Knjiga istraživača-istoričara, Slavka Odića i Slavka Komarice, „Zašto Jasenovac nije oslobođen“, doživela je svoje prvo izdanje 2005. godine u Beogradu. Njeni autori koristili su tokom pisanja izvornu građu i sve dostupne relevantne činjenice. Brojne dileme vezane za ovu temu nikada nisu bile potpuno naučno obrađene, pa uprkos brojnim pokušajima mnogih autora, izostali su odgovori na najvažnija pitanja (od stvarnog broja žrtava do razloga zašto ovaj zločinački konc-logor ni do kraja Drugog svetskog rata nije bio oslobođen). Početkom devedesetih godina prošlog veka, autori ove knjige pokušali su detaljnim istraživanjem da utvrde razloge za to. Rezultat njihovih istraživanja nalaze se u ovoj knjizi (čije objavljivanje jedan od autora, Slavko Komarica, nije doživeo), a čije ključne delove objavljuje Magazin Tabloid u više nastavaka.

Priredio: Luka Mitrović

Ne uključujući se u polemiku o pitanju je li napad na logor Jasenovac sa ciljem oslobođenja zatočenika bilo moguće izvesti, general-pukovnik, Pavle Jakšić, jedan od najistaknutijih vojnih rukovodilaca NOV-a i POj-a, čovek koji se, između ostaloga, godinu dana, od maja 1944. do maja 1945, nalazio na dužnosti načelnika Glavnog štaba Hrvatske, ipak je u svojim memoarima („Nad uspomenama“), objavljenim 1990. u Beogradu, dao odgovor na pitanje zašto Jasenovac nikada nije napadnut: „Mislim da bi ova operacija – diverzantska ili prava vojna – kao napad na relativno male snage obezbeđenja Jasenovca za našu tadašnju vojsku bila prava šansa! Ona, sa stanovišta izolovanja i opera tivnog obezbeđenja od Zagreba, Siska i Broda – što je predstavljalo glavni problem, ne bi bila mnogo teža od slavonsko-banijske operacije žVeliki transport’ u kojoj smo preko glavne evrobalkanske magistrale i reke Sane preba civali hiljade zaprežnih kola natovarenih slavonskim žitom namenjenim gladnim borcima Like i Gorskog kotara, kojima je Hebrang uskratio hranu iz Pokuplja.“

Najzad, u svojim memoarima (ne spominjući „P. S.“ u Titovom pismu poslanom 31. maja 1942. Operativnom štabu za Bosansku krajinu) Pavle Jakšić tvrdi: „U međuvremenu sam saznao preko autentičnih svedoka da su napad na Jasenovac bili planirali sredinom 1942. Krajišnici Mažar-Šoša. M. Pekić i braća Šiljegović, a sredinom 1943. slavonski vojnopolitički rukovodioci – Petar Drapšin, Nikola Demonja, Marinković, Stanivuković…“ te da je te akcije „autoritativno sprečio tadašnji politički komesar Glavnog štaba Hrvatske Vladimir Bakarić, dok su gotovo svi planeri ovog više političkog nego vojnog pothvata tokom vremena završili život na misteriozan način, ili doživeli neobične političke i moralne lomove!“

Pavle Jakšić, nažalost, ne navodi imena „autentičnih svedoka“ na koje se poziva, a o krajiškim i slavonskim vojnopolitičkim rukovodiocima koje spominje, kao i o njihovim planovima u vezi s Jasenovcem pa i njihovim sudbinama biće riječi u odgovarajućim poglavljima ove knjige.

Godine 1990. objavljena je u Sarajevu opširna istorojsko-sociološka i antropološka studija Radomira Bulatovića pod naslovom „Koncentracioni logor Jasenovac“ sa posebnim osvrtom na Donju Gradinu. Uspješno ugrađena u opšta zbivanja u i oko jasenovačkog logora, ova studija ukazuje na niz izvora koje je potrebno konsultovati u obradi teme o eventualnom oslobađanju logoraša tako i u analizi stava nadležnih ustanova prema toj temi u poslijeratnom periodu.

