times. Po prvi put, novinari su pokrenuli kampanju kako ja podvrgla Gejtsovu Fondaciju pravoj kontroli. I Tviter je postao žarište viralnih diskusija o vodećoj ulozi milijardera u vakcinskom aparthejdu. Poruka je bila jasna i snažna: Bil Gejts je na pogrešnoj strani istorije.

Pa ipak, Fondacija nije priznala neuspeh. Kritički izveštaji o radu Bila Gejtsa tokom pandemije tek su počeli da se šire kada je stigla daleko atraktivnija tema: razvod Bila i Melinde Gejts. Pažnja medija, uvek tako prolazna, odmah se premestila sa Gejtsovog neuspelog vođstva u borbi protiv Kovida 19 na optužbe za seksualno uznemiravanje saradnica.

Mediji su nastavili da pišu nekrologe o Kovaksu, ali su retko usmeravali kritiku ka Fondaciji. Na primer, početkom 2023. godine, Njujork tajms je objavio da je Kovaks platio 1,4 milijarde dolara farmaceutskim kompanijama za porudžbine doza koje nikada nisu isporučene, što pokazuje koliko su bile loše inicijative koje je predvodio Gejts.

Jedan od najdužih i najistaknutijih izveštaja sprovela je londonska medijska organizacija Biro za istraživačko novinarstvo. U saradnji sa novinarima iz El Pais-a, stučnog časopisa STAT i Oho Publico, priredili su publikaciju koja je doprla do milionske publike, oblikujući prezentaciju različitih Kovaksovih propusta i ukazujući na moguća rešenja. Ipak, urednici i novinari su doneli odluku da potpuno zakopaju centralnu ulogu koju je Fondacija imala u Kovaksu. Gejtsovu Fondaciju su pomenuli u 83. pasusu tog teksta. Smanjenjem Gejtsove uloge na minimum, autori su dezinformisali čitaoce, sprečavajući mogućnost da on bude pozvan na odgovornost. (Uzgred, odbio sam poziv da učestvujem u pripremi tog izveštaja jer sam znao da će Gejtsove donacije Birou učiniti nemogućim da objave moju analizu postupaka Fondacije u slučaju Kovaksa. Sa svoje strane, Biro za istraživačko novinarstvo je, kao i skoro svi mediji, tvrdio da njegovi donatori ne maju nikakav uticaj na njihovu uređivačku politiku.)

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su naučna istraživanja, koja je sponzorisala Fondacija, počela da objavljuju pohvale projekta Kovaks, koji je, navodno, spasao milione ljudi. Organizacija GAVI, koju je osmislio i finansirao Gejts, nazvala je Kovaks „jedinim istinskim globalnim rešenjem za ovu pandemiju“.

Bil Gejts je, objavljivanjem svoje knjige „Kako sprečiti sledeću pandemiju“, odredio sebi doživotni položaj glavnog autoriteta u toj oblasti. Naravno, nikada nije napravljena stučna procena koliko je života moglo biti spaseno da je vakcina deljena besplatno i da nije primenjivan nepravdeni plan raspodele doza, koji je osmislio Gejts.

Ipak, mogli bismo velikodušno tvrditi da Fondacija Gejts zaslužuje deo priznanja za to što je godinama pre pojave Kovida 19 podržavala razvoj industrije vakcina. To bi moglo da se posmatra kao stvaranje prednosti u borbi protiv novog korona virusa.

Na početku pandemije, Melinda Frenč Gejts je rekla: „Dobro je što nismo krenuli sa pozicijama na kojima je sistem vakcinacije bio pre 20 godina, sav u ruševinama…“

Samouvereno hvalisanje Bila i Melinde Gejts nameće pitanje kako bi se svet snašao tokom Kovid krize da nije bilo njih i njihove Fondacije. Da Gejts nije intervenisao na Oksfordskom univerzitetu, da li bi se stučnjaci sa Instituta Džener odrekli prava na licencu? Da nije bilo tajkuna Gejtsa, da li bi farmaceutske kompanije imale dovoljno uticaja da iskoriste svoj monopolski položaj i da ostvare ogroman profit od pandemija? Da se Gejts nije u tolikoj meri mešao u odluke zdravstvenih organizacija i državnih agencija, da li bi se formirao alternativni način proizvodnje i distribucije vakcina? Ceo svet duguje sebi odgovore na takva pitanja pre nego što se dogodi sledeća vanredna situacija. Zar ne bi trebalo da priznamo da Gejtso plan za borbu protiv Kovida 19 nije funkcionisao? Da li ćemo se ponovo osloniti na njega u sledećoj zdravstvenoj krizi?