Poslije konstatacije da se „Gradina vrlo teško u ravnici mogla napasti i osloboditi“, R. Bulatović u vezi s oslobađanjem logoraša dodaje samo ovo: „Neki smatraju da partizani to nisu ni pokušavali. Ostaje za dublju analizu šta je sve zaista uslovilo da se do kraja rata Jasenovac ne bombarduje ili pokuša osloboditi.“

Konstatacija R. Bulatovića o Gradini nažalost je tačna, dok ona o bombardovanju Jasenovca nije.

Posljednja knjiga Vladimira Dedijera (koautor Antun Miletić) „Protiv zaborava i tabua – Jasenovac 1941 – 1991“. objavljena je takođe u Sarajevu 1991. godine, nakon Dedijerove smrti.

I u njoj se u nekoliko navrata ukazu je na problem oslobađanja jasenovačkih logoraša. U poglavlju „Koncentracioni logori u svetu i Evropi“ nalazimo konstataciju: „Zašto logor Jasenovac nije ranije oslobođen ili pak onemogućen da radi punom parom od kraja 1944. pa do maja 1945. teško je objasniti kad se zna daje već bilo oslobođeno dve trećine Jugoslavije, a Crvena armija već davno bila u Beču.“

U drugom poglavlju ove Dedijerove knjige, Slobodan Kljakić u opširnom prilogu „Zavera ćutanja, Vatikan i Katolička crkva“ osvrće se na „niz od osam najčešće postavljenih pitanja u javnosti o genocidnom logoru Jasenovac“ pa među tim pitanjima, u bilješci br. 2, pod nazivom „Da li su partizani pokušali da oslobode jasenovačke logoraše?“, navodi  (bez navođenja izvora): „Iz jednog svedočenja Hasana Dolamića, člana rukovodstva logorske organizacije KPJ u Staroj Gradiški, može se, recimo, bar delimično rekonstruisati odnos Andrije Hebranga prema dva vrlo važna pitanja koja smo naveli na početku ovog članka: Zašto nije pokušano bekstvo iz logora Jasenovac – Stara Gradiška i da li su partizani pokušali da oslobode lo gor?“

U dijelu drugog priloga pod naslovom „Hebrangovo ćutanje“, Slobodan Kljakić prepričava – na osnovi teksta koji nalazimo u knjizi Dragana Kljakića Dosije Hebrarng – „Svedočanstvo Hasana Dolamića“, pa odmah zatim donosi kazivanje Vicka Krstulovića preuzeto iz iste knjige, koje zav ršava rečima: „Tim pre se nameće pitanje zbog čega u takvim okolnostima nije u štabovima jedinica, u komitetima pokrenuta akcija da se na prepad, noću, napadne Jasenovac i Stara Gradiška“.

Proces raspada ili, bolje rečeno, razbijanja Jugoslavije rasplamsavao se tokom 1991., budeći sjećanja na ustaški genocid nad srpskim stanovniš tvom u Hrvatskoj. Hrvatski Sabor je 8. oktobra te godine donio odluku o proglašenju samostalnosti. U takvim uslovima održana je sredinom januara 1991. šesta sesija Velikog parlamenta kulture Beograda pod nazivom „Odgovor ustaškom genocidu“.

Osvrćući se na taj događaj, novinar beogradskih Večernjih novosti (M. V.) konstatuje 15. januara 1991. da je „prvi uvodničar sastanka dr. Milan Bulajić kao i uvek najviše govorio o Jasenovcu, tom ustaškom logoru smrti, i ko zna po koji put postavio svoje pitanje zašto ga nikada partizani nisu oslobodili.“.

Pomenuti novinar nadalje piše: „Treći uvodničar, Zoran Gluščević, svoju je pažnju koncentrisao na vreme NOB-a i ponašanje Josipa Broza Tita kada je reč o ustaštvu i teroru nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Njegova istraživanja su pokazala da se u toku NOB-a, nikada, niti u privatnim, niti u zvaničnim razgovorima, nije pomenuo nijedan od 38 logora u NDH, da ni na jedan nije izvršen partizanski napad.“

Koliko su podaci i zaključci Z. Gluščevića bili tačni čitalac će verovatno moći sam da prosudi na osnovi dokumenata i svedočenja koja će naći na stranicama ove knjige.

Dr. Smilja Avramov, profesorica na Pravnom fakultetu u Beogradu, u knjizi „Genocid u Jugoslaviji i međunarodno pravo“, objavljenoj početkom 1992. godine, postavila je, uslpovno rečeno, pitanje zašto Jasenovac nije oslobođen u kontekstu sovjetsko-britanskih odnosa tokom Drugog svetskog rata: „Jugoslavija je upala u međuigru sovjetske i britanske politike, u kojoj nije bilo mesta za ljudske probleme užih zajednica. I SSSR i Velika Britanija zahtevali su od svojih saveznika čvrstinu i ‘borbenost po svaku cenu’, usmerenu u pravcu ostvarenja dugoročnih globalnih ciljeva. Tako će se dogoditi da narodnooslobodilački pokret angažuje svoju snagu na liniji kominternovske ekspanzionističke politike u Albaniji, ali ne i na oslobađanju koncentracionih logora u NDH i drugim delovima Jugoslavije.“

U još dva navrata S. Avramov se u svojoj knjizi indirektno dotiče pitanja koje nas interesuje i odgovara na njega. Tako čitamo: „Vredno je tako- đe zabeležiti da su ustanici u južnoj Albaniji organizovali napad na logor Burelj, oslobodili deo logoraša i poveli ih u šumu, što nije zabeleženo u ustaničkim analima u Jugoslaviji.“

Je li dr. Smilja Avramov željela ukazati da napad na logor Burelj u Albaniji nije registrovan „u ustaničkim analima u Jugoslaviji“ ili da ustanici u Jugoslaviji nisu izveli nijednu sličnu akciju? Čini nam se da je reč o ovom drugom. U knjizi, dve stotine stranica kasnije, ona konstatuje: „U vrhu KPJ prevladala je utilitarna kalkulacija: borci vrede više od mase u logorima, pa otuda nije izveden ni jedan jedini napad pa logore“.

Tako bi, u manje-više osnovnim crtama, izgledao pregled izvora na koje smo nailazili tragajući za odgovorom na pitanje iz naslova ove knjige. Podatke o ostalim izvorima koje smo koristili ili barem konsultovali kako bi smo to pitanje sagledali u totalu ratnih zbivanja oko kompleksa jasenovačkog logora, pa ponekad i šire od toga, čitalac će naći u „Dopunama i objašnjenjima“, odvojeno donesenim uz svako poglavlje. Na zasjedanju hrvatskog Sabora održanom u Zagrebu 5. decembra 1991. dotadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Stepan Mesić izgovorio je reči koje’zaslužuju pozornost iz više razloga: „Hvala vam što ste mi iskazali poverenje da se borim za interese Hrvatske u onom segmentu koji mi je bio dodeljen. Mislim da sam obavio zadatak – Jugoslavije više“.

Zaista, Jugoslavije onakve kakva je postojala niz decenija više nije bilo. Istovremeno je u Hrvatskoj započeo Domovinski rat, a zatim se ratni požar proširio i na Bosnu i Hercegovinu sa svim pogubnim posledicama koje su takve vrste sukoba uvek donosile. A sećanja na prošlost, pa i na ustaški logor smrti Jasenovac poprimala su neke nove dimenzije, premda je pitanje iz naslova ove knjige i u našoj istorijskoj publicistici i u našoj štampi na neki način dospelo u drugi plan.

Pa ipak smo i dalje želeli dobiti ili se barem približiti odgovoru na njega. Jer, kako je Ivo Andrić napisao: „Strast za istinom prošlosti najbolji je znak životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.“

Nadamo se da će i čitatelji stranica koje slede imati na umu ove reči velikog književnika Ive Andrića.