Znamo da je Fondacija finansirala brojne proizvođače vakcina protiv Kovida 19. Ipak, poznati su primeri vakcina koje su bile uspešne bez pomoći milijardera. Tokom pandemije, međunarodni mediji su se fokusirali na uspeh Kube, gde su deca imunizovana pre nego u Sjedinjenim Američkim Državama. Gejtsova Fondacija nikada nije finansirala nijednu kubansku instituciju; u njenim sporazumima o dodeli grantova eksplicitno se navodi da joj to zabranjuje američki embargo. Isti embargo je decenijama sprečavao Kubu da pristupi velikom delu globalnog tržišta, zbog čega je morala da razvije sopstveni javni biotehnološki sektor, uključujući sopstvene istraživačko-razvojne objekte. Nakon što je proizvela vlastitu vakcinu protiv Kovida 19, Kuba je izvezla doze u Vijetnam, Siriju, Venecuelu i Nikaragvu. Ako je Kuba sposobna da to uradi – bez podrške Bila Gejtsa – zar i druge siromašne države ne bi mogle da izgrade sopstvenu infrastrukturu, ne samo za proizvodnju već i za istraživanje i razvoj novih rešenja za imunizaciju?

Takođe, treba postaviti pitanje koliko možemo da verujemo u Gejtsovu sposobnost, s obzirom na sve neuspešne zdravstvene projekte koje je pokretao pre pandemije Kovida 19?

Fondacija iz Sijetla je uložila više od 8 milijardi dolara u borbu protiv poliomijelitisa. Početkom 2010-ih, Gejts je medijima rekao da je iskorenjavanje te bolesti „ono na čemu najviše radi“.

Baš kao što je kapetana Ahava opsesivna potraga za ogromnim kitom Mobijem Dikom dovela do iracionalnog i samodestruktivnog stanja, tako je polio za Bila Gejtsa postao opsesija, koja mu je pomutila zdrav razum. „Nekako sam uložio ugled Fondacije u pokušaje da pronađemo pametna rešenja i učinimo sve što je potrebno da iskorenimo polio. Ako se fokusirate na iskorenjivanje poliomijelitisa i ne uspete, to je veoma loša stvar jer kaljate ugled i kredibilitet celokupnog globalnog zdravstvenog napora“, rekao je on u Netfliksovoj dokumentarnoj seriji „Unutar Bilovog mozga“.

U stvarnosti, to nije istina. Neuspeh u iskorenjivanju poliomijelitisa bi okaljao ugled Bila Gejtsa, a ne ugled „celokupnog globalnog zdravstvenog napora“. Istaknuti glasovi u međunarodnom zdravstvu dugo su dovodili u pitanje maglovitu krstašku borbu protiv te bolesti. Kao što je Donald A. Henderson, koji je zaslužan za vođenje jedinog uspešnog napora na svetu za iskorenjavanje malih boginja, kaže da je „borba protiv poliomijelitisa uvek imala emocionalni element: deca u invalidskim kolicima i sa protezama za noge, deformisanim rukama…“ Međutim, Henderson je naglašavao da poliomijelitis nije smrtonosan kao male boginje, nije ni među dvadeset najopasnijih bolesti. Ipak, Gejts je izabrao borbu protiv polija.

Do 2011. godine, nekoliko zemalja – Nigerija, Indija i Pakistan – primenjivale su vakcine protiv poliomijelitisa, ali ne i, na primer, DPT (diferija-tetanus-pertusis) vakcinu ili vakcine protiv malih boginja. Zbog toga su se stručnjaci pitali da li su novac i energija, posvećeni iskorenjavanju poliomijelitisa, mogli da naštete širim ciljevima javnog zdravlja. Na primer, frižideri u lekarskim ordinacijama u siromašnim zemljama bili su puni vakcina protiv poliomijelitisa tako da nije bilo fizičkog prostora za bočice sa vakcinama protiv malih boginja. 