Interesantan je pa i indikativan način na koji je beogradski dnevnik „Politika“ u formi feljtona prezentirao čitaocima odlomke iz knjige dr. Smilje Avramov još pre njezina izlaska iz tiska. U šestom nastavku feljtona (28. decembra 1991.) pojavljuje se uokvirena vest: „Čitajte u sledećim na stavcima“ s rečenicom: „Zašto u Jugoslaviji ustanici nikada nisu napali koncentracione logore?“ Sutradan, 29. , u decembra u objavljenom tekstu nema odgovora na to pitanje, a samo pitanje ne nalazi se više u obaveštenju čitaocima.

U 27. nastavku feljtona S. Avramov, 20. januara 1992. ponovno na lazimo, ovog puta nešto preciznije formulisanu vest: „Čitajte u sledećim nastavcima – Zašto partizani nisu izveli ni jedan napad na koncentracio ne logore.“

Isti, masnim slovima štampan tekst ponavlja se i sutradan u 28. na stavku da bi se, konačno, našao među podnaslovima 30. nastavka („Ravnoteža u zločinima – velika podvala rukovodstva jugoslovenskih komunista“). A sav se odgovor na postavljeno pitanje sveo se isključivo na rečenicu o „utilitarnoj kalkulaciji“ da „borci vrede više od mase u logorima“ koja je prevladala „u vrhu KPJ“!

Nepuna četiri i po meseca posle ulaska jedinica Hitlerovog Wehrmachta u Zagreb i proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, 23. avgusta 1941., zagrebački dnevnik „Hrvatski narod“ doneo je opširan članak posvećen izvođenju javnih radova u Hrvatskoj. U okviru tih radova bilo je pred iđeno „uređenje toka pojedinih reka, pritoka, brzica i ponornica i… isuši vanje velikih poplavljenih područja“. Zatim je u članku rečeno da su „upravo ovih dana završene barake na Lonjskom polju, gdje će biti smešteno radništvo“ i „podići će se veliki nasip, koji leži nedaleko od željezničkog nasipa na pruzi Jasenovac – Novska prema Trebežu (…)“.

Citirani članak čitataoci nikako nisu mogli dovesti u vezu sa ustaškom rasističkom „zakonskom odredbom o zaštiti arijske krvi i časti hrvatskog naroda“, ili s onim što je isti list pisao dvadesetak dana ranije: „U Hrvatskoj ne može biti Srba ni pravoslavlja, a Hrvati će se pobrinuti da se to što prije ispuni.“

Čitaoci lists „Hrvatski narod“ nisu mogli ni pomisliti da je odvodnjavanje Lonjskog polja u vezi sa stravičnim pretnjama što su ih proteklih meseci javno iznosili najistaknutiji ustaški funkcioneri: „Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugog i nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti kako bismo načinili ovu zemlju zbilja hrvatskom i očistili je od Srba koji su nas stotine godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove države…Dosad smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i križem, a sada je došlo vrijeme da radimo puškom i revolverom. Iselit ćemo i istrijebi ti srpski narod u Hrvatskoj, i bit ću sretan kad budem mogao dijeliti srpsku zemlju Hrvatima“ (iz govora koji je udbinski župnik Mate Moguša držao na zboru u Udbini 13. juna 1941.).

„U Hrvatskoj više nema mjesta strancima. Srbima i Židovima je zauvijek odzvonilo…Srba i Židova niti može biti, niti će ih biti, jer zato jamči hrvatska vojska i hrvatske ustaše“ (iz govora visokog ustaškog funkcionera, člana domovinskog vođstva u trenucima proglašenja NDH i glavni sekretar predsedništva ustaške vlade, profesor Aleksandar Seitz, održanog na zboru u Dugom Selu kod Zagreba 23. juna 1941.).

„Hrvatski se narod mora očistiti od svih elemenata, koji su za taj narod nesreća, koji su tomu narodu tuđi i strani, koji u tom narodu rastvaraju njegove zdrave snage, koji su taj narod tokom dese tljeća i stoljeća gurali iz jednoga zla u drugo. To su naši Srbi i naši Židovi“ (ustaški ministar vanjskih poslova dr. Mladen Lorković 27. jula 1941. na zboru u Donjem Miholjcu).

Međutim, odvodnjavanje Lonjskog polja u ustaškoj verziji bilo je bitan deo bezumne i zločinačke „politike“ genocida, nagoveštene u citiranim govorima. Jer „javni radovi“ u Lonjskom polju označili su početak izgradnje jednog od najmonstruoznijih koncentracionih logora, početak izgradnje Jasenovca – masovnog stratišta i grobnice Srba, Jevreja i Roma, a uporedo sa njima i nepokorenih Hrvata, muslimana i Slovenaca, u prvom redu komunista, simpatizera KPJ i antifašista uopšte.

Noću između 27. i 28. aprila 1941. u Prgomelju, Gudovcu i drugim selima u okolini Bjelovara naoružane ustaše i pripadnici Mačekove Hrvatske seljačke zaštite, pod izgovorom da tragaju za četnicima i skrivenim oružjem, uhvatili su veći broj srpskih seljaka.

Već sutradan, 28. aprila, u prisutnosti Eugena Dida Kvaternika, jednog od najbližih saradnika poglavnika novoosnovane NDH, ti seljaci su poubijani na stočnoj pijaci u Gudovcu. Nemački general Sinzenich, zapovednik operativne nemačke 132. pešadijske divizije, koji se sa štabom zatekao u Bjelovaru, naredio je divizijskom vojnosudskom savetniku dr. Lungwitzu da provede istragu o tom događaju. Pred Lungwitzom i njegovim tumačem prodefilovalo je nekoliko desetina učesnika i svedoka.

Premda je požar koji je u februaru 1942. izbio u Vojnom arhivu u Potsdamu kod Berlina, gde su bile čuvane arhive jedinica Wehrmachta, uništio deo arhive 132. pešadijske divizije, ostalo je neoštećenih dokumenata koji osvetljavaju svu perfidnost priprema i izvođenja prvog masovnog pokolja Srba u upravo stvorenoj ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pokolja u kome je, prema tim dokumentima, našla smrt 181 osoba. Istragom provedenom o događaju u Gudovcu nedvosmisleno je utvrđeno da se radilo o ubistvu nevinih ljudi. Uprkos tome Neemci nisu preduzeli nikakve mere protiv organizatora tog zločina, na što su kao okupacione vlast bili obavezni. Sve privedene učesnike i svedoke pustili su posle kratkih pojedinačnih i grupnih saslušanja.

Po izvršenom zločinu Eugen Kvatemik Dido je – prema nemačkim dokumentima – naredio prisutnom bjelovarskom ustaškom logorniku Hansu da se pobrine da iz Gudovca ne stigne u Bjelovar nikakav telefonski izveštaj o onome što se dogodilo, a predsedniku bjelovarske opštine Josipu Verhasu da „u izveštaju hrvatskoj vladi stavi da je strijeljano 26 četnika“.

Međutim, u Ratnom dnevniku Ivana Šibla, jednog od rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta u Hrvatskoj, ipak je zapisano: „Odmah nakon sloma stare Jugoslavije i kapitulacije bivše vojske pročulo se u Zagrebu da su gudovački ustaše poklali tri stotine Srba iz okolnih sela.“