Ove kritike se tiču nepotrebnih troškova, odnosno potencijalnih dobitaka koji su izgubljeni izborom da se prate Gejtsovi prioriteti. Koliko je inicijativa propalo kada je novac poreskih obveznika dodeljen javno-privatnim partnerstvima koja je promovisa magnat? Koliko je ljudi moglo imati koristi ili čak koliko je još života moglo biti spaseno da se krenulo drugačijim putem? Mnogi stručnjaci za javno zdravlje favorizuju strategiju usmerenu na kontrolu bolesti, umesto da sve resurse stave na riskantnu opkladu da će apsolutno iskoreniti jednu od bolesti, kao što to čini Gejtsova Fondacija. Sa posledičnim prekomernim trošenjem resursa, umesto plaćanja vojske medicinskih tehničara da idu od vrata do vrata i daju vakcine protiv poliomijelitisa, zašto taj isti kapital nije opredeljen za finansiranje klinika u kojima ljudi mogu da prime ovu imunizaciju zajedno sa drugim medicinskim tretmanima? Poreski obveznici iz bogatih i siromašnih zemalja su uložili najviše novca u borbu protiv polija. Milijarde dolara su potrošene na zahtev Gejtsove Fondacije ili njenih lobističkih grupa. Fondacija je vršila pritisak na Svetsku zdravstvenu organizaciju da polio zdrži među svojim prioritetima, što je ometalo rad na mnogo hitnijim problemima javnog zdravlja, kao što su priprema za odbranu od pandemija, tuberkuloze, malarije ili HIV virus.

Gejts nije uspeo da postigne svoj cilj. Poslednjih godina je primećen porast broja oboljenja od poliomijelitisa, pa i njihovo iznenadno pojavljivanje u zemljama u razvoju. Razlog leži u činjenici da su se napori za iskorenjivanje oslanjali na oralnu imunizaciju, što uključuje oslabljeni soj virusa poliomijelitisa koji se unese u organizam kako bi isprovocirao odbrambeni odgovor imuno-sistema. Mediji su objavljivali fotografije Gejtsa kako stavlja kapi u usta detetu. Problem je što ovaj oslabljeni virus, koji se nalazi u oralnoj vakcini, može da mutira i da potom inficira one koji nisu imunizovani. Prema izveštaju Roberta Fotnera u časopisu British Medical Journal, više od hiljadu ljudi u Africi je 2020. godine patilo od paralize poliomijelitisom, koja je izazvana vakcinom.

Istoričar Vilijam Muraskin sa Kvins koledža u Njujorku citira zaposlene u Gejtsovoj Fondaciji, koji otvoreno priznaju „krivicu i sramotu“ zbog pritisaka koje su vršili na lokalne lideri kako bi ih prinudili da se usklade sa Gejtsovim planovima vakcinacije. Fondacija je, s jedne strane, delila poklone i donacije, a sa druge je radila na obeshrabrivanju istraživanja, iskrivljavanju rezultata i ućutkivanju kritičara, a „sve u ime postizanja javnog dobra“. Gejtsov stav je uvek isti: „Ja znam šta je najbolje za sve ljude, njihovi vladari su represivni, nesposobno i korumpirani.“

Za razliku od naučnika, lekara i proizvođača lekova, Bil Gejts nema nikakvo medicinsko obrazovanje, ali ima sasvim drugačije mišljenje. On vakcine naziva „magijom“ i prodaje ih kao „čuda koja spasavaju živote“. U intervjuu iz 20023. godine, milijarder iz Sijetla izrazio je veliko poverenje da će njegova organizacija biti u stanju da razvije veoma efikasno rešenje i za malariju: „Bez sumnje, mislim da ćemo u narednih 20, a možda i samo 10 godina, imati dobru vakcinu protiv malarije. Zahvaljujući današnjoj kompjuterskoj tehnologiji, medicinski napredak će imati neverovatan tempo. Sledi era medicine.“ Pet godina kasnije dao je još ambicioznija predviđanja: „Na ivici smo značajnog napretska u prevenciji malarije, dijareje i AIDS-a. U naredne dve ili tri godine postići ćemo važne rezultate u svakoj od ovih oblasti, razvićemo nove vakcine i otkriti nove tretmane. 

Ipak, pod vođstvom Gejtsove Fondacije, napredak u borbi protiv ovih i drugih bolesti je stagnirao čak i pre pandemije Kovida 19. Iako imamo brojne alate za lečenje i sprečavanje bolesti, i dalje vidimo stotine miliona slučajeva oboljevanja i stotine hiljada smrtnih slučajeva. Gejtsovi „ogromni prodori“, „velika rešenja“ i inovativna agenda, koju su mediji neumorno i nekritički promovisali, nisu dali nikakve rezultate.

(U sledećem broju: Pohlepni egoista, a ne iskreni filantrop)