Tako je počela, čini nam se, i jeziva igra oko broja žrtava Drugoga svetskog rata na ovim meridijanima. Posle Gudovca ustaše su nastavili svoj grozni pir smrti širom Banije, Korduna, Like, Bosanske krajine, istočne Bosne, Hercegovine…Ustaško rukovodstvo ubrzo je zaključilo da je u akciju uništavanja Srba, Jevreja i Roma, pogotovo onih iz urbanih sredina, potrebno uneti više „sistema“ i odlučilo se organizovati sabirni logor, tj. koncentracioni logor odakle će se tu dopremljene osobe, daleko od očiju i ušiju šire javnosti, odvoditi na stratišta. Izbor je pao na Gospić. Ulogu gospićkog sabirnog logora potvrđuje naredba Ravnateljstva za javni red i sigurnost NDH poslana 8. jula 1941. svim župnim i gradskim ravnateljstvima: „Kada interes javne sigurnosti zahtijeva odstranjenje nepoćudnih osoba iz njihova boravišta imade se sve grkoistočnjake i Židove (i koji su prešli na katoličku vjeru poslije 10. travnja 1941.) slati u Gospić na dispoziciju Župnog redarstvenog Ravnateljstva u Gospiću..“ Devetnaestog jula ustaško redarstvo u Zagrebu nalazi potrebnim nadopuniti gornju naredbu, u slučaju Velike župe Hum u Mostaru, telefon skom naredbom da se: „Imade postupno svakoga dana početi sa upućivanjem u koncentracijski logor u Gospić onih Srba, financijsko i intelektualno jačih, u grupicama od 20-30 ljudi, i to iz takozvanih sela zaselaka sa pravoslavnim stanovništvom. Imade se postupati taktično i pristojno.“

Da bi ubrzali proces uništavanja Srba i Židova, ustaše su se poslužili iskušanom nacističkom metodom: proglasili su sve svoje protivnike komunistima ili sumnjivima. Na toj osnovi pojavio se 30. srpnja 1941. dopis koji je poslao Vutuc, predstojnik odsjeka Ravnateljstva za javni red i sigurnost Nezavisne Države Hrvatske, upućen svim velikim župama i redarstvenim ravnateljstvima u Zagrebu, Banja Luci i Sarajevu: „U interesu javne sigurnosti imaju se svi Židovi (pokršteni ili ne) i Srbi (prešli na katolicizam ili ne) zatvoriti pod sumnjom radi komunizma, a protiv kojih inače ne treba nikakav dokazni materijal, da bi se mogli staviti pred prijeki sud, otpremiti u sabirni logor Župnog redarstvenog ravnateljstva Gospić. U vezi s ovim na logorom obavijestiti i uputiti sve podložne vlasti.“

Poslije ovog raspisa u Gospić su počeli stizati sve češći i sve brojniji transporti zatvorenih pod sumnjom radi komunizma. Iz gospićkog sabirnog logora zatočenici su upućivani na Velebit, u Jadovno, na otok Pag u Slanu i Metajnu – prave logore smrti, tj. logore za uništavanje ljudi, žena i dece…

(Nastavak u sledećem broju)

O autorima

Slavko Odić, (Bihać 1915-Beograd 2006) i Slavko Komarica (Banjaluka 1923-Beograd 1995), obojica vrsni istoričari-istraživači, u svojim radovima bili su prvenstveno fokusirani na aktivnosti obaveštajnih službi na jugoslovenskom prostoru i njihov uticaj na događaje čija je prava pozadina često izmicala pažnji drugih istraživača. Kvalitetu ovih radova doprinela su i lična i profesionalna iskustva samih autora.

Slavko Odić je svojom knjigom Neostvareni planovi (objavljena u Zagrebu 1961. godine) rasvetlio neke važne događaje iz nemačkih obaveštajnih aktivnosti usmerenih na narodnooslobodilački pokret i njegovo rukovodstvo. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka Slavko Komarica objavljuje dela pod pseudonimom S. Koslav, a od druge polovine sedamdesetih godina prošlog veka u prvom planu je njegova uspešna i plodna saradnja sa Slavkom Odićem. Knjigom Noć i magla: Gestapo u Jugoslaviji, objavljenom u Zagrebu 1977. godine, dvojica autora dali su iscrpnu i potpunu sliku o aktivnostima najznačajnije tajne policijske službe u Jugoslaviji pre i za vreme Drugog svetskog rata